Reč ima narodni poslanik Srboljub Živanović, a zatim narodni poslanik Milosav Miličković.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Po Poslovniku.)

Ne možete istovremeno, prvo govornik koga sam prozvao, pa vi.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Pošto je ministar bio nepristojan, a vi niste obratili pažnju. Izvinite se gospodinu Živanoviću, Poslovnik ima prednost.)

Narodni poslanik Vjerica Radeta, po Poslovniku.

Hvala, gospodine Albijaniću. Sada se kritički osvrćem na vaš rad. Gospodine Albijaniću, dužni ste, shodno članu 27. Poslovnika Narodne skupštine, da vodite računa o primeni ovog poslovnika.
Ako to niste u stanju i ako ste izgubili strpljenje zato što su vas, kao i uvek, ostavili tu na milost i nemilost narodnim poslanicima, vašim kolegama, to je vaš problem i to morate da rešite sa gospodinom Oliverom Dulićem, da ga pitate gde je on sada, zašto nije u Narodnoj skupštini.
Tu zaista ne možemo da vam pomognemo, a i nećemo. Prihvatili ste se tog posla i radite taj posao.
Gospodine Boško Ristiću, general Delić i da je ovde ne bi menjao Olivera Dulića, a general Delić je u Haškom tribunalu, za vašu informaciju. Sram vas bilo na takvo dobacivanje. Vi ste jedan vrlo bezobrazan čovek. Poznato je da vi i vaša stranka vodite izdajničku politiku. Poznato je da vi odvodite Srbe u Hag.
(Predsedavajući: Gospođo Radeta, molim vas.)
Gospodine Albijaniću, kada opomenete Boška Ristića, onda ću dozvoliti da opomenete mene. Ako Boško Ristić može najpogrdnije stvari da izgovara sa svog mesta, a vi da opominjete mene, to vam zaista neću dozvoliti, gospodine Albijaniću.
Vodite računa. Gledajte sa ove strane, poslanici DS su jako nestrpljivi što već danima moraju da sede duže od 18 časova, zato što se njima jako žuri da se donesu zakoni, da im predsednik parlamenta ne bi prekršio Ustav. To je, naravno, njihovo pravo.
Najpre, gospodine Albijaniću, najlepše bih vas zamolila da s vremena na vreme pogledate u pravcu gospodina Šutanovca, da vidite kako on reaguje, ne samo malopre kada sam ja govorila, nego kada bilo koji narodni poslanik sa ovog mesta govori, kako se on ponaša, kako dobacuje, kakve grimase pravi. Vrlo nepristojno, vrlo neprimereno.
To što ste malopre dobacili da vas ovako i vaša baba savetovala, kao što sam vam ja malopre rekla, nažalost, ni baba, ni mama, nisu uspele da vas vaspitaju.

Hvala, gospođo Radeta, na sugestijama. Trudim se da poštujem Poslovnik i da vodim Skupštinu po Poslovniku.

Narodni poslanik Srboljub Živanović ima reč.

Dame i gospodo poslanici, malo koji narod kao srpski narod je u prošlom veku doživeo svoju eroziju, eroziju poniženja, ali malo koji narod jeste početkom prošlog veka sa saveznicima Evrope došao na tu jednu veliku vojnu pozornicu, pobedivši dve velike carevine sa saveznicima.
Ali, ako kraj ovog veka pogledate, vidite veliki sunovrat srpskog naroda. Treba se zapitati zbog čega je srpski narod doživeo to svoje veliko poniženje? Doživeo je u stvari zahvaljujući domaćim izdajnicima, zahvaljujući vama koji ste posle 5-to oktobarske revolucije formirali vlast, jer ste svi bili špijuni zapada, svi ste bili špijuni NATO pakta, svi ste bili špijuni Amerike. To se pokazalo, dame i gospodo, kada se gospodin, koji je danas ministar odbrane, školovao u američkim školama, gde je trebalo da izuči zanat kako će u stvari prodati ili izdati taj slobodarski srpski narod.
Ako vi danas pogledate i vidite jedinice srpske vojske, pa to je jedna tužna slika, da je tako nazovemo, bivše odbrambene moći koju smo nasledili od Savezne Republike Jugoslavije i bivše Jugoslavije. Vidite samo koliko je budžet bio baš određen vezano za obnovu te tehnike. Je li ovo Partnerstvo za mir? To nije u stvari partnerstvo ili nekakva organizacija koja bi bila ili imala udela u nekakvoj svojoj odbrambenoj moći.
Ne, dame i gospodo, pa to je u stvari organizacija koja traži od šest do osam milijardi dolara koje Srbija mora da kešira NATO alijansi da bi mogla da uđe u to Partnerstvo za mir odnosno da bi mogla da se osavremeni određenim tehničkim ili, da ih nazovem, određenom tehničkom inovacijom u Vojsci.
Ali, vidim da se oni smejulje, pa bih pitao gospodina ministra, a vidim i gospođu Nadu Kolundžiju, ne verujem da je ona uopšte i pročitala ovaj zakon, pitao bih šta je u stvari najbitnije kod pilota, kod aviona koji bi trebalo da izvode svoje trenažne letove, da ne kažem bar jednom sedmično ili dva puta? Pitam vas da li uopšte postoji danas srpska avijacija? Ne postoji, gospodine Šutanovac.
Ne postoji jer ste i to uništili, jer da bi ljudi mogli da budu tehnički spremni, moraju, kažem još jednom, da izvode te trenažne letove.
Ako pogledate, ali dobro je to rekao i Zoran Krasić i zapitao se, koliko je nove vojne tehnike stiglo danas u Srbiju? Nije stiglo ništa. Stiglo je samo da možemo da učestvujemo u mirovnim misijama, da šaljemo našu decu u Avganistan, u Irak, da ih šaljemo tamo da budu glineni golubovi, to je ono za šta se vi danas zalažete.
Vi ste zalažete tom ulogom Partnerstva za mir da bi se ta međunarodna tužba protiv NATO alijanse, koja je sejala smrt po Srbiji, mogla da povuče. To je ono zbog čega se vi danas zalažete. Vi se zalažete da će Kosovo i Metohija vrlo brzo, po vama, trebalo bi da bude otcepljeno od teritorije Srbije. Jer jedna država, jedno danas njeno ograničenje jesu granice. Jer ako poštujemo taj Kumanovski sporazum, koji je trebalo da ispoštuje NATO alijansa, trebalo je da se na tim granicama nađu i naši vojnici.
Prema tome, sami vidite da postavljanjem vas za ministra odbrane, čoveka koji nikakve veze nema osim onoga što je učio u američkoj špijunskoj školi, drugo ništa nije mogao u stvari ni da nauči, niti bilo šta da zna o vojnoj tehnici i o vojnoj organizaciji rada same vojske.
Što se tiče, dame i gospodo, vojnih objekata, želim da mi odgovorite kako su mnogi vojni objekti danas mogli da budu prodati, po kojoj ceni i zbog čega danas Vojska takoreći živi na ivici bede, oni koji služe Vojsku regularno, ovih šest meseci koje provedu u kasarnama? Jer mnogi oni koji služe civilni vojni rok, oni do dva sata provode po bolnicama, kao što reče gospodin Krasić, perući pelene ili baveći se nekakvim drugim poslovima.
Ali, pitam vas da li danas oni koji šest meseci služe Vojsku imaju hranu, da li imaju odelo, da li im je sve obezbeđeno? Nije, ni grejanje, ni ništa. Vidim, gospodine ministre, otkako ste postali ministar, gospodine Šutanovac, vi ste se popravili, ugojili, lepa vam je hrana, ta vojnička hrana, verovatno je dobar taj vojnički pasulj koji vi koristite.
Sigurno znajte da ste veliku eroziju u Vojsci danas postigli jer hoćete da je ponizite, da je dovedete do onog stepena do kojeg ste je i doveli, jer ovim Partnerstvom za mir vi ste u stvari omogućili da je Srbija porobljena zemlja, da kroz nju mogu da prođu NATO jedinice, koje mogu da naprave bilo kakvo zlo i da ne odgovaraju pred Krivičnim zakonom Srbije, već pod zakonom svoje zemlje.
Sigurno znajte vrlo brzo, pošto ćete sići sa političke scene, zaustaviće se ta propast Vojske, zaustaviće se ono što je bilo nekada najsvetije, čime se Srbija ponosila. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Za razliku od mog prethodnika koji je izneo opšteprihvaćene konstatacije u narodu i dobrom delu političke javnosti u Srbiji, ja ću da se pozovem na član 136. i da obavestim gospodina Koštunicu i javnost šta bi sve moralo da sadrži obrazloženje ovih predloga zakona.
Zamolio bih gledaoce koji prate ovaj prenos da uzmu šećer i vodu, jer evo jednog od razloga zašto se donosi zakon o odbrani. Kaže se ovako - istovremeno, obezbeđuje se usaglašavanje propisa o odbrani i bezbednosti sa propisima Evropske unije i opšteprihvaćenim međunarodnim pravnim standardima.
Da li bi mogao Vojislav Koštunica da nam objasni šta znači ova rečenica? Koji su to standardi Evropske unije? NATO? Evropska unija nam uzima Kosovo i Metohiju, što bi se mi usaglašavali sa njim? To su sve neki biseri koji stoje kod nas.
U zakonu o vojsci išli su korak dalje, pa su rekli, zahvaljujući ovom predlogu zakona, ako se on usvoji u Narodnoj skupštini, dobićemo profesionalnu vojsku. Hoćete da kažete da naša vojska nije profesionalna?
Kaže, dobićemo modernu i obrazovanu vojsku. Pa ne znam, naša vojna akademija je bila jedna od najboljih, mnogi iz inostranstva su dolazili kod nas da se školuju, da stiču osnovna vojna znanja i sposobnosti. Koja to nova znanja i sposobnosti treba da dobiju u vojnoj akademiji, ukoliko ona nije zauzeta od strane predsednika dok se kupa u bazenu? Šta sve trpi ovaj papir ovde. Zašto Vojislav Koštunica ne izađe ovde, dođe, objasni nam, o čemu se radi, šta je to epohalno, šta je to novo?
Kada je u pitanju Predlog zakona o odbrani, navodi se kako treba da postupaju i koje mere treba da preduzimaju nadležni državni organi i svi organi iz sistema odbrane. Da li to postoji kod nas? Ako ne postoji, pa ko je to uništio. Pa znate, sedam godina je našu vojsku vodio ministar finansija. On kaže, određeni procenat u odnosu na bruto društveni proizvod može da se izdvoji za vojsku, naš društveni proizvod je nizak, ne zadovoljavaju se elementarne potrebe.
Koji je to međunarodni standard? Holandija povećava broj vojnika, a koliko znam ona ni od koga nije ugrožena. Ima vrlo dobro okruženje, svi su u Evropskoj uniji, a oni povećavaju broj vojnika. Šta je tu međunarodni standard kod vas? O čemu se radi? Radi se o tome što mi trebao da ostanemo bez bilo kakve vojske i bez bilo kakvih mogućnosti odbrane kako bi bili u sastavu NATO pakta, a onda bi skupo plaćali tu njihovu zaštitu, a ona ne bi bila ni zaštita, nego bi bila okupacija i osvajanje Republike Srbije jer, pobogu, Srbi su narod koji se buni. Srbi nisu narod koji se buni, nego su Srbi narod koji samo voli svoju slobodu.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Milosav Miličković.

Dame i gospodo narodni poslanici, razmatramo u paketu dva zakona.
Zakonski predlog o odbrani u osnovi daje malo prava i ovlašćenja Narodnoj skupštini Srbije, nešto više Vladi, a najveća prava daje predsedniku Republike, baš kao da je pisan za aktuelnog predsednika Republike.
Pored ove opšte primedbe, nekoliko članova zahtevaju poseban osvrt.
U članu 10. se govori o proglašenju ratnog stanja u slučaju kada Narodna skupština Srbije ne može da se sastane. Ona ne može da se sastane jedino u slučaju da Tadić postavi zahtev gospodinu Duliću da je ne sazove, u protivnom sigurno će se sastati. I da vas podsetim, da u svim državama je obavezno da u kriznim situacijama Narodna skupština stalno bude u zasedanju tj. njen parlament bude u permanentnom zasedanju.
U članu 10. treba da stoji da Narodna skupština donosi odluku o mobilizaciji vojske, a i cele države, na predlog predsednika države, Vlade, ali i na predlog jedne trećine poslanika, pa neka većina poslanika odluči kako treba.
Predloženim članom se odluka Narodne skupštine uslovljava. U vezi sa zakonskim predlogom o mobilizaciji se javlja jedan vrlo ozbiljan problem. U sadašnjoj krizi na Balkanu, a i šire, postavlja se veoma značajno pitanje odbrambene snage Srbije.
Pored izrazito štetočinskog delovanja svih dosadašnjih ministara odbrane posle mafijaško-terorističkog puča 5. oktobra, od Tadića do Šutanovca, na devalviranju vojnih resursa Srbije kroz zločinačko uništavanje oružja, oruđa, raketa, projektila i municije, a i pitanje da li je slučaj u Paraćinu zaista bio slučajan, i sramnim uvođenjem i širokom primenom tzv. civilnog služenja vojnog roka, ljuljanjem beba i činovničkim nazoviradom, ipak danas u Srbiji postoji oko pola miliona vojno sposobnih ljudi koji su u ranija vremena primereno naučeni vojnim veštinama u nekada trećoj vojsci u Evropi.
Štaviše, par stotina hiljada ljudi je steklo veoma značajna borbena iskustva tokom nesreća koje su zadesile srpski narod. Ako bi naša otadžbina dospela u opasnost i u Srbiji bila uvedena zakonom predviđena mobilizacija, da li postoji dovoljno odgovarajućih rezervi oružja, oruđa, raketa, projektila i municije da se naoružaju mobilisani rodoljubi.
Toga u predloženom zakonu nema, a neophodno je. U mnogim članovima, recimo u članu 29, govori se o regionalnom organizovanju i delovanju u odbrani. To veoma liči na zloglasne republičke vojske, što je dovelo do raspada SFRJ.
Neophodno je na svim mestima u ovom zakonskom predlogu izričito reći da su sve te aktivnosti striktno podređene jednom centru, čija se naređenja 100% izvršavaju, a ne da se aktivnosti u skladu sa planom odbrane Republike Srbije itd. – ko odlučuje o tome šta je u skladu.
Dalje, recimo u članu 40. se govori o upotrebi Vojske Srbije van teritorije Srbije. Da li to znači Avganistan, Irak, u budućnosti možda Iran, Venecuela, možda čak i Kuba? Mnogi članovi NATO-a tamo ne ratuju, nema šta naša vojska da traži van teritorija naše republike.
U članu 21. tačka 11) se govori o upotrebi naših aerodroma i ostalog za potrebe stranih vojnih vazduhoplova. To spada u nadležnost Ministarstva. Po našu Srbiju je to vrlo opasan stav.
Da li to znači da je u nadležnosti Ministarstva odbrane da se naši aerodromi koriste za agresivne terorističke vazdušne napade na druge države. To ni Turska, kao verni član NATO-a, nije dozvolila prilikom terorističke agresije na Irak. Ukoliko je tačka 11) član 21. uopšte potrebna, to treba da bude isključivo u nadležnosti Narodne skupštine Srbije i to za akcije pod okriljem Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
U vezi sa članom 27, gde se tretira materijalna obaveza, neophodno je građanima izdavati obveznice, odnosno potvrde ili slično, kako bi im država kasnije nadoknadila troškove ili eventualnu štetu, da se ne bi dešavalo ovo što se danas dešava u Topličkom okrugu.
U članu 76, recimo, predviđa se finansiranje nevladinih organizacija. Navodno, ako se njihov program rada zasniva na onome što je od značaja za odbranu. Da li to znači finansiranje pokreta za tzv. nenasilne promene odnosno bivšeg Otpora i sličnih ostalih stranih agentura.
Mnogo još ima nedostataka u ovom zakonu. O tome ćemo govoriti po amandmanima. Da se malo osvrnem i na Predlog zakona o vojsci. Sve primedbe koje važe za Zakon o odbrani mogu da se primene i na ovaj Predlog zakona. Ipak, ima nekih specifičnih elemenata.
U članu 51. govori se da pripadnici vojske koji dejstvuju van zemlje imaju drugačije vojne legitimacije. Da li su to legitimacije NATO-a, SAD-a ili kakve?
U članu 59. se govori da vojno lice može dobiti privremeno i viši čin dok dejstvuje po članu 51. To se verovatno preslikava iz odredaba SAD, gde se čak i civili, naučnici, stručnjaci, privremeno postavljaju u čak i vrlo visoke činove, generale sa više zvezdica, dok obavljaju vrlo značajne delatnosti u okviru vojske SAD. Kada se posao završi, ti visoki činovi se oduzimaju.
Član 194. govori o vojnim licima koja nisu državljani Srbije. Kako je to uopšte moguće?
Tačno je da danas postoje visoki funkcioneri, ministri, guverneri itd. sa dvojnim državljanstvom, Đelić, Jelašić itd. i neki ministri koji su navrat-nanos dobili državljanstvo Srbije, ali je to u vojsci nedozvoljeno. Čak i dobrovoljci, strani državljani, postoje u vojsci samo dok je vojska u ratu.
Još jedno nerazjašnjeno pitanje, u članu 5. st. 4, 5. i 6, a i u nekim drugim članovima se uvodi i tretira aktivna rezerva. Takođe, još jedan dokaz da je Predlog zakona pisan u dogovoru sa SAD, a to po uzoru na Nacionalnu gardu u SAD. Da vas podsetim, u SAD pripadnici Nacionalne garde imaju ne tako velike obaveze, ali veoma visoke privilegije, plate, stipendije za školovanje itd, ali su bili neprijatno iznenađeni kada su mnogi od njih poslati da ratuju u Irak, a i sada se planira da deo Nacionalne garde takođe ode u Irak kao zamena. Dosadašnja rešenja po ovom pitanju su daleko bolja.
Jedna veoma značajna primedba, u predloženom zakonu više nema podele na oficire, više oficire i generale. U skoro svim vojskama u svetu, do sada i u našoj, za prelazak u više oficire neophodno je položiti tzv. majorski ispit, jedan vrlo težak ispit kojim se obezbeđuje nepristrasna selekcija za visoke oficirske činove. Pa i sama reč "major" u mnogim jezicima znači - viši, veći.
Za prelazak u generala je bilo neophodno pohađati i položiti ispite u tzv. ratnoj školi, veoma naporan dvogodišnji rad. Za izvesne profile je magistratura priznavana kao majorski ispit, a doktorat nauka za čin generala. Zbog čega se od ovoga odustaje? Da li zato da se nekima omogući brzo napredovanje od po četiri vojna čina, a poznato je da se to dešava u vojsci? Sadašnji predlog zakona zaista omogućava preveliku pristrasnost.
Na kraju, gospodine ministre, želeo bih da vam postavim dva pitanja. Već sam ih postavio, ali niste bili tu, pa sad koristim ovu priliku. Da li Ministarstvo odbrane plaća PDV na remont aviona tipa "Mig 29", po ugovoru sa Javnim preduzećem "Jugoimport SDPR"?
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Da.)
Da li je plaćeno 320 miliona do sada po tom osnovu?
(Dragan Šutanovac, sa mesta: To ne znam.)
Drugo pitanje, da li je nabavka telekomunikacione opreme za Vojsku Srbije poverena ovom javnom preduzeću - SDPR-u, pod izgovorom da se radi o poverljivoj nabavci, kako bi se izbegao javni tender - a radi se samo o ovoj godini, o visini sredstava od 900 miliona?
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Ne.)
Hvala. Završio sam.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, a neka se pripremi narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o odbrani i Predlog zakona o Vojsci Srbije. Nažalost, moram da primetim da ovo što imamo danas nije vojska u onom smislu kako je poznaje srpska vojnička tradicija. Ovo što imamo danas su, pre svega, ostaci nekadašnje vojske, jedna desetkovana družina koju i danas još uvek nazivamo vojskom.
Da vojska bude baš ovakva kako sam rekao, pobrinuo se niko drugi do gospodin Boris Tadić, najpre kao ministar odbrane, a kasnije, kao što i sami znate, kao predsednik Republike i komandant vojske.
Primetio sam i možda bi bolje bilo što ova dva zakona razmatramo danas u jedinstvenoj raspravi, da smo Predlog zakona o predsedniku Republike i Predlog zakona o vojsci razmatrali u jedinstvenoj raspravi, jer su obadva pisana ad personam, što će reći, prema liku i imenu gospodina Borisa Tadića.
Tadiću je stalo da komanduje vojskom, pa makar i onom vojskom koju je i sam uništio. Njemu nije važno kolika je i kakva je ta vojska. Važno je i dovoljno je da ta vojska ima ađutante, da ima odbranu, da ima gardu koja će da mu salutira kad uzleće i sleće sa surčinskog aerodroma.
Naravno, vama se mnogo žuri sa ovim zakonom, ali ne zbog vojske i ne zbog odbrane, nego pre svega zbog predsedničkih izbora, jer vam je neko rekao da ako se izbori za predsednika Republike Srbije raspišu što pre, onda predsednik Tadić ima nekakve šanse da pobedi na tim izborima. Što naš narod kaže, nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno, što će reći - džabe ste krečili, budući predsednik Srbije je gospodin Tomislav Nikolić i to u Srbiji svi znaju.
Vi ste rekli, ministre, da je zakon dobar. Zakon nije dobar, ali gospodin Nikolić, kao predsednik Srbije, neće koristiti sve privilegije koje ste namenili Borisu Tadiću.
Da se vratimo samom zakonu. Kao i svi vaši zakoni, i ovaj zakon je pun nedorečenosti, nelogičnosti, protivurečnosti itd. Recimo, član 3. stav 1. kaže - Generalštab Vojske Srbije je najviši stručni i štabni organizacioni deo za pripremu i upotrebu Vojske Srbije u miru i ratu. Stav 3. ovog istog člana praktično anulira ovaj zakon. Znači, daju se Vladi neke ingerencije za koje ona nije stručna i ministar odbrane takođe nije stručan, jer su to pre svega civilna lica.
Znate da se često dešava da ministar odbrane može biti lice koje nije služilo vojsku, može biti žena i šta će ta lica predložiti Vladi kada su u pitanju stručne stvari?
Smisao svega ovoga je da umesto ministra ove stvari koje su predviđene zakonom, Vladi predlažu razni savetnici, bezimeni savetnici, koji potiču iz raznoraznih atlantskih integracija, koji su neprijateljski i prema državi Srbiji i prema srpskom narodu.
U članu 5. govori se o nekoj aktivnoj i pasivnoj rezervi. Moram da priznam da sam razgovarao sa mnogo profesionalnih vojnih lica i nikom od njih do kraja nije jasno šta je to aktivna i pasivna rezerva. Ovaj zakon predviđa nesrazmerne nadležnosti kada je u pitanju predsednik države, Vlada i sam Generalštab.
Zakonom se ukida i Vrhovni savet odbrane i na taj način se daju ogromna ovlašćena predsedniku države, a pri tome nema nikakvu kontrolu. Kroz predlog zakona vojska se stavlja nepotrebno pod dodatnu kontrolu raznoraznih civilnih organizacija, koje nemaju veze ni sa Vladom ni sa bilo čime i neće me iznenaditi ako jednog trenutka vojnu doktrinu Republike Srbije piše Nataša Kandić i njoj slični, potpisuje ukaze, daje odlikovanja i sve ostalo.
U članu 12. stoji da je vojska ideološki, interesno i stranački neutralna. Prema ovom zakonu to sigurno nije, jer prema ovom zakonu upravo ona stranka koja ima predsednika Republike ima apsolutni uticaj i apsolutnu dominaciju nad vojskom. Pitam se - kako će ova vojska funkcionisati pored ovakvih stvari?
Da polako završavam, u članu 20. predviđa se formiranje nekog podoficirskog kora. Da li na ovaj način vojska postaje staleška vojska, a podoficiri, kao jedan bitan element svake vojske, izopštavaju se iz tog sistema?
Kao što sam rekao i da završim, veliki je uticaj raznoraznog nevladinog sektora na vojsku i ako se sve ima u vidu ispada da vojsci ostaju samo oni administrativno-tehnički poslovi - dodeljivanje odlikovanja itd.