Nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 140 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da smo dobili informaciju da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Meho Omerović i Munir Poturak.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O OSNOVAMA UREĐENjA SLUŽBI BEZBEDNOSTI REPUBLIKE SRBIJE (nastavak u načelu)
Primili ste ostavku Ivana Živadinovića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine povodom razmatranja ove ostavke koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 2. i stav 3. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koje je izabran narodnom poslaniku Ivanu Živadinoviću izabranom sa izborne liste G17 plus - Mlađan Dinkić, danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković, DSS-NS, a nakon nje reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, međunarodni položaj Republike Srbije je pod snažnim uticajem opštih kretanja u regionu i, naravno, pod snažnim uticajem evropske i svetske politike. Sve države u našem regionu zapravo imaju istu težnju ka usvajanju istih vrednosti i standarda, nekih civilizacijskih vrednosti, i istovremeno imaju istu težnju ka integracijama, tako da sa te strane postoji vrlo mala mogućnost direktne pretnje ili agresije na Srbiju. Naravno, ovde izuzimam pitanje Kosova i Metohije.
Opredeljenje za racionalnu spoljnu politiku i članstvo u međunarodnim bezbednosnim strukturama, a ovde pre svega mislim na program Partnerstvo za mir, takođe povećava bezbednost u Srbiji. Shodno takvoj orijentaciji zemlje, izgrađuje se i nova bezbednosna politika, na osnovu koje Srbija postaje vrlo aktivan činilac bezbednosne situacije u svetu, postaje deo savremene Evrope i postaje ravnopravan i pouzdan partner u međunarodnim odnosima.
Ali, nije sve tako ružičasto; bez obzira na pozitivne tendencije u jačanju bezbednosti Srbije, još uvek smo suočeni sa mogućim izazovima, pretnjama bezbednosti. Naravno da ovde treba skrenuti pažnju na pitanje Kosova i Metohije, gde već godinama postoji žarište koje odavno više nije samo žarište i gde odavno postoji nasilje nad Srbima i nealbanskim stanovništvom. To je najozbiljnija pretnja ne samo bezbednosti Srbije, nego i bezbednosti celog našeg regiona i jugoistočne Evrope.
Naravno da postoje i nevojni izazovi i pretnje bezbednosti, kao što su terorizam, nacionalistički ekstremizam, verski ekstremizam, kao što su velike nesreće, prirodne katastrofe, ili korupcija i organizovani kriminal i mnoge druge stvari, ali to nije samo u Srbiji, to je situacija u celom svetu i vi to najbolje znate.
Danas u Srbiji u tzv. obaveštajnoj zajednici postoji pet službi. Nisu sve podjednako ni organizovane ni podjednako velike, ne vrše sve ni istu ulogu. Naravno, najveća i najorganizovanija je BIA, koja je i najvažnija što se tiče države. Vojska takođe ima bezbednosno-informativne agencije. Vojska ima dve agencije: Vojnobezbednosnu agenciju, koja se bavi kontraobaveštajnim radom i Vojnoobaveštajnu agenciju, koja se bavi prikupljanjem podataka o armijama drugih zemalja. Pod okriljem Ministarstva inostranih poslova postoje dve manje poznate službe i to su Služba za istraživanje i dokumentaciju, koja je vrlo mala i sa ograničenim delokrugom rada, i Služba bezbednosti Ministarstva inostranih poslova, koja je još manja i njen delokrug poslova je samo zaštita ambasada i diplomatskog kadra.
Međutim, na osnovu svega ovoga što sam rekla činjenica je, a i ljudi koji se aktivno bave ovom materijom to tvrde, da zaista ne postoji nijedno zajedničko telo koje bi koordiniralo rad svih ovih različitih bezbednosnih agencija i službi i koje bi rešavalo neizbežne sporove koji se tiču nadležnosti. Moram da podsetim na jedan slučaj koji je možda najpoznatiji u javnosti, mada je jako mnogo afera postojalo na ovu temu, a to je afera koja se dogodila prilikom potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine kada je jedna od bezbednosnih agencija ukrala od druge poverljivu dokumentaciju i materijal, naravno, radi se o našim.
Kada je u pitanju zakonska regulativa, ovde postoji jako mnogo razlika, jer je rad vojnih službi regulisan bivšim Zakonom o Vojsci, a mi smo prekjuče imali priliku da vidimo predlog novog zakona, dok je rad BIA regulisan zakonom iz 2002. godine koji je poznat kao Zakon o bezbednosnoj agenciji. Od samog početka, dakle od 2002. godine, ovaj zakon je pokazivao niz manjkavosti i bio je jako veliki problem raditi na osnovu njega.
Danas je pred nama ovaj zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije i već je dovoljno to što je pred nama, jer je do sada ova materija bila uređena jednom uredbom a to je dosta nepopularan način u jednoj ozbiljnoj državi, tako da je Predlog zakona koji je pred nama jako dobar i sa te strane što se ukida ova uredba.
Šta se reguliše ovim zakonom? Ovim zakonom se uređuju osnove bezbednosno-obaveštajnog sistema u Srbiji, usmeravanje i usklađivanje rada službi bezbednosti u Srbiji i nadzor nad njihovim radom.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona nalazi se u Ustavu Republike Srbije u članu 97. u tačkama 4. i 16, kojima je utvrđeno da Republika Srbija na svojoj teritoriji i za svoje građane obezbeđuje i uređuje bezbednost.
Zakon tretira bezbednosno-obaveštajni sistem kao skup državnih organa koji obavljaju niz poslova u cilju očuvanja i unapređenja bezbednosti. Zakon osigurava efikasnost u obavljanju poslova bezbednosti, uz poštovanje principa vladavine prava i prava na slobodu pojedinca. On osigurava neutralnost službi bezbednosti u smislu političke, interesne i ideološke neutralnosti i, što se meni čini najvažnijim i što je uvek pod lupom javnosti, uređuje demokratsku i civilnu kontrolu rada službi bezbednosti.
Jedno od boljih rešenja koje je ponudio zakon je i formiranje saveta za nacionalnu bezbednost. Savet je telo koje je trebalo osnovati mnogo ranije, s obzirom na to da se dešava da u zemljama u tranziciji, a jedna smo od tih, postoji mogućnost (vrlo često ne samo mogućnost, nego i realnost) da se službe bezbednosti jednostavno utrkuju koja će imati bolje i kvalitetnije informacije i više rade na tome da dokažu da je ona druga struktura gora i lošija, nego što rade u interesu države.
Savet se stara o nacionalnoj bezbednosti, usmerava i usklađuje rad službi bezbednosti, stara se o primeni propisa i standarda za zaštitu podataka o ličnosti i drugih propisa kojima se štite ljudska prava. Savet razmatra pitanja odbrane, unutrašnjih poslova, rada službi bezbednosti, unutrašnje i spoljašnje saradnje tih službi, kao i pitanja iz delokruga lokalne samouprave koja se tiču nacionalne bezbednosti.
Šta sve ovo zapravo znači? Sa ovakvim nadležnostima, zapravo, savet integriše i koordinira sistem bezbednosti. Kada na jednom mestu imate više službi bezbednosti i kada ih stavite na jedno mesto, onda možete da vidite kakvim kapacitetom bezbednosti država raspolaže, kakvim informacijama, i koliko verodostojnim, država raspolaže i možete da koordinirate rad ovih službi. Zakon takođe propisuje da su svi državni organi obavezni da sarađuju sa ovim savetom.
Još jedna od dobrih strana Predloga ovog zakona jeste i osnivanje biroa za koordinaciju, koji je zapravo krajnje operativno telo. Uvek u zakonima postoji taj problem da postoji mnogo savetodavnih tela, a malo tela koja se bave operativnim poslovima na terenu. Ovaj zakon predviđa formiranje biroa za koordinaciju.
Sada bih se osvrnula na jedan deo zakona koji je najviše pod lupom javnosti, a koji se tiče nadzora nad ovim službama, zapravo, civilne kontrole, kako to volimo da kažemo. To je jedan vrlo osetljiv deo, jedna vrlo osetljiva materija, jer je deo javnosti još uvek u strahu kada su u pitanju službe bezbednosti.
Ne bih komentarisala da li je taj strah realan ili ne i iz kojih vremena potiče i kako se razvijao, ali je evidentno da on postoji i da mnogi ljudi i na pomen službi bezbednosti imaju odnos kao da je pred njima neka struktura države koja ugrožava njihova ljudska prava i slobode.
Koje vrste procedure i nadzora predviđa ovaj zakon? Pre svega, skupštinski nadzor. Predviđeno je da se on obavlja preko odbora nadležnog za ova pitanja, u ovom trenutku Odbora za bezbednost. Taksativno ću pobrojati šta Odbor nadzire: ustavnost i zakonitost rada službi; usklađenost rada službi sa nacionalnom strategijom bezbednosti, sa strategijom odbrane i bezbednosnom politikom Srbije; zatim, nadzire poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službi bezbednosti; zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka; zakonitost trošenja budžeta ovih službi; razmatra i usvaja izveštaje o radu; razmatra predloge zakona, opštih akata i drugih propisa iz nadležnosti službi bezbednosti; razmatra predloge, peticije i predstavke građana koje su upućene Narodnoj skupštini u vezi sa oblašću bezbednosti, predlaže mere za njihovo rešenje i izveštava Skupštinu o svojim zaključcima i predlozima.
Još jedan od načina kontrole i nadzora jeste i status koji ovaj zakon predviđa za direktora službe bezbednosti. Direktor je dužan da se uvek odazove pozivu da prisustvuje sednicama nadležnog odbora, da bar jednom tokom redovnog zasedanja Skupštine podnese izveštaj o svom radu, o radu službi, a ako to odbor zatraži od njega, i mimo toga, jednom godišnje i vanredno da podnese izveštaj. Kako sam napomenula, to je još jedan od vidova kontrole parlamenta.
Ipak, zakon predviđa da postoji jedna grupa podataka koja nije dostupna članovima Odbora. To su podaci, iako se može pomisliti da se radi o nekim neverovatno tajnim i važnim podacima, koji se odnose na akcije koje su u toku, na način primene posebnih postupaka i mera; zatim, tajni podaci i informacije koje su dobili od drugih državnih službi; podaci koji su dobijeni razmenom sa stranim službama i međunarodnim organizacijama; metode pribavljanja podataka; podaci o pripadnicima službe sa prikrivenim identitetom i podaci o identitetu sadašnjih i bivših saradnika službe.
Iako su članovi Odbora dužni da štite i čuvaju poverljivost informacija koje dobiju tokom rada Odbora, čak i kada postanu bivši članovi, neki od bivših članova su ipak pronašli način da sve ove podatke plasiraju u javnost, jer su odmah posle svog angažovanja u parlamentu i u ovom odboru počeli da pišu feljtone, knjige, da informacije koje su dobili zloupotrebljavaju u političkim obračunima ili da manipulišu ovim informacijama. Zbog toga je možda dobro da baš svi podaci ne mogu da budu dostupni članovima Odbora.
Ima jedan deo ovog zakona za koji sam ja zaista mislila do sinoć da je izuzetno dobro napravljen, a to je da, zapravo, ne treba da postoji provera članova Odbora, međutim, u razgovoru sa jednim kolegom iz opozicije shvatila sam da ovaj način neproveravanja članova Odbora možda jeste nekakav relikt prošlosti i da se plašimo da sve što zadire u ljudska prava i slobode može biti ugroženo time što ne proveravamo. Zašto se samo ti članovi odbora ne proveravaju? Zašto to kažem? Zato što je sasvim moguće i dešavalo se, ne samo kod nas, nego znam za nekoliko afera i u drugim zemljama u svetu, da su neki članovi tih odbora zapravo ljudi koji su radili za neke druge tajne službe ili su radili za neke tajkune, pa su informacije, recimo, o hapšenju izlazile iz tih odbora i servirane su u svim medijima pre nego što je to trebalo da znaju neke druge državne strukture.
Kada je reč o javnom nadzoru službi bezbednosti, službe bezbednosti o svom radu treba da obaveštavaju javnost preko organa kojima dostavljaju izveštaje. Postoji mogućnost, prema ovom zakonu, da povodom nekih bezbednosnih događaja i pojava one mogu i direktno da se obrate javnosti i da daju informaciju o tome.
Dok je Predlog ovog zakona bio još u javnoj raspravi bilo je raznih komentara; čitala sam razne priče, koje su čak bile potpuno zlurade, i to od nekih ljudi koji su bili u službama bezbednosti, koji su javno rekli da predlog nisu pročitali, ali su već o njemu imali loše mišljenje. Zbog toga i zbog istine moram da pomenem dve stvari u prilog ovom zakonu. Jedna jeste to da je šef misije OEBS-a u Srbiji Hans Ola Urstad pohvalio Predlog ovog zakona i rekao da njegova organizacija, znači OEBS, stoji iza ovog zakona. Drugi podatak je to da je Evropska komisija u svom nedavno objavljenom izveštaju zaista rekla, mada čujem negodovanje, da je Srbija postigla napredak u civilnoj kontroli službi bezbednosti. Eto, o nama nekad mnogo bolje misli neko sa strane, ljudi za koje držimo da nam nisu skloni, nego što to misle neki od naših ljudi koji su, na žalost ove zemlje, bili u parlamentu ili u ovim službama.
Zbog toga će poslanička grupa DSS - NS u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Željko Vasiljević, pa nakon toga narodni poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ne bih rekao da je povreda Poslovnika; po članu 225. i članu 226. hteo bih da postavim pitanje predsedniku Skupštine, da nas informiše o sledećem događaju.
Naime, u periodu između 10 i 11 sati u poslaničku grupu SPS stiglo je više poziva u kojima smo obavešteni da se na putu od Novog Sada do Beograda kreće kolona NATO vozila koja broji oko dvadesetak vozila, sa jasnim obeležjima KFOR-a.
S obzirom na to da nismo nigde mogli da čujemo takvu informaciju, razlog za takav prolazak kroz zemlju, kuda su se uputili, pretpostavljamo na Kosovo i Metohiju, voleli bismo da znamo po kom to sporazumu prolaze te vojne snage preko naše teritorije. Da li je to po sporazumu Vuka Draškovića, da li po SOFA sporazumu ili nekom drugom sporazumu, možda sa gardom Ohaja?
Nama je ovo jako važno zato da bismo svoje ljude, koji su uznemireni zbog ovoga jer ne znaju šta se dešava i o čemu se radi, mogli da informišemo na pravi način, a sve to u cilju da bismo smirili ionako napetu situaciju, kakva je ovih dana, što se tiče rešavanja problema Kosova i Metohije.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Prenećemo predsedniku i dobićete informaciju, ne samo zbog vaših ljudi, nego zbog svih građana Srbije koji treba da budu obavešteni.

Gospodine Obradoviću, čim se konstituiše ovaj savet ima Šutanovac lično da ih pohapsi, samo da napravimo savet. Nema predstavnika Vlade.
Pre nego što kažem nekoliko rečenica o ovom zakonu, gospodine potpredsedniče, juče sam razumeo da se krv narodnih poslanika analizira da bi se pomoglo njihovom zdravlju tj. da bi predstavnici i poslanici najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji mogli da preduzmu odgovarajuće mere ukoliko im je zdravlje ugroženo, zato što su narodni poslanici nosioci suvereniteta ove države. Danas, vidim, piše u novinama da poslanici imaju 200 kilograma, koliki im je obim struka itd. Zbog javnosti želim da kažem da imam 80 kilograma i da mi je obim struka 87, a ako novinare "Blica" zanimaju i neke druge mere slobodno neka dođu, možda povećaju tiraž. Hvala vam lepo.
Sada o zakonu. Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, odmah da kažem, bilo bi dobro da je u pitanju zakon, a ne osnove, ali dobro, razumeli smo obrazloženje. U prvom članu Predloga zakona kaže se: "U Republici Srbiji zabranjeno je osnivanje i rad službi bezbednosti mimo odredaba ovog zakona." Postoji i član 22, koji reguliše nešto iz ove oblasti. Ja samo želim da kažem da je na osnovu posebnog zakona osnovana BIA. Sada pitam hoće li se doneti novi zakon o BIA, jer bi se i iz drugog stava prvog člana moglo razumeti da će to biti tako.
U drugom članu - Načela delovanja službi bezbednosti, u poslednjem stavu kaže se: "Pripadnici službi bezbednosti ne mogu biti članovi političkih stranaka." E nije nego; kako to ne mogu biti, pa već jesu. Ja onda pitam, da li će oni koji već jesu biti izopšteni iz službe? Koliko znamo, ima njih najmanje nekoliko desetina za koje znamo da jesu.
Dakle, ja bih voleo da je ovo što piše u zakonu tačno. Kada bude usvojen zakon reći ćemo ko su članovi.
Dakle, nudimo sada džentlmenski sporazum; kada usvojite ili ne usvojimo zakon, onda ćemo reći koji pripadnici službe su članovi kojih stranaka, pa da vidimo da li mogu tamo da ostanu.
Član 4: "Službe bezbednosti su Bezbednosno-informativna agencija, kao posebna organizacija, Vojnobezbednosna agencija, Vojnoobaveštajna agencija, kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane." Razumem kako je ovde stvar definisana, ali sam razumeo, takođe, da bi bilo normalno da se u jednom ovakvom zakonu posebno naglasi koje službe se bave kontraobaveštajnim radom u Srbiji. Pitam, kada se kaže službe bezbednosti, šta to tačno znači, da li su službe bezbednosti i one koje se bave ovim radom? Pošto ja znam da jesu, bilo bi dobro da znamo koje su to službe, zato što vidim da na nekoliko mesta u zakonu pominjete obaveštajne poslove.
Zbog naroda koji ovo sluša želim da kažem – obaveštajni poslovi su klasična špijunaža. Dakle, to su oni poslovi kojima se za potrebe jedne države pribavljaju informacije iz stranih država o raznim pitanjima. Kontraobaveštajna služba u jednoj zemlji štiti svoju državu, svoje resurse i svoje istaknute ličnosti od obaveštajnih aktivnosti drugih država. To ovde nije definisano na odgovarajući način.
Ja pitam da li je kontraobaveštajni posao i kontraobaveštajna zaštita i kontraobaveštajno obezbeđenje ove države na dobar način regulisano. Voleo bih da mi to gospodin ministar kaže. Verujem da jeste, ali voleo bih da čujem precizno kako jeste.
Član 6: "Članovi saveta su: predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane" itd. Predsednik Republike može da bude nešto samo na osnovu Ustava i na osnovu Zakona o predsedniku, koji je upravo usvojen i koji na bliži način reguliše položaj, ovlašćenja i aktivnosti predsednika Republike. Ne mogu nikakvim nižim zakonom da se propisuju obaveze predsednika Republike. Ja to ne razumem. O tome je ovde bilo reči u načelnoj raspravi i u vašem ekspozeu, gospodine ministre itd.
Zatim se kaže u članu 8 – Vlada će uredbom obrazovati kancelariju saveta. Molim vas, ne može Vlada da uredbom organizuje nešto u čemu posle učestvuje predsednik Republike. Kakvom uredbom? Predsednik Republike je biran na osnovu Ustava i jedino Ustav daje ovlašćenja predsedniku Republike i definiše njegove poslove i dužnosti.
Član 9: "Sednicu saveta saziva predsednik Republike. Predlog dnevnog reda sednice utvrđuju predsednik Republike i predsednik Vlade." Dobro razmislite šta može da se desi ako njih dvojica ne mogu da se usaglase, što je inače moguće. "Zaključke i druge akte saveta potpisuje predsednik Republike." Šta potpisuje predsednik Republike tačno je definisao Ustav - ukaze, proglašenja, pomilovanja itd. Ovo je nemoguća odrednica.
Predsednik Republike može da potpiše privatno pismo - dragi prijatelji, želim vam sve najbolje, u potpisu Boris Tadić, ili neki drugi predsednik, sasvim je svejedno. Ovo nije ovlašćenje koje mu daje Ustav.
Biro za koordinaciju, imamo loša iskustva sa biroima. Biro za informacije one vlade... Gospodine ministre, da li je biro za koordinaciju nadslužba svih službi bezbednosti? Pošto su sve službe bezbednosti ovlašćenja dobila ili će ih dobiti na osnovu zakona, može da se dogodi da će biro imati izvesne nadležnosti koje zadiru u najtananije poslove određenih službi.
I, nije tačno, uvažena gospodo, dame i gospodo narodni poslanici, da sve ove službe imaju iste stavove i isti odnos prema jednom te istom bezbednosnom pitanju. Ko to ne zna, on ne zna ništa o ovom poslu, zato što je moguće u jednoj državi da jedna služba nekog štiti, a da ga druga proganja. To je moguće i kod javne bezbednosti i Bezbednosno-informativne agencije, ali je moguće i kod službe bezbednosti vojske i kod službe bezbednosti policije. Vi ovde mešate vatru i slamu, zato što ne postoji nijedan direktor službe na svetu koji će na tacni svom kolegi iz iste države da pokloni informaciju o svim pitanjima koja su veoma suptilna u razrešenju određenih bezbednosnih rizika u jednoj zemlji.
Što se tiče sastava biroa, da li je šef kabineta predsednika Republike natčovek? Ja vas upozoravam, dame i gospodo narodni poslanici, da će ovo biti jedina ličnost koja će imati sve informacije o svemu što se dešava u zemlji. Samo on, dakle, ni predsednik Vlade, ni predsednik Republike, jer on učestvuje i na jednom i na drugom mestu, tamo gde se slivaju najsuptilniji podaci o bezbednosnim rizicima ove zemlje. Ovo je nedopustivo. Zakon kaže da je to šef kabineta predsednika Republike. Mi nismo država koja ima predsednički sistem. O službama bezbednosti u ovoj zemlji stara se Vlada. Predsednik Republike nije predsednik SAD, on nema ta ovlašćenja, on ima druga ovlašćenja, koja su propisana Ustavom, i ona su vrlo precizna. Ovo je posao za Vladu. Mi smo sistem parlamentarne demokratije, a nismo predsednički sistem. Vi ste ovde dali predsedniku Republike ovlašćenja koja mu ne daje Ustav, i na to nemate pravo. Na Zakonodavnom odboru sam o ovome govorio i rekao da ne mogu da se izjasnim da je ovo pravno moguće.
Skupštinski nadzor, molim vas, član 16: "Narodna skupština obavlja nadzor nad radom službi bezbednosti neposredno i preko nadležnog odbora Narodne skupštine (u daljem tekstu: odbor). Odbor naročito nadzire ustavnost i zakonitost rada službi bezbednosti; nadzire usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti, strategije odbrane i bezbednosno-obaveštajnom politikom Republike Srbije."
Neki od ovih dokumenata nedostaju. Kao što znate, govorili smo o tome kada smo govorili o zakonu o vojsci i o odbrani, neke od ključnih strategijskih dokumenata za bezbednost ove zemlje danas nemamo. Potrebno je da se ta dokumenta usvoje da bi ovaj član 16. bio primenljiv.
Obaveza čuvanja tajne, to je član 20. Ovde postoje dva aršina koja se odnose na članove Odbora za bezbednost. Kaže se: "Članovi Odbora i lica koja učestvuju u njegovom radu dužni su da štite i čuvaju poverljive informacije do kojih dođu u radu Odbora i posle prestanka članstva...".
To je u redu. "Članovi Odbora potpisuju izjavu o obavezi čuvanja tajne posle izbora u Odbor, a lica koja učestvuju ... ". I to je u redu. "Službe bezbednosti obaveštavaju javnost o svom radu" itd, ali se onda kaže da članovi Odbora nemaju pravo i navodi se šta tačno, što je takođe u redu, samo i ovo i ono je tajna.
Gospodine ministre, kada će država da donese zakon o stepenovanju dokumenata u oblasti bezbednosti i u drugim oblastima, da znamo kog ranga je koja informacija o poverljivosti i ko može i ne može da je sazna, a kad je sazna, kako se rukovodi njome, zato što to nije svejedno.
Ovde ispade, po ovome, da članovi Odbora mogu da se informišu o protokolarnim pitanjima iz izveštaja službi bezbednosti, a o suštinskim ne mogu. To ja mogu da razumem, ali mora da se definiše šta je ono što narodni poslanik može da zna kao član Odbora, a šta je ono što ne može.
Što se mene tiče, ne postoji tajna u državi koja se po zakonom propisanim uslovima ne može poveriti narodnom poslaniku.
Za ime Boga, o čemu se ovde radi? Može li jedan činovnik iz BIA da proceni koja je to tajna koju ne može da zna poslanik? Pa nije nego. Treba da se donese zakon i da se kaže kako se postupa sa poverljivim informacijama. Biće reči po amandmanima, dakle, gospodine ministre, zakon ste napravili u iznudici. On nije sveobuhvatan i valjalo bi da se ispoštuju ovi uslovi koje sam tražio. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Po Poslovniku ima reč Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospodine Džudževiću, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 136. Poslovnika. Naime, formalno postoji ustavni osnov, ali ne postoji osnov u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava, gospodine ministre, da se ovakav zakon nađe na dnevnom redu, zato što član 3. Zakona za sprovođenje Ustava jasno definiše šta mi danas moramo da imamo na dnevnom redu.
Ovo što imamo je nešto što liči na zakon, ali to nije ono što izvire iz slova Ustava i zakona. Osnove uređenja službi bezbednosti Republike Srbije uopšte ne treba da budu predmet našeg razgovora.
Sada ste iz izlaganja kolege Baralića, naročito sinoć i iz izlaganja predsednika naše poslaničke grupe, videli da mi apsolutno ništa ne možemo ovim zakonom da rešimo. Mnogobrojni su primeri. Evo, ja ću da vam navedem samo neke od njih.
Dakle, da ste vi želeli ozbiljno, a ne pro forme, zbog skorog raspisivanja predsedničkih izbora, da pristupite izradi ovog zakona, mi danas uopšte ne bismo morali da se bavimo ovim nagađanjima. U Srbiji je to veliki problem, jer je međusobna saradnja ove tri službe nedefinisana. Mi to kao članovi Odbora za odbranu i bezbednost najbolje znamo, a to zna i gospodin Dačić, predsednik našeg odbora.
Prvo, prošle godine mi smo, kada je izvršen separatistički referendum u Crnoj Gori, preuzeli nadležnosti bivše savezne države. Mi ne možemo ovim zakonom da uređujemo osnove bezbednosnog sistema, misli se na Vojno-obaveštajnu službu i Vojno-obaveštajnu agenciju, što je bila nadležnost bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora.
U ovom trenutku, gospodine Markoviću, mi moramo da imamo jasno definisan zakon. Mi imamo Zakon o BIA, koji reguliše odnos BIA prema Vladi, prema Skupštini, prema predsedniku Republike. Izvinite, a koja su naša prava u nadzoru nad ove dve vojne agencije, odnosno službe? Objasnite mi, da li ćete vi sada, gospodine Markoviću, ili će to da uradi Boris Tadić, dok ne ode sa mesta predsednika Republike, ili Koštunica, da kažete ljudima iz vojnog vrha, odnosno Vojno-obaveštajne agencije i službe - vas će da nazire Narodna skupština Republike Srbije. Oni će da kažu - ne, to ne stoji u zakonu koji reguliše naš rad. Ovaj zakon ne reguliše njihov rad, samo osnove sistema, kako treba sistem bezbednosti da funkcioniše u državi. Možemo mi to da kažemo Radetu Bulatović i on to zna i zato dva puta godišnje dolazi i podnosi nam izveštaj. Ovi to nisu u obavezi da rade.
Evo, na primer, ovaj slučaj o kojem je malopre govorio kolega Vasiljević - da je to tačno, a jeste, da snage okupatorskog KFOR-a, po sporazumu Vuka Draškovića, prolaze kroz Republiku Srbiju. Koja je služba od ove tri koja to zna i kojoj mi da se obratimo da joj postavimo pitanje?
Recite mi, gospodine Markoviću, da li je bilo normalno da direktor, u stvari, načelnik Vojno-obaveštajne agencije za vreme akcije "Sablja" gospodin Aca Tomić bude uhapšen, a da niko ne zna gde je? Znaju ovi iz BIA, ali ovi njegovi ne znaju. Ovi ga negde strpali zato što je uvedeno protivustavno vanredno stanje, pa su kolege iz DSS-a, tada poslanik Jočić i Mamula, njega, Banđura i Radeta Bulatovića tri dana tražili i mislili su ko zna gde su završili, u nekom jarku ili ih pokopali ko zna gde.
Nemoguće je da mi razgovaramo o nečemu što nije predmet i ne treba da bude predmet našeg razgovora. Sve će da ostane isto.
(Predsedavajući: Vreme.)
Evo završavam, gospodine Džudževiću. Dakle, savet, biro za komunikaciju, a u ovom izuzetno osetljivom trenutku po državu i narod, u trenutku kada nam se preti otimanjem Kosova i Metohije, kada mora interventno da zaseda Odbor za odbranu i bezbednost, gospodine ministre, po ovom zakonu niko od vojnih obaveštajnih službi i iz saveta Agencije nije u obavezi da dođe i da podnosi izveštaj pred narodnim poslanicima. Rade Bulatović da, kao direktor BIA, a ovi ljudi ne, jer njih zakon na to ne obavezuje. Do Soluna sto somuna, evo, sada će 10. decembar, događaji idu neverovatnom brzinom, nažalost, sa sve većim pretnjama našem narodu i po bezbednost u okruženju i za jug Srbije, da ne govorim za stanovništvo na Kosovu i Metohiji, a mi ne znamo koga ćemo to da pitamo i kako će ova tri organa da sarađuju.
Znali su iz Vojno-obaveštajne agencije i službe da hapse Perišića jer je Nejboru prodao državnu tajnu, odnosno ono što je znao o našoj vojsci, ali to nisu znali ljudi iz BIA. Eto, to vam dovoljno govori da ne postoji njihova povezanost, ni saradnja i da to ovaj zakon nije regulisao.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a neka se pripremi narodna poslanica Vesna Pešić. Petar Jojić je, inače, ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona nije dobar i mi ga nećemo prihvatiti, što se tiče SRS, nećemo za njega glasati. Moram reći da ovaj predlog zakona ne mogu da poprave ni amandmani, a ne može ni hiljadu stručnjaka. Ne može hiljadu stručnjaka ovo iz mrtvih izvući, jer se radi o jednom predlogu zakona koji više liči na zakon o terorizmu, nego na zakon o obaveštajnim službama. Ovo je zakon kao što je bio darovni ustav i meni ovo nagoveštava da je u toku priprema za novogodišnje praznike, ovo liči na jedan novogodišnji paketić.
Da pođemo redom. Član 1. stav 2, ova formulacija u stavu 2. je vrlo problematična: "U Republici Srbiji zabranjeno je osnivanje i rad službi bezbednosti mimo odredaba ovog zakona". Možda, dame i gospodo, neki u ovoj skupštini i u ovoj državi znaju da smo imali mimo zakona određene službe, a možda imamo i trenutno, pa im se ovde formalno sa jednim papirom preti da više ne mogu da deluju kao obaveštajne službe na teritoriji Republike Srbije. Valjda se podrazumeva da niko ne može osnivati bilo kakve obaveštajne službe mimo onoga što propisuje zakon.
Kako je trebalo u stavu 2. člana 1. formulisati i definisati ovu odredbu? Dame i gospodo, ovako možete na sve članove dodavati da je u Republici Srbiji zabranjeno osnivanje drugih saveta za nacionalnu bezbednost, da je u Republici Srbiji zabranjeno osnivanje biroa za nacionalnu bezbednost, da je zabranjeno osnivanje kancelarije za rad saveta i da ne nabrajam. Dakle, na svaki član ovaj stav je mogao biti dodat.
Šta je problematično u članu 2. predloženog zakona? Kaže: "Službe bezbednosti deluju na osnovu i u okviru Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata, strategije nacionalne bezbednosti, strategije odbrane i utvrđene bezbednosno-obaveštajne politike Republike Srbije." Gospodine ministre, ovog puta bih učinio jedan izuzetak da siđem sa govornice i da vas sačekam da SRS i njenim narodnim poslanicima objasnite i da nas upoznate na osnovu kojih će to drugih propisa i opštih akata da deluju službe bezbednosti. Da li možete, gospodine Markoviću, da odgovorite na ovo moje pitanje? Ne možete? Ako postoji u zakonu normirano da će delovati u skladu sa Ustavom i zakonom, to se podrazumeva i to mi je jasno, ali mi nije jasno koji su to drugi propisi i opšti akti. Možete da odgovorite, gospodine ministre? Da pozovemo, gospodine potpredsedniče, direktore obaveštajnih službi da nam dođu i kažu na osnovu kojih drugih propisa i opštih akata će oni da deluju. Ovo preti velikim brojem zloupotreba, jer onaj ko bude primenio ovaj zakon će se pozivati na neki drugi propis, a ne na zakon i Ustav. Zbog toga je to vrlo opasno i problematično.
Gospodine ministre, vi niste u stanju da odgovorite na ovo pitanje zbog toga što nemate saznanja o tome koji će se drugi propisi primenjivati, a da za njih ne zna parlament Republike Srbije. Stvar je problematična. Da li su to uredbe, da li su to naredbe, da li su to obavezujuće instrukcije, da li su to pravilnici, da li su uputstva ili bilo koji drugi akt? Kada je u pitanju bezbednost države, ona mora biti pod kontrolom naroda i države i ne može niko da krije neke propise i propisuje mimo parlamenta i da ih da nekome ko treba da ih upotrebi u toku primene, jer to nije ustavna kategorija. Ko se god od Ustava udalji, to je vrlo opasna stvar po demokratiju u državi. Neće biti demokratije u ovoj državi ako ovo ostane kako jeste, a ovaj zakon treba da bude ogledalo demokratije, sa Zakonikom o krivičnom postupku.
Vi jeste sada, dame i gospodo poslanici iz vladajuće većine, na vlasti, sutra nećete biti. Dame i gospodo, šta da radimo onda? Naći ćete se u situaciji da će neki od direktora nadležnih službi propisati takav opšti akt po kome će da vas prate, da vas hapse, da vas ucenjuju, da čine sve što je protivustavno, a oni smatraju da im je dozvoljeno.
Dakle, dame i gospodo, građani Srbije, vi nemate saznanja po kojim propisima će službe bezbednosti da vas kontrolišu, prate, snimaju, prisluškuju, da prisluškuju vaše telefone ili prostorije, da vas ucenjuju, hapse i da ne nabrajam dalje, i da kontrolišu druga sredstva opštenja. Građani Srbije nemaju mogućnosti da saznaju. To je vrlo opasno, vrlo problematično. Ovo govorim zbog toga što poznajem te službe, jer sam u njima radio. Ovo pitanje je veoma važno zbog brojnih mogućih zloupotreba, a bilo ih je, vi dobro znate.
Zakonodavno telo, to znači Narodna skupštine Republike Srbije, neposredno ili preko nadležnog odbora mora da kontroliše sve službe bezbednosti u ovoj državi. Ovo je, po nama, ključno pitanje, na kojem insistiraju narodni poslanici Srpske radikalne stranke.
Dalje, dame i gospodo, ko predlaže i gde se usvaja strategija nacionalne bezbednosti i strategija odbrane? Ko je taj ko predlaže i ko je taj ko donosi odluku i usvaja i proglašava da se upotrebi? Gospodine ministre, da li možete da nam odgovorite ko je taj ko tu strategiju utvrđuje? Da, ja nemam pojma, a vi pa znate. Gospodine Markoviću, to vi pričajte onima koji su ovaj nakaradni predlog zakona napisali i predložili Skupštini.
Šta znači to što je predloženo u članu 2. stav 2. Predloga zakona - politički neutralno? Da li se ta neutralnost odnosi na unutrašnje političke odnose tih službi, da li se odnosi na koalicione političke partnere ili govorimo o političkoj neutralnosti prema opozicionim političkim strankama ili, pak, govorite o političkoj neutralnosti spolja, prema drugim državama? Šta vam ovaj termin znači? Tražim odgovor na ovo pitanje, jer mi nije jasno.
Da li ćemo se prema drugim zemljama, ovo je vrlo važno pitanje, dame i gospodo, i njihovim obaveštajnim službama ponašati neutralno ili ne? Da li ćemo na osnovu toga određivati i operativni rad naših službi bezbednosti, pa ćemo da kažemo da imamo neutralan stav prema zemljama Evropske unije, pa samim tim ne možemo obaveštajno delovati prema tim zemljama? Onda možda nećemo ni prema Americi, jer vi iz aktuelne vlasti težite i grabite ka NATO paktu, a možda nećete ni prema Rusiji, koja nam svesrdno pomaže da sačuvamo Kosovo i Metohiju. Gospodo, sumnjam da ćete tu vašu neutralnost koju propisujete usmeriti u pravom pravcu. Možete je samo usmeriti prema Tamilskim tigrovima.
Mi danas živimo u veoma opasnom vremenu, koje skoro nikada nije bilo opasnije za Srbiju kao državu i njen narod. Postavljam pitanje da li ćemo tu neutralnost pokazati kada je u pitanju suverenitet, teritorijalni integritet i bezbednost naših građana, kada je u pitanju teritorija Kosova i Metohije? Hoćemo li i tu neutralnost da pokažemo, da nas ne interesuje Kosovo i Metohija? Srpska radikalna stranka i te kako poklanja pažnju, zalaže se i ne da da bilo ko Kosovo i Metohiju uzme.
U članu 2. stav 3. Predloga zakona predlažete: "Pripadnici službi bezbednosti ne mogu biti članovi političkih stranaka." Postavljam pitanje i tražim odgovor, ko i u kom postupku utvrđuje činjenicu da li je neki pripadnik službe bezbednosti član neke političke stranke i kako se to utvrđuje? Postavljam pitanje - kako se utvrđuje da li je neki pripadnik službi bezbednosti član neke političke stranke?
Da li se to, dame i gospodo, utvrđuje ličnim izjašnjavanjem pripadnika i da li se to utvrđuje izveštajima svih političkih stranaka u Republici Srbiji? Da li taj pripadnik može biti član neke strane ili domaće nevladine organizacije ili neke strane i vladine i nevladine organizacije?
Idemo na Ustav. Šta kaže Ustav o tome, u članu 21, ima li ovde diskriminacije po političkom uverenju građana? Pravo na rad reguliše se i u članu 60. Ustava Republike Srbije. Postavljam pitanje – da li je pripadništvo nekoj političkoj stranci protivustavna kategorija? Nije. Ako je to ustavna kategorija, onda čovek može da se politički angažuje, naročito kada su u pitanju operativci i niži službenici u tim službama. Postavljam sledeće pitanje – da li ovaj princip važi i za rukovodioce službi bezbednosti tj. šefove ovih službi, direktore službi bezbednosti? Jer, u dosadašnjoj praksi je utvrđeno da partije na vlasti i te kako kontrolišu službe bezbednosti dovodeći na rukovodeća mesta upravo članove svojih partija, počev od prvih čelnika koji vode ove službe, do običnih šefova na lokalu.
Međutim, ovde se oštrica usmerava prema onim običnim činovnicima, prema sitnim operativcima koji su inače najmanje pripadnici, članovi vladajućih ili opozicionih stranaka. Imam saznanja da je DOS 500 pripadnika izbacio iz Službe dolaskom na vlast, a da je primio 300 novih, iz političkih stranaka.
U raspravi o pojedinostima ću govoriti kada je u pitanju nacionalni sastav i kada je u pitanju mesto i uloga opozicije. U ovom predlogu zakona opozicije nema, a u uporednom pravu i u susednim državama na čelu ovih institucija i radnih tela nalaze se ljudi iz opozicionih stranaka. Hvala vam.