Izvinjavam se, to se i desilo, gospodine Petronijeviću.
Prosto, u pripremi za sednicu, postoje dva odvojena amandmana, jedan je bio vaš, o kome se raspravlja, a drugi je bio sledeći, a to je amandman Odbora za odbranu i bezbednost koji, upravo, sadrži stvari koje ste vi hteli ovde da poentirate. Ukoliko se slažemo, da pređemo na sledeći amandman.
Dakle, to je taj amandman.
Na član 14. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika, podneo Odbor za odbranu i bezbednost.
Predstavnik predlagača, na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
(Vlado Sekulić, s mesta: Imao sam nešto da kažem u vezi s članom 14.)
Prihvaćen je amandman. S obzirom na to da je predlagač tog amandmana povukao amandman, jer je on prihvaćen, hajde da pređemo na sledeći, nema problema.
Evo, gospodine Sekuliću, vi ćete sledeći govoriti. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je reč o amandmanu na član 15. Da ne bih čitao sada ceo član 15, zapravo je ovde reč o polaganju zakletve, koja glasi: „Ja (ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije“.
Amandman koji sam podneo u ime SPS-a dodaje reči: „i životom“, što znači da bi glasio: ''Ja (ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću i životom da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije“.
Naravno, jasno je i meni i poslanicima SPS-a da ovakav amandman može da bude osporavan i sporan s aspekta onih elementarnih i osnovnih zajamčenih ljudskih prava, od kojih je pravo na život osnovno i neprikosnoveno, a što je rečeno u Ustavu. Mi znamo da je veoma teško naći sintagmu kojom bi se pojam časti pojačao i učinio toliko snažnim da jedna zakletva, u ovoj svrsi, svojim ciljem bude dostojna naše tradicije, naše istorije i onoga što zovemo istinsko rodoljublje. Međutim, postavlja se pitanje, šta znači, u okolnostima u kojima se danas živi u državi Srbiji, reč ili pojam „čast“?
S druge strane, pitanje je da li se život, kao elementarno i zajamčeno pravo čoveka, ugrožava ili dovodi u pitanje time što bi ta reč bila upotrebljena u ovoj zakletvi.
Bez obzira na to što amandman, verovatno, neće biti prihvaćen i Vlada je to odbila, nije prihvatila, mi iz SPS-a želimo da skrenemo pažnju na važnost sadržine zakletve, jer ona je od suštinskog značaja, bila je i ostaće.
Naša istorija je puna svetlih primera herojske odbrane Srbije i njenog naroda, svakako, i Jugoslavije u ranijem periodu. Mnogi vojnici, borci, zatim civili, često su dali to svoje najelementarnije i osnovno – život, u odbrani zemlje, u odbrani svog naroda. Ako krenemo od kosovskih junaka, rečeno je tada – ''bolje čista obraza bez glave, no bez obraza s njom na ramenu''. Hajduk Veljko, braneći Negotinsku krajinu, rekao je: ''Život dajem, Krajinu ne dajem''. Sećamo se šta je učinio Stevan Sinđelić na Čegru.
Podsetio bih i na herojsku odbranu majora Gavrilovića sa svojim junacima, 1915. godine, kada se obratio, nije dugo, samo da vas podsetim, i rekao: „Junaci, tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici, junaci, Vrhovna komanda je izbrisala naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za vaše živote.
Oni više ne postoje. Zato napred u slavu, za kralja i otadžbinu. Živeo kralj, živeo Beograd“.
Gospodine ministre, nije važan tu kralj. Kralju svaka čast u ono vreme kada smo imali monarhiju. Nije ovde bitan ni kralj, ni predsednik Republike. Naravno, ova beseda, koja je čuvena i ostala je zapisana u istoriji, imperativno govori i možda se kosi s onim što je aspekt očuvanja ili vrednovanja života kao zajamčenog i elementarnog prava čoveka, ali ovde je figurativno to rečeno. Niko ne raspolaže tuđim životima, sigurno, pa ne može ni država.
Ako se zaklinjemo čašću da ćemo odbraniti svoju zemlju, a pri tom vodimo računa da je život to elementarno pravo, onda ćemo tu čast žrtvovati i, ako ovako razmišljamo, bukvalno razmišljamo, u datom trenutku, uvek ćemo zameniti čast za život. Daćemo čast i ostaćemo živi, a odbrana zemlje, to neka drugi čini.
Opet, da iznesem i ovo drugo razmišljanje. Dakle, kada se neko zaklinje u život, ne znači imperativno da će dati svoj život. Odbrana ne podrazumeva davanje života, niti znači da onaj koji se ne zaklinje u život u borbi neće poginuti.
Ne želim da otvorim sada ovde veliku raspravu, to je filozofsko pitanje, shvatanje ovih pojmova, i možemo do sutra o tome da razgovaramo, niti ja u ime SPS-a pošto-poto branim ovakav jedan stav, jednostavno, želim da skrenem pažnju na ova pitanja i na sistem vrednosti koji je nekada važio i sistem vrednosti koji danas važi.
Naravno, pomenuo bih, kao svetao primer herojske odbrane i primer herojske pogibije, 1991. godine, majora Milana Tepića i vojnika iz sela Donje Leskovce kod Valjeva, 19-godišnjeg Stojadina Mirkovića, koji su svesno i dobrovoljno, braneći svoj položaj, svoja uverenja i domovinu, dali svoje živote.
Dakle, ovde sam pomenuo jedan sistem vrednosti kroz svetle primere naše istorije u koje je utkan, znači, u svest ljudi utkana je potreba za odbranom zemlje, svojih najmilijih i svoje dece, a to su najveće vrednosti za svakog pojedinca, tako bi bar trebalo da bude, i verujem da za većinu jeste – otadžbina, deca, porodica, i da se za to u datom trenutku može dati život.
Šta je drugi sistem vrednosti? Sistem u kome je čast relativan pojam, koji se, čini mi se, ogolio i obezvredio, jer imamo situaciju da se čašću kunu i zaklinju mnogi. Ta reč se daje i prilikom polaganja zakletve ministara. Neću da ulazim u to ko ima časti, ko nema, ali vredna je pažnje važnost ovog pitanja.
Mi smo u proteklim sukobima i ratovima, od 1991, pa do 2000. godine, pa i posle, na Kosovu, i dan-danas se ponekad to dešava, imali gubitak života brojnih ljudi, mladih vojnika, policajaca, ali i civila.
Šta možemo reći, kao narodni poslanici, ako o ovome na ovakav način ne razgovaramo, ili o mogućnosti da njihovi životi, koji su dati za odbranu zemlje, treba da budu ispoštovani. Samim tim, dolazimo do toga da ova reč treba da se ubaci u ovu zakletvu. Ako to ignorišemo, ili ne uvažavamo, onda njihove porodice, koje su ostale bez njih, mogu shvatiti da je uzaludna bila njihova borba, uzaludna bila njihova žrtva, uzaludno dati životi, a onda dolazimo do pitanja – ko će to biti spreman sutra, prekosutra da da svoj život za odbranu zemlje?

Da li se još neko javlja za reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Pre nego što pređemo na amandman na član 18, da dam nekoliko informacija, pošto me pitaju narodni poslanici. Sutra i prekosutra se ne radi. U skladu sa članom 85, danas ćemo da radimo do završetka ove tačke dnevnog reda i u ponedeljak nastavljamo, u 10 časova. Danas ćemo imati pauzu od 15 do 16 časova.
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je članova u ovom zakonu koji su nedorečeni, koji ne znače ništa, koji ingerencije i nadležnosti prebacuju s jedne institucije na drugu, koji unose nerazumevanje, ali je član 18. jedan od osnovnih članova koji zbunjuju.
Radi se o nadležnostima ministra, jer se u članu 18. tačka 7. kaže – ministar postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije u čin majora, potpukovnika i pukovnika i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog načelnika Generalštaba.
Stav 2. ovog člana kaže – ministar odbrane može ovlastiti načelnika Generalštaba za obavljanje poslova iz stava 1. tačka 7. ovog člana, koji se odnose na postavljanje, unapređivanje, razrešavanje, odlučivanje o prestanku službe oficira Vojske Srbije u Vojsci Srbije, u činu majora i potpukovnika.
Ako uzmemo Ustav kao najviši pravni akt, po njemu, po sistemu supremacije, svi ostali zakoni u ovoj državi, ali i u svim državama, moraju da budu usklađeni, jer nećete menjati Ustav ukoliko neki zakon nije u skladu s Ustavom, nego ćete menjati taj zakon. Ustav je okvir kroz koji svi zakoni moraju da prođu i ono što štrči izvan tog okvira mora da se ukloni.
Član 112. Ustava Republike Srbije, u stavu 2, kaže – predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. Ako sada uporedimo ovaj član 112. Ustava s članom 18. ovog zakona, ispada da predsednik Republike unapređuje u čin potporučnika, poručnika i, eventualno, kapetana, a onda će ministar odbrane, koji po logici stvari treba da bude niži od predsednika, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što predsednika Republike biraju građani neposredno, na izborima, a ministra odbrane postavlja koalicija, bez obzira na to kako je koalicija skrpljena, da unapređuje u više činove.
Prema tome, odgovornost predsednika države u ovom slučaju je daleko veća. Ovde dolazimo u situaciju da će predsednik Republike unapređivati potporučnika, poručnika, kapetana, a majora, potpukovnika, pukovnika, unapređivaće i razrešavati ministar odbrane.
Ministar odbrane ovim zakonom dobija pravo da tu svoju nadležnost, koju, inače, nema po Ustavu, može da prenese na načelnika Generalštaba. Što niste dodali da načelnik Generalštaba može na komandira čete da prenese to svoje ovlašćenje?
Dame i gospodo, nesuvisliji član ovog, inače, nesuvislog zakona ne postoji.
Podneo sam amandman da izbrišem stav 2, ne bi li se bar malo upodobio ovaj zakon da bude primenljiv sutradan, kad ga usvojimo, a usvojićete ga, jer imate većinu, 126 poslaničkih kartica, pa možete da kažete i da je zemlja četvrtasta.
Imali smo prilike nedavno, u Odboru za inostrane poslove, da dokazujete nedokazive stvari, ali ste bili u većini i izglasali ste to. Kad bude na redu zakon o inostranim poslovima u pojedinostima, upućivaćemo vas na te nedokazive i neostvarive stvari.
Ministar odbrane može da ovlasti načelnika Generalštaba, tražio sam amandmanom da se to briše, za obavljanje poslova iz stava 1. tačka 7) ovog člana, koji se odnose na postavljanje, unapređenje, razrešavanje i odlučivanje o prestanku službe oficira Vojske Srbije itd.
U odgovoru zašto amandman nije usvojen, kaže se – amandman se ne prihvata s obzirom na to da je članom 112. stav 2. Ustava utvrđeno da predsednik Republike, u skladu sa zakonom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire.
Upravo to tražim ovim svojim amandmanom. Gde to piše, kojim to aktom predsednik Republike ima ovo ovlašćenje koje mu Ustav daje? Da li, uopšte, može preneti takvo ovlašćenje na nekog nižeg od sebe, na ministra odbrane?
Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da ovaj amandman nije prihvaćen, ne zato što neće popraviti zakon, naprotiv, vrlo bi ga popravio, nego zbog toga što je došao iz redova poslanika SRS. Mislim, osim ako nije nešto drugo, a bojim se da jeste, ne samo da su u koaliciji počeli da pucaju šavovi, već, s obzirom na ono što reče gospodin Krasić juče u svom izlaganju, čini mi se da su počeli da pucaju šavovi i unutar DS-a. Da vas podsetim, predsednik Republike je iz DS-a, ministar odbrane iz DS-a, osim ako ministar nije prešao u neku drugu stranku, ali ne verujem, jer za to je zadužen Dragiša Đoković, on ima 52 članske karte, znam samo da nema iz SPS-a i SRS-a.
Prema tome, čini mi se da ovde dolazi sad do otimanja nadležnosti, dame i gospodo narodni poslanici, do flagrantnog kršenja člana 112. Ustava. Zato predlažem da u danu za glasanje povedete računa o amandmanu na član 18. Predloga ovog zakona, da usvojimo amandman, da izbrišemo ovo što je, inače, neprimenljivo, jer se bojim da će predsednik Srbije unaprediti jednog u čin majora, ministar će da ga unapredi, jer mora da dokaže da je veći od predsednika Srbije, ako mu preuzima nadležnosti, zašto ne bi bio veći, odmah u čin potpukovnika, ovaj u čin pukovnika, a ministar će ga razrešiti i poslati u penziju.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je isuviše ozbiljna tema da bismo se mogli igrati prihvatanjem ili neprihvatanjem amandmana koji de facto poboljšavaju Predlog zakona. Smatram da je krajnje vreme da prestanete da mislite stranački kad donosite zakone, jer ovi zakoni će ostati i dalje, vi ćete biti do prvih izbora tu gde jeste, a posle toga će narod metlom da vas potera odatle.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, po Poslovniku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, javljam se po članu 62. Poslovnika. Naime, gospodine Duliću, trenutno se dešava jedan skandal u Narodnoj skupštini, na prvom spratu.
Zoran Šami, predsednik Odbora za prosvetu, predsedava Odborom koji nema kvorum. Sednici Odbora treba da prisustvuje najmanje osam članova Odbora da bi sednica počela. Prva tačka dnevnog reda je razmatranje Predloga budžeta za 2008. godinu i stavke koje se odnose na prosvetu Srbije, a druga tačka je izveštaj i informacija o aktuelnim štrajkovima u srpskim školama, zbog toga što Vlada nema sluha da posluša ono što prosvetni radnici traže od nje i ne nalaze dogovor, pa se zbog toga i deca nalaze u takvoj situaciji, a i zaposleni u prosveti.
Molim vas da odmah reagujete, gospodine Duliću, zato što se nikada nije desilo da odbor zaseda, a da se ćaska s ministrom. Tu je prisutan ministar Lončar, koji je došao pre pola sata u zgradu Skupštine.
Poslanici SRS-a koji, kao što znate, ne učestvuju u radu dok se ne obezbedi kvorum, nalaze se ispred sale i upravo mi je prof. Mileta Poskurica javio da se taj skandal dešava, da je ministar unutra, zajedno sa Zoranom Šamijem i sa još šest članova, da razgovaraju o tačkama dnevnog reda a da nemaju nikakav legitimitet za rad, s obzirom na to da nemaju kvorum. Intervenišite, jer ulazimo u situaciju da se sprovodi bezvlašće ovde i da radi kako ko hoće i šta hoće. Jutros ste videli, dva puta ste odložili sednicu, da nema vaših koalicionih partnera iz G17, a ni ovi iz DSS-a se nisu pretrgli da dođu na sednicu. Evo, još jedan poslanik koji je bio u sali, i ona odlazi.
Gospodine Duliću, ova skupština više ne liči ni na šta. Da li ćemo mi kao ozbiljni ljudi da radimo posao, ili ćete vi da upozorite tog Zorana Šamija da ne može da radi kako je navikao tamo u Saveznoj skupštini i da se ponaša bahato?
Zaista je neverovatno da se na takav način ponižavaju vaše kolege, bez obzira na to iz koje su poslaničke grupe. Mi srpski radikali to ne možemo da dopustimo. Imamo predlog i za dopunu dnevnog reda. U pitanju je nešto što se desilo još pre dva meseca u Kragujevcu, u kragujevačkoj gimnaziji. Razmatranje budžeta, razmatranje Izveštaja o stanju i aktuelnoj situaciji, o štrajku u prosveti, bez kvoruma, mislim da je to više nego skandal.
Dakle, naši narodni poslanici su ispred sale, oni strpljivo čekaju, spremili su se da učestvuju u diskusiji i zato učinite sve, i vi i gospođa Kolundžija, koja je ovde kao predsednik najveće stranke u vladajućoj koaliciji, upozorite Zorana Šamija da se ne igra s našim strpljenjem, jer to je u nedogled tako. On je to pokušao i ranije, još pre nekoliko nedelja, pa je video da ne može. Međutim, sad kaže – kako da vratimo ministra?
Gospodine Šami, obezbedite kvorum za rad, pa pozovite Zorana Lončara. Ovako ne možemo da prihvatimo da ta sednica uopšte sada postoji i da radi, jer tamo nema kvoruma.

Zahvaljujem.
Molim vas, gospođo Kolundžija, da vidite o čemu se radi.
Primio sam k znanju. Zahvaljujem gospođici Jovanović.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 19. amandman je podneo Miletić Mihajlović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kad sam završio izlaganje povodom amandmana na član 15, usled razgovora s nekim poslanicima, nisam čuo da sam bio prozvan u vezi sa čl. 17, 18. Inače, bila je moja namera da se ne javljam zbog ovih članova, već sam mislio da dam jedan kratak komentar i za amandman na član 17. i za amandman na čl. 18. i 19. To ću sada i učiniti, jer je suština i priroda ovih amandmana apsolutno ista.
Ovi članovi, ili bar ono što je u vezi s ovim amandmanima, temelji se na Ustavu, na članu 112. Ustava Republike Srbije, tačnije rečeno, na drugi stav ovog člana, koji glasi – predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Mi imamo slučaj da, pozivajući se na načelo subordinacije, koja, svakako, postoji u Vojsci, i pored takve ustavne odredbe kojom se tvrdi da predsednik Republike, pored toga što komanduje Vojskom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije, on tu svoju nadležnost spušta na ministra odbrane i na načelnika Generalštaba. Zapravo, ministar odbrane, ovo što mu je poverio predsednik Republike, spušta na načelnika Generalštaba.
Mi smo predložili da se u članu 17. doda tačka 9a, koja glasi: ''Postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog ministra odbrane''. U članu 18, tačka 7) bi se izbrisala – postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije, u činu majora, potpukovnika i pukovnika i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog načelnika Generalštaba.
Ovde je ono o čemu je gospodin Marković iz SRS-a govorio, u članu 18, gde u 2. stavu ministar odbrane može ovlastiti načelnika Generalštaba, znači, ono što je preneo na njega predsednik Republike, on sada to čini u vezi s unapređenjem, razrešenjem itd.
U članu 19. je, takođe, predloženo da se briše tačka 2. gde je načelniku Generalštaba dato – da postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije do čina kapetana i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog neposredno potčinjenog komandanta.
Dakle, jasno je nama iz SPS-a da predsednik Republike, naravno, ne može da radi neke, da tako kažem, manje važne, ili sitnije poslove, ali, isto tako, da se to unapređenje, koje bi bilo njegovim potpisom učinjeno, svodi, zapravo, samo na potpisivanje.
Sve to se priprema u jednom lancu subordinacije i nije valjda toliko teško da predsednik Republike potpiše sve ovo što su unapređenja, postavljenja, razrešenja, a pripremljeno je od strane čitavog jednog sistema, u subordinaciji od ministra, naniže, preko načelnika Generalštaba i ostalih komandanata.
Dakle, ovde, predsednik Republike oseća da ima više posla nego što mu je potrebno u datom trenutku i zato on spušta to na ove niže potčinjene, ali zato, u drugim slučajevima, isti predsednik Republike preuzima više poslova nego što mu Ustav dodeljuje.
Tako, na primer, u Ustavu piše, nije u vezi s ovim zakonom, da predsednik Republike ukazom postavlja ambasadore, a u zakonu piše – odlučuje na predlog Vlade, iako ne piše u Ustavu da odlučuje. Sad, on odlučuje i preuzima, znači, na sebe da o onom što je predlog Vlade može odlučiti i pozitivno i negativno.
Nema toga: "odlučuje" u Ustavu. On bi mogao da samo ukazom potpiše predlog koji je dat od Vlade, konačno, i u Ministarstvu spoljnih poslova, i to se svodi na jednu njegovu protokolarnu dužnost, jer predsednik Republike ima i značajnu protokolarnu funkciju, a ne da preuzima više nego što mu je potrebno.
Izvinjavam se što sam ovim primerom izašao iz okvira zakona o Vojsci Srbije. Samo sam želeo da napravim jednu paralelu, pa se nadam da ćete mi oprostiti ovo što je bio moj izlet u drugi zakon.

Zahvaljujem, gospodinu Mihajloviću.
Samo jedno kratko obaveštenje narodnim poslanicima. Javni servis nam je javio da će od 17 do 21 čas biti prenos humanitarnog teniskog turnira, gde naše teniske zvezde igraju mečeve. Sav prihod ide deci sa Kosova. Obaveštavam vas da će Narodna skupština biti prenošena odloženo, od 20,45 sati, tako da vas molim za razumevanje.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, potpredsednik SRS-a. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi 18. i 19. Predloga zakona apsolutno su u suprotnosti s Ustavom, sa članom Ustava na koji nas upućuje Vlada kada kaže da ne prihvata amandmane, pošto je članom 112. stav 2. Ustava utvrđeno da predsednik Republike, u skladu sa zakonom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije, a mi se baš na taj član Ustava pozivamo kad kažemo da ministar odbrane ne može da postavlja, razrešava i unapređuje, da načelnik Generalštaba to ne može.
To je pravo i obaveza predsednika Republike. Neprenosivo je to pravo. On može da dobija predlog, ali on mora da postavi, unapredi i razreši, zato što je predsednik Republike i zato što komanduje Vojskom Srbije.
Džabe vama vaši savetnici i konsultanti. Ministar odbrane postavlja oficire. Da li je to sad civilna kontrola Vojske ili je civilno komandovanje Vojskom Srbije?
Neprekidno vas upozoravam, ne može ministar odbrane da komanduje Vojskom.
Može da je opremi, može Ministarstvo odbrane da vrši i nekakve kontrole sprovođenja nekih planova, ali ne može da se meša. Ovo je direktno mešanje u komandovanje.
Ako ministar odluči gde će koji oficir kojom jedinicom da komanduje, to je komandovanje Vojskom, a šta će vam to, gospodine ministre?
Nije valjda da poznajete sve starešine u Vojsci, da ste pratili njihov razvoj od školovanja, od odlaska u trupu, do postizanja najvišeg čina koji može da ima, vi to sve imate u mozgu, ministre, a izabrani ste pre mesec dana? Ja to ne bih uspeo da sagledam, a ne vi. Jeste, ja sam vojvoda po zvanju, što bih i vama želeo, da u nekom oslobodilačkom ratu stignete do zvanja vojvode. Na tome bih vam čestitao, ja to vama ne bih nikada zamerao.
Ovde se kaže da načelnik Generalštaba, to je tačka 1, predlaže plan razvoja i opremanja Vojske Srbije. Sad me interesuje, gospodine ministre, da li je vama načelnik Generalštaba predložio da nabavljate vojnu opremu bez tendera, ili da o tenderu ništa ne znaju domaći proizvođači, ili da na tenderu ne mogu da učestvuju domaći proizvođači?
Dobio sam pismo od kompanije "Dragić", proskribovane u javnosti kao firme koja je pljačkala Srbiju, Vojsku Srbije, na kraju se optužnica svela na to da je postojala mogućnost da proda Vojsci neku opremu skuplje nego što treba, a kompanija je meni poslala dokaze da tu istu opremu prodaje Amerikancima skuplje. Čak su mi poslali dokaze da se sada strani proizvođači opreme, prvo, začuđeni zašto nije ponuđeno domaćem proizvođaču da učestvuje u tome, interesuju da li mogu tu opremu, po ugovoru koji sklope sa vama, da proizvedu u kompaniji "Dragić".
Interesuje me, ko domaće proizvođače isključuje iz opremanja Vojske Srbije? Ako smo favorizovali domaće proizvođače, pa im dozvoljavali da 20% budu skuplji od stranih, ko u nabavkama u Vojsci Srbije, a to je ministar odbrane, to je Demokratska stranka, uvodi princip da domaći proizvođači, čak, ne mogu da budu ni obavešteni?
Kada ćemo da saznamo, konačno, istinu o kompaniji "Dragić", da li je to firma koja radi, da li radi kvalitetno, da li radi po cenama po kojima je najprihvatljivije za Vojsku Srbije ili ne, ili je pljačkala Srbiju?
I ta optužnica koja je pokrenuta protiv njih, vidim da čak i ono zbog čega su bili u pritvoru, po nalogu G17 plus, više, uopšte, ne stoji u optužnici.
Dakle, jednog dana mora da bude jasno da ne postoje ministarstva da bi određene stranke ili određeni ministri izvlačili profit iz nabavke. Jednog dana i to mora da bude javno.
Ja od vas ne tražim da kažete koji kvalitet pancira hoćete, koji kvalitet šlema, vi to imate, čak, i u ponudi koju vam daju, opet je to neki javni podatak, od vas samo tražim da nam konačno kažete kad se nabavke vrše, to nije vojna tajna, i pasulja, i graška, i gaća, i toalet papira, i oružja, i municije, i opreme, da nam vi to stavite, lepo, na uvid, da znamo ko je raspisivao tender, da li je tender bio javan ili po pozivu, ko je izabran na tenderu, ko je bio u Komisiji koja je birala ponuđača, da li je domaći ili strani ponuđač, da sve bude javno. Onda možemo da razgovaramo s vama kao sa ljudima koji brinu o našoj vojsci.
Ovim predlogom zakona vi mene ubeđujete da želite da komandujete Vojskom. Nemojte da se prihvatate tog posla, gospodine ministre, tim pre što će taj posao uskoro da bude veoma delikatan i biće, najverovatnije, potrebno mnogo profesionalizma u obavljanju tog posla. Nemojte da mi, diletanti, u tom poslu odlučujemo šta će da rade i kako će da ga obavljaju.
Dakle, mi ćemo odrediti šta će da rade, ali nećemo da se mešamo u to kako će to da rade, jer mi to ne znamo, možemo samo da upropastimo i da zabrljamo stvar. Dakle, ako je Srbiji potrebna odbrana, Skupština će doneti odluku da nam je potrebna odbrana, a onda će Vojska da brani, neće ni ministri, ni poslanici da se mešaju, nego, ako nas pozovu, pa nam daju pušku, mi ćemo da idemo da radimo šta nam kažu.
Eto, to je osnovna primedba na ova dva člana za koja mi je potpuno jasno šta je vaš cilj, ali ne vidim šta će time dobiti Vojska, šta će time dobiti odbrana, šta će time dobiti oficiri koje i dan-danas školujemo za službu u našoj vojsci.
Iznenadila me je i zapanjila izjava komandanta tih vojnih škola, koji je rekao – potpuno smo prilagodili program civilstvu, tako da naši oficiri mogu odmah da se zaposle u civilstvu.
Izvinite, gospodo iz Ministarstva odbrane, nama nisu potrebni oficiri koji će da se zaposle u civilstvu. Mi pravne fakultete, tehničke fakultete imamo u civilstvu. Nama ne trebaju vojne akademije koje će da izgrađuju profil stručnjaka za civilnu službu, nego samo za Vojsku. Ako nam nisu potrebni, ukinite Vojnu akademiju. Ako biste rekli da Vest point školuje kadrove da bi se zapošljavali u biznisu, vama bi se svako u Americi smejao. Za biznis postoje fakulteti, za vojsku postoje fakulteti i studije, osnovne, visoke, svake žive.
Dakle, pogledajte malo te nastavne planove i programe, nikada nećemo podići ruku da se finansiraju vojne škole u kojima se spremaju kadrovi za civilstvo. Nama to nije potrebno.