Hvala, gospodine potpredsedniče.
Po Poslovniku narodni poslanik Zoran Krasić, pa Rajko Baralić, pa Veroljub Arsić.

Gospodine Albijaniću, mislim da ovo što je gospodin Đelić rekao jeste delimično nešto što se uklapa u član 136. našeg Poslovnika, ali da je nedovoljno.
Izuzetno mi je drago što poslanik vladajuće stranke iz Demokratske stranke je izašao za govornicu i saopštio neke statističke podatke. Ali, bilo bi dobro da te podatke Vlada dostavi i ovoj grupi poslanika koji pripadaju opoziciji. Zašto?
Odnosi se na podatke o broju privatizovanih preduzeća, efektima te privatizacije itd. Ništa nije strašno, nema tu nikakvih tajnih podataka. Ali, zašto je potrebno da se ti podaci dostave? Da bi mi kritički sagledali dosadašnji tok privatizacije, jer ukoliko nemamo takvih podataka, onda publika može da ostane zbunjena, kada izađe poslanik vlasti, kritikuje vlast i onda na kraju, u poslednjoj rečenici saopšti nešto što apsolutno demantuje sve ono što je prethodno rekao.
Imam taj feler da namećem teme, pa sada namećem temu za pravilnu primenu člana 136. našeg Poslovnika. Tražio bih da nam Vlada odgovori koje su zamisli privatizacije, koji je cilj privatizacije? Da li samo da se definiše ko je vlasnik te imovine? Da li je možda cilj da se prikupe sredstva za neke nove investicije, da država investira?
Da li je možda cilj da se popune neki socijalni fondovi, što ne sporim da može da bude jedan od vrlo važnih ciljeva? Ili je cilj da se napuni budžet kako bi Vlada kupila nova kola, zaposlila što više svojih partijskih kadrova i na drugi način situirala onu drugu stranu iz društvenog ugovora?
Naravno, očekujem da Vlada odgovori kakav je bio socijalni dogovor za ovih šest i po godina, jer bez socijalnog dogovora nemoguće je da se sprovede neka transformacija, pogotovo jednog društva koje se nalazi tako dugo u tranziciji.
Još jedna stvar koja je vrlo bitna, a ako se ima u vidu iskustvo nekih drugih država koje su prošle kroz taj bolni tranzicioni period, na koji način je Vlada štitila ceo proces? Česi su imali, recimo, između dve i tri milijarde maraka u to vreme pomoći iz inostranstva da bi njihova centralna banka očuvala stabilnost valute, kako ne bi došlo do poremećaja. Sada kod nas od onih šest i po milijardi koje su bile na granici kada je paljena Savezna skupština, naravno, nema ništa. Kod nas je prvo krenuto sa bankama. Mislim da je redosled malo pobrkan.
Što se tiče neke socijalne pravde i socijalne ravnopravnosti u tranzicionom periodu, krivo mi je što sam zaboravio mobilni. Je l' vi znate, gospodine Đeliću, da imate to preduzeće za gas, naše centralno, koje je veliki gubitaš? Ali, kada se saberu svi prihodi čelnika tog preduzeća, to je devet hiljada evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti. Kako onda može ta vaša privatizacija da bude socijalno pravedna, uspešna, stimulativna, blagonaklona, kada imate nekoga ko radi za manje od 100 evra mesečno i nekoga ko prima 9 hiljada evra mesečno? Ipak, sit ne veruje gladnom.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić po Poslovniku.

Gospodine Albijaniću, gospodine Đeliću, drugi put danas vi iz Demokratske stranke dezavuišete jedan postupak koji se naziva: podnošenje amandmana. Molim vas da to ne radite. Nemate za to ni jedan razlog.
SPS je podnela na ovaj zakon, kao i na sve druge zakone, brojne amandmane, shodno svojoj političkoj proceni. Između ostalog, i amandmane koji se tiču čl. 23. do 27. koji su ovde spomenuti kao bonus. Vi ste, gospodine potpredsedniče Vlade, u uvodnom izlaganju rekli da je Vlada Republike Srbije podnela amandman i da neće više biti bonusa, a to je rekao i gospodin Vujadinović, da je on upravo hteo i samo što nije, pa kada je obavešten, onda to nije učinio.
A stvari stoje ovako: SPS sve svoje amandmane na ovaj zakon je podnela 12. 12. u 10,10 časova; G 17 plus istovetne amandmane podnela je 12. 12. u 12,05 časova.
A onda, ne lezi vraže, Vlada Republike Srbije podnosi iste amandmane, G 17 povlači amandmane i vi ovde saopštavate političku odluku da ste vi dobri i lepi i da 600 hiljada članova Nezavisnog sindikata s vama jeste postiglo dogovor.
A ja vas obaveštavam da to ništa niste morali da radite. Imali ste sve te amandmane, pažljivo ih pogledajte, preuzmite političku hrabrost pa ih prihvatite, jer ih je podnela SPS i recite – ovo su amandmani koji popravljaju zakon na način kao što odgovara sindikatu. Tuđe perje ne priliči nikome. Dakle, vaša je stvar kako ćete to da radite.
Što se mene tiče, nemoralno je da to Vlada čini kada dve poslaničke grupe imaju takve amandmane. To nije fer. To u političkom smislu nije fer. Naročito nije fer prema poslanicima opozicije.
Gospodine Đeliću, dugo se mi ovde borimo i znamo, i daće bog još ćemo, ali nema potrebe to da radite. Nije nikakva sramota prihvatiti jedan ili pet amandmana jedne opozicione poslaničke grupe. To je potpuno čista pozicija. Nama vaša vlast, vaša većina prihvata amandmane, gotovo po svakom zakonu u proteklih nekoliko meseci, jer su takvi da se prosto ne
mogu odbiti. Neki od amandmana budu prihvaćeni. Evo, pogledajte, po svakom zakonu. Dakle, ovo je trebalo da uradite. To je bilo časno.
Ovo što ste uradili spada u domen niskog političkog udarca. Ovo je niska politička borba i moj je posao da vam kažem da ovde ne sedim zbog toga da podižem dnevnice, moj posao je ovde da sedim, da lovim vaše greške, da vas političkih raskrinkam i da dokažem da radite stvari na neprincipijelan politički način.
Zahvaljujem. Očekujem da se izvinite poslanicima SPS zbog načina na koji izlazite u susret radnicima, odnosno Samostalnom sindikatu. Mi podržavamo to što ćete vi to prihvatiti, ali sam bio dužan da vam kažem na koji način to radite.

Hvala, gospodine Baraliću. Možda je sindikat svima dostavio amandmane, a vi ste bili najbrži.
Narodni poslanik Veroljub Arsić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, vama o kršenju Poslovnika više neću govoriti, kada ga vi kršite, jer vi ste beznadežan slučaj, o tome ne vredi govoriti.

Nemojte, gospodine Arsiću, samo recite kada sam prekršio?

Ne vredi na to obraćati previše pažnje.
Što se tiče mog kolege iz Demokratske stranke, iskoristiću to pravo da mu odgovorim za sve ono što je rekao za ovom govornicom sličnim rečima kojima je on to rekao, ali prihvatljivijim za građane Srbije. Znači, ne postoje dve prizme i dva pogleda.
Vi ste upravo rekli građanima Srbije da će da ostanu bez posla i da je to dobro za njih. Ništa drugo niste rekli.
Mišljenje SRS je da to nije dobro ni za njih ni za državu. Kažete - nisu imali pravi posao 10, 20 godina unazad. Ne bih se s time složio. A čak i da jeste tako, je l' treba da ih ubijemo? Je l' ne treba da im damo da oni zasnivaju porodicu, je l' ne treba da im damo da školuju decu? Je l' ne treba da im damo da se leče?
Vi ste sve to rekli pred podnošenje kandidatura za predsednika Republike Srbije. Drago mi je što ste jasno i glasno rekli ša misli DS građanima Srbije. Postavljam pitanje zašto, koji je razlog. Da bi vaše kolege iz DS, iz ove vladajuće većine, imale platu recimo po 600.000 dinara.
Znači, NIS mora da podiže cene naftnim derivatima, da utiče na cenu hrane, da bi direktor NIS-a primao platu od 600.000.
Hajde nećemo JAT, nećemo Aerodrom. Šta je sa ŽTP? Podižemo kredit. Zašto? Da bi direktor primao platu od 300-400 hiljada. Sva ona usta koja će zbog privatizacije da ostanu gladna, po vama, treba da ih poubijamo da ne biste morali na njih da trošite novac.
Još nešto, lepe šarene laže pričate, lakše je kupiti frižider i kupiti auto, ima kredita. Uporedite te kredite sa kamatnim stopama koje su ovde sa zemljama iz EU. Što ih u nečemu ne kopirate, u čemu treba, a ne u ovome. Nisu ni blizu, dva, dva i po, tri puta više.
Kad pričamo o tim vrednostima, moram da priznam da ste u nečemu bili u pravu. Lakše je danas od jedne prosečne plate, gledajući paritet plata i robe, kupiti frižider ili automobil. Možda vam je ranije trebalo 500 plata za frižider, sad vam treba 300 plata. Ali, koliko puta je skuplja hrana?
Koliko puta je skuplja struja? Koliko puta su veći troškovi života? Koliko je skuplje školovanje za decu? Koliko je skuplje lečenje dece? Koliko su skuplji fakulteti? Kad to saberete i oduzmete, vidite koliko vam ostaje, mnogo manje nego pre 5. oktobra.

Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić, predsednica poslaničke grupe G17 plus. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Gospodine potpredsedniče Vlade, drage kolege narodni poslanici, ukratko ću reći o Predlogu zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Bavila sam se više primerima iz regiona i na tome sam bazirala svoj govor. Niko do sada nije delio besplatne akcije na način kako će to biti urađeno u Srbiji, zato što se u ovakvom postupku ne dobijaju vaučer bez pokrića, već realne pare kroz akcije. Ovim zakonom se, na neki način, ispravljaju nepravde iz prošlosti u meri u kojoj je to moguće, ako je to uopšte moguće, a pojačava se i ubrzava proces restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća.
Po podeli besplatnih akcija najsvetliji primer je Slovenija, koja je to uradila još početkom '90. godina, odmah nakon otcepljenja. Njihov primer niko iz regiona nije iskopirao, a podela besplatnih akcija nije baš bila popularna među našim komšijama.
Dakle, privatizacione vaučere dobili su svi građani Slovenije. Oni koji su 1993. imali do 20 godina, dobili su vaučer ili sertifikat od 100.000 tolara, to je sadašnjih oko 1.300 evra. Ovi vaučeri nisu mogli da se unovčavaju, već samo da se njima kupuju akcije u preduzećima. Građanima do 30 godina starosti pripalo je 200.000 tolara, odnosno oko 2.600 evra, a oni građani do 40 godina starosti dobili su 300.000 tolara ili oko 3.900 evra.
Građani koji su imali do 50 godina dobili su 400.000 tolara ili 5.200 evra, a stariji od 50 čak 500.000 tolara ili 6.500 evra. Postojala je i mogućnost dobijanja popusta od 50% ako se kupe akcije u firmi u kojoj građanin i radi. Slovenci su sami birali za čije akcije će iskoristiti vaučere. Najmudriji su bili oni koji su ih iskoristili za kupovinu akcije Mure, Uniona, Leka Krke, Pivovarne Laško, ali akcije tih kompanija su stalno rasle i danas su te kompanije veoma uspešne.
U Sloveniji je, međutim, bilo i gubitnika. To su bili oni koji su uložili vaučer u neprofitabilna preduzeća. Akcije su pale, nije bilo dividendi i sertifikati su postali samo bezvredni papiri. U jednom trenutku, pred kraj privatizacije, dogodilo se da je kod građana bilo više vaučera nego imovine za privatizaciju.
Što se tiče građana Hrvatske, oni nisu dobili besplatne akcije, već su imali povlastice prilikom kupovine na berzi. Prvi put po metodi inicijalne javne ponude građani su kupovali akcije naftne kompanije ''Ina'' u vrednosti do 5.000 evra, a i mnogi građani Hrvatske se nisu libili da uzmu kredit ili prodaju stan kako bi kupili ove akcije.
Cena u javnoj ponudi je bila 1.690 kuna, odnosno 230 evra i prvog dana trgovanja akcije Ine su na Zagrebačkoj berzi skočile za 28%, uz ukupan promet od skoro 190 miliona kuna, odnosno gotovo 26 miliona evra. Prvog dana na berzi svaki građanin koji je učestvovao u inicijalnoj javnoj ponudi Ine zaradio je 90 dolara po akciji. Slučaj Hrvatskog telekoma je svež, mislim da je većina nas za to čula, ako ne i bliže pročitala.
Tu je vlada putem javne ponude prodala 32,5% akcija i to 25% građanima i 7% institucionalnim investitorima. Cena akcije u javnoj ponudi je bila 265 kuna, odnosno 36 evra, a prosečan paket 15.100 kuna, odnosno 2.070 evra. Cena po akciji već prvog dana je porasla za 115 kuna i to je rast od 43% ,u toku dana je izlazila do nivoa od 419 kuna. Građani koji su prodali pakete od 63 akcije prvog dana po ceni od 419 kuna, zaradili su čak 1.328 evra.
U Mađarskoj primena ovog metoda inicijalne javne ponude kod mađarske kompanije za prevoz putnika Nabi iz 1997., jedna je od najuspešnijih inicijalnih javnih ponuda u ovoj zemlji, jer su akcije skočile, a kompanija ojačala. Dobar primer je i kod Mađarskog MOL-a, koji sada vredi 13 milijardi evra.
I u Rumuniji imaju iskustva sa inicijalnom javnom ponudom. Jedan od najuspešnijih je bio slučaj kompjuterske kompanije Flamingo internacional iz jula 2005. Moram da kažem da ni Bugarska nije loš primer, a dve banke su imale značajan uspeh. Prvog dana trgovanja ''Corporate commertial bank'' imala je skok od 30%, a nedelju dana kasnije ''First investment bank'' je porasla za 13%.
Da se sad vratimo na Srbiju, kad smo videli kako je to urađeno u regionu. Svi koji do sada nisu dobili besplatne akcije u procesu privatizacije ovim zakonom dobijaju pravo na njih. Zaposleni u javnim preduzećima dobijaju pravo da pre otpočinjanja privatizacije u svakom od navedenih šest preduzeća upišu akcije, a tih šest preduzeća su EPS, uključujući i elektromreže Srbije, Rudnik Resavica, kopovi Kosova, termoelektrane Kosova, elektro Kosmet, NIS, uključujući i Trans-naftu i Srbija gas, JAT, Telekom, uključujući i PTT Srbiju, Aerodrom Beograd i Galenika.
Svi punoletni građani koji su stekli punoletstvo 31. decembra 2008., a imaju državljanstvo Srbije najkasnije do 30. juna 2007., imaju pravo na besplatne akcije i svi dobijaju podjednako. Celokupna masa sredstava za građane deliće se na oko 3.850.000 osoba, a računica govori da će građanima biti podeljeno oko četiri milijarde evra.
Ovaj zakon je obaveza nasleđena još od 2001. godine. Da nije bilo ovog predloga o kome danas raspravljamo, iz Privatizacionog registra bi moglo da se dobije 50-60 evra po osobi. Ideja je da se ovim predlogom ubrza proces privatizacije i listiranja izlaska javnih preduzeća na berzu.
Besplatne akcije su motiv da se kroz proces restrukturiranja promene vlasništva i način funkcionisanja na berzi brže skine svaki veo tajnosti o poslovanju javnih preduzeća. O tome smo više puta raspravljali u ovom parlamentu.
Neću govoriti mnogo o detaljima. Čuli ste to i od potpredsednika Vlade i pojedinih narodnih poslanika. Samo ću reći da je procena da je tržišna vrednost svih šest javnih preduzeća u momentu privatizacije oko 25 milijardi evra. Računica kaže da je 15% te sume tri milijarde i 750 miliona evra, da se toj sumi dodaje novac od već privatizovanih 68 preduzeća metodom tendera, što iznosi oko 250 miliona evra.
Kada se podvuče crta, ukupna suma za građane je oko 4 milijarde evra.
Kada se doda ono što mogu da podele i dobiju zaposleni i bivši radnici šest javnih preduzeća, ukupna suma koja će biti podeljena iznosi 4,75 milijardi evra. Važno je reći da su ovo procene, a da stvarne tržišne vrednosti mogu biti i veće, a mogu biti, što se ipak vrlo retko dešava, niže od ove sume.
Može biti da ovaj predlog nije idealan, da nije ni najbolji, ali je po prvi put predviđeno da i običan čovek dobije neki realan novac, jer je učestvovao u stvaranju onoga što je nacionalno bogatstvo i vrednost. Ovaj zakon će svakako ubrzati privatizaciju, naterati javna preduzeća da izađu na berzu, usmeriti pažnju investitora prema nama, pripremiti sve nas za pravila i principe tržišta EU. Znači, pored para za obične ljude, to je sasvim dovoljno od jednog zakona.
Što se tiče ovih izmena o kojima je govorio gospodin potpredsednik Vlade, mi znamo da su sindikati obilazili, da tako kažem, sve poslaničke grupe i da smo svi, na osnovu onoga što su sindikati zahtevali, podnosili amandmane. Neke od tih amandmana Vlada je prihvatila, a ključno je to što su sindikati ipak rešili da ne moraju da na sopstvenom referendumu u sopstvenoj firmi da se opredeljuju između bonusa i akcija.
Meni se čini da je ponekad bolje da ljudima ne date pravo izbora, nego da propišete šta treba da se uradi, jer kada im date pravo izbora, onda ih zbunite, pa se većina boji da li će manjina biti zadovoljna, onda se manjina boji da će ih većina preglasati.
No, da ne elaboriram dalje. U svakom slučaju, u naknadnim razmatranjima i razgovorima sa relevantnim sindikatima zaključeno je da se u određenoj meri komplikuje ostvarivanje prava zaposlenih i bivših zaposlenih i da je na taj način doneta odluka da se ukloni koncept novčane naknade ili bonusa, kako je to bilo u prvobitnom predlogu zakona, iz celokupnog teksta.
To su tražile određene sindikalne organizacije, a mi narodni poslanici smo te predloge izneli Vladi i na kraju, kada dobijemo prečišćen tekst zakona, videćemo šta je sve od predloga usvojeno. Hvala na pažnji.