Zahvaljujem narodnom poslaniku Lidiji Vukićević.
Reč ima narodni poslanik dr Vladan Batić, o amandmanu.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ako semantički posmatramo termin ''NIP'', čini mi se da u okviru tog plana najveće investicije treba da budu u onim delovima Srbije koji su najugroženiji.
Jedan od najugroženijih delova Srbije je upravo jug Srbije, i to onaj deo Srbije koji se graniči sa Kosovom i Metohijom, pre svega, teritorija opštine Kuršumlija. Umesto da se tamo investira, umesto da oni koji se nalaze na čelu državnih institucija, koje, tobože, rade na KiM, poput Muzeja KiM, Biblioteke KiM, Fonda PIO KiM, Uprave prihoda za KiM, ako već ne mogu da funkcionišu na prostorima KiM, budu izmešteni na teritoriju opštine Kuršumlija, da se tamo radi i gradi, investira iz NIP, ništa od toga.
Predložio sam da se jedna od sednica Vlade, čisto da se pokaže da je Srbiji stalo do tog dela njene teritorije, održi u Kuršumliji. Naravno, ništa od toga. Naravno da ne vredi pričati velike priče o KiM, kada se ne brine ni o Kuršumliji.
Ne brine se ni o rezervistima, koji sutra štrajkuju stoti dan. Izgleda da su ti ljudi zaludni, dokoni, da to rade iz besa, hira. Ne, nego zato jer je život zakon, jer i oni treba da žive. Život je zakon i za njih i za te potlačene, nesrećne, razočarane ljude.
Da postoji različiti aršini, evo jednog predloga za izvršenje od pre dva dana. Neki ljudi naplaćuju ono što traže.
Pre nekoliko dana, Okružni sud u Kuršumliji, ovo je pitanje za Dušana Petrovića, potvrdio je presudu Opštinskog suda u Kuršumliji kojom jedan od rezervista, kada se računaju kamate, treba da naplati oko milion dinara.
Svi se prave ludi. Igramo se gluvih telefona. Ti ljudi protestuju sto dana. Imam kontakt sa njima oko 30 dana. Prema tome, niko ne manipuliše njima, oni traže svoja prava, i to više nije samo Toplički okrug, to je i Jablanički, i Pčinjski okrug, i Niš, to se širi, jer se prema tim ljudima ne postupa na nivou poštovanja njihovog dostojanstva, njihove časti, njihovog ugleda. Ne razgovara se s njima.
Izuzev gospodina Rasima Ljajića, niko nije pokazao dovoljno brigu i odgovornost da razgovara s njima, nego se, đonom, samo negira to što oni traže.
Ponovo apelujem i na Dušana Petrovića, i na Vidu Petrović-Škero, i na gospodina Šutanovca, i na predsednika Tadića, kome sam se u njihovo ime obratio dva puta, i na načelnika Generalštaba, gospodina Ponoša, jer oni su njegovi vojnici, ne bivši, nego, možda, i budući, da se ova stvar ozbiljno uzme u razmatranje. Ne postavljaju oni megalomanske, astronomske zahteve. Ne mora biti parametar ovo što izvire iz ovih presuda, ali se ti ljudi moraju poštovati, mora se poštovati njihovo dostojanstvo, jer život je zakon.
Pre nekoliko dana, s ove govornice, izneo sam stav sindikata ''Želvoza'', bolje rečeno, onog sindikata koji ima simbolični naziv - SRP - sindikalni radnički pokret. Dakle, ništa nisam improvizovao, oni su ovaj svoj dopis uputili svim poslaničkim grupama, govoreći o onome što se događa u ''Želvozu'', a na neki način i u okviru JP Železnice Srbije.
Valjda je priča o železnicama, o kojima smo ovde polemisali, takođe, nešto što treba da bude obuhvaćeno Nacionalnim investicionim programom. Imamo najsporije železnice u Evropi, sporije nego kada su prvi put počeli da vozovi prolaze Srbijom. To više nisu železnice, to su muzeji železnice.
Evo jedne priče o tome, posle koje su reagovali predstavnici tri druga sindikata, tvrdeći da iznosim neistine. Ponavljam, ja sam samo pročitao ono što je svim poslaničkim grupama dostavio Sindikalni radnički pokret. Sada se javljaju predstavnici druga tri sindikata, koji to negiraju i kojima je, očito, ovo neko drugi napisao. Ima u Železnici još JUL-ovskih direktora, jer me ovo veoma asocira na taj vokabular, taj žargon, taj rečnik, tu konstrukciju rečenica.
Oni, čak, konstatuju da podržavam stečaj, da se ja udružujem s tajkunima, a kao poslanik DHSS-a, ja, kao i Poslanički klub LDP-a, jedini u ovoj skupštini dižemo glas protiv tajkuna, bez obzira na to kako se zovu, (izvinjavam se, predstavnici još jednog poslaničkog kluba; Željko Vasiljević mi maše), da će stečajem radnici izgubiti zagarantovano pravo na rad, da se namerno ugrožava egzistencija 1.700 porodica i osporava šansa fabrike da uđe na tržište EU.
Gospodo, pošto je to tako okvalifikovano, onda sam se ja malo zainteresovao i sada odgovorno tvrdim da je ovo što se događa u ''Želvozu'' čist kriminal i zbog tog kriminala treba da se podnesu određene krivične prijave. Za sada ću se zadržati na jednom malom pitanju – kako to da je Železnica za rekonstrukciju železničkih vagona isplatila 1.000.325.294 dinara, a ''Želvoz'' za taj period, tiče se 2005. i 2006, dostavio zahtev da mu se isplati 570 miliona dinara? Gde je 800 miliona dinara? Gde je 10 miliona?
Da li je to u okviru ''Želturista'', pošto se radnicima ne plaćaju porezi i doprinosi, ali im se plaća da letuju, da zimuju, da se rekreiraju preko ''Želturista'', a znate ko je gazda u ''Želturistu'', pa da vidimo, od ovih 10 miliona, ko se ovajdio, ko je kupio džipove, ko je dobio luksuzne stanove u centru Beograda, da vidimo o čemu se tu zapravo radi?!
O ovoj temi ću, kada mi stignu odgovarajući dokumenti, za sat-dva, govoriti opširnije, jer ovo je priča kojom treba da se bavi i Vlada i Tužilaštvo, a ne da se kriju oni koji zloupotrebljavaju svoje funkcije u javnim preduzećima i pljačkaju Srbiju.

Reč ima narodni poslanik, gospođa Vesna Pešić, takođe, o amandmanu.

Poštovani gospodine ministre, ja sam htela da se nadovežem na izlaganje gospođe Lidije Vukićević, kada je reč o nacionalnim penzijama.
Znate šta, tu mi ne možemo da se vraćamo u jedno doba narodnih umetnika i da pitanje položaja istaknutih ljudi prebacimo, u kompletu, na državu. Vi ste sigurno u pravu i u pogledu imena koja ste pomenuli, jer ima puno zaslužnih ljudi iz umetnosti, iz nauke, koji sačekuju tu penziju bez dovoljno sredstava za život i, zaista, žive pod veoma teškim okolnostima.
Razumela sam šta vi hoćete da kažete, ali bih htela da predložim gospodinu ministru da probamo da malo iniciramo da se ljudi koji su slavni, koji imaju puno novca, koji su zaradili u ovoj tranziciji, vrate srpskoj tradiciji. Pogledajte Kolarčevu zadužbinu, ljudi koji su nekada sticali u Srbiji, imali su tendenciju da prave fondacije i da pokažu svoje građanske vrednosti, da nešto tom društvu vrate.
Rešenje je da svi ovi pevači, glumci (jeste li vi, gospođo Vukićević, pravili predstave sada), rade besplatno, za penzionisane glumce, koji žive sa 10, 15.000 dinara mesečno, koji su naši najbolji glumci, ali nemaju od čega da žive. Znači, da prave besplatne predstave, odriču se honorara, da bi starijim kolegama dali od čega da žive.
Zar ne može neko od tih ljudi koji su u ovih 20 godina, period Miloševića i period sada, stekli to bogatstvo, tj. možemo li da motivišemo ljude, pevače koji mnogo zarađuju, da ih prozovemo i da kažemo – gde je tvoja građanska vrlina, da li pomažeš onima koji su bolesni od raka, da li pomažeš žene koje su bolesne od raka dojke, da li pomažeš neku specijalnu nacionalnu grupu, jer takve su okolnosti, ili ćemo da prebacimo sve na državni budžet?
Nema stimulacije ako ne kažemo ljudima da neće platiti porez ukoliko novac daju u fondaciju, da pomažu jednu grupaciju. To je sloboda ljudi koji imaju novca. Neće država, kada mu oduzme za porez, da to daje gde ona hoće, nego će on da kaže gde će to ići i neće kriti koliko je platio porez.
Mi ne znamo koliko najbogatiji ljudi plaćaju porez, to je najveća državna tajna, ne znamo da li oni uopšte plaćaju taj porez, ili izbegavaju da plaćaju porez, ili samo mi plaćamo porez, pa nema zapošljavanja, jer na svakog zaposlenog 73% treba da platiš. Da vidimo, od ljudi koji imaju novca, koji zarađuju legalno, koliko je ko platio porez.
Ovde je mnogo pominjan Soroš. Pa, kada platiš 300 miliona dolara državi poreza, valjda imaš prava da od tog poreza usmeriš prema slobodnoj volji i da kažeš – daću za decu bez roditeljskog staranja, daću za ostale glumce. Zašto da država raspolaže tim? Da li se mi vraćamo u neki državni socijalizam?
Molim vas, gospodine ministre, nigde u zakonodavstvu nema toga, takve podrške ljudima, a to je afirmacija i bogatstva, i građanina, i njegovih intencija, i slavnih ljudi, da zaista prave te fondacije, da to kažu javno, da im se to odbija od poreza, da tu ne plate porez, i da građane kojima je to potrebno štitimo i mi sami, a ne samo država, jer tu nikada nećemo dovoljno imena nabrojati.
Vi ste u pravu, sigurno će neko ostati izvan. Vi ste, možda, neke vaše simpatizere Radikalne stranke sada nabrojali, sada bih ja neke druge glumce. Razumem princip, ali dajte da zaista pokažemo da smo u nekom novom dobu, da ne možemo sve da prebacimo na državu, pa onda kažemo – državni budžet je veliki. Toga nema ni u jednom zakonu, porez je potpuno nerešen, tu se krije, tu se lopoviše, tu neko ne plaća porez.
Molim vas da stimulišemo ljude da daju deo poreza za fondacije i da pomažu niz ovakvih slučajeva koji traže pomoć.

Replika, gospođa Lidija Vukićević.

Slažem se da ne treba sve staviti na teret državi i da država, apsolutno, neće moći da zadovolji potrebe svih onih koji su se prijavili sada i koji će se prijavljivati. Dakle, ne mogu a da ne podržim ovo što ste vi rekli – da treba da se osnivaju fondacije koje će da pomažu ne samo umetnicima, nego i drugima.
Juče smo u vestima mogli da vidimo da u Beogradu imamo samo jednu kuću za nezbrinute, jedna zgrada je određena za ljude bez krova nad glavom, što je nedopustivo i što je strašno. Najveći broj se tu skuplja, upravo, sada kada su temperature ispod nule.
Znači, ne samo za umetnike. Slažem se da treba plaćati porez, da od tog poreza treba da vodimo računa o našim sugrađanima, o građanima Srbije koji nemaju sredstava za život.
Moje izlaganje je išlo u tom pravcu, ako se već krenulo u ovu akciju, ako je već završena, da se ona uradi kako treba, a to znači – jasno definisanim kriterijumima.
Inače, slažem se da treba pomoći. Hvala.

Zahvaljujem gospođi Lidiji Vukićević.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Vrlo kratko. Kao član Odbora za kulturu i medije Narodne skupštine Republike Srbije, prvo, hoću da kažem da je dobro da je država smogla snage da 258, čini mi se da je toliko, zaslužnih umetnika iz različitih oblasti dobije ovu, ne bih rekao penziju, to je, prosto, jedna podrška za doprinos razvoju umetnosti Republike Srbije.
Takođe, mislim da nije lako izmeriti šta je tu čiji doprinos i da će uvek biti nepravde kad se to radi itd. Lično, imam elementarno poverenje u komisiju koja je to radila, ali bih voleo, kao član Odbora za kulturu, da bude organizovana jedna sednica na kojoj ćemo dobiti informaciju o tome, zato što ovo o čemu je gospođa Lidija Vukićević ovde govorila, naša uvažena koleginica, prosto, nije moguće, naime, da u tih 258 ljudi nije Dubravka Nešović. To nije moguće. Dakle, moguće su razne kombinacije, ali to nije moguće. Dobićemo o tome informaciju.
Što se tiče toga da li država može da izdrži da ovo radi, to je pitanje koncepta države. Podsećam da je posle 1948. godine gradski sekretar za kulturu u Beogradu bila, kako se onda govorilo, drugarica Slavka Veselinov, koja je za tri godine podelila 58 ateljea različitim umetnicima, od kojih nisu bili svi slikari i vajari, već su bili iz drugih oblasti, ili stanova itd., da je među onima koji su dobili ove prostore bio i jedan denuncijant, koji je danas uvaženi srpski akademik, koji je to naplatio jednim trosobnim stanom u ono vreme. O tome postoji jedna teška TV drama, koja je snimljena pre nekoliko godina.
Dakle, država se opredeljuje u odnosu na ono čime raspolaže i u odnosu na ono šta joj je koncepcija za budućnost.
Među ovih 258 ljudi sa spiska nalazi se i nekoliko, i to želim da kažem, koji su proteklih nekoliko godina bili manekeni različitih proizvoda, na najudarnijim televizijskim i drugim medijima, pri čemu, ne znam tačno koliko se tu zaradi i koliko se na to plati porez. Ali, to ne remeti ovaj ceo koncept.
Da li će neko ići ili neće ići u zadužbinarstvo, to je pitanje njegovog shvatanja i njegovog odnosa prema javnim, kulturnim, i ostalim društvenim potrebama, a ako država treba da stimuliše zadužbinarstvo tako da smanjuje porez, ja sam protiv, zato što je bolje da država ubere porez, pa da onda nadležne institucije taj prihod, javni prihod, rasporede na osam miliona punoletnih građana ove zemlje itd.
Mi živimo u čudnom vremenu. Nekoliko naših ministara javno prikazuju prihod koji je vredan desetine miliona evra, a pri tom ne znamo kako su to zaradili i koliki su porez platili. Neki od tih ministara su ovde pre nekoliko godina došli kao potpuno anonimni građani, danas raspolažu enormnim finansijskim sredstvima.
Nekoliko puta se pokušalo da se, takozvanim sintetičkim porezom, ukrštanjem, da kažem žargonom, dođe do informacija o tome koliko je ko zaradio para u Srbiji i na koji način. Tu se stalo.
Stalo se kad se došlo do prvog važnog političara koji ne može to da dokaže, jer mu je godišnji prihod dva miliona dinara, a konto u raznim bankama nekoliko miliona evra, ili mu je imovina nekoliko miliona. Ovo je kompleksan problem.
Grad Beograd ima svoj odnos prema ovom problemu, pri čemu želim da polemišem s ovlašćenjima koje ima drugarica Gorica Mojović u ovoj oblasti, zato što je drugarica Gorica Mojović više od 40 godina neprikosnoveni čovek u oblasti budžeta za kulturu. Dakle, ona je u vremenu Socijalističkog saveza, u vremenu Gradskog komiteta, u vremenu Centralnog komiteta, uvek bila u rangu gradskog ministra, kao izvršni sekretar za kulturu itd. Ona je to i danas.
Ona ne može biti zamena za ministra kulture Republike Srbije, niti je normalno da taj uticaj, znači, te persone, na kulturna zbivanja, na kulturnu politiku i na ova rešavanja, bude takav da je na višem rangu od onoga koji ima država Srbija.
Molio bih da o ovom pitanju dobiju priliku da se izjasne članovi Odbora za kulturu Narodne skupštine Republike Srbije.
Hoću još jednom da kažem da je dobro što se u ovo krenulo, da je pogrešio uvek onaj koji je želeo nešto da napravi, ali nadam se da greške nisu bile zlonamerne, da nije bilo nekakvih nepodobnih ličnosti. Veoma me zanima, ne samo gospođa Dubravka Nešović, već još nekoliko ljudi koji imaju nekoliko decenija života, da ne kažem koliko, jer i to vaspitanje nalaže, a govorim o damama, koji se nisu našli na ovom spisku, a našla su se lica koja imaju 60 godina. Dakle, da izvagamo ovo.
Narodna skupština nema tu nadležnosti, ali ima pravo na javnu reč, ima pravo na javni uticaj. Mislim da je moguće da se ove stvari regulišu na bolji način i da je ovde napravljena još jedna nepravda, pošto je ovo bilo limitirano prosečnom penzijom do nekog nivoa, pa oni koji su imali jedan dinar ispod te penzije nisu mogli da konkurišu. Tako je moguće da je neko, primera radi, ko je imao 20 hiljada, ostao ispod crte, a onaj ko je imao 19 hiljada, sada ima ukupno 70 hiljada mesečno.
Veoma je to delikatno. Nadam se da ćemo to raspraviti na odgovarajući način. Ta stvar treba da se reši sistemski. Protiv sam toga da to radi ad hok komisija. Zalažem se da se to uradi na drugačiji način i da se ustanovi zvanje "zaslužni umetnik", koje će onda značiti ono što treba.
Izvinjavam se za poređenje, možda nekima smeta, ali, nekada je Sovjetski Savez, ili neke druge države, imao to zvanje za sportiste, za umetnike, za druge eksponirane ljude u javnom životu, gde se tačno znalo, kad ste vi ''zaslužni sportista'' ili ''zaslužni umetnik'', šta to znači dok ste živi.
Dakle, ako se promeni vlast, može da se dogodi da neka nova komisija kaže – Janko Janković više to pravo nema. To nije dobro, ne možemo na taj način da se poigravamo sa ljudima.
U svakom slučaju, raduje me da je jedan broj umetnika ovo pitanje rešio na ovaj način, to uozbiljuje odnos prema kulturi, prema javnim delatnostima. Voleli bismo da taj fond bude drugačije napravljen, ovo o čemu je govorila uvažena koleginica Vesna Pešić, ali to, prosto, nije moguće. Znači, moguće je kad to neko želi sam, ali ako država treba da se odrekne poreza da bi neko pravio zadužbinu, to onda znači da je neko s državnim parama dobar. To nije dobro.
Znači, država treba da ubere javni prihod i da ga rasporedi, onda će to biti pravednije, država vodi računa o celini problema. U protivnom, ovo će rešavati svaka vlast onako kako misli da joj je politički isplativo, a to nije dobro.
Pozivam sve narodne poslanike da učestvuju u radu sednice Odbora za kulturu kad ovo bude bila tema, da razgovaramo o kriterijumima, da razgovaramo o ličnostima.
Znam da je ovaj postupak evidentiranja bio veoma mučan. Ja sam se nalazio u Ministarstvu kulture kad je dvoje ljudi, za koje sam mislio da nikad u životu neću biti u stanju da ih pozdravim, došlo na šalter kod portira, da se prijave za nacionalnu penziju. To nije dobro. To treba da se rešava na drugi način i nadam se da to hoćemo i da u tome imamo saglasnost svih političkih stranaka, ali i da imamo kriterijume koji su potpuno jasni.
U protivnom, moglo bi da se razume, ne želim da kažem da je tako, da je ovo, takođe, deo jedne promotivne kampanje, koja ima neke druge zadatke, a onda to izlazi iz sfere časti.
Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Lidija Vukićević, replika.

Htela bih samo da kažem nešto, ujedno da to bude odgovor mom kolegi.
Dakle, nemoguće je da se kaže da se neko našao na spisku za dodelu nacionalnih penzija zato što je iz te i te stranke ako postoje jasno određeni kriterijumi, a to je obaveza države, znači, ukoliko postoje jasno određeni kriterijumi. U ovom slučaju, to je morala da uradi Vlada kao donator, kao finansijer čitave ove akcije, ako mogu tako da je nazovem. Onda tu nema mnogo razmišljanja, da se kaže – evo, primili su nekog radikala, ili iz DS-a, G17 itd. To ne postoji.
U ovoj situaciji, to ne bi trebalo da bude određenje, ko iz koje stranke i da li će biti ovoliko iz ove stranke, ovoliko iz one stranke... To nije sporno ukoliko imamo prema čemu da se odredimo.
U ovoj situaciji, nismo imali, apsolutno, prema čemu da nivelišemo i da određujemo ko treba da dobije penziju, a ko ne, jer nisu postojali jasni kriterijumi.
Međutim, meni je veoma interesantno što ste spomenuli sada gospođu Goricu Mojović, koja učestvuje u raspodeli budžeta već godinama, još kad je bila u komitetu s mojim ocem, pa do dana današnjeg. Moram da kažem da gospođa Gorica Mojović nije prava osoba i nije osoba koja bi trebalo da učestvuje u ovakvim stvarima, bar ne više. Dovoljno je to radila, videli smo na koji način je to radila.
Ja sam svedok da je jedna firma, ili jedna kulturna ustanova, poput Dečijeg kulturnog centra, godinama radila bez sistematizacije rada, bez pojedinačnog kolektivnog ugovora, bez mnogih pratećih stvari koje je morala, kao Dečiji kulturni centar, da ima. Onog trenutka kada je neko došao i uveo red, poštovao zakon, poštovao zakone o radnim odnosima, dakle, uveo osmočasovno radno vreme, koje nije trebalo da se uvodi, već je nešto što se podrazumeva, da ne možete da radite pola sata, pa da odete kući, pa opet da dođete, da kažete – dobro, sad ću engleski da eskiviram, nema veze... Znači, kad uvedete kolektiv, koji je imao stečene loše navike, u red, onda vam se pripiše i piše po novinama, konkretno, u listu "Politika", da uvodite represivne mere. Dakle, represivne mere onda budu pandan sprovođenju zakona.
Mislim da to nije u redu i da smo robovi zakona da bismo bili slobodni. To je jedino tačno, tako da se slažem da bi gospođa Mojović, nemam ništa lično protiv nje, ali iz svog iskustva, onoliko koliko sam imala kontakte s njom, a radila sam, zaista, mogla da potraži, možda, neko drugo radno mesto, gde neće baš moći da odlučuje o budžetu, jer sam sigurna da to ne ume pošteno i pravilno da radi.
Hvala.