Poštovani narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRIVATIZACIJI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Suzana Grubješić, Vlado Sekulić, Dušan Stupar, Dragan Čolić, Veroljub Arsić, Milosav Miličković, Stefan Zankov, Igor Bečić, Zdravko Topalović, Zoran Despotović, Saša Valjarević, Milorad Buha, Nebojša Stefanović, Aleksandar Martinović, Zoran Krasić, Jorgovanka Tabaković, Boško Ristić, Bojan Milovanović, Milan Nikolić, Željko Vasiljević, Milisav Petronijević, Miletić Mihajlović, Ninoslav Dimitrijević i Rajko Baralić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Primili ste izveštaje Odbora za privatizaciju i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Poštovani građani, poštovane kolege, podnela sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, a tiče se predmeta privatizacije.
Znači, članom 1. je predlagač, Vlada Republike Srbije, predložio da se pod predmetom privatizacije smatraju i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu uređeni posebnim propisom, kao i da se predmetom privatizacije smatra i kapital i imovina u društvenim preduzećima onih preduzeća koja su iz bivših republika SFRJ.
Posle tog stava 4, svojim amandmanom, predlažem dodavanje stava 5, koji kaže: "U skladu sa odredbama ovog zakona, privatizuje se i kapital i imovina u predstavništvima, poslovnim jedinicama i poslovnicama u inostranstvu koja su društvena preduzeća osnovala u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 63/89), a na osnovu evidencije saveznog organa uprave nadležnog za poslove ekonomskih odnosa sa inostranstvom, odnosno republičkog organa u čijoj su nadležnosti ti poslovi.
Ministar nadležan za poslove privatizacije propisaće bliže uslove za utvrđivanje predstavništava, poslovnih jedinica i poslovnica u inostranstvu koji su, na osnovu fiktivne dokumentacije, preneti u vlasništvo pojedinaca posle 1. januara 1992. godine, a zbog izbegavanja sankcija međunarodne zajednice".
Možda tek iz ove poslednje rečenice shvatate zašto sam podnela ovaj amandman.
Devedesetih godina je, na osnovu Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji sam navela u predlogu amandmana, bilo moguće osnivati predstavništva i poslovne jedinice postojećih društvenih preduzeća. Činila su to ne samo spoljnotrgovinska preduzeća, radi širenja i osvajanja tržišta i bolje promocije svojih poslova, nego je bila i moda i praksa da sva ozbiljnija preduzeća čine tako nešto. Bez obzira na to što ti delovi preduzeća nisu imali svojstvo pravnih lica u našem zakonodavstvu, u smislu našeg zakonodavstva, oni su tamo morali da budu osnivani u skladu s važećim propisima u zemlji u kojoj su osnivani i, kao takvi, zadržavali su vezu s osnovnim kapitalom u državi, tada Jugoslaviji, odnosno, danas Srbiji.
Kada su nastupile sankcije zbog građanskog rata u Jugoslaviji, mnoga od dovitljivih preduzeća, direktori dovitljivih preduzeća, izazvani nuždom, fiktivnim ugovorima su prenosili vlasništvo društvenih preduzeća na svoje rođake, prijatelje, ili ljude koji su radili u tim predstavništvima. Dobar deo imovine, nečega što se zove brend, pravo, poslovne veze, znate, one ekskluzivne informacije, zbog kojih sam ovde gospodina Đelića prozivala na osnovu klauzule o zabrani konkurencije, kada je poverljive informacije koristio u lične svrhe, tada su gotovo zakonito iskorišćeni, tako da se mnogi pojedinci iz tih i takvih firmi danas pojavljuju kao moćnici, veliki vlasnici kapitala, imovine, pa i naše budućnosti. Svi su, kao namerno, zaboravili da smo jedan deo društvene i državne imovine, bukvalno, prepustili u tom trenutku, iz nužde, a kasnije to više niko nije hteo da preispituje.
Amandman nema potrebu da izrazi neku vrstu političkog stava. Ovo je amandman koji je realna potreba ovog trenutka, a mislim da je ovo krajnji trenutak, pošto se vremenski ograničava završetak procesa privatizacije, da se ovaj deo utvrdi.
Ono čime sam se posebno rukovodila, a obradovala sam se prilikom da predložim ovakav amandman, jeste to što je na čelu Ministarstva privrede i privatizacije, upravo, gospodin Mlađan Dinkić, koji je bio u Narodnoj banci i koji sada objedinjava poslove ekonomskih odnosa s inostranstvom, koji su svojevremeno, a po ovom prvom zakonu, kada su ta predstavništva osnivana, bili u nadležnosti tog ministarstva. Znači, evidencije, podaci, sva rekonstrukcija koja je neophodna da se utvrdi koja su to pravna lica imala takva predstavništva, nalazi se u nadležnosti jednog čoveka.
Svojevremeno je Narodna banka imala evidenciju o tome, jer je zakon podrazumevao da se, kada preduzeća osnuju ovakav deo, upišu u registar kod Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ne bih želela da budem maliciozna i da me tako shvatite, ali se nadam da je vršenje vlasti u periodu od sedam godina bilo dovoljno da se ono što se ne zna nauči.
Svojevremeno je poklonjeni libijski ček, posle petooktobarskih promena 2000. godine, realizovan kod Vlade Srbije umesto kod Narodne banke, što je bio plod neznanja ljudi koji su preuzeli da vrše vlast, o čemu je Dragan Todorović, kao član Saveznog parlamenta, tada postavio poslaničko pitanje, i dobio odgovor. Znači, ako niste znali tada kada ste preuzimali vršenje vlasti, pa je ček, koji se, po prirodi stvari i po osnovnoj teoriji, realizuje u Narodnoj banci, realizovan u Vladi, i tu ste ga i prikazali, za vreme vršenja ove vlasti imali ste dovoljno iskustva i znanja da ovaj deo zahteva koji iznosim i sprovedete.
Ono što me malo brine je to što vas optužuju da, uz jednu takvu vašu potragu za novcem, koji je neopravdano, čudnim kanalima, ali nikada bez tragova, izašao iz zemlje, niste uspeli da ga povratite.
Verujem u vašu ambicioznost, u istrajnost i dobru nameru da ovaj amandman sprovedete. Samo bih vas molila, gospodine ministre, da kada budete ovaj podzakonski akt donosili, jer sam uverena da ćete ovo prihvatiti, savete ne tražite od Vesne Džinić, jer ono što bruka državu Srbiju, Vladu, proces privatizacije, Agenciju, jeste poslednji slučaj sa Robnim kućama "Beograd".
Ovaj papir, ovako urolan, s kojim sam izašla, govori o tome da kada vas ljudi upozoravaju da prodajete imovinu koja nije imovina Društvenog preduzeća ''Robne kuće'', nego je delom privatna, a delom vlasništvo države Srbije, gospođa Džinić potpiše odgovor u kome kaže – ne prodaje se nepokretna imovina stečajnog dužnika, nego akcije.
Gospođa Vesna Džinić je potpisala i papir na koji se nastavlja, koji izlazi iz kuće na čijem je ona čelu, gde se kaže – predmet prodaje je stečajni dužnik kao pravno lice, a najznačajniju imovinu predmeta prodaje čine nepokretnosti, upravo one za koje je rečeno da se ne prodaju.
Znači, ako gospodin Cvetković misli da prikaže uspešnim svoje ministrovanje time što metodološki koristi da se u rashode, odnosno potrošnju, ne računaju otplate dugova, što je promenjeno početkom 2005. godine, nemojte nas metodološkim, terminološkim ili bilo kakvim drugim obrazloženjima, da ne kažem smicalicama, uveravati da stvari ne stoje ovako kako stoje.
Znači, ekonomska logika, zdrava logika ljudi koji misle o svojoj državi, nalaže da se u poslednjem trenutku pokuša realizovati povraćaj imovine koja jeste društvena i državna i za koju vi, nesporno, imate podatke u organima uprave i Ministarstvu na čijem ste čelu.

Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 3. Zakona o privatizaciji koji se menja i koji je, upravo, sada tema ovog razgovora.
Na član 3. je amandman podnela gospođa Jorgovanka Tabaković, a iz obrazloženja koje je dala mislimo da je amandman smislen i da ga treba prihvatiti. Ja ne bih dalje obrazlagao to.
Član 3. Zakona o privatizaciji je važan član, jer govori o predmetu privatizacije, a i za SPS je, kada su u pitanju ove izmene i dopune Zakona, to važan član, kao što su važni i oni koji govore o roku i šta posle roka. Dalje, oni koji govore o predmetu prodaje, o ugovoru, sadržaju ugovora, šta treba da sadrži, i, naravno, oni koji govore o razlozima za raskid ugovora, a ja sam izdvojio samo tih pet kategorija.
Kada je reč o ovom članu 3, koji govori o predmetu privatizacije, želim da iskoristim ovu priliku i dam mogućnost ministru Dinkiću da da odgovore. O čemu se radi?
Vlada svojim izmenama člana 3, koje se svode na dve izmene, stvara pravni osnov za sprovođenje postupka privatizacije i državnog kapitala, izraženog u akcijama i udelima, što do sada nije bio slučaj. Osim toga, taj član omogućava privatizaciju kapitala i imovine u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ.
Upravo na to je gospođa Jorgovanka Tabaković podnela amandman o kome je govorila.
Želim da pitam gospodina ministra, šta je s inicijativom, predlogom, zahtevom Upravnog odbora Republičkog fonda PIO, koji je tražio izmene Zakona o privatizaciji, deo koji se odnosi na član 70. a koji kaže da akcijama Fonda PIO raspolaže Akcijski fond, što je jedna strana. Posebno je Upravni odbor Fonda PIO tražio da se zaštiti, sačuva imovina Fonda PIO, čak se, koliko smo informisani, vode i sudski postupci u vezi s tim.
O čemu se radi? Pošto je u pitanju imovina Republičkog fonda PIO, potpada li ona pod ovaj član, imajući u vidu da se ovde govori o tome šta je predmet privatizacije, kao i promenu člana 55. Zakona o privatizaciji koji daje mogućnost Vladi da to radi?
Radi se o imovini Republičkog fonda PIO, koja je sticana stvarno i isključivo od sredstava Republičkog fonda PIO. Ta sredstva su ogromna. Republički fond PIO, odnosno njegovi prethodni pravni prethodnici, u skladu s politikom koja je bila, većinu sredstava kojima su raspolagali investirali su, prema podacima kojima raspolažemo, u izgradnju 28 objekata Zavoda za rehabilitaciju širom Srbije.
Ja ću ovde spomenuti samo jedan broj, a to su zavodi u Vrnjačkoj Banji, Jošaničkoj Banji, Gamzigradskoj Banji, Ribarskoj Banji, Banji Koviljači, Sijarinskoj, Kuršumlijskoj, Bujanovačkoj Banji, Bukovičkoj Banji, Niškoj, Novopazarskoj, Sokobanji, Ivanjici, Mataruškoj Banji, Vranjskoj Banji, i da ne nabrajam više.
Dakle, šta je suština pitanja? Suština pitanja je, gospodine ministre, u tome što se u ovom članu 3. propisuje da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital u preduzećima i drugim pravnim licima, ali ponuđeni član 21, kojim se menja član 55, tretira i dalje sredstva Fonda PIO, kao i njegovih pravnih prethodnika, koja su ulagana u izgradnju navedenih nepokretnosti, kao društvena sredstva, iako ta sredstva ni tada ni danas nisu državna, niti su bila društvena, već su u pitanju sredstva osiguranika koja su se slivala u Republički fond PIO zaposlenih, koji je ta sredstva, u određenim vremenskim periodima kada je raspolagao viškovima, plasirao tako što ih je investirao u izgradnju tih objekata.
Podsećam da je Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji je donet 1995. godine, kojim je konstituisana državna svojina, a čiji je titular Republika Srbija, propisano da se iz režima državne svojine izuzimaju sredstva socijalnog osiguranja, dakle, i sredstva iz Republičkog fonda PIO zaposlenih.
Ja bih molio da javnosti razjasnite ovu situaciju s imovinom Republičkog fonda PIO i da li potpada pod ovaj zakon, odnosno član 3. ovog zakona, kakva je sudbina te imovine, hoće li biti vraćena, jer je očigledno da se kasnijim izmenama Zakona stvara pravna mogućnost za privatizaciju i tih rehabilitacionih zavoda i te imovine koja je, ponavljam, građena isključivo sredstvima Fonda PIO. Ponavljam i to, čak su povedeni i sudski postupci u smislu vraćanja te imovine.
Veoma važno pitanje je pitanje predmeta privatizacije za ceo ovaj proces koji se odvija. Pozivam da gospodin ministar objasni ovu situaciju, posebno da kaže šta će se dogoditi s imovinom Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Što se tiče nas, Poslaničke grupe SPS-a, smatramo da to treba da ostane u vlasništvu Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Srbije. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Petronijeviću.
Da li se još neko javlja za reč povodom ovog amandmana?
Izvolite, reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru Predloga ovog zakona, u članu 1, predlagač predlaže: "Posle dosadašnjeg stava 3, koji postaje stav 4, dodaje se stav 5, koji glasi: "U skladu sa odredbama ovog zakona privatizuje se kapital i imovina u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ".
Naime, ovde se radi o privatizaciji delova preduzeća, ili celih preduzeća, koja su u periodu razbijanja, ili sukcesije bivše nam države Jugoslavije, ostala na području Republike Srbije i koja su imala različitu sudbinu. Međutim, kada govorimo o ovim preduzećima, njihovim organizacijama, moramo se setiti 1991. godine, uredbe Vlade iz tog perioda koja je štitila imovinu koja se nalazila na prostoru Republike Srbije. Sva ta imovina je stavljena pod specijalnu zaštitu od strane Republike Srbije i sve odredbe te uredbe su se odnosile na onu imovinu koja je bila na području Republike Srbije.
Ono što je bitno napomenuti, to je da mi vrlo malo govorimo o imovini naših preduzeća koja je ostala na prostoru bivših jugoslovenskih država. Moram spomenuti, posebno, imovinu velikih sistema iz Republike Srbije koja je ostala u Republici Hrvatskoj. Moramo spomenuti imovinu Naftne industrije Srbije i ogromna bogatstva koja su ostala tamo.
NIS je, prema knjigovodstvenim podacima, u Republici Hrvatskoj imao 30 benzinskih pumpi, osam odmarališta, brojna skladišta, zatim, učešće Republike Srbije u zajedničkom programu Jugoslovenskog naftovoda, koji se danas, sa kamatama i učešćem u ukupnom kapitalu, može meriti stotinama miliona evra.
Zatim, imamo elektroenergetska postrojenja od jugoslovenskog značaja, ono što bi danas trebalo da pripadne EPS-u, zatim, objekti ''Geneksa'', ''Centrotekstila'', Penzijskog fonda Republike Srbije, koji je imao više odmarališta i raznih drugih objekata.
Pored toga, imamo oko 319 objekata koji su bili u vlasništvu srpskih preduzeća, pre svega, poslovnih, industrijskih, turističkih, ugostiteljskih. O vrednosti ove imovine danas ne govorimo.
Mi moramo, u okviru sporazuma o sukcesiji, koji je potpisan i ratifikovan od strane svih bivših jugoslovenskih država, sesti i razgovarati, napraviti jedan deobni bilans.
Ali, u okviru tog deobnog bilansa, moramo razgovarati i o imovini fizičkih lica koja su napustila prostore bivših jugoslovenskih država.
Ovde moram akceptirati poseban problem izbeglica iz Republike Hrvatske, koji su ostavili ogromnu imovinu – kuće, imanja, okućnice, industrijske objekte, poslovne objekte, itd., i stečena prava Srba, koji su to ostvarili u Republici Hrvatskoj. Radi se o milijardama evra. O tome ne razgovaramo. Ova Vlada nijednog trenutka nije, bar u javnosti, iznela podatak da se o tome razgovara.
Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu raspolaže podacima da se radi o ukupnoj vrednosti, govorim o fizičkim licima, koja se kreće oko 30 milijardi evra. Pored toga, stalno ukazujemo Vladi Republike Srbije da imamo prava, po međunarodnom pravu, međunarodnim sporazumima koje su potpisale Republika Srbija i Republika Hrvatska, na pravičnu naknadu za svu oštećenu, oduzetu, zapaljenu imovinu, kao i stečena prava, o kojima, takođe, moramo razgovarati.
Nažalost, Vlada Republike Srbije nema razumevanje. Mi smo ih sa desetinama, možda, i stotinama dopisa obaveštavali o problemima Srba Krajišnika, o imovini, pokretnoj i nepokretnoj, o stečenim pravima, ali odgovora nema. Što je najpogubnije, nema ni fizičkog povratka.
Znači, radi se o privatnoj svojini, o stečenim pravima Srba, onome što je po međunarodnom pravu neprikosnoveno, o čemu se mora razgovarati, a ova država je preuzela na sebe tu obavezu brojnim sporazumima, a i brojnim zakonima.
Spomenuću Zakon o izbeglicama, kojim je Republika Srbija preuzela na sebe obavezu da će se u razgovorima i dogovorima i neposrednim kontaktima sa Vladom Republike Hrvatske rešiti pitanje individualnih i kolektivnih prava Srba iz Republike Hrvatske, ali pomaka nema. Hvala.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč povodom ovog amandmana?
Izvolite. Reč ima narodni poslanik Zdravko Topalović.

Dame i gospodo, građani Srbije, gospodine Dinkiću, moram da kažem da me je u raspravi u načelu iznenadio vaš kolega, gospodin Đelić, tako vas je fanatično branio.
Znam da baš niste bili u nekim super odnosima, ali moram da priznam – vi ste danas dosta smireni i mirno reagujete. On vas je fanatično branio, što je, možda, za vašu pohvalu.
Imam težak zadatak, trenutno je predsedavajući gospodin koji vaš lik i ''nedelo'' brani do granica fanatizma. Ali, da se vratimo na amandman.
Moj uvaženi kolega, gospodin Krasić, podneo je amandman da se član 2. briše. Zbog čega?
Evo, u članu 2, pročitaću nadležnosti Agencije: "Agencija za privatizaciju jeste pravno lice, koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše i inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom". Vi dodajete ovde još jednu nadležnost, a to je: "kao i poslove likvidacionog upravnika, neposredno ili preko ovlašćenog lica (poverenik Agencije), u skladu sa ovim zakonom".
Nije dobro, gospodine Dinkiću, da Agencija ima apsolutnu i jedinu kontrolu u celom procesu privatizacije. Tu se otvaraju mogućnosti mnogih malverzacija. Znate, postoji kontrola samo od jedne strane, a, drugo, vi ste se toliko zalagali za transparentnost svojevremeno, sa gospodinom Milivojevićem i ostalim Otporašima. Najgore je rešenje što Agencija sada ima mogućnost da ovlasti neko lice kao likvidacionog upravnika. Znači, po svom nahođenju i po svom izboru.
Priznaćete da je krajnje nelogično da likvidacija, za razliku od stečaja, ne mora da se sprovede sudskim postupkom. Čemu onda Trgovinski sud?
Dobro pročitajte ovaj amandman, razmotrite ga, on se odnosi na brisanje člana 2. Moram da kažem da i ceo član 5, stari, koji je predviđen ovim članom 2, nije dobro napisan i trebalo je da radite mnogo više na njemu, da se neke odredbe iz njega, konkretno, neke nadležnosti Agencije prebace i na Trgovinski sud i Ministarstvo.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog građana Kragujevca, pre svega, ali i svih drugih koji žive u gradovima gde su bivši, nadam se, i potencijalni kooperanti Fabrike automobila ''Zastava'', moram da postavim pitanje gospodinu Dinkiću, ministru čiji je resor, pre svega, da brine o preostalim sistemima koji su, pod vođstvom Aleksandra Vlahovića, Božidara Đelića i onog nesrećnog tadašnjeg ministra za rad, boračka i socijalna pitanja, a lažnog sindikalca, Dragana Milovanovića, doživeli sudbinu kakvu su doživeli 2001. godine, prilikom otpočinjanja procesa privatizacije i restrukturiranja, odnosno,  kako je ispravnije da se kaže na srpskom jeziku, restrukturisanja preduzeća o kojima država treba da se brine, sistemima koji treba da se privatizuju.
Gospodine Dinkiću, kako je došlo do toga da Fabrika automobila ''Zastava'', kako je bilo dogovoreno, ne uđe u proces privatizacije do kraja ove godine, odnosno da se ne raspiše tender za Fabriku automobila, za koju, verovatno, i vi mislite, kao i ostali ministri u Vladi, ovi iz DS-a, da nema nikakvu budućnost?
Za razliku od vas, ja tako ne mislim. Naime, reći će neke kolege narodni poslanici, koji su iz nekih drugih gradova, a dešavalo mi se to u TV emisijama, kako je iluzorno da razmišljamo o tome da obnavljamo automobilsku industriju u Srbiji u situaciji kada smo pretrpani uvozom stranih automobila, kako to nema nikakve šanse, zašto se mi, uopšte, zanosimo tom idejom. Stvarnost je, ipak, drugačija.
Ovde se ne radi o projektu, i zato je potrebno da Vlada Republike Srbije, što ona neće da uradi, ali zato će Tomislav Nikolić, svim srcem, kada bude izabran za predsednika Republike, da utiče na to da se nađe najpovoljnije rešenje za ''Zastavu''. Ovde je problem u tome, gospodine Dinkiću, što sedam godina niste ''Zastavi'' našli strateškog partnera. Onda ste prošle godine, kao neko ko, navodno, nema dlake na jeziku, pa baš vas briga, nije vam tamo neko biračko telo, niste ni prošli cenzus na lokalnim izborima, rekli – ja sam taj koji ću da saopštim da oni ne mogu više da žive na grbači naroda, radnici ''Zastave – zapošljavanje i obrazovanje'', koje u međuvremenu niste ni obrazovali ni zaposlili. Onda će im dati, u nagodbi s vama, tu otpremninu, a šta dalje sa fabrikom?
Radi se o tome da su stručnjaci, pre svega, moram da istaknem zalaganje ljudi iz Regionalne privredne komore Kragujevca, a i poslovnog rukovodstva, pre svega, dela poslovnog rukovodstva Fabrike automobila, precizno izračunali da srpsko tržište godišnje može da apsorbuje 60.000 novih automobila.
U sadašnjoj situaciji, kada se sve uzme u obzir, dakle, koliko zastupnika stranih proizvođača, kompanija širom sveta, ima, kada se uzme u obzir naše okruženje, pre svega, rumunska proizvodnja ''logana'', što je u ovom delu Evrope i Balkana najveća konkurencija ''Zastavi'', kada se uzme u obzir proizvodnja ''Fiatovog'' modela ''marea'', koji se sada drugačije zove, ovaj koji je doživeo restajling u Turskoj, i kada se uzme u obzir to da ''Zastava'', tako dekomponovana, ali sa linijom za proizvodnju automobila, treba da bude osnov za bilo koju fabriku u svetu, onda je potrebna pomoć Vlade Republike Srbije, koja se uopšte više, ako ste primetili, dame i gospodo poslanici, ne oglašava po tom pitanju. Od onih Bubalovih izjava s početka ove godine i otpuštanja radnika ZZO, niko nije otvoreno govorio o tome kada će i na koji način da se izvrši privatizacija i da li imate u vidu ili lobirate za neko strateško partnerstvo.
Zbog toga ste vi dužni, gospodine Dinkiću, da nam kažete na koji način mislite da to rešite?
Dakle, u igri je više potencijalnih partnera za kupovinu ''Zastave'', ali vi morate da znate da ćemo mi dostići na svetskom tržištu veću cenu samo u slučaju ako stignu obećane pare.
Vi ćete reći – mene baš briga, ali vi ste tada bili ministar finansija. Dakle, 19. maja 2006. godine, u sali Skupštine grada Kragujevca ste održali govor pred poslovodstvom i pred predstavnicima Sindikata i lično ste im obećali, gospodine Dinkiću, da će ''Zastava'' dobiti još 15.000.000 pomoći za obnovu proizvodnih kapaciteta, a u ovom trenutku je za lakirnicu potrebno oko 20.000.000 evra. Izvinjavam se stručnjacima ''Zastave'' ako ne govorim, što kažu, u milion precizno, ali, otprilike, toliko.
Dakle, jedina šansa je, obzirom na ovaj probni ugovor sa ''Opelom'', oko ''astre klasik'', koja se prodaje preko dilerske ''Zastavine'' novoosnovane kuće, da konkurišemo ili kod ''Dženeral motorsa'' ili kod bilo kog drugog velikog proizvođača sa linijom za proizvodnju bilo kog drugog automobila. Ako se osposobi, a ne može to da se uradi bez pomoći Vlade, linija za proizvodnju bilo kog automobila, kod kojih će da se menja, kako dolazi novo vreme, sam izgled itd., kako to proizvođač ili onaj ko osmišljava novi automobil zahteva, ako budemo u tome uspeli, odnosno ako država pomogne na takav način, ne samo da će automobilska industrija imati budućnost, nego i kompletan pojas oko Fabrike automobila, a to je velika površina, pre svega, zbog braunfild investicija za pokretanje onih pogona koji su do sada neiskorišćeni.
Dakle, to su sve stručne analize koje su ljudi radili, pre svega, iz Privredne komore, ali i stručnjaci iz Fabrike automobila.
Vlada mora do kraja godine da izađe s predlogom o tome šta misli. Neophodna je finansijska injekcija da bi se to završilo kako treba, jer u tom slučaju bi ne samo grad Kragujevac bio podignut na noge, nego bi i svi kooperanti koji treba da posluju i da nastave dalje da rade s ovim komponentama vezanim za ''zastavu 10'', samim tim, bili motivisani da nastave saradnju, pre svega, da se nađu rešenja za one koji ne poštuju već potpisani ugovor.
Mi imamo sada problem, govorimo o sklapanju ''zastave 10'' u Kragujevcu, zbog činjenice da su u procesu privatizacije, pojedini, Vladi poznati tajkuni, ali ne toliko široj javnosti, nije to baš neko kao što je Janjušević, Kolesar ili Dragan Đilas...