Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo, i kada je ovaj član u pitanju, još jedne prilike da javnosti razjasnimo do kraja ova pitanja, značajna pitanja kada je reč o privatizaciji. Mislim da javnost zaslužuje da ministar da vrlo precizne odgovore na pitanja koja ćemo pokrenuti.
Ja sam u ime SPS-a, na početku današnjeg razgovora o ovom zakonu, napomenuo da nas interesuje pet pitanja, jer smatramo da su posebno važna i da sva moraju da se razjasne do kraja, da budu jasna javnosti i građanima. To su: predmet privatizacije, tu sam imao konkretno pitanje; zatim, rok i šta posle tog roka privatizacije; predmet prodaje; šta ugovor sadrži ili treba da sadrži i kontrola ugovora.
To su, otprilike, tih pet pitanja za koja smatramo da treba do kraja da se razjasne, bez obzira na to da li će amandmani biti prihvaćeni ili neće.
Svrha ove rasprave o amandmanima nije samo da se formalno nešto prihvata, odbacuje itd., već da javnost stekne potpunu sliku o jednom procesu i svemu onome što prati taj proces i da, naravno, može jasno da razazna ko se za šta zalaže. Kada je u pitanju ovaj član, to je, inače, član 4, kojim se menja član 12. osnovnog Zakona o privatizaciji, u suštini, govori o roku za sprovođenje privatizacije.
Da podsetim javnost, 2001. godine, kada je donet Zakon o privatizaciji, bio je utvrđen rok od četiri godine, 2003 – opet četiri godine i on sada ističe. One izmene koje su bile 2005. nisu dodirivale rok.
Dakle, prošlo je šest godina od početka privatizacije po ovom novom modelu privatizacije. Ne govorim o onom prethodnom, koji je tangirao Zakon o transformaciji 1997. godine, po kojem je privatizovano negde oko 810 subjekata, gospodine Vujadinoviću, ako sam dobro rekao, među njima, i veoma uspešni, kao što su ''Hemofarm'', ''Apatinska pivara'', ''Knjaz Miloš'' i da ne nabrajam dalje.
Očigledno da su radnici znali šta da urade s tim akcijama i da je država malo više zaštitila male akcionare. Posle toga, i te kako bi bilo još mnogo dobrih primera.
Kada je u pitanju ovaj član, Vlada predlaže da se rok za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala pomeri, ne da bude kraj ove godine, već do kraja sledeće godine, odnosno do kraja 2008. godine da se raspiše javni tender, odnosno aukcija. Dakle, pomera se ne za godinu, nego malo više od godinu dana.
Molim da dobro pogledamo ovaj rok. Kako Vlada kaže u obrazloženju, nije mogao biti privatizovan društveni kapital iz objektivnih razloga, zbog nepotpune imovinsko-pravne dokumentacije itd., subjekata koji su bili na teritoriji drugih republika, što ovaj zakon donekle ispravlja itd.
Dakle, Vlada je dala obrazloženje zašto nije mogao da se privatizuje društveni kapital, da se završi privatizacija do kraja 2007. godine. Iza toga, Vlada pomera taj rok i zatim uvodi posledicu ako se ne privatizuje. Kaže – predviđena je pravna posledica za subjekte privatizacije koji posluju društvenim kapitalom, a koji se ne privatizuju u propisanom roku. Ako se u tom roku ne izvrši privatizacija, Vlada uvodi institut prinudne likvidacije.
Pozivam Vladu da još jednom dobro ovo razmotri i da veoma detaljno obrazloži javnosti, a evo zbog čega.
Dakle, šta smo mi predložili? Mi smo predložili, na ovaj član smo dali 3-4 amandmana, da se društveni kapital subjekta privatizacije za koji nije objavljen javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, do isteka roka iz stava 1. ovog člana, odnosno da se imovina subjekta privatizacije koji nije prodat ni posle 3. javnog tendera, odnosno javne aukcije, neprivatizovani društveni kapital, prenosi Akcijskom fondu.
Kolege poslanici iz SRS-a imali su drugačiji pristup – da Agencija pokrene postupak privatizacije ako se to u tom roku ne uradi.
Mi nemamo ništa protiv, samo želimo da upozorimo na sledeće. Pre toga, da dodam da, kada kažemo da se prenese Akcijskom fondu, onda se podrazumeva da se 30% neprivatizovanog društvenog dela kapitala prenosi zaposlenima bez naknade, u skladu s odredbama čl. 42. do 44. ovog zakona, no o tome će biti detaljnije reči nešto kasnije.
Kada razgovaramo o prenošenju na Akcijski fond, to je nešto slično rešenju, čini mi se, člana 26. koji je Vlada sama predložila, da se manjinski deo, takođe, kao neatraktivan, prenese Akcijskom fondu da bi mogao dalje da radi.
Šta smo mi imali u vidu kada smo predložili ove amandmane? Evo nekoliko podataka, kako naš kolega Vujadinović kaže, CIP – cifre ispred politike. Ja vas molim da pratite.
Privatizovano je 2104 preduzeća, a po Zakonu o svojinskoj transformaciji – 810 preduzeća. Molim da obratite pažnju na sledeće. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku i informatiku, u septembru ove godine, našli smo podatak, molim da reaguju gospoda iz Vlade, da li je to saglasno njihovim podacima, postojalo je još 1835 društvenih preduzeća. Molim da se iskomentariše taj podatak. Postoji, pored javnih preduzeća, 83.738 društava s ograničenom odgovornošću. Da ne nabrajam dalje, što znači, dosta velika cifra. Dakle, to su oni kod kojih se društveni kapital nije promenio, nije se transformisao i nije završena privatizacija.
Pitam Agenciju za privatizaciju, da li je to saglasno njihovim podacima ili, još preciznije, molim da se javno odgovori koliko još društvenih preduzeća treba da se privatizuje, ili koliko ih nije do sada privatizovano?
Dakle, koliko još preduzeća treba da se privatizuje?
Drugo, da li Agencija za privatizaciju raspolaže podacima da znatan broj društava s ograničenom odgovornošću u strukturi svog kapitala ima i društveni kapital? Da li tako nešto postoji, da li raspolažete tim podacima i koliko je to?
Kada se sve to ima u vidu, mislimo da ovo nije dobro rešenje i da to treba još jednom dobro sagledati. Jer, šta će se dogoditi, koliko će prinudnih likvidacija biti krajem 2008. godine?
Ne želim da budem takav, pa da kažem – da li to neko čeka da se što pre uvede prinudna likvidacija da bi se raspolagalo imovinom koja je ostala. Ne verujem da je to u pitanju, ali upozoravam da i to može da postoji kao mogućnost.
Da li je dobro, da li je ekonomski ispravno, da li je svrsishodno da preduzeća koja se bore, imaju društveni kapital, bore se, uspešno posluju, kad kažem, uspešno posluju, mislim na to da imaju i neki višak prihoda, nisu atraktivna? Da li je dobro da to bude likvidirano?
Da li je dobro da preduzeća u krajevima koji nisu dovoljno razvijeni, koja posluju društvenim kapitalom, a još uvek nema toliko visokog stepena interesovanja za njih, budu prinudno likvidirana posle toga?
Mi mislimo da to nije ni ekonomski, ni svrsishodno, niti je dobro da to tako se uradi. Imamo čitav niz primera, iza mene će govoriti kolege koji će navoditi konkretne primere, ali je suština u tome da Vlada razmisli da li da, umesto automatske prinudne likvidacije, prihvati da se prenošenje neprivatizovanog državnog kapitala izvrši u Akcijskom fondu, uz, naravno, istovremenu privatizaciju dela društvenog kapitala kroz podele akcija bez naknade zaposlenima.
Ne govorim o onoj drugoj grupi ljudi, koji posluju s gubicima, o onoj drugoj grupi takvih preduzeća. Ima načina kako da se približi, ali nije dobar, po našem mišljenju.
Mi tražimo da Vlada, prvo, dobro razmisli o ovome, da ne prihvati, odnosno da odustane od ovog koncepta prinudne likvidacije, po sistemu ''šišanja'' svih redom, već da razmotri mogućnost da to, ipak, učini na način da ne dovede u pitanje i one firme koje posluju društvenim kapitalom, a koje iz, isto tako, objektivnih razloga, koje navodi ovde predlagač zakona, nisu privatizovane, da budu prisutne i sledeće godine.
Ne zalažem se da se taj proces odugovlači, da to traje ne znam koliko. Najveća greška Zakona o svojinskoj transformaciji je bila, pored svih drugih grešaka, što nije bio oročen. Prema tome, ni ovde nije moje zalaganje da se to odugovlači do besvesti, ali je potrebno da se pravi razlika, potrebno je da se sagledaju sva preduzeća, svi razlozi, objektivno, kao što Vlada navodi prilikom izmene ovog zakona, i da se na taj način sačuvaju preduzeća, a čuvanjem tih preduzeća smanjićemo ionako enormno veliki broj nezaposlenih ljudi.
Sami ćete se složiti, jedna privatizacija može dobiti ocenu da je uspešna samo ako se u tu firmu ulaže, ako se pokreće proizvodnja, ako zapošljava, ako ima novih zaposlenja, a ako se, kao što je do sada slučaj, otpušta, ne može nikada da bude uspešna privatizacija.
Sasvim na kraju, tražim, odnosno Poslanička grupa SPS-a, da Vlada još jednom sagleda ovaj problem, da pogleda koliko ima preduzeća koja nisu privatizovana, koja treba da se privatizuju i da, primereno tome, usvoji ovaj amandman.
Inače, ovaj amandman nije samo amandman SPS-a, to je amandman Sindikata Srbije, koji mi podržavamo u njihovoj borbi da što više sačuvaju u ovom postupku privatizacije, pre svega, zaposlenih, a i red je i vreme je da ih neko zaštiti posle svih ovih godina.
Hvala lepo.