Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević, o amandmanu.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, dobar je ovaj predsedavajući, samo mu treba malo detaljnije objasniti , inače, sve razume.
Na ovaj član sam podneo amandman koji je gotovo identičan kao i amandman koji je podneo kolega pre mene.
Radi se o jednom članu, koji nama, poslanicima iz SPS-a, bez obzira na to što su neki od njih vrlo iskusni privrednici, sa dugo godina radnog staža, nije jasan, a to je član 4. Predloga zakona, stav 3. tačka 1). Predlog je da se tačka 1) briše. Radi se o onom delu gde piše – likvidacija se pokreće za subjekte privatizacije čiji društveni kapital, odnosno imovina nije prodata ni posle trećeg javnog tendera, odnosno javne aukcije.
U obrazloženju zašto se ne prihvata ovaj amandman piše, između ostalog – ukazujemo da je neprihvatljivo obrazloženje predlagača amandmana, prema kome ne treba sprovesti likvidaciju nad subjektima privatizacije koji posluju pozitivno, zato što nije uspešno sprovedena privatizacija, s obzirom na to da se likvidacija privrednog društva sprovodi upravo nad solventnim subjektima, odnosno nad onim subjektima koji posluju pozitivno i čije obaveze ne premašuju njihovu imovinu.
Moram priznati da mi je do sada bilo jasno da stečaj i sanacija mogu da se sprovedu nad subjektom koji poštuje uputstva, ali da likvidaciju sprovedemo da bismo nekome pomogli, nisam u to ubeđen do danas, iako sam se konsultovao s mnogim ljudima koji se bave privredom mnogo duže od mene, skoro 40 godina; ni njima ovo nije bilo najjasnije.
Šta je suština našeg amandmana? Da ne idemo u likvidaciju onih privrednih subjekata koji pozitivno posluju, a iz nekih razloga nisu uspeli da izvrše privatizaciju ni posle trećeg pokušaja. Zaista, nemamo ništa protiv da agencija koja je predviđena u ovom tekstu zakona izvrši privatizaciju ovakvog subjekta, ali mislimo da sam čin likvidacije nije dobro zamišljen.
Pretpostavljam da obrazloženje koje ste dali uz sledeći član – gde i kako treba da se sprovede likvidacija, nije obrazloženje i želja zakonopisca da ovako predvidi ovaj član, da bi se obezbedila stečajnom upravniku nagrada, da bi se deo imovine preduzeća koji ostane stavio u budžet Republike Srbije itd.
Znači, ja vas još jednom molim, ako možete, da nam objasnite kako je moguće da nam je tendencija da, čak, i likvidiramo preduzeća čiju privatizaciju nismo uspeli da izvršimo ni posle trećeg pokušaja?
Mislim da bi bilo mnogo volje rešenje da smo ovim članom zakona predvideli obavezan način privatizacije i uskratili mogućnost samom organu koji upravlja tim privrednim subjektom da može da sprečava proces privatizacije, a da ne idemo na tu drastičnu meru, kao što je likvidacija.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo, i kada je ovaj član u pitanju, još jedne prilike da javnosti razjasnimo do kraja ova pitanja, značajna pitanja kada je reč o privatizaciji. Mislim da javnost zaslužuje da ministar da vrlo precizne odgovore na pitanja koja ćemo pokrenuti.
Ja sam u ime SPS-a, na početku današnjeg razgovora o ovom zakonu, napomenuo da nas interesuje pet pitanja, jer smatramo da su posebno važna i da sva moraju da se razjasne do kraja, da budu jasna javnosti i građanima. To su: predmet privatizacije, tu sam imao konkretno pitanje; zatim, rok i šta posle tog roka privatizacije; predmet prodaje; šta ugovor sadrži ili treba da sadrži i kontrola ugovora.
To su, otprilike, tih pet pitanja za koja smatramo da treba do kraja da se razjasne, bez obzira na to da li će amandmani biti prihvaćeni ili neće.
Svrha ove rasprave o amandmanima nije samo da se formalno nešto prihvata, odbacuje itd., već da javnost stekne potpunu sliku o jednom procesu i svemu onome što prati taj proces i da, naravno, može jasno da razazna ko se za šta zalaže. Kada je u pitanju ovaj član, to je, inače, član 4, kojim se menja član 12. osnovnog Zakona o privatizaciji, u suštini, govori o roku za sprovođenje privatizacije.
Da podsetim javnost, 2001. godine, kada je donet Zakon o privatizaciji, bio je utvrđen rok od četiri godine, 2003 – opet četiri godine i on sada ističe. One izmene koje su bile 2005. nisu dodirivale rok.
Dakle, prošlo je šest godina od početka privatizacije po ovom novom modelu privatizacije. Ne govorim o onom prethodnom, koji je tangirao Zakon o transformaciji 1997. godine, po kojem je privatizovano negde oko 810 subjekata, gospodine Vujadinoviću, ako sam dobro rekao, među njima, i veoma uspešni, kao što su ''Hemofarm'', ''Apatinska pivara'', ''Knjaz Miloš'' i da ne nabrajam dalje.
Očigledno da su radnici znali šta da urade s tim akcijama i da je država malo više zaštitila male akcionare. Posle toga, i te kako bi bilo još mnogo dobrih primera.
Kada je u pitanju ovaj član, Vlada predlaže da se rok za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala pomeri, ne da bude kraj ove godine, već do kraja sledeće godine, odnosno do kraja 2008. godine da se raspiše javni tender, odnosno aukcija. Dakle, pomera se ne za godinu, nego malo više od godinu dana.
Molim da dobro pogledamo ovaj rok. Kako Vlada kaže u obrazloženju, nije mogao biti privatizovan društveni kapital iz objektivnih razloga, zbog nepotpune imovinsko-pravne dokumentacije itd., subjekata koji su bili na teritoriji drugih republika, što ovaj zakon donekle ispravlja itd.
Dakle, Vlada je dala obrazloženje zašto nije mogao da se privatizuje društveni kapital, da se završi privatizacija do kraja 2007. godine. Iza toga, Vlada pomera taj rok i zatim uvodi posledicu ako se ne privatizuje. Kaže – predviđena je pravna posledica za subjekte privatizacije koji posluju društvenim kapitalom, a koji se ne privatizuju u propisanom roku. Ako se u tom roku ne izvrši privatizacija, Vlada uvodi institut prinudne likvidacije.
Pozivam Vladu da još jednom dobro ovo razmotri i da veoma detaljno obrazloži javnosti, a evo zbog čega.
Dakle, šta smo mi predložili? Mi smo predložili, na ovaj član smo dali 3-4 amandmana, da se društveni kapital subjekta privatizacije za koji nije objavljen javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, do isteka roka iz stava 1. ovog člana, odnosno da se imovina subjekta privatizacije koji nije prodat ni posle 3. javnog tendera, odnosno javne aukcije, neprivatizovani društveni kapital, prenosi Akcijskom fondu.
Kolege poslanici iz SRS-a imali su drugačiji pristup – da Agencija pokrene postupak privatizacije ako se to u tom roku ne uradi.
Mi nemamo ništa protiv, samo želimo da upozorimo na sledeće. Pre toga, da dodam da, kada kažemo da se prenese Akcijskom fondu, onda se podrazumeva da se 30% neprivatizovanog društvenog dela kapitala prenosi zaposlenima bez naknade, u skladu s odredbama čl. 42. do 44. ovog zakona, no o tome će biti detaljnije reči nešto kasnije.
Kada razgovaramo o prenošenju na Akcijski fond, to je nešto slično rešenju, čini mi se, člana 26. koji je Vlada sama predložila, da se manjinski deo, takođe, kao neatraktivan, prenese Akcijskom fondu da bi mogao dalje da radi.
Šta smo mi imali u vidu kada smo predložili ove amandmane? Evo nekoliko podataka, kako naš kolega Vujadinović kaže, CIP – cifre ispred politike. Ja vas molim da pratite.
Privatizovano je 2104 preduzeća, a po Zakonu o svojinskoj transformaciji – 810 preduzeća. Molim da obratite pažnju na sledeće. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku i informatiku, u septembru ove godine, našli smo podatak, molim da reaguju gospoda iz Vlade, da li je to saglasno njihovim podacima, postojalo je još 1835 društvenih preduzeća. Molim da se iskomentariše taj podatak. Postoji, pored javnih preduzeća, 83.738 društava s ograničenom odgovornošću. Da ne nabrajam dalje, što znači, dosta velika cifra. Dakle, to su oni kod kojih se društveni kapital nije promenio, nije se transformisao i nije završena privatizacija.
Pitam Agenciju za privatizaciju, da li je to saglasno njihovim podacima ili, još preciznije, molim da se javno odgovori koliko još društvenih preduzeća treba da se privatizuje, ili koliko ih nije do sada privatizovano?
Dakle, koliko još preduzeća treba da se privatizuje?
Drugo, da li Agencija za privatizaciju raspolaže podacima da znatan broj društava s ograničenom odgovornošću u strukturi svog kapitala ima i društveni kapital? Da li tako nešto postoji, da li raspolažete tim podacima i koliko je to?
Kada se sve to ima u vidu, mislimo da ovo nije dobro rešenje i da to treba još jednom dobro sagledati. Jer, šta će se dogoditi, koliko će prinudnih likvidacija biti krajem 2008. godine?
Ne želim da budem takav, pa da kažem – da li to neko čeka da se što pre uvede prinudna likvidacija da bi se raspolagalo imovinom koja je ostala. Ne verujem da je to u pitanju, ali upozoravam da i to može da postoji kao mogućnost.
Da li je dobro, da li je ekonomski ispravno, da li je svrsishodno da preduzeća koja se bore, imaju društveni kapital, bore se, uspešno posluju, kad kažem, uspešno posluju, mislim na to da imaju i neki višak prihoda, nisu atraktivna? Da li je dobro da to bude likvidirano?
Da li je dobro da preduzeća u krajevima koji nisu dovoljno razvijeni, koja posluju društvenim kapitalom, a još uvek nema toliko visokog stepena interesovanja za njih, budu prinudno likvidirana posle toga?
Mi mislimo da to nije ni ekonomski, ni svrsishodno, niti je dobro da to tako se uradi. Imamo čitav niz primera, iza mene će govoriti kolege koji će navoditi konkretne primere, ali je suština u tome da Vlada razmisli da li da, umesto automatske prinudne likvidacije, prihvati da se prenošenje neprivatizovanog državnog kapitala izvrši u Akcijskom fondu, uz, naravno, istovremenu privatizaciju dela društvenog kapitala kroz podele akcija bez naknade zaposlenima.
Ne govorim o onoj drugoj grupi ljudi, koji posluju s gubicima, o onoj drugoj grupi takvih preduzeća. Ima načina kako da se približi, ali nije dobar, po našem mišljenju.
Mi tražimo da Vlada, prvo, dobro razmisli o ovome, da ne prihvati, odnosno da odustane od ovog koncepta prinudne likvidacije, po sistemu ''šišanja'' svih redom, već da razmotri mogućnost da to, ipak, učini na način da ne dovede u pitanje i one firme koje posluju društvenim kapitalom, a koje iz, isto tako, objektivnih razloga, koje navodi ovde predlagač zakona, nisu privatizovane, da budu prisutne i sledeće godine.
Ne zalažem se da se taj proces odugovlači, da to traje ne znam koliko. Najveća greška Zakona o svojinskoj transformaciji je bila, pored svih drugih grešaka, što nije bio oročen. Prema tome, ni ovde nije moje zalaganje da se to odugovlači do besvesti, ali je potrebno da se pravi razlika, potrebno je da se sagledaju sva preduzeća, svi razlozi, objektivno, kao što Vlada navodi prilikom izmene ovog zakona, i da se na taj način sačuvaju preduzeća, a čuvanjem tih preduzeća smanjićemo ionako enormno veliki broj nezaposlenih ljudi.
Sami ćete se složiti, jedna privatizacija može dobiti ocenu da je uspešna samo ako se u tu firmu ulaže, ako se pokreće proizvodnja, ako zapošljava, ako ima novih zaposlenja, a ako se, kao što je do sada slučaj, otpušta, ne može nikada da bude uspešna privatizacija.
Sasvim na kraju, tražim, odnosno Poslanička grupa SPS-a, da Vlada još jednom sagleda ovaj problem, da pogleda koliko ima preduzeća koja nisu privatizovana, koja treba da se privatizuju i da, primereno tome, usvoji ovaj amandman.
Inače, ovaj amandman nije samo amandman SPS-a, to je amandman Sindikata Srbije, koji mi podržavamo u njihovoj borbi da što više sačuvaju u ovom postupku privatizacije, pre svega, zaposlenih, a i red je i vreme je da ih neko zaštiti posle svih ovih godina.
Hvala lepo.

Hvala, gospodine Petronijeviću.
Reč ima ministar trgovine i usluga, gospodin Bubalo. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo, uvaženi poslanici, evo, otprilike sat vremena sam pratio diskusiju, pa sam osetio potrebu, da se ne bi nagomilalo više pitanja, da bar na deo pitanja koja su do sada postavljena pokušam da dam odgovor.
Dakle, kad sam ušao u salu, upravo je svoj komentar davao poslanik Milisav Petronijević i, evo, upravo je on završio ovih prvih sat vremena.
Odmah da kažem da imovina Fonda za PIO nije predmet privatizacije. Predmet privatizacije su akcije koje su prenete u korist Fonda PIO i one se prodaju prilikom Akcijskog fonda.
Agencija za privatizaciju nije nadležna za proveru porekla kapitala, a čak i da je nadležna, mogu da tvrdim da nije imala takav kapacitet, nema ga ni danas. Nema mogućnosti. Postoje neki drugi organi koji su se bavili, koji se bave i koji treba u budućnosti da se bave ovim pitanjem. Dakle, i do sada bilo potrebe da se neko bavi kontrolom porekla kapitala. Imamo organe za to. Takođe, ovim zakonom nije predviđena ni retroaktivnost, jer je o tome bilo reči. Znam da su, kad god je pokušano da se uvede u neki od zakona retroaktivnost, upravo poslanici, opravdano, bili najveća brana za tako nešto.
Ovaj zakon o privatizaciji, tačno je, doživeo je nekoliko izmena do sada, tri ili četiri, ne znam tačno, mislim da je ovo četvrta izmena. Međutim, dobro je da je ovaj zakon, ipak, da kažem, doživeo proveru vremena i osnovna ideja, osnovna filozofija ovog zakona nije nijednog momenta od 2002. godine menjana.
Zakon je popravljen upravo u pravcu efikasnosti i ispravljanja onoga što se videlo da u njemu ne funkcioniše. Sam sam bio autor u jednom delu izmena, gde smo menjali način raskida ugovora, tako da je Agencija dobila pravo da automatski raskine ugovor ukoliko se desi neki od zakonom predviđenih slučajeva, a ne – neefikasan način preko sudova. Svako ima, posle, mogućnosti da zaštiti svoje pravo na sudu, ali osnovni model nije menjan.
Upravo ono što smo učinili 2005. godine je omogućilo da kažemo da je do sada raskinuto 280 ugovora, do 2005. godine bilo ih je 20, što znači da stalna kontrola sprovođenja ugovornih obaveza postoji. Tu uopšte nema dileme. Kontrola ugovora postoji i momentom zaključenja i nekoliko, u toku realizacije, vanrednih kontrola, zavisno od slučajeva.
Istina, bilo je i slučajeva u kojima su nezadovoljni radnici insistirali, zato što se ne ispunjavaju neka njihova prava, na raskidu ugovora, ali to nije bio dominantan broj slučajeva. Dominantan broj slučajeva je ono što je Agencija, poštujući zakon koji je imala u rukama, odlučila da se raskine. Ono što je pozitivno, jer i raskid treba gledati i s one druge strane, svega nekoliko slučajeva je izgubljeno na sudu, kao neopravdani raskid, mislim da su to, do sada, dva ili tri slučaja, ne više. Dakle, ispostavilo se da je 280, ili 270 i neki ugovor sasvim opravdano raskinut.
Bilo je reči ovde o tome zašto jednim zakonom nije bila regulisana privatizacija društvenih preduzeća, javnih državnih preduzeća i javnih komunalnih preduzeća.
Verujte mi, ja sam se bavio ovim pitanjima dosta, to je gotovo nemoguće.
Prvo, velika je razlika između javnih državnih i društvenih preduzeća, ne samo po poreklu kapitala, a kada se uzmu u obzir javna komunalna preduzeća, tu imamo konglomerat kad je u pitanju svojina, jer su mnoge stvari građene iz samodoprinosa, jer su ljudi, privatno, sami investirali u priključke za gas itd., pa je u investicijama učestvovala i lokalna samouprava, a to je dolazilo i sa republičkog nivoa.
Dakle, prvo bi trebalo sve to uskladiti, dovesti sve na zajednički imenitelj, a to je gotovo nemoguće. Treba raspraviti i svojinske odnose u takvim preduzećima.
S druge strane, nije ni za prodaju sve to što je u javnim komunalnim preduzećima itd. Ali, da ne elaboriram sve ono što se dešava kad su u pitanju javna komunalna preduzeća, mislim da će to uskoro doći na dnevni red. Ustav je potvrdio da će i u budućnosti egzistirati privatna, državna i zadružna svojina. Prema tome, zaista nema razloga za žurbu kad je u pitanju državna svojina.
Društvenu svojinu više Ustav ne spominje i treba je što pre zaboraviti, odnosno završiti s onim što još nije završeno.
''Zločinačko udruživanje'' postoji u Krivičnom zakoniku, predviđeno je čl. 346. i 353. i postoje razlike između organizovanog kriminala i zločinačkog udruživanja. Sam Zakonik ih razlikuje, prema tome, nisam ekspert za ovu oblast, ali, definitivno, postoje kao dva različita krivična dela.
Često sam ovde, ako odbacimo ono što je deo predizborne kampanje, imao utisak, u nekim izlaganjima, da ljudi nisu baš puno vremena proveli u našim proizvodnim preduzećima, kada prave žalopojku koliko se radi.
Ja sam ceo svoj radni vek proveo u preduzeću, u preduzećima, i znam koliko se u preduzećima radi. Znam kolika je efikasnost u našim preduzećima i znam kolika je produktivnost, a to je, možda, četvrtina od radnog vremena koje se provodi u preduzeću.
Na kraju, želim da kažem nešto o ovom čime je gospodin Petronijević završio, a završio je pitanjima.
Dakle, mi treba da imamo u vidu koji kvalitet preduzeća je još ostao za privatizaciju. U prvom nekom periodu privatizacije, i to još dok je bila svojinska transformacija, otišla su, na neki način, najkvalitetnija preduzeća.
Početkom privatizacije, po ovom zakonu iz 2002. godine, otišla su tržišno najatraktivnija preduzeća, pa je onda, u ovom drugom periodu, od 2004. do 2007. godine, privatizacija bila obeležena, upravo, privatizacijom preduzeća u restrukturiranju. Znači, onih koja su već bila u teškoj situaciji. Polako dolazimo do toga da, od preostalih preduzeća, nemamo baš još mnogo atraktivnih preduzeća.
Tražilo se ovde da kažemo koja je cifra. Otprilike, oko 1.200 preduzeća koja imaju još društveni kapital. Međutim, od tih 1.200 preduzeća, preko 200, između 200 i 300, komotno bi se sada mogla izbrisati gumicom, jer nemaju ni zaposlenih, jednostavno, vode se u privrednom registru, inače, ne postoje. Zatim, negde za oko 300 preduzeća treba očekivati da su se stekli svi uslovi, 300 do 400, da odu u stečaj.
Dolazimo do cifre od nekih 500 do 600 preduzeća koja će biti privatizovana u toku 2008. godine, a to je, objektivno i realno, moguće zato što se organizuju po dve aukcije mesečno u Beogradu, jedna u Novom Sadu, što znači da može da se izgura otprilike 40-50, maksimum 60 preduzeća koja će biti privatizovana mesečno. Time će se, zaista, dovesti do kraja ova priča.
Želim da ukažem na veoma važan član 26, koji, možda, nije dovoljno posmatran, ili je promakao pažnji poslanika. Radi se, zapravo, o tome da će kod preduzeća koja imaju manjinski društveni kapital, 70% od tog kapitala, društvenog, biti preneto Akcijskom fondu, znači, neće biti automatski likvidirana itd. Trideset posto će biti dato zaposlenima, upravo ono za šta se poslanik koji je prethodno bio za govornicom zalagao.
Dakle, mi moramo završiti ovaj proces. Kažem, Ustav više ne poznaje društvenu svojinu, samo na jednom mestu u Ustavu se spominje društvena svojina, a to je da će ona biti pretvorena u druge oblike svojine, u skladu sa zakonom. Hvala vam.

Hvala, gospodine ministre.
Narodni poslanik Nataša Jovanović, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman kolege Milisava Petronijevića je svrsishodan i dobar, zbog toga što je on njime tražio da se zaštite ova preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, kojih ima i te kako u Srbiji i koja se ne tretiraju članom 26, gospodine ministre, a koja treba da uđu u proces privatizacije, odnosno da se privatizuju do kraja 2008. godine.
Kako je sam kolega Petronijević rekao, primera je mnogo. Ja ću, zbog korektnosti, da bi i druge kolege, srpski radikali, mogli da govore o ovom izuzetno dobrom amandmanu, pomenuti jedan slučaj, a to je Fabrika galovih lanaca "Filip Kljajić", Kragujevac.
Fabrika galovih lanaca "Filip Kljajić" je jedna od najpoznatijih i najvećih fabrika te vrste na Balkanu i u srećno vreme, pa i u vreme NATO bombardovanja i pre toga, za vreme sankcija, fabrika je radila, izvozila je na rusko tržište i širom Evrope, ugovorima koje su imali poslovodno rukovodstvo i ljudi koji su vodili uspešno fabriku.
Pre izvesnog vremena, posle mnogo natezanja i velike radničke muke, u Fabrici "Filip Kljajić" izvršeno je restrukturiranje na tri dela, na mašine, alate, na deo koji se tiče skladišnih sistema i na lančare, sada već, u jednom delu, poznatim kupcima.
Za ove druge, za skladišne sisteme, i dalje je čudno koja je to austrijska grupa, odnosno koji je to pojedinac iz nekog austrijskog konzorcijuma uključen, putem javne licitacije, kršeći odredbe važećeg zakona.
Mašine, alati i skladišni sistem "Filipa Kljajića" su prodati a da, pre toga, po zakonu, o čemu je govorila gospođa Jorgovanka Tabaković mnogo puta, država nije ništa uradila, što je, inače, problem s kojim ste se vi suočavali, gospodine Bubalo, kada ste bili ministar, da se pokuša sa nekim procesom sanacije, da otpočne proces radnog stečaja, pa onda, ako ništa ne urodi plodom, da se ide na licitaciju. Međutim, kršeći zakon, Vlada je odlučila da na takav način ta dva dela budu prodata.
Šta je sada ostalo?
Dakle, opet se vraćam na početak. Fabrika "Filip Kljajić" je fabrika galovih lanaca i ključna komponenta u tome je, upravo, lančara, jer mašine i alati, skladišni sistemi, ništa ne vrede bez ove komponente, a to je proizvodnja lanaca. Prodata su ova dva, zamislite vi taj paradoks, a lančara nije. Znači, namera Vlade je bila da ugasi proizvodnju galovih lanaca, jer je očigledno da ovi koji su kupili mašine i alate i skladišne sisteme neće da proizvode lance.
Njima je trebao potez, to je industrijska zona grada Kragujevca, vi koji ste dolazili, znate da je to prva fabrika s leve strane autoputa, odnosno puta Batočina-Kragujevac, idealno mesto za svakoga ko hoće nešto drugo da radi, ali neće da održava proizvodnju onoga od čega je i ta fabrika živela, od čega je Srbija imala, i ona bivša država, i te kako mnogo koristi, jer smo mogli da proizvedemo onoliko koliko smo mogli da izvezemo galovih lanaca, i to je najkvalitetnija fabrika.
I šta sada? To je posebno preduzeće. Dakle, to nije manjinsko društveno preduzeće, pošto su ova dva prodata, jer ovi su kao tri posebne jedinice registrovani po novom zakonu o privrednim društvima. Pošto je lančara sa dva pogona ostala, gospodine ministre, ako se ne proda do kraja 2008. godine, po ovome što ste vi sada predložili, ide se u proces likvidacije, gasi se društveno preduzeće lančara, odnosno dva pogona, 500 radnika, ili 550, koji tamo rade, ostaju bez posla. Neki od njih su se prijavili na vaš poziv, kao prethodnog ministra, i drugih, resornih za socijalni program, oko 180 ljudi, na ponudu za 10 prosečnih zarada, i ništa se ne dešava.
Sada mi objasnite koji je to interes bio? Vi znate da je to bio veliki problem i za vas, kao prethodnog ministra, i za Vladu uopšte. Koji je bio interes i ko je došao na ideju da se na takav način, putem licitacije, prodaju ova dva dela, da lančara ostane neprodata i da je sada potpuno izvesno da niko tu neće dalje da se bavi proizvodnjom?
Tako vam je sa svim ovim što ste malopre rekli. Bio je kolega Petronijević u pravu, 1.200 preduzeća, i vi kažete da se preduzeća sa društvenim kapitalom, odnosno ničijom i svačijom svojinom, koja više ne postoji po novom ustavu Republike Srbije, vode u privrednom registru.
Molim vas, sada je idealna prilika da nam kažete šta s takvim preduzećima sa Kosova i Metohije? Nama su stigli dopisi, odnosno pisma Udruženja privrednika s Kosova i Metohije, iz preduzeća sa društvenim kapitalom, koji traže da se zaštite, kao i privatna preduzeća koje je Vlada automatski, pre dve godine, to zna i gospođa Tabaković, samo su ih obavestili, izbrisala iz privrednog registra.
Ostaje ključno pitanje, šta dalje s ovakvim fabrikama koje, izvesno, imaju budućnost i perspektivu, ako država hoće da stane iza njih i da se obnovi proizvodnja. Ako nećete, pošteno je onda da kažete to.
To znaju radnici, oni već mesecima čekaju. Nema obećanog socijalnog programa, ništa nije urađeno u procesu sanacije tog glavnog dela i onda je sasvim sigurno – samo katanac u bravu, odnosno na vrata fabrike. Ostao je onaj stari naziv "Filip Kljajić", iz onog realsocijalističkog vremena, i tako sumorno izgleda sve to.
Vojnici koji su se borili protiv NATO-a, odnosno protiv onih čiji je kandidat Boris Tadić, 1999. godine ...

Molim vas, gospođice Jovanović...

Gospodine Albijaniću, Tadiću ne smeta što je NATO kandidat, vi ste ga podržali, a vama smeta.
Da li ste vi za evroatlantske integracije? Jeste. Mi nismo i nije najmanje tri četvrtine građana Srbije. Onda ste vi u problemu, gospodine Albijaniću, nisam ja, a nije ni gospodin Bubalo, on je za platformu neutralnosti, kao član DSS-a, i zato ćete znati šta treba da uradite, vi i vaši članovi, 20. januara, gospodine Bubalo, stvar je jasna.
Pošto je ovo veoma važno pitanje, ja sam izašla najviše na insistiranje radnika i onih koji su u skupštini "Filipa Kljajića". Godinama postavljam to pitanje. Znate da je tu trebalo da bude, po predlogu gospodina Veroljuba Stevanovića, inkubacioni centar, pa se odustalo od toga. Zanima me koja je sudbina lančare, odnosno čitave proizvodnje galovih lanaca, jer od toga i te kako grad može da živi.
Ovi ljudi koji su se prijavili za socijalni program, koji su blizu penzije, ako je to namera Vlade i oni to hoće da prihvate, to je u redu, ali bismo i te kako mogli da zaposlimo nove i da obnovimo proizvodnju, samo ako imate želje i volje za tim.
Pošto ste, gospodine Albijaniću, danas krenuli sa čestitkama, mislim da je vaša obaveza, kao potpredsednika, ne samo da se interesujete za predsednika vaše stranke, kada je rođen, gde ide i slavi, nego da i onima koji su vredni, marljivi, radni, a poslanici su, vaše kolege, i danas su, takođe, rođeni, čestitate rođendan.
Pošto vi to niste uradili, koristim priliku da onome ko je pravi i školovani, edukovani, edukuje i druge, mladi profesor muzike, a ne priučeni svirač kao Dinkić, gospodinu Marku Milenkoviću, čestitam rođendan, jer znam da dolazi iz čestite sredine i da će cela junačka Toplica 20. januara da glasa za Tomu Nikolića, za predsednika Srbije, svim srcem.