Pridružujem se čestitkama za rođendan našem kolegi.
Da li se još neko javlja za reč povodom amandmana?
Reč ima narodni poslanik Milan Škrbić.

Gospodine ministre, zadržaću se na delu izlaganja prethodnika i vašeg izlaganja, malopre, vezanog za kontrolu poštovanja ugovornih obaveza.
Vi ste jednim delom u pravu, s tim se slažem, ali mislim da, ipak, ta kontrola mora biti daleko veća. Kontrole se vrše u nekim preduzećima koja su privatizovana, međutim, novi vlasnici su, možda, simpatizeri ili članovi političkih partija koje su na vlasti. Tu postoji opasnost da se ugovorne obaveze ne ispoštuju, jer nema kontrole, nema kontrole Agencije za privatizaciju.
SRS je od samog osnivanja tih agencija protiv njih; em što su na budžetu, em ima puno zaposlenih i nemaju kontrolu. Koliko-toliko, Skupština Srbije može da kontroliše resorna ministarstva, a ko kontroliše agencije? Skupština i poslanici ne mogu da ih kontrolišu, a u agencijama resornih ministarstava rade ljudi koji su verni ministru, jer su iste političke opcije. To je taj problem.
Navešću vam primer. Svim aktima i normama, privatizovano je preduzeće koje asignacijom radi pet-šest godina, a nije odblokiralo račun. Znamo da pet-šest godina ne može da se radi. Kontrola je bila teškom mukom dovedena, konstatovala je da nisu ispunjene ugovorne obaveze, dala je rok od šest meseci da se one ispoštuju, i više niko nije dolazio. Od isteka roka, prošle su tri godine i niko više nije došao da prekontroliše da li su to učinili, a nisu, jer navodim primer iz mesta iz kojeg dolazim, iz Apatina.
To je ''Brodogradilište Apatin'' i to je, nažalost, "Vojin Lazarević", koji je privatizovan u ''Brodogradilištu Apatin''. Konkretno vam kažem. Stojim iza svojih reči, jer sam proveo u tom preduzeću 20 i kusur godina i dobro sam upoznat s tim.
Sami ste govorili ranije, u prošlom mandatu, kao ministar za privatizaciju, kao i kompletna Vlada DOS-a iz 2000. godine, da se zalažete svim aktima i normama da se ide na skraćenje rokova ispunjenja tih ugovornih obaveza. To su bili vaši zajednički stavovi i kritikovao se sistem Službe platnog prometa, da je spor i kilav.
Međutim, upravo ovim primerom navodim da taj sistem i dalje živi, da se ne ispunjavaju ugovorne obaveze dugi niz godina i da se nije puno toga promenilo.
Da iskoristim još ovih par minuta i kažem nešto vezano, takođe, za privatizaciju.
Mi iz SRS-a volimo da govorimo o nacionalnoj opciji i time se hvalimo. Tvrdimo da nismo ''crni đavo'', kako nas karakterišu oni koji nas ne vole. Uostalom, kako reče Nataša, više od trećine Srbije, biračkog tela, glasa za nas. Šta to fali opciji kojom, u burnim vremenima, nastojimo da svim silama branimo taj nacionalni identitet, na ovaj ili onaj način, pa i preko privatizacije?
Poznat je naš stav o privatizaciji strateški važnih preduzeća, kako se moraju privatizovati, jer, konačno, ako Hrvati, Crnogorci, Muslimani, ili neki drugi mogu da sprovode takvu nacionalnu opciju, zašto ne bismo mogli da uradimo to i mi Srbi. Ne vidim u tome ništa loše i mislim da je u ovom času naglašena ta nacionalna opcija, koja će podržati integritet Srbije i poboljšati život srpskog naroda i da će već 20. januara, na Svetog Jovana, tu nacionalnu opciju predvoditi zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić. Apsolutno sam siguran u to.
Moram da vas obavestim da će sutra, Skupština opštine Apatin, na svojoj svečanoj sednici, proglasiti gospodina Putina počasnim građaninom opštine Apatin i da će upriličiti predaju te povelje na dan svetosavske akademije.
Potvrđeno je da će čuvena Petrogradska opera, svetska, doći u Apatin, da će doći predstavnici Ambasade Rusije u Srbiji, sa gospodinom ambasadorom, lično, da će doći deca sa Kosova, ''Kosovski božur'', zajedno sa Ivanom Žigon, tako da sam ponosan na svoj grad što će sutra to da proglasi.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Simonović.

Gospodine predsedavajući, vaše su želje jedno, a potreba je nešto drugo.
Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se u skladu sa članom 226. Poslovnika o radu Skupštine Republike Srbije koji kaže da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenje i objašnjenje od predsednika Narodne skupštine ili resornog ministra o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera.
Dakle, imam informaciju da ministar za lokalnu samoupravu Milan Marković ima nameru da, po scenariju Rume, preko specijalaca MUP-a Srbije, preuzme vlast u opštini Grocka, kako kažu njihovi predstavnici u opštini Grocka, od sutra, pa do kraja sledeće nedelje.
Moram da kažem da mi nemamo nikakav pravni akt od ministra za lokalnu samoupravu u vezi s pomenutim problemom, a na osnovu pisma DS-a iz opštine Grocka svom predstavniku, ministru Markoviću, da se na SO Grocka desio nezakonit proces oduzimanja mandata jednom odborniku PSS-a i, u skladu s tim, dodeljen je mandat drugom predstavniku PSS-a, u skladu sa potrebama i ostavkom pomenute stranke.
Dakle, pismo koje je uputio Milan Marković opštini Grocka ne nosi naznaku – mišljenje, odluka, rešenje. Pismo je upućeno, a i sam to tvrdi, kao mišljenje na osnovu dopisa njegovog odbornika iz SO Grocka, da su oni legalni, a da su ovi drugi nelegalni.
U skladu s tim, kaže, u poslednjem stavu: ''Navedeno rešenje stupa na snagu odmah. Molimo vas da izvršite primopredaju vlasti u opštini Grocka.''
Ovo je presedan za jednog ministra koji odavno ne vrši funkciju za koju je izabran, već je podredio svoj posao svojoj partiji.
Moram da kažem da je, na osnovu ovog pisma, ovog dopisa, SO Grocka uputila prateći materijal resornom ministru, gde se, u prilogu akta, kaže – dostavljamo vam zahtev PSS-a o konstatovanju promene odbornika na listi PSS-a, izjavu Simić Sonje o prihvatanju kandidature, to je novi odbornik PSS-a, Izveštaj Izborne komisije, Izveštaj Mandatne komisije i uverenje o izboru odbornika SO Grocka.
Dakle, kao što vidite, potpuno je ispoštovana procedura zamene mandata jednog odbornika u skladu s ostavkom člana stranke PSS.
Dan kasnije, bivši odbornik Aleksandar Ristić, u pisarnicu dostavlja dopis da se ne odriče mandata posle svršenog čina. U tom dopisu, on kaže, iako je to ranije tvrdio, kako nije podneo ostavku, a ja ovde imam dokaz da je podneo ostavku. Kaže – ne podnosim ostavku. Znači, sam sebe demantuje, ono što je već dan ranije uradio.
Posle svih ovih spisa i pisanija, ministar Marković pokušava da ovo pitanje razreši na način koji je u interesu njegove stranke, Demokratske stranke, grupacije koju oni zastupaju.
Takođe je jako važno da kažem da SO Grocka nesmetano radi u ovom sazivu, sve službe rade i na raspolaganju su građanima opštine Grocka, pa ne vidim razloga da ministar ne poštuje, pre svega, Zakon o lokalnoj samoupravi, a onda i druge prateće važeće akte koji regulišu ovakvu materiju.
Koristim ovu priliku da saopštim narodnim poslanicima u Parlamentu Srbije da je, na poslednjoj sednici, SO Grocka donela jednoglasno odluku, na predlog odbornika SRS-a, da je Vladimir Putin počasni građanin opštine Grocka.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milan Nikolić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, želim da izrazim posebno zadovoljstvo što o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji raspravljamo pred vama, kao čovekom koji je proveo skoro čitav svoj radni vek u privredi, i nadamo se da ćete razumeti naše sugestije, posebno kada su u pitanju termini koje smo do sada u ovom predlogu zakona videli.
Naravno da proces privatizacije teče dugo. On je bio kroz transformaciju, pa od 2001. godine imamo privatizaciju i dopune i ispravke grešaka, u 2003. i 2005, i napokon sada. Prirodno je i logično da će mnoge nedaće koje privreda ove zemlje ima, završetkom procesa privatizacije, biti prevaziđene.
Želim da skrenem pažnju na član 14. osnovnog zakona, odnosno član 4. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Licitiralo se različitim brojevima, ali je skoro sigurno da imamo negde oko 700 subjekata, u tome je veliki broj preduzeća, heterogenih po delatnosti, s velikim brojem zaposlenih radnika, koji, prema roku koji je eksplicitno naveden, nezavisno od uzroka, ako do 31.12.2008. godine ne bude pokrenut proces za otvaranje tendera, automatski ulaze u proces likvidacije.
Mislim da o ovom stavu treba porazmisliti. Mi imamo različite objektivne uslove, ne samo zbog uspešnosti i pozicioniranja određenih kompanija, nego i zbog mnogih drugih uzroka, zbog kojih nije moglo doći do blagovremene privatizacije.
Uzmimo samo regionalni raspored tih firmi. Mnoge se od njih nalaze tamo gde nema infrastrukture, puteva i mnogih drugih uslova, da bi dobile tu tržišnu pozicioniranost privrede. Ima puno firmi koje su se zbog problema, a ova privreda je živela godinama u njima, bavile, pored tog biznisa, i delatnostima koje nemaju veze s osnovnom delatnošću, pa, recimo, "Jumko", "Heba", koji imaju veliki broj radnika, nisu, jednostavno, došli u poziciju, a bojim se da će se teško naći do 31.12.2008. godine partner, da neko kupi firmu i da im pruži tržišnu šansu.
Postoje u svetu, gde dugo vremena vlada taj kapitalizam, kao oblici vlasništva, i privatno i državno, navedimo Italiju, Nemačku, i bilo bi dobro da Vlada porazmisli da se, tamo gde postoji tržišna šansa određenih firmi, ne ide automatski u likvidaciju.
Ne kažem da predlog za likvidaciju znači automatsku likvidaciju, ali da se pruži šansa da u nekom ubrzanom postupku, čak, i kroz Akcijski fond i učešće državnog kapitala, takve firme nastave rad, pogotovo što su mnoge od njih, bez obzira na oblik svojine, u ovom trenutku u procesu restrukturiranja i dosta velikih problema je rešeno.
Kolega Petronijević je napomenuo da smo amandmane predlagali zajedno s predstavnicima sindikata, pa sam ja, na član 4, podneo predlog kojim se, posle stava 2, dodaje novi stav 3, koji glasi: ''U slučaju iz stava 2. ovog člana, 30 posto neprivatizovanog društvenog dela kapitala prenosi se zaposlenima bez naknade, u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. ovog zakona''. Naravno, postojeći stav 3. postaje stav 4.
Amandman nije prihvaćen, s obrazloženjem da u postupku prinudne likvidacije nije moguće neprivatizovani društveni kapital preneti zaposlenima bez naknade.
To razumem, međutim, 2008. godina će biti u znaku privatizacije državnih javnih preduzeća. Verujem da će ta privatizacija ići dosta efikasno i da će ovaj zakon, koji je, takođe, u proceduri, o besplatnoj podeli akcija podmiriti potrebe onih građana koji ni po kom osnovu do sada nemaju obezbeđene akcije.
Postavlja se pitanje, šta će biti s ovim firmama koje uđu u proces likvidacije 31.12? Znači, to će biti u 2009. godini i ostaje rizik da ostanu bez prava na akcije, kao što na to imaju pravo svi građani. Govorim samo o jednoj mogućnosti i zbog toga molim da se o tome porazmisli u, eventualnoj, dopuni, izmeni ili nekom prihvatanju amandmana u drugom obliku, da bi svako od građana Srbije u ovom tranzicionom procesu imao pravo na akcije, kako je to zakonom predviđeno. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Nikoliću.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a zatim narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Da imamo kontinuitet, najpre predlagači. Izvolite, gospodine Baraliću.

Dobar dan svima. Gospodine ministre, gospodine Albijaniću, dobar dan, druže Tomo, ovo nije ideološka odrednica.
Amandman gospodina Milana Nikolića, koji je, u ime SPS-a, ovde obrazlagao, ima smisla, zato što likvidacija, osim što strašno zvuči, ima i strašne posledice. Znači, likvidacija je ponekad, nažalost, samo ponekad, način da ozdravi neka firma koja je bila u teškom stanju. Ali, to malo ko dočeka. Najčešće je to ono što bi narod rekao – doboš. Jedna od najgorih posledica likvidacije jeste što, praktično, bivši zaposleni iz tog procesa izađu potpuno obespravljeni, kratkih rukava, da kažem u žargonu, u svakom pogledu.
Ovaj amandman je, u stvari, pokušaj da se, koliko-toliko, obezbede oni koje bi mogla snaći sudbina brojnih preduzeća, kojima se to, inače, dogodilo u Srbiji. Znam da ovde ima različitih mišljenja, različite ekonomske škole će reći da to, prosto, nije moguće, da je likvidacija postupak koji je najefikasniji mogući, da je to instrument tržišta.
Možemo o tome da pričamo na ''okruglom stolu''. Ali, kada ste vi radnik jedne ovakve firme i kada vas zadesi ova nesreća koja se zove likvidacija, onda akademska rasprava na ovu temu nikome ne daje nikakav pozitivan rezultat, već, naprotiv, ljude u skladu sa zakonom šalje na biro za zapošljavanje, koji tamo ostvaruju neka prava, koja su minimalna i koja ne mogu da obezbede minimalnu egzistenciju.
Mi smo, inače, poslanička grupa koja nije glasala za Zakon o privatizaciji, tako da ima malo mesta našem divljenju za bilo koje od rešenja u ovom zakonu. Smatramo da je privatizacija najviše pogodila, upravo, zaposlene u najlošijim preduzećima.
Dozvolite da, kao ilustraciju, kažem da i oni koji su imali sreću da se privatizuju u normalnom postupku, ne u postupku gde je došlo do likvidacije, gde je bilo drastičnog otpuštanja radnika, tu privatizaciju nije recipročno pratio podstrek otvaranju malih i srednjih preduzeća, privredna inicijativa nije zaživela na način koji bi dao nadu ovim ljudima koji su ostali bez posla, itd.
Dozvolite mi da kažem, gospodine ministre, pretpostavljam da to znate, ovo su privatizovane firme u okrugu u kome ja živim, to je Moravički okrug.
Preduzeće "Takovo", koje je privatizovao "Svislajn" iz Gornjeg Milanovca, imalo je nekada 4.000 zaposlenih, danas je tamo nešto oko 1.370 ljudi. Dakle, bez obzira na sve ovo o čemu govorimo, oni, praktično, nisu ostvarili nikakva prava.
Zatim, u Čačku, berberska zadruga "29. novembar". Zašto je važna? To je mala firma, važna je kao i beogradsko berbersko preduzeće "29. novembar", i to se tako zvalo, zato što su svi lokali bili u glavnim ulicama. Dakle, svaka berbernica je bila u dve ili tri glavne ulice; kao što je bila ovde na Terazijama, tako je bilo i u Čačku. Tamo je nekada bilo 42 zaposlenih, a sada ih je 11. Dakle, ovi ljudi ništa iz ovoga nisu regulisali.
Zatim, preduzeće ''Autoservis'', sa 73, na 33 zaposlena. Fabrika hartije "Boža Tomić", to je najstarija fabrika u Čačku, napravljena je pre 90 godina, najstarije preduzeće u Čačku, nekada je tamo bilo zaposlenih 492, a sada 262. "Duvan" je imao 138, a sada ima 12 zaposlenih. "Litopapir" je nekada imao 438, a sada ima 210, itd., da ne nabrajam dalje.
Realna posledica privatizacije je, upravo, otpuštanje radnika, ili, ako nam se ne sviđa takav termin, smanjenje broja zaposlenih, bez ikakve šanse da se zaposle na nekom drugom mestu, pri čemu će u Moravičkom okrugu ovaj proces likvidacije dočekati oko 30 preduzeća.
To je nešto što ne može da izdrži nijedna država, ali to što ne može država, što bi narod rekao – đene, đene, oni ne mogu da prežive. To je užasan problem.
Amandman gospodina Milana Nikolića, koji je podneo u ime SPS-a, pokušaj je da se u predlikvidacionom postupku, na bilo koji način, da nada nekome ko je tamo radio da dobije nešto iz ovoga. Biće i drugih primera. To je užasna slika stanja zaposlenosti.
Vi znate, gospodine ministre, čačanska "Sloboda" je nekada imala 7.000 radnika, a sada ima nešto malo više od 1.000. Fabrika reznog alata u Čačku, koja je to prodavala "Daglasu" za ''boing'', vi to svakako znate, 1978, 1979. godine – 35 miliona dolara godišnje, a "Petoljetka" još jedno 70, koja je radila trap za ''boinga'', sada ima oko 380 zaposlenih.
To je bila firma koja je imala sledeći status: svaki njihov radnik je imao u svako doba dana topli obrok, koji je izgledao – supa, do kolača, 20 dana letovanja na bilo kojoj tački bivše države, stipendiju za svakog učenika čiji je roditelj radio u Fabrici reznog alata.
Da podsetim, ona je i u ono vreme uvozila 92 do 95% svega što je propuštala, dakle, skupog čelika, a vi znate koji je to bio program. Uspevala je da proda na teška tržišta, kao što je američko, ali i na druga, kao što je arapsko. To je sada, praktično, spomenik jednom vremenu, radnici tamo ne primaju plate, ojadili su ih kojekakvi advokati, koji su tamo, na primer, od naplaćenih 25 miliona dinara realizacije, sebi uzeli 21, pa sada vode sudski postupak da se pokaže da su prevarili ljude. Nisam optimista kako će sve ovo da se dovede do kraja.
Čačak je, gospodine ministre, na sedmom mestu u Srbiji po prosečnoj zaradi. Iako vaš kolega ministar stalno govori da je on tamo napravio čudo, ja vam kažem da u Moravičkom okrugu, praktično, ništa više što je važno ne funkcioniše, izuzev onoga što je naraslo iz Zanatske zadruge "Univerzal Čačak", kao najozbiljnije zanatske zadruge u Srbiji pre 25 godina. To su ove firme koje danas zapošljavaju 200, 300, 500 ljudi.
Ponovo kažem ovde, neki to pre nisu čuli, klanjam se do crne zemlje svakome ko danas organizuje posao da uposli jednog čoveka, da neko ne misli da je SPS protiv bilo koga ko časno radi posao, ali kad ovi sistemi ne funkcionišu, onda je veoma teško i mali nemaju nikakvu šansu. Nema kooperanata. Vi sve to znate.
Dakle, prihvatite ovaj amandman, zato što je od ovoga što sam slikao sada, u Čačku, teže na jugu i istoku zemlje.
Sve ovo je mnogo teže u nekim opštinama Banata, mnogo je teže u našem neposrednom okruženju, ovde u Beogradu, to znate i sami. Uostalom, vas su ovde pratili, što bi rekli u mom selu, vaš resor je drugi, ali ste bili ministar u onoj vladi za ova pitanja, a ovde je vaš posao trgovina i turizam.
Znači, bolje bi bilo da su došli neki drugi, da još nešto konkretnije pitamo, jer, što ako se ovo ne pomeri s mrtve tačke, džaba je sve ovo što mi pričamo.
Jednu trećinu našeg sadašnjeg budžeta, praktično, čine sredstva privatizacije. Mi trošimo supstancu u potrošnji. Kad prođe i ovo, ne znam kako će se projektovati budžet za, na primer, 2011, ili 2012. godinu. Prihvatite ovaj amandman, nećete se nikome zameriti, a daćete nadu za 150 hiljada ljudi u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da je rasprava o ovom predlogu izuzetno zanimljiva, pa se veliki broj poslanika javlja za diskusiju, a stiže nam i veliki broj poziva građana koji se, ojađeni ovom vašom privatizacijom u proteklih sedam godina, javljaju da kažemo neku reč i o njihovim problemima.
S obzirom na to da nisam imao vremena da se javim povodom amandmana gospodina Martinovića i gospodina Buhe na član 3. ovog predloga, sada ću, uz izvinjenje vama, da se vratim na član 3. Predloga zakona, koji se odnosi na član 12. osnovnog zakona.
U tom članu 12. govori se o pravu koje može imati potencijalni kupac, ili ko može biti potencijalni kupac kapitala i imovine, a ko ne može biti kupac kapitala i imovine u procesu privatizacije.
U stavu 3. stoji da kupac kapitala ili imovine ne može biti: 1. domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom, što je logično; 2. fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica koji prema subjektu privatizacije ima dospele neizmirene obaveze, što je, takođe, logično; 3. fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica sa kojim je raskinut ugovor o privatizaciji, što je logično; 4, i to je ta novina koja je pompezno najavljivana ovih dana u medijima, da to ne može biti fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za sledeća krivična dela, pa su taksativno navedena krivična dela koja se ovde smatraju teškim za slučaj kupovine kapitala ili imovine u procesu privatizacije.
Odmah da kažem da je ovo moglo da se reši mnogo jednostavnije, pa da se kaže – sva lica koja su osuđena na određenu vremensku kaznu ne mogu biti kupci, ali to sada nije predmet mog izlaska ovde.
Naime, čitajući prvi put ovaj predlog, i pre završetka člana 3. sam postavio pitanje – šta je s osnivačima pravnih lica, da li ona pravna lica čiji su osnivači osuđivani ili se protiv njih vodi krivični postupak mogu biti kupci imovine ili kapitala?
Onda sam odgovor našao u poslednjem stavu 3. člana, gde stoji da kupac kapitala ili imovine ne može biti ni privredno društvo u kojem se lice iz stava 3. tačke 2. 3. i 4. ovog člana smatra kontrolnim članom ili kontrolnim akcionarom, u smislu zakona kojim se uređuju privredna društva.
Ako se pogleda Zakon o privrednim društvima, tamo ne piše da je kontrolni član ili kontrolni akcionar ono lice koje raspolaže sa 50%, odnosno više od 50% akcija ili glasačkih prava u društvu.
Sada postavljam jedno logično pitanje i voleo bih da dobijem odgovor odmah, ako je moguće. Da li to znači da, po ovim izmenama Zakona, kupac imovine i kapitala može biti pravno lice u kome je jedan od osnivača, recimo, suvlasnik, sa manje od 50%, osuđivan za krivična dela ili se protiv njega vodi postupak? Po ovom zakonu, to može.
Lično, mislim, Poslanička grupa SRS-a, takođe, da to nije dobro, da ćemo imati u praksi mnogo takvih slučajeva, da će doći do dogovora između suvlasnika u akcionarskom društvu ili nije bitno kakvom privrednom društvu, od kojih je jedan onaj koji ne ispunjava uslove ovog zakona, drugi ih ispunjava i taj je, navodno, većinski vlasnik, a oni će da se dogovore, pa će da učestvuju u privatizaciji, da kupe privredno društvo. Na taj način će i neko ko je osuđivan i za teška krivična dela, suvlasnik je nekog pravnog lica sa manje od 50%, što može biti i 49%, doći u poziciju da bude kupac u procesu privatizacije.
Mislimo da ovo nije dobro. Nažalost, nismo amandman na ovo podneli, ali bi trebalo da se ovde interveniše dok to predlagač može da uradi. Evo, na jednom primeru, da to plastično i obrazložim.
Recimo da je izvesni gospodin Aleksandar Vlahović jedan od osnivača pravnog lica koje se zove „Eki investment“ i da je vlasnik 51% kapitala, a da je drugi ortak vlasnik 49% kapitala, da je taj drugi osuđivan za krivična dela ili se protiv njega vodi postupak. To pravno lice, po ovom zakonu, može da učestvuje u privatizaciji i da kupuje preduzeća, odnosno kapital i imovinu u procesu privatizacije. Tako je po ovom zakonu.
Kako to izgleda i da ova sličnost nije slučajna, već namerna, evo, na primeru „Novog doma“. Preduzeće „Novi dom“ je privatizovano pre godinu dana. Kupio ga je konzorcijum tri pravna lica, od kojih je jedno „Eki investment'' d.o.o. „Novi dom“ je prodat za 17 miliona evra pre nepunih godinu dana. Šta je sve bilo u vlasništvu „Novog doma“, ne bih sada pričao pojedinačno, to postoji u ugovoru.
Šta se dešava? Posle nepunih godinu dana, ovaj konzorcijum traži od Agencije za privatizaciju saglasnost da otuđi deo imovine, iako to po zakonu ne bi mogao da učini. Naravno, pošto je direktor Agencije partijska drugarica, mislim da je gospođa Vesna Džinić sada direktor Agencije, ona daje saglasnost i sada se prodaje jedan objekat, i to fabrika, jedini proizvodni objekat „Novog doma“, fabrika na Voždovcu, po ceni od 8,5 miliona evra.
Znači, sav ostali kapital, svi ostali objekti, kojih ima više u Beogradu i u skoro svim gradovima Srbije, i to na najboljim lokacijama, ostaju za onih 8,5 miliona evra, koliko ostaje kada se ovo proda.
Po ugovoru, ovaj konzorcijum, odnosno vlasnici, trebalo je da investiraju oko 3 miliona evra u „Novi dom“, i to za izgradnju proizvodnog pogona i adaptaciju prodajnog prostora.
Sada se postavlja logično pitanje – ako su imali obavezu, po ugovoru, da investiraju u izgradnju proizvodnog pogona, zašto prodaju postojeći proizvodni pogon?
Drugo pitanje. Po njihovom elaboratu, postojeći proizvodni pogon, bivša fabrika „20. oktobar“ na Voždovcu, bila je najlošiji deo preduzeća, poslovala je s gubicima i odjednom se za nju dobija polovina ukupne sume za koju je kupljeno celo preduzeće.
Kako tako loša fabrika može da postavi tako dobru cenu na tržištu, ili kako ukupan kapital koji je prodat vredi tako malo, samo 17 miliona evra? Takođe se nameće pitanje – šta je sa radnicima zaposlenim u Fabrici "21. oktobar"? Gde su oni u svemu ovome?
Ovo je samo jedan od primera, kojih ima koliko i privatizacija u Srbiji, preko 2000 ovakvih primera u Srbiji, da je neko namerno potcenio vrednost imovine koja se prodaje, da bi, opet, neko drugi to uzeo za male pare, na štetu ove države, na štetu onih koji su decenijama sticali, a oni su danas ostali bez posla, bez ikakvih prihoda.
Deplasirana je priča o statistici, gospodine Vujadinoviću, kako je, statistički, plata mnogo veća nego što je bila pre sedam godina, jer znate onu Vibovu – statistika - naša dika, što poželi, to naslika.