Hvala.
Replika na izlaganje gospodina ministra, narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar pokušava da obmane i poslanike i građane Srbije. Da ne bi bilo dileme, pročitaću vam kako tačno piše u zakonu.
Kaže član 41a - ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, smatra se raskinutim zbog neispunjenja ako ni u naknadno postavljenom roku za ispunjenje kupac - da ne navodim sve ove stavove, odnosno tačke - 6a) ne isplati u celini minimalne zarade zaposlenima u subjektu privatizacije i pripadajuće doprinose za period od najmanje devet meseci u toku kalendarske godine.
Kakvih tri meseca, ministre? Agencija će kontrolisati nakon tri meseca, ali ona na osnovu toga, ako on tri meseca nije platio, ne može da raskine ugovor, jer ne bi bilo po zakonu. Ukoliko bi raskinula ugovor, imao bi pravo da tuži i da se to raskidanje ugovora poništi.
Ovde piše devet meseci i vi ste to, ne znam s kojim sindikatima ste to dogovarali, možda s onima iz Nacionalne štedionice, oni su dobro prošli, ne svi, ali jedan dobar broj. Dobili su besplatan prostor, dobili su besplatno kadrove, uzeta lepa para za prodaju i to ne sumnjam. Ali, ovde u zakonu vam precizno piše - ukoliko devet meseci ne bude isplatio minimalne zarade.
Na znam kako to možete da tumačite nego onako kako piše. Vi možete da kontrolišete i svakih mesec dana, i svakih 15 dana, ali da raskinete ugovor, to će da vam kaže svaki pravnik, možete samo na osnovu zakona, a u zakonu precizno piše - ukoliko ne bude isplaćivana minimalna zarada u periodu od devet meseci.
To što vi sada nama obećavate, da to neće da se odnosi na javna preduzeća, da to neće da se odnosi na NIS i EPS, pustite gospodine ministre, bar smo mi navikli da vam od 2000. godine apsolutno ništa ne verujemo. Kako mi možemo vama da verujemo? Kad se budete pojavili na sudu i budete odgovarali, odnosno, možda ćete vi na sudu imati prilike da dokažete da niste naoružani, sa bandom bandita, ušli u NBJ...
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Todoroviću, mislim da nije u redu da tako diskutujemo.)
Gospodine predsedavajući, razumem vas, ali gospodin Dinkić ima krivičnu tužbu za upad u NBJ. (Predsedavajući: Pustite to, vratimo se na dnevni red.) Uspostavljen mu je imunitet 2006. godine. Da bi vam poklonili poverenje vi morate, kao i svi građani, da dokažete da imate kredibilitet. Prvi korak na tom putu će biti da se pojavite u sudu, da se odreknete imuniteta u Vladi Srbije i kad budete tamo na sudu dobili papir da niste krivi, onda možemo da razgovaramo na osnovu poverenja. Do tada nikako.

Reč ima narodni poslanik Vesna Nikolić-Vukajlović, po amandmanu, pet minuta.

Po amandmanu kolege Nikolića vezano za Magnohrom, čiji je 17. decembra ove godine ugovor raskinut.
Ono što sam htela da pitam to je jedno alarmantno stanje u kojem su se našli radnici Magnohroma u Kraljevu. Oni su na zadnjoj sednici imali dva zahteva. Jedan je upućen Ministarstvu rada i socijalne politike, za solidarnu pomoć, gde su tražili solidarnu pomoć izraženu kroz jednokratnu novčanu donaciju.
Kada sam tražila raskid ugovora, istovremeno sam to kritikovala jer ste vi od grada Kraljeva napravili grad socijalno ugroženih ljudi, ne samo na ovaj način nego i na privatizaciju koju ste uradili sa Poljoprometom, sa Utro Srbijom, sa Hladnjačom i, evo sada, sa Magnohromom.
S obzirom da već imamo preko 30.000 izbeglih lica, i s obzirom da nemamo sređeno njihovo ekonomsko pitanje i s obzirom da se još uvek nalaze u izbegličkim kampovima, pitam vas kako ćemo rešiti sada ovo pitanje i šta ćemo sada da radimo sa 10.000 ljudi. Znači, imamo 2.205 radnika, po četiri člana porodice, to je negde oko 10.000 ljudi. Svih tih 10.000 ljudi sada više nemaju overenu zdravstvenu knjižicu. Od 1.1.2008. godine oni više ne mogu da se leče.
Evo šta sam htela da pitam. Znači, oni su uputili Ministarstvu rada i socijalne politike jedan zahtev sa ovom, otprilike, molbom, za solidarnu pomoć izraženu kroz jednokratnu novačnu donaciju. Tada sam se bunila iz razloga što ljudi koji su gradili ovu fabriku sada su došli u situaciju da traže socijalnu pomoć. To treba da je sramota i za državu, i za Ministarstvo i za Agenciju za privatizaciju koja je to uradila.
Međutim, drugi zahtev su poslali Ministarstvu zdravlja, gde su tražili: iznađite zakonsku mogućnost za obezbeđenje zdravstvene zaštite za sve zaposlene u Magnohromu i članove njihovih porodica.
Ovu informaciju koju imam i koju zna čitavo Kraljevo, to je da se predstavnicima sindikata dnevno javlja preko desetine ljudi, znači 300 ljudi su se javili u zadnjih nekoliko dana otkako je raskinut ovaj ugovor za Global stilom, tražili su zdravstvenu zaštitu jer ljudi ne znaju šta ih čeka.
Imaju vrlo teška zdravstvena stanja, vezano za operacije, vezano za svakodnevne potrebe i na ovaj način sada apelujem, insistiram i tražim, da ne bi došlo do jedne socijalne katastrofe, ljudi se odbijaju u zdravstvenim ustanovama, ne mogu da se leče, a sada postavljam jedno pitanje, i tražim, i molim da se svaki poslanik stavi u situaciju da u zadnjih godinu dana nije primio platu, da više nema ekonomskih sredstava za život, a da mora da se leči, neće da ga prime, jer nema zdravstvenu knjižicu. Objasnite mi šta će da radi čovek sa decom, šta će da radi porodica, kako će da se leči i do čega će to da dođe.
Morate da shvatite da postoje druge situacije koje će da se rode uz celu priču.
Znači, pravimo jedan haos u gradu i to je pitanje koje hitno, odmah mora da se reši.
Urgentno morate da rešite pitanje ovih ljudi, čak sada, pre Nove godine, šta ćete da radite sa zdravstvenom zaštitom ovih ljudi. Radi se o 10.000 stanovnika građana Kraljeva.
Apelujem i insistiram i tražim u ime svih njih da hitno rešite problem zdravstvene zaštite ovih ljudi i jednokratne pomoći vezano za predstojeće praznike i sam njihov život. Hvala.

Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlaže da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? (Ne)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta na prethodni amandman narodnog poslanika Milisava Petronijevića.

Gospodine Albijaniću, nije po prethodnom amandmanu nego po amandmanu kolege Milisava Petronijevića.
Vi ste gledali samo na stranu gde sedi kolega podnosilac amandmana i sad je ispalo po vašem da sam se kasno javila, a nisam, nego blagovremeno, zato što želim da komentarišem amandman kolege Petronijevića.
On je predložio da se u članu 41a važećeg zakona, posle tačke 6a, o kojoj smo malopre govorili, doda nova tačka 6b koja glasi, moram da pročitam prvu rečenicu, početak člana 41: ''Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, smatra se raskinutim zbog neispunjenja ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje kupac'', pa je onda navedeno šta sve, a u amandmanu kolege Petronijevića je dodato: ''ne poštuje prava zaposlenih utvrđena kolektivnim ugovorom, ugovorom o radu i Zakonom o radu.''
Želim da podsetim, pre svega javnost Srbije, na Zakon o radu, odnosno zakone o radu koji su donošeni od 2000. godine. Sećate se onog prvog Zakona o radu, koji je bio zaista toliko loš da ni amandmanima nije mogao da se popravi. To je bio zakon koji je apsolutno zanemario i pod noge bacio prava zaposlenih i koji je, kao i svi vaši zakoni, donošen za poslodavce, i to, naravno, za ove nove poslodavce, za one koji su kupovali šećerane po jedan evro, koji su kupovali Ju-es-stil za tri puta manje novca nego što je zasta njegova vrednost, koji su kupovali cementare po ceni nižoj od one koja je bila nuđena u vreme, kako vi kažete, prethodnog režima.
Vaši zakoni o radu su donošeni, takođe želim da podsetim javnost pre svega, glasanjem iz Soluna.
Sećate se, tada poslanik, gospodin Novaković, tada gradonačelnik Novog Sada, nije bio u sali, bio je u Solunu i glasao je za Zakon o radu, odnosno, bolje reći, taj zakon o radu, koji ste primenjivali, nikada nije pravno donet, niti je mogao da stupi na snagu. Ovaj aktuelni Zakon o radu nije značajno bolji od onog prethodnog. Ovaj Zakon o radu, sada aktuelni, apsolutno ne vodi računa o zaposlenima, o radnicima.
Podsećam takođe javnost Srbije da na osnovu ovog zakona poslodavac nema obavezu, recimo, da isplaćuje prekovremeni rad. Zakon mu je ostavio na volju da li će to da radi ili neće. Sad mi vi recite koji je to poslodavac koji će da isplaćuje bilo kakvu naknadu ako ga zakon na to ne obavezuje, koji će to poslodavac da se ponaša kao socijalna ustanova prema zaposlenima. Naravno da takvih nema i to najbolje znaju građani Srbije. Takođe, na osnovu ovog zakona ne postoji obaveza, recimo, da ako zaposleni koji je dobio otkaz pravosnažnom sudskom presudom bude vraćen na posao, poslodavac nema obavezu da ga vrati na posao već da mu isplaćivanjem duple zarade, izgubljene, zapravo, zarade za taj period, da ga i dalje ostavi bez posla.
Faktički, sudska presuda ne znači ništa. Taj zaposleni, bivši zaposleni koji je dobio otkaz, ako tuži poslodavca, odnosno firmu koja mu je dala otkaz i ako pravosnažno bude vraćen na posao, od toga papira nema ništa, jer je zakon rekao da poslodavac nije u obavezi da ga vrati na posao.
Ovaj zakon, takođe, ne obavezuje ni na zaključivanje kolektivnih ugovora. U tom smislu je, možda u jednom delu, predlog kolege Petronijevića u ovom momentu, odnosno prema ovom zakonu nemoguć. Mada je amandman dobar i treba da se vodi računa o tome da, kada se raspravlja o jednom amandmanu, bez obzira što on nema potporu u nekim drugim zakonima, da ako se odluči skupštinska većina da glasa za ovaj amandman, naravno da to podrazumeva i menjanje nekih drugih zakona koji su u bliskoj vezi sa ovim amandmanom, odnosno sa ovim amandmanskim rešenjem.
Podsećam vas, takođe, a javnost, pre svega, da kada smo donosili taj Zakon o radu, koji je veoma loš zakon za zaposlene, da je Boris Tadić tada pokušao da napravi jedan, žargonsku rečeno, gaf, pa je kao vratio taj zakon Narodnoj skupštini, nije hteo da ga potpiše, zato što taj zakon nije dobar za zaposlene, ali smo dva ili tri dana nakon toga u ovom parlamentu ponovo glasali o tom tekstu zakona, potpuno istom, identičnom, ni jedna zapeta nije promenjena i Boris Tadić je tada taj zakon potpisao.
Hteo je samo da skrene pažnju građanima Srbije da on vodi kao računa o zaposlenima, ali potpisivanjem ovog zakona o radu je zapravo pokazao da je on običan licemer i da u suštini ne misli ništa dobro zaposlenima u Srbiji, već da podržava zakone koji se donose za poslodavce, i to za poslodavce koji to postaju nakon privatizacije.
U obrazloženju vlade zašto se ne prihvata amandman kolege Milisava Petronijevića, kaže se, između ostalog, ''amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program koji čini sastavni deo ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine'', i da ne čitam dalje, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, svi znamo šta znače ovi socijalni programi.
Svi znamo koliko je građana Srbije ojađeno ovim socijalnim programima, svi znamo koliko je ljudi sa 50 ili neku godinu više života ostalo bez posla na osnovu tog socijalnog programa, dobili po dve-tri ili pet hiljada evra, potrošili ih za dve-tri ili pet godina i sada imaju pet ili šest godina do penzije i ti ljudi bukvalno nemaju od čega da žive.
Niko neće da ih zaposli od ovih novih poslodavaca, zato što njima nisu potrebni ljudi sa iskustvom, koji bi zaista mogli da doprinesu razvoju proizvodnje u firmama koje su kupili, neće da ih zaposle, zato što se uglavnom te firme kupuju zbog lokacije, kupuju se budzašto, pa onda na tim lokacijama kada protekne rok iz ugovora od dve godine, gde su u obavezi da poštuju ti novi poslodavci obavezu iz ugovora da za dve godine ništa ne menjaju u firmi, da ne otpuštaju zaposlene koji su ostali, a koji nisu po socijalnom programu već su napustili firmu.
Kada prođu dve godine, šta se onda dešava: za te dve godine poslodavci zaista to poštuju u smislu što zaposlenima isplaćuju neke minimalne zarade, što se faktički ništa ne radi u tim firmama i kada prođu dve godine, pošto su to uglavnom dobre lokacije, umesto neke fabrike niču hoteli, niče ono što je profitabilno za novog poslodavca i tu nema ni reči o socijalnom programu koji zaista na pravičan način i trajno rešava pitanja i probleme ljudi koji ostaju bez posla.
Dalje, kaže obrazloženje vlade - prihvatanje predloženog amandmana značilo bi, zamislite, nepotrebno dopunjavanje postojećih normi u jednom delu, a u drugom bi otvorilo brojne mogućnosti za raskide ugovora zbog bilo kakvih povreda kolektivnog ugovora ili ugovora o radu, pa čak i minornih, što bi stvorilo pravnu nesigurnost i u konačnom ishodu dovelo do pogoršanja zaposlenih u preduzećima u kojima bi ugovori sa tih, minornih, razloga eventualno bili raskinuti.
Ovo obrazloženje, gospodine ministre, ako vi stojite iza njega, ako ste pročitali obrazloženje Vlade je zaista vređanje inteligencije i narodnih poslanika i građana Srbije. Kako možete da kažete da bi prihvatanje amandmana, najpre, značilo nepotrebno dopunjavanje postojećih normi u jednom delu. Šta to znači nepotrebno dopunjavanje?
Da li ovo dopunjavanje ima smisla ili nema smisla? Nema potrebnog i nepotrebnog dopunjavanja.
Mi podržavamo ovaj amandman i mislimo da je neophodno da se na ovaj način ovaj član dopuni.
Još gore je ovo što ste rekli da bi prihvatanjem ovog amandmana otvorilo brojne mogućnosti za raskide ugovora zbog bilo kakvih povreda kolektivnog ugovora. Koga vi štitite, gospodine ministre?
U čemu je problem da dođe do raskida tih ugovora, ako se zaista novi vlasnici ne pridržavaju ugovora i ako se ne pridržavaju zakona? Valjda država Srbija treba da štiti sve građane Srbije, a ne samo ovaj mali procenat onih koji su dovoljno bogati da mogu da kupuju preduzeća.
Naravno, nemamo mi ništa protiv ljudi koji su bogati, ništa protiv onih koji učestvuju u privatizaciji, ni protiv onih koji postaju u privatizaciji vlasnici firmi, ali imamo protiv onih koji ne poštuju prava zaposlenih, jer nažalost, ako to ne rade novi vlasnici i ako se država ogluši o to, onda veliki broj zaposlenih, koji su bivši zaposleni, ostaju bez sredstava za život.
Niti sindikati funkcionišu na način kako bi trebalo da funkcionišu, da zaštite prava tih ljudi. Vlada, to je očito iz vašeg obrazloženja, nema nameru to da uradi. Znate, ne možete vi da se, ovde ste malopre rekli kako ste vi poništili veliki broj otkako ste vi na čelu tog ministarstva, veliki broj ugovora o privatizaciji. Šta ste uradili sa Ju-es-stilom, šta ste uradili sa cementarama? Kažite narodnim poslanicima i javnosti Srbije koje ste ugovore i zbog čega poništili, gospodine ministre.
Govorili ste o saradnji sa reprezentativnim sindikatima. Mi vam ne verujemo kada kažete da ste bilo šta uradili u dogovoru sa reprezentativnim sindikatima iz dva razloga. Prvi je, što nikada nije utvrđeno šta su to reprezentativni sindikati i ko to ocenjuje. Drugi je, ova velika laž kojom ste u svrhu predizborne kampanje pokušali da upotrebite, a odnosi se na besplatne akcije.
Obavestili ste sa ovog mesta narodne poslanike, pa i građane Srbije, da ste ovaj predlog zakona o tzv. besplatnim akcijama napravili u dogovoru sa reprezentativnim sindikatima i samo dan posle toga imali ste sve sindikate, odnosno predstavnike tih reprezentativnih sindikata ispred Vlade Srbije, i oni su obavestili javnost Srbije da je Vlada obmanula zaposlene, da je obmanula građane Srbije, da je Vlada Republike Srbije, po ko zna koji put, slagala građane Srbije, ali o tome ćemo kada budemo govorili u pojedinostima o ovom zakonu koji je sledeći na dnevnom redu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, po amandmanu.

Kolega Milisav Petronijević, dame i gospodo, govoreći o jednom amandmanu, objasnio je svoj amandman, samo u nekoliko rečenica.
Smatramo, kao i reprezentativni sindikati, a reprezentativnost se utvrđuje na jedini mogući način - brojem pristupnica koje zaposleni radnici u raznim kolektivima potpisuju i prihvataju program određenog sindikata i na osnovu toga se utvrđuje reprezentativnost.
Samostalni sindikat Srbije ima 600 hiljada takvih pristupnica. Postoje drugi sindikati koji su reprezentativni, ali ni iz daleka svi zajedno ne predstavljaju sindikalnu snagu po broju pristupnica kao Samostalni sindikat.
Dakle, amandman gospodina Milisava Petronijevića koji je podneo u ime SPS, polemiše u stvari sa Agencijom za privatizaciju i sa Vladom sada u konkretnom slučaju, koja kolektivno ugovaranje ili kolektivni ugovor koji je već ranije postignut u firmama koje se privatizuju, sada novi vlasnici privatizovanih preduzeća zamenjuju pravilnikom o radu.
Kolektivno ugovaranje je tekovina sindikalne borbe i pridržavaju ga se gotovo sve zemlje u Evropi koje imaju u svojim skupštinama ili u svojim vladama socijaldemokrate ili stranke koje su blizu te političke provenijencije.
Ovde u našoj skupštini postoje stranke koje vrše vlast i koje su izričito u programu insistirale na ovim rešenjima. Dakle, imate socijaldemokratske, imate liberalne, koje su sa stanovišta odnosa prema pravima manjinskih grupa, nacionalnim, ali i svim drugim liberalne, ali ne kao što vidimo u rešenjima koja se ovde predlažu u zakonima koji se veoma tiču zaposlenih radnika u Srbiji.
Dakle, mi bismo, kao stranka levice, insistirali na tome i insistiramo na tome da stranke koje vrše vlast pretoče svoj politički program koji se tiče ovog segmenta u zakonska rešenja. Kolektivni ugovor nema nikakvu konkurenciju ni u jednom drugom obliku ugovaranja između zaposlenih i poslodavaca.
Kao što znate, u Srbiji, dakle, postoje na granskom nivou, postoje i drugi kolektivni ugovori, postoje pojedinačni, u zavisnosti ko ga i sa kim potpisuje i pod kojim okolnostima i ko koga tu zastupa.
Dakle, amandman gospodina Milisava Petronijevića insistira na tome da firme koje idu u proces privatizacije, a koje su imale potpisan kolektivni ugovor i posle privatizacije, dakle, da bude osnažen taj kolektivni ugovor, makar u onom vremenskom periodu dok novi vlasnik ne izmiri svoje obaveze, jer je on kupio kapital i dok ne postane vlasnik imovine, a to je uvek neki postupak koji traje od godinu do nekoliko godina, u zavisnosti da li ga je kupio kao privatno lice ili ga je kupio kao vlasnik jednog ili više preduzeća. U tom smislu je ovaj amandman napisan.
Mi znamo, a zna i gospodin Petronijević, šta ovde piše u Zakonu o radu koji je za nas neprihvatljiv. Ovo je skretanje pažnje na jedan važan segment, na korpus radničkih prava. Radnici, po definiciji, manje-više u Srbiji i za sindikalne lidere u svojim firmama, a i uglavnom i za sindikalne vođe, čast izuzecima, uglavnom biraju ljude koje viđam na promotivnim skupovima desničarskih stranaka. Mogu u Čačku da napišem knjigu o tome.
Dakle, nije moguće da se vi, kao ultradesničar u Čačku, koji vodite, recimo, odbor metalaca u Čačku, koji ima potpuno drugačiji koncept o svemu tome, nije moguće da se vi zalažete za prava radnika reznog alata, gde on inače radi, ili neki drugi u "Slobodi", svejedno, kada on usvaja politički koncept koji je potpuno suprotan njegovoj sindikalnoj borbi.
Dakle, ne verujem u tu vrstu šizofrenije, to uopšte nije moguće. Radnici bi bili u obavezi i sami da veoma vode računa kada pristupaju jednom sindikatu, kada potpisuju tu pristupnicu i kada biraju svoje lidere, da dobro znaju šta je njihov stvarni potencijal, ne politički, već socijalni, jer oni ovde treba da se bave tim pitanjima i da li su oni, kao aktivisti ultradesnih stranaka, u mogućnosti da zastupaju njihove interese na najbolji mogući način.
Dakle, to je stvar sa kojom mi ovde polemišemo, naravno, zaposleni takođe imaju odgovornost za ovo, zato što veoma često i mi se ovde srećemo, čast izuzecima, sa sindikalnim rukovodiocima koji ništa ne razumeju u ovoj oblasti i koji veruju da je moguće ovo što sada tvrdim da je nemoguće. Ali, to je proces.
U Evropi danas sve sindikalne centrale funkcionišu na drugačiji način, znači od potpornih fondova do kolektivnog ugovaranja, sve stvari su rešene tako da radnik precizno zna šta su njegove obaveze. Doduše, precizno su regulisane obaveze radnika prema poslodavcu.
To želim da kažem, da neko ne pomisli da na bilo koji način se zalažem da se mora plaćati nerad ili javašluk. Ne, naprotiv, svako mora da ispuni svoju obavezu i u tom smislu je ovaj amandman važan. Ova će država doći za nekoliko godina na poziciju da Zakon o radu ovo mora da promeni.
Kada biste pitali sve ove što su ostali bez posla i sve ove što su u privatizovanim firmama da li su glasali za programe jedne ili druge političke stranke, malo ko bi rekao da se zalagao za političke programe socijaldemokratske opcije ili opcije koja ide više ulevo. Uglavnom vrše vlast stranke koje imaju potpuno drugačiju viziju celog ovog segmenta.
Inače, razumem da je privatna svojina najefikasniji oblik svojine i to je najbolje moguće rešenje za vlasnike preduzeća, samo što je to najnepovoljnija moguća varijanta za zaposlene.
Između te dve stvari postoji velika sindikalna borba koja mora jedne da natera da rade po zakonu, a druge da rade po pravilima. Hvala.

Da li još neko želi reč po amandmanu? (Ne.)
Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni obor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Poštovane kolege, poštovani građani, moram da se osvrnem sa rečenicom-dve na pitanja koja su ovde otvarana. Prva je vezana za Zakon o radu.
Gospođo Vjerice, vi ste potpuno u pravu, gospodin Tadić se za nepotpisivanje Zakona o radu izgovarao brigom za radnike, a u stvari zakone u ovoj zemlji prevode i pišu oni koji slušaju strane investitore, koji ne brinu o našim radnicima, koji ne brinu o državnom interesu i koji ne brinu o budućnosti Srbije. Borisa Tadića i DS zanima isključivo šta strani investitori misle o uslovima poslovanja u Srbiji.
Njihov zahtev se svodi na sledeće, privatizacija svega što je god moguće i što manja opterećenja za poslodavce. Kada kažu što manja opterećenja za poslodavce, misle na najniži mogući porez na dobit i na najniže moguće obaveze prema zaposlenima. O tome najrečitije govori Zakon o radu. Ne treba, gospodine Albijaniću, vi nijednu reč da kažete, o tome govori Zakon o radu.
Zaista ne znam kome pada na pamet da se brani da predmet privatizacije nije državni kapital, odnosno da se ovo neće odnositi na javna preduzeća. Član 1. izmena i dopuna zakona, pa vi potcenjujete pismenost, a ne inteligenciju, kaže, čitam vaš predlog, posle dosadašnjeg stava dodaje se sledeći koji kaže, "u skladu sa odredbama ovog zakona privatizuje se kapital i imovina i u društvenim preduzećima", da li vi mislite da mi samo to čitamo.
Prethodni stav kaže: "Predmet privatizacije je i državni kapital, iskazan u akcijama i udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim zakonom". Ako nisu, znači, dovoljno je da ovde stoji mogućnost da se državni kapital, koji u stvari predstavlja kapital javnih preduzeća, mislim da studenti prve godine znaju šta određuje javno preduzeće, priroda kapitala i obavljanje delatnosti od javnog interesa.
Ali je priroda kapitala ono što nešto kvalifikuje za javno preduzeće. Znači, to što vi niste napisali da će se po ovom zakonu privatizovati javna, ne znači da nećete zakon i na njih primenjivati, jer ste ostvarili ovde zakonski osnov.
Znači, kada usvojimo ove izmene i dopune, vi potpuno zakonito možete primenjivati ovaj zakon na javna preduzeća. Nemojte da se igramo primene zakona.
Nemojte da mislite da ćete SRS umanjiti entuzijazam da se bori protiv vašeg zakona, protiv vaših predloga i protiv vaše drskosti u odbijanju svih konstruktivnih primedbi.
Posle jutrošnjeg Odbora za finansije, gde je Vlada listom odbila i većina koja podržava Vladu, za koju ne mogu da tvrdim da je većina, jer je od osam prisutnih predstavnika te vladajuće većine, pet glasalo redovno protiv naših predloga, a troje je bilo uzdržanih; znači, problematična većina se izjašnjava protiv svakog amandmana, nezavisno od toga što ti amandmani preciziraju u stvari Vladino rešenje.
Nije nevezano od svega ovoga što radimo, usvajanje budžeta koje je došlo u problem zbog nedostatka dogovora unutar koalicije, vezano je i za Zakon o budžetskom sistemu, gde sam, između ostalog, predložila jedan amandman da se prihodi koje je Vlada nabrojala u članovima zakona 23, 24. i 25. tako i prikažu u budžetu.
Poštovani građani, Vlada je članovima 23, 24. i 25. nabrojala prihode koje po zakonu ima. Amandmanom sam tražila da se oni samo tako i iskažu u budžetu. Vlada odbija taj amandman. Prosto neverovatno. Zašto? Kaže - biće to neadekvatno, jer ne možemo da planiramo pojedinačne prihode, pa zbog realnosti iskazivanja budžeta.
Nema građanina u ovoj Srbiji koji ne zna, kada uzme uplatnicu da popuni, pa kaže - porez na nošenje oružja, pa napiše - sudska taksa, pa napiše konzularna taksa, da ne zna da uplaćuje na posebni uplatni račun. Znači, svaki prihod države se uplaćuje na poseban uplatni račun, što je dovoljno elemenata da se prihodi prate, planiraju i, kao takvi, iskazuju.
Morate imati elementarno ljudsko i profesionalno poštenje da kažete da vama smeta bilo kakva kontrola i istinitost prikaza elemenata u budžetu.
Sada, posle takvog iskustva sa jutrošnjeg Odbora za finansije, gde se odbija ono što je sama Vlada u stvari predložila, jer ne želi kontrolu, očekujem da vi ipak prihvatite moj amandman na član 41b osnovnog zakona, odnosno član 18. izmena, gde tražim da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala imovine uplaćuju na račun budžeta.
Sada će se građani iznenaditi mojim zahtevom. Zar nije logično da se sredstva od prodaje preduzeća upravo uplate na račun budžeta. Ali, ne. Sredstva od prodaje se uplaćuju na račun one Agencije za privatizaciju, koje u budžetu nema, koja nam ne polaže račune, ne polaže račune ni Vladi koja je osnovala, koja samovoljno, ne znam u kom postupku, bira savetnike, finansijske i pravne, ne znamo po kom kriterijumu objavljuje oglase i prospekte i sve to naplati od troškova prilikom prodaje preduzeća.
Pa kada sve to namiri, ko zna kome i ko zna po kom ključu, odabranim ljudima, agencijama i firmama, ona zadrži sebi i 5% onog bakšiša, kao naknade za uspeh u procesu privatizacije, koji iznosi samo od 2002. godine do septembra 2007 - 126 miliona evra.
Ovim amandmanom tražim da se ta provizija ukine kao prihod agenciji, jer 126 miliona evra treba da podmiri mnogo preče i bitnije troškove, a ne one koje ne znamo čiji su, koji su i za šta ih dajemo i kome odlaze.
Ovim amandmanom tražim da budžet Republike Srbije prihoduje sredstva od privatizacije, a da ministar finansija, koji je odgovoran za republičku kasu, da saglasnost na troškove koje pravi Agencija za privatizaciju i koji jesu neophodni.
Znači, u stavu 2. reči "i posebne naknade ostvarene zaključenjem ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine (provizija)", brišu se. U stavu 3, na kraju teksta, tačka se zamenjuje zapetom i dodaje se tekst "koje je ministar finansija odobrio".
Neka ministar finansija posle kaže, ne, oni sami zaključuju ugovore o kreditu, ne mogu da odgovaram, jer se ne pitam, kada mu ovim amandmanom dajemo normalno, prirodno pravo da se, kao ključar državne kase, pita za prihode koji u državnu kasu ulaze i da se pita za troškove koji se na račun budžeta stvaraju i preko Trezora, čiji je on glavni šef, isplaćuju.
Nemam iluziju da ćete vi glasati za ovaj amandman, ali hoću da građani Srbije da vide da je gospodin Tadić za poštenje i za dobro građana samo na rečima, da je DS, čiji je on kandidat, za poštenje, javnost rada i javne finansije koje građani razumeju, samo na rečima i u predizbornoj kampanji, eventualno u televizijskim emisijama, ali ovde, gde je mesto, u zakonima, od te namere nema ni slova ''D'' od dobra za narod. Želim da se to vidi, zato ovako jasno i bez ikakvog uvijanja obrazlažem sadržinu ovog amandmana.
Znači, dragi građani Srbije, poštovane kolege, ako postoji i jedan jedini razlog koji neko može da kaže da ovaj amandman treba odbiti ili da je nemoguć, neka izađe i neka kaže to građanima Srbije u lice. Nemojte da mi kažete - Agencija treba da se finansira iz nekih sredstava. Treba.
Državna agencija koja radi posao u interesu države treba da bude na budžetskom finansiranju, a ne iza tamne i neprozirne zavese. Neka bude na budžetu, zakonski osnov za finansiranje te agencije postoji, jer je prilikom formiranja rečeno da joj je izvor finansiranja u budžetu.
Nemojte mi reći da ne možemo da ukidamo stečena prava. Sve ono što se zakonom uvede, zakonom se može i ukinuti.
Kako je bilo moguće u jednom danu ostaviti 8,5 hiljada radnika iz četiri najveće banke na ulici? To je bilo moguće. Ali, znate zašto?
Zato što je u sporazumu o starateljskom fondu, koji je usvojen septembra 2001. godine, pisalo da se država Jugoslavija, Srbija i Crna Gora obavezuje da će državne banke likvidirati metodom isecanja i po principu od slučaja do slučaja.
Da li su strani investitori, da li su ti nazovidonatori toliko jaki i važni da mogu da rade ono što se zove - uništavanje, pod firmom ulaska u bogat i šareni svet, a da snaga građana koji su nas birali i koji predstavljamo značajnu snagu ovde, bude beznačajna.
Da li mislite da vaš predsednički kandidat dobija na ovim izborima mandat i glasove od stranih ambasadora, ili od tajkuna ili onih zbog kojih smo menjali prve poreske zakone kada smo oslobađali, ako se sećate, kafu od poreza, a uvodili porez na autogas kojim se najbedniji voze? Ili se glasovi traže od naroda u čijem interesu treba da donosimo zakone?
Samo želim da narod to vidi, da čuje i da proceni, da napravi razliku, i nije reč nijednog trenutka o nekoj političkoj priči, reč je o činjenicama koje su sadržane u zakonskim projektima koji određuju našu budućnost.
Molim vas, drage kolege, znam šta je partijska poslušnost, znam šta je nužda, ali vas molim, vi treba da odete u svoje sredine i da svojim prijateljima i komšijama, i onima koji su zbog privatizacije ostali bez posla, pogledate u oči i kažete - nije moglo drugačije. Može drugačije, ali vi to ne želite. Hvala.