Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što iznesem svoje razloge za izdvajanje mišljenja na ovom odboru, vas bih pitao, gospodine predsedniče, odnosno zamolio da svoje izlaganje spojim s izlaganjem samo u meritumu, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, radi ekonomičnosti vremena. Da li imam tu dozvolu?

Gospodine Obradoviću, da li se slažete?
Izvolite, slaže se gospodin Obradović. Imate 25 minuta.

Na sednici Odbora za lokalnu samoupravu izdvojio sam svoje mišljenje, ali pre nego što iznesem razloge, rekao bih ono što sam rekao i u Odboru za lokalnu samoupravu, a to je da su i kolega Palalić i gospodin ministar pokazali volju za kooperativnošću i ja im na tome zahvaljujem.
Niti je gospodin Palalić – vladajuća koalicija, niti je gospodin Marković – Vlada.
Oni su pokušali sve ono što je u cilju vladajuće koalicije, da ublaže, uglavnom bezuspešno, ono što je činjenica, a to je da je sama Vlada, koja je predlagač ovog seta zakona, imala vrlo neodgovoran odnos prema čitavom procesu predlaganja ovih zakona, što, u krajnjem slučaju, znači da je koleginica Vesna Pešić bila sasvim u pravu, dajući zamerke na proceduru, odnosno način na koji smo došli do ovog nacrta zakona.
Dodao bih i to da smo na samoj sednici Odbora više od 20 minuta čekali da taj odbor dobije kvorum, što je skandalozan odnos poslanika vladajuće koalicije i prema ovom setu zakona, a i prema mnogo čemu što se događa u Vladi i u ovom parlamentu.
Što se samog postupka donošenja, odnosno predlaganja ovih zakona tiče, istakao bih to da zakon nije samo materijalno-pravna norma, već je zakon i procedura.
Procedura donošenja ovog seta zakona je, rekao bih, vrhunski bezobrazluk Vlade. Najpre, skandalozno je da se ovako važni zakoni, dakle, sistemski zakoni, sažmu u pet sati rasprave i da se razmatraju kao jedinstvena tačka dnevnog reda. Dobro se sećamo da smo ovde guslali o nekim zakonima, koji su daleko manje važni, i po nekoliko dana, i to nije prvi put. To se dešavalo sa mnogim važnim zakonima. Setimo se Zakona o Ustavnom sudu. Setimo se tzv. bezbednosnih zakona.
Da se ne vraćam na ono što je već bilo rečeno, prešao bih na sam meritum, na komentar sadržine seta zakona.
Dakle, ono što bih istakao, to je načelni stav, shodno svemu onome što stoji u ovim zakonima, da princip regionalizacije i suštinske decentralizacije nije dovoljno ispoštovan, odnosno, on je u nekim segmentima sasvim zanemaren. Ignorisane su sve pozitivne strane suštinske decentralizacije.
Da napomenem, 95% demokratski ustrojenih država u svetu sačinjeno je od decentralizovanih jedinica, čiji se organi formiraju neposrednom i slobodnom voljom građana, ispoljenom na izborima, što za sobom povlači političku stabilnost, stabilnost obavljanja javnih službi, insistiranje na jednakosti građana i jednu makroekonomsku stabilnost.
Ponuđeni set zakona nudi neveštu kombinaciju proste i asimetrične decentralizacije, shodno nakaradnim rešenjima koja stoje u Ustavu. Nažalost, zakoni su nam loši, možda ne zato što je zakonopisac tako želeo, nego zato što nam je Ustav katastrofalan. Predlagač zakona nije uzeo u obzir pozitivna iskustva razvijenih zemalja, kao i zemalja u neposrednom susedstvu.
Sadržan je postojeći broj opština, koje su nesrazmerno različite po broju stanovnika, teritoriji, ekonomskoj snazi i drugim specifičnostima. Pitanje imovine jedinica lokalne samouprave nije rešeno, a rešenje nije ponuđeno u bližoj perspektivi.
Za sve tvrdnje koje sam izneo kao načelne primedbe daću i kratka objašnjenja.
Što se tiče primera proste decentralizacije, napomenuću da Austrija, na površini od 83. 857 km2 ima 2. 353 jedinice prvog stepena, da ne pominjem Estoniju, Sloveniju, itd., koje imaju sličan pristup organizovanju lokalne samouprave.
Koliko mi imamo opština? Već sam napomenuo da su i po ekonomskoj snazi, i po teritoriji, i po broju stanovnika, u ogromnoj nesrazmeri. Takođe bih postavio pitanje, šta je sa predlozima za dvostepenu decentralizaciju, koja je primenjena u državama koje broje oko 10 miliona stanovnika, koje su, u stvari, slične našoj državi, da ne govorim o većim državama koje imaju i trostepenu decentralizaciju?
Dalje, još jedno pojašnjenje. Vrste decentralizacije u Ustavu od 2006. godine, dakle, u ovom koji je aktuelan, jesu, uglavnom, ponovljena rešenja teritorijalnog uređenja iz Ustava Republike Srbije od 1990. godine. Tu bih pomenuo asimetričnu teritorijalnu autonomiju. Na delu državne teritorije nalaze se, pitanje je da li se nalaze, pokrajine nejednakog statusa. Tražio bih i objašnjenje za monotipsku lokalnu samoupravu, a, na osnovu ovoga što sam malopre izneo, trebalo je da bude dvostepena.
Dalje, naravno, to je ponovo kritika Ustava, shodno članu 170. Ustava – skupština je najviši organ AP i jedinice lokalne samouprave. Tzv. skupštinski sistem vlasti, shodno slovu Ustava, nije mogao da se izbegne u organizovanju skupština opština, ali je to moglo da bude izbegnuto u organizovanju skupština gradova, jer Ustav takvu mogućnost dozvoljava. No, ne bih se previše zadržavao na tome, jer smo to predložili amandmanima.
Shodno tome, iskoristio bih vreme koje nam, kao poslaničkoj grupi, pripada za amandmane da dam objašnjenja u vezi s pomenutom materijom, a koja se tiču pomenutog člana Ustava.
Sada bih se osvrnuo i na neke mere koje mogu poboljšati položaj jedinica lokalne samouprave, a koje predlagač zakona nije ozbiljno uzeo u razmatranje. Konkretno pitanje je da li će Vlada uzeti u obzir te mere i na koji način? Najpre, to pitanje sam, na neki način, postavio, a tiče se usvajanja zakona kojim će se urediti imovina lokalne samouprave, o čemu nema reči u ovom setu zakona, i teritorijalna organizacija Republike Srbije, što se, naravno, fokusira i na pitanje kada možemo da očekujemo zakon o javnoj imovini, koji bi trebalo da reguliše ova pitanja.
Dalje, pitanje koje se tiče regulisanja raspodele prihoda od naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa i drugih ustupljenih prihoda, koji nisu regulisani Zakonom o finansiranju lokalne samouprave.
Zatim, pitanje koje se tiče davanja mogućnosti izdavanja garancija, zakonske dorade, forme zaduživanja, neraspolaganja lokalne samouprave. Mislim na klasične kreditne aranžmane i emitovanje dugovnih hartija od vrednosti, itd. Svi ovi primeri mogu da se vide i kod dobro uređenih država, s jakom lokalnom samoupravom.
Takođe, pitanje, da li će se odgovarajućim zakonskim i podzakonskim rešenjima regulisati postupak ulaska lokalnih samouprava u koncesione aranžmane za izgradnju i održavanje komunalne infrastrukture, kada će se izvršiti efikasna valorizacija prostora?
Zatim, pitanje vezano za proširenje prava lokalnih samouprava za ulazak u finansijske aranžmane za izgradnju objekata na teritoriji opštine, sportsko-rekreativnih objekata, banjski i seoski turizam itd. Naravno, i pitanje podzakonskih akata koji treba da budu podrška pomenutoj regulativi.
Na kraju, postavio bih jedno strateško pitanje. Mi smo to pitanje predvideli i u amandmanu koji smo predložili. Voleo bih da dobijem odgovor na to pitanje. Ono je od strateškog značaja za razvoj Republike Srbije. Naime, od Zaječara, do makedonske granice, nijedno mesto nema status grada, a da se nalazi blizu granice sa Bugarskom. Ako se setimo da po pitanju stanovništva ti krajevi, upotrebiću tešku reč, odumiru, da li je bilo celishodno da Vlada obrati pažnju i na to pitanje, da Pirot dobije status grada, jer, sem po broju stanovnika, po svim ostalim atributima koji su predviđeni i zakonom o teritorijalnoj organizaciji, i zakonom o lokalnoj samoupravi, on zadovoljava sve potrebne kriterijume da bi dobio status grada?
To shvatite kao načelno pitanje, a detalje bih analizirao kada budemo govorili o amandmanima koje je podnela Poslanička grupa LDP-a.
Gospodine predsedniče, zahvaljujem na razumevanju, ostatak vremena koje pripada našoj poslaničkoj grupi utrošio bih za davanje završne reči nakon načelne rasprave.

Zahvaljujem i ja vama, nije nikakav problem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik šefa Poslaničkog kluba SPS-a.
Samo da dam jedno obaveštenje. Dakle, danas radimo do završetka ove tačke dnevnog reda, sutra se ne radi, rasprava u pojedinostima biće u subotu, tako da planirate svoje obaveze. Dakle, u subotu, oko 10 časova. Izvolite, gospodine Obradoviću.

Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi večeras raspravljamo o jednom setu veoma važnih zakona, doduše, malo ubrzano, a razlog tome su obaveze iz Ustavnog zakona da se do kraja ove godine donesu zakoni koji bi stvorili mogućnost za raspisivanje lokalnih izbora.
Lično, mislim, i mi u SPS-u, da ovakva brzina nije bila potrebna, jer je vladajuća koalicija mogla i mesecima pre da ove zakone napravi. Zašto ovo kažem? Mislim da ovaj zakon predstavlja korak napred, gospodine ministre, u odnosu na zakon koji je važeći, ali još uvek nije ono što bi moglo da se obuhvati pod sadržajem, pod pojmom lokalne samouprave.
Mislim da ovaj zakon pati od jednog suštinskog nedostatka, a to je da, objektivno, gura građanina, kao nosioca prava na lokalnu samoupravu, u drugi plan. Kada pogledate rešenja u ovom zakonu, način izbora odbornika, onda ćete videti da proporcionalni izborni sistem, kao važeći, i način izbora odbornika, objektivno, da tako kažem, građanina stavlja u jednu posebnu situaciju – on bira odbornika, a odbornik posle radi taj posao, odnosno glasa za stranku, a stranka bira odbornika, što je druga faza. A, i kada posmatrate ove oblike neposrednog učešća građana u poslovima lokalne samouprave, to ću kasnije obrazložiti detaljnije, videćete da su ti oblici, objektivno, skromni, da su propisani veoma visoki uslovi i, praktično, su dovedeni do faze nemogućeg.
Kada pogledate suštinu lokalne samouprave, prava građana da upravljaju javnim poslovima na nivou lokalne samouprave, a imate već dva ograničavajuća momenta, onda se postavlja pitanje – šta je suština lokalne samouprave?
Znači, da samo izabrani odbornici, u ime i za račun građana, obavljaju te javne poslove, a građanin, kao nosilac prava na lokalnu samoupravu, da ostane u drugom planu. To je suštinska zamerka ovom zakonu. Nažalost, postojeći sistem, koji je predviđen u zakonu, govori u prilog ove teze koju sam izneo u ime SPS-a.
Mislim da su kudikamo bolja neka rešenja iz 1999. godine, kada su socijalisti, zajedno sa poslanicima SRS-a, doneli Zakon o lokalnoj samoupravi, jer tu ima nekoliko dobrih rešenja, uključujući rešenje o KiM, o čemu ću kasnije govoriti.
Inače, kada sam rekao da ovaj zakon predstavlja korak napred u odnosu na postojeći zakon, ova zakasnela priznanja su najslađa, jer se to desilo, juče kada smo govorili o KiM, neke su ocene, koje smo mi socijalisti iznosili i ranijih godina, juče potvrđene od strane vladajuće koalicije, pre svega, od gospodina Tadića i gospodina Koštunice, kao i od strane ostalih poslanika. Isto se to odnosi i na ovaj zakon o lokalnoj samoupravi.
Kada pogledate obrazloženja Vlade Republike Srbije, suštinski, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, videćete da ima ocena koje su ocene koje smo mi izneli 2002. godine, kada je ovaj zakon usvajan.
I sam predlagač ovog zakona konstatuje da postojeći zakon ima dosta pravnih nedorečenosti i – ''da ima rešenja koja otežavaju ili, čak, onemogućavaju funkcionisanje lokalne samouprave''.
Onemogućavaju, pa je tu naveden primer odnosa predsednika opštine i skupštine opštine.
Mi socijalisti se razlikujemo, primera radi, u delu objašnjenja ovog odnosa od gospodina Palalića. Mi ne mislimo da je glavni uzrok tome u predsedniku, nego obrnuto, zato što su neke skupštine opština imale sve vreme samo jedan posao – kako srušiti predsednika opštine, pogotovo ako je on socijalista.
Pogledajte u Gornjem Milanovcu, pa ćete videti u čemu je problem blokade rada Skupštine opštine. Čak su pokrenuli referendum. Nisu uspeli.
Ili, pogledajte Žabare. Cela koalicija se udružila da sruši predsednika opštine. Organizovali su izjašnjavanje, nije uspelo, a onda se opštinski sud oglasio nenadležnim.
Tu podržavamo ovo vaše rešenje da drugostepeni sud na nivou okruga, okružni sud, bude neko ko će davati konačni stav, jer kada je opštinski sud, onda je stvar potpuno čista, ali se oglasio nenadležnim. Zašto? Zato što neće da se meša u lokalne stvari, jer su onda u pitanju ti lokalni odnosi među ljudima, koji i te kako utiču na sudbinu lokalne samouprave.
Inače, treba reći, kada se govori o zakonu o lokalnoj samoupravi, svi se pozivaju na odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, da govore ovako ili onako, a čuli smo večeras i o načinu izbora gradonačelnika – u dokumentima Saveta Evrope, kvalifikovano je da može i na jedan i na drugi način.
Ono što je bila suštinska razlika, potpuno odgovorno tvrdim, bilo koje lokalne samouprave i u vreme devedesetih godina, i kada su, 1999. godine, socijalisti, zajedno sa radikalima donosili zakon, i posle 2000. godine, naše lokalne samouprave, bez obzira na to kako ko to doživljava u odnosu na Povelju o lokalnoj samoupravi, samo je pitanje imovine. To je ta suštinska razlika.
Po novom ustavu, lokalna samouprava je dobila pravo da raspolaže imovinom i onda se može reći, ako smo zadovoljili taj elemenat na osnovu ustavnih načela, da je sada i po tom delu naša lokalna samouprava komplementarna sa sadržajem Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Kada sam pomenuo sadržaj ovog zakona i zašto mislim da duh zakona u delu učešća građana u lokalnoj samoupravi, odnosno izvršavanja njihovog prava na lokalnu samoupravu, nije dobro rešen, pre svega, mislim na izborni sistem.
Ne može se poreći, bez obzira na ovoliku količinu pohvala, da je lokalnoj samoupravi imanentan većinski način izbora odbornika.
Iz malih milion razloga je tako, zato što je tom prosečnom biraču lakše razumevanje, zato što se ostvaruje neposrednija veza između građanina i kandidata, a kasnije, kada taj kandidat bude izabran, između građanina i izabranog odbornika.
Pogledajte strukturu lokalne samouprave u Srbiji, pogledajte ogromnu razliku koja postoji između opština, i videćete ogroman broj malih opština. Onda je logično da se u toj lokalnoj samoupravi, pogotovo gde su male opštine, biraju, ili bi se birali najbolji, najpoznatiji, najsposobniji.
Da li su predstavnici političkih stranaka ili ne, to je već jedno drugo pitanje, ali to jeste suština lokalne samouprave – da se biraju oni koji bi na najbolji mogući način izražavali volju biračkog tela i predstavljali tu sredinu.
Kvalitet kandidata u većinskom izbornom sistemu je dominantan u odnosu na druge kriterijume i sada, objektivno, to je praksa pokazala, to nije stvar nas socijalista ili bilo koga u ovoj skupštini. Zna se da većinski izborni sistem dovodi do stabilnog parlamenta. Naravno, on ima i brojne nedostatke, kao što je taj da ne uvažava u pravoj meri činjenicu da se i s relativnom većinom može dobiti apsolutna većina, da je dovoljan glas više, pa da onaj koji je izgubio kao da ništa nije dobio, ili da ne uživa poverenje građana. Iz političkog života se eliminišu manje i srednje stranke, ne uvažava se taj politički pluralizam na nivou lokalne samouprave.
Sve su to neki nedostaci, kao što se može, objektivno, reći da i postojeći izborni sistem, koji je predviđen u zakonu, ima određene nedostatke.
Vidim da je predlagač, kroz izborni cenzus i kroz način utvrđivanja kandidata za odbornike, pokušao da grupiše političku scenu na lokalnom nivou. Objektivno se može desiti da ljudi, što je njihovo pravo, formiraju koalicije i slično, koalicije stranaka, udruženja i da dosegnu tih 5% na lokalnom nivou, što negde neće biti nemoguće, s obzirom na broj glasača u pojedinim jedinicama lokalne samouprave, ali to onda ima za posledicu nešto što smo i do sada viđali – te labave koalicione vlade na lokalnom nivou, objektivno, parališu rad lokalnog parlamenta i sprečavaju da funkcioniše lokalna samouprava na dobrobit građana.
Pomenuo sam jedan, po meni, krunski argument: građani glasaju za stranku, pa stranka bira odbornika, koji onda predstavlja građane u skupštini opštine, a to je, objektivno, oblik posrednih izbora, jer građanin bira političku stranku, a ne odbornika.
Znači, ima tu sijaset prednosti i nedostataka, ali vidimo da je stav većine da bude proporcionalni izborni sistem, iako se ne može poreći činjenica da je većinski izborni sistem imanentan lokalnoj samoupravi, da je jedan od oblika lokalne samouprave.
Ne može se poreći ni činjenica da je pravo građana da biraju gradonačelnika bio napredak, sa stanovišta prava građana da učestvuju u izborima i da biraju svog predstavnika, to je tada bio i organ lokalne samouprave, ali je činjenica da je u našem političkom sistemu, u našoj lokalnoj samoupravi, taj mini predsednički sistem na lokalnom nivou, sa skupštinom koja je bila drugačijeg stranačkog sastava, objektivno dovodio do jednog nadgornjavanja, ne da rade u funkciji lokalne samouprave, nego je dovodilo do nadgornjavanja.
Izneo sam dva primera, Gornji Milanovac i Žabare, gde smo imali, par ekselans, da lokalna samouprava, u licu skupštine opštine, nije radila ono što je trebalo, nego je glavni zadatak bio da što pre smeni predsednika opštine.
Kada sam pomenuo oblike učešća građana u lokalnim samoupravama, zakon je predvideo zbor građana, građansku inicijativu i referendum.
Samo da se vratim na izborni sistem. Mi socijalisti smo želeli da bude mešovit izborni sistem, međutim, shvatili smo da većina u Narodnoj skupštini Republike Srbije prihvata rešenje sa proporcionalnim izbornim sistemom i onda takva naša inicijativa, jednostavno, ne bi bila utemeljena.
Kada je reč o oblicima učešća građana u poslovima lokalne samouprave, pomenuću referendum i narodnu inicijativu. Data su dva vrlo teška uslova za referendum i onda se postavlja pitanje njihove suštine.
Da bi se održao referendum u jedinici lokalne samouprave, potrebno je 10% potpisa. Tih 10% potpisa se može činiti malo ili mnogo, ali, ako posmatrate Beograd, sa milion i 700 hiljada birača, onda je tih 10% 170 hiljada, a 30 hiljada potpisa je potrebno za jedan predlog zakona, dok je 43 ili 45 hiljada trebalo za kandidata za gradonačelnika Beograda, a za predsednika države – 10 hiljada overenih potpisa.
To su ti paradoksi koji, objektivno, moraju u nekom budućem periodu biti izmenjeni, ako želimo da referendum, kao oblik učešća građana u poslovima lokalne samouprave, dobije svoj smisao. Ako ne želimo, to je onda druga stvar, onda ne znam za šta će nam u zakonu, a ako želimo, onda treba da stvorimo uslove da stvarno bude referendum. Pogotovo je drugi uslov vrlo težak, da u donošenju odluke učestvuje više od 50% upisanih birača. To je nenormalno visok uslov u vreme kada se ne održavaju izbori.
Pogledajte statističke podatke vezane za sve dopunske izbore ili, čak, za referendume, kada se odlučivalo o tome ko će biti gradonačelnik, odnosno hoće li uspeti inicijativa za smenu gradonačelnika. Nikada nije izašlo više od 30, 40, možda, 45%, retko se dešavalo, u odnosu na inicijative, da je bilo preko 50%.
Kada je reč o narodnoj inicijativi, 10% potpisa birača za pokretanje narodne inicijative je, takođe, veoma visok uslov. Zašto je visok uslov?
Povodom 10% potpisa, gospodine ministre, za pokretanje narodne inicijative, skupština ima obavezu da održi raspravu i da da odgovor. Ispašće da će za inicijativu biti potrebno više potpisa nego što je broj glasova za neke odbornike koji su izabrani, a oni će odlučiti da ta inicijativa nije pravovaljana; ona mora biti u skladu sa zakonom, ali da nije dobra, da nema suštinu i nema obaveze za referendum. Jer, ako skupština opštine ignoriše stav građana, onda bi bilo logično da to bude predmet referendumskog izjašnjavanja. Ovako se cela jedna inicijativa s ogromnim brojem potpisa završava odlukom skupštine opštine. To je jedna stvar koja je, po našem mišljenju, jako loša.
Kada sam rekao da mislim da je zakon iz 1999. godine kudikamo bolji po nekim rešenjima, ne mogu a da ne pomenem tri stava vezana za, primera radi, Kosovo i Metohiju, jer sam video, i u prethodnom zakonu, i u ovom, da se to pitanje, ne znam iz kojih razloga, izbegava. Ne vidim uopšte razlog. Juče ste videli da je Skupština, sa 220 glasova, ubedljivom većinom, dala podršku Pregovaračkom timu i trasirala nešto što se zove državna politika.
Ne razumem zašto predlagač nije našao prostora da u prelaznim i završim odredbama stavi član koji govori o tome da je na KiM privremena međunarodna uprava i da će po završetku te privremene međunarodne uprave biti održani izbori za organe jedinica lokalne samouprave. Drago mi je što ima taj amandman. Ne vidim razloga da tako nešto ne stoji, jer zakon iz 1999. godine je predvideo, primera radi, sastav, organizaciju i način rada organa u određenim jedinicama lokalne samouprave, pa je predvideo i opštine na KiM. Predvideo je dvostepenu lokalnu samoupravu.
Kažem vam, zakon o kojem raspravljamo, kao i postojeći, govori o jednostepenoj lokalnoj samoupravi, a to je, objektivno, vrlo teško sve umetnuti u zakon, uz činjenicu da imate opštinu od 15 hiljada stanovnika i grad Beograd od milion i sedam stotina hiljada stanovnika, i svi imaju ista prava i nadležnosti, što je gotovo nemoguće spojiti jednim zakonom, pogotovu kada uzmete dodatne elemente, veličinu teritorije nekih jedinica lokalne samouprave, ekonomske mogućnosti, koje su fantastično dijametralne, i onda dođete u situaciju da rešavate kvadraturu kruga.
Država mora u jednom trenutku naći snage da napravi korak napred i da pokuša da reši taj Gordijev čvor, da bismo imali lokalnu samoupravu koja će odgovarati potrebama građana, koja će imati jasno precizirana prava, jasno precizirane obaveze, ali da, u onom delu u kojem država može da utiče na lokalnu samoupravu, odnosno da obezbedi sredstva potrebna za funkcionisanje lokalne samouprave, država onda nađe mehanizam da i to pitanje reši.
Namerno sam pomenuo ovaj zakon iz 1999. godine i Kosovo i Metohiju, pošto smo juče razgovarali o toj temi i mislim da je to moglo da bude sastavni deo ovog zakona.
Još jedna stvar. Gospodine ministre, mi smo podneli preko dvadeset amandmana. Mislim da imaju puno smisla. Molim vas da ih pažljivo razmotrite, kao i amandmane ostalih kolega. Jer, ova 4 zakona su važna, a nema mnogo amandmana, što govori o tome da su poslanici išli na suštinu, u želji da se nađe, stvarno, ono rešenje koje će pomoći da zakon bude što bolji.
Ne bih sada pojedinačno da nabrajam koji su to amandmani, ali ima amandmana vezanih za produženje rokova za održavanje izbora. Mislimo da je 30-60 dana jako malo, pogotovo kada uzmete u obzir neke izborne radnje; praktično ćemo doći u situaciju da ne može da se stigne.
Podneli smo amandman da se za manje opštine smanji broj potpisa. Predložili smo brisanje obaveze overavanja potpisa birača koji podržavaju predlog kandidata za odbornike, jer u mnogim opštinama je situacija takva da je nemoguće obezbediti sudske overivače u zakonom predviđenom roku, zbog malog broja sudskih overivača. Što kaže naš kolega Rajko Baralić, od Čačka do Zlatibora, pitanje je koliko ima overivača. Uzmite u obzir da će pojedine stranke želeti da taj posao obave na efikasan način, pa se može desiti da u jednom trenutku ne bude moguće od strane drugih da to urade.
Gospodine ministre, voleo bih da nam objasnite šta će biti sudbina srpskog naroda u opštinama gde su oni manjina. Da li za njih važi da nema praga da bi ušli u lokalnu samoupravu? Pitam svesno.
Statistika, demografska, popisi stanovništva govore o većini i manjini. Nemam ništa protiv toga da pripadnici manjine nemaju prag za ulazak u lokalnu samoupravu, ali imamo situaciju da će u pojedinim opštinama pripadnici srpskog naroda biti ta manjina. Nije mi poenta ko je manjina, ko većina, nego šta je prirodni prag, pa ćete videti da se može desiti da u pojedinim opštinama, iz praktičnih razloga, ne može da se uđe.
Gospodine ministre, pošto se približava kraj mom izlaganju, očekujem da će nakon usvajanja Zakona o lokalnoj samoupravi biti rešeno pitanje sudbine opštinskih veća u jedinicama lokalne samouprave gde je Vlada, pre više od godinu i nešto dana, uvela prinudnu upravu.
Da podsetim, u Užicu, Smederevu, Zrenjaninu, Vlada je uvela prinudnu upravu 16. novembra 2006. godine, Babušnici i Valjevu – decembra 2006. godine, Leskovcu – aprila 2007. godine, Bogatiću – u aprilu 2007. godine, Kuli, takođe, Velikom Gradištu – u maju 2007. godine i Smederevskoj Palanci – u julu 2007. godine. Verovatno ima još opština u kojima je uvedena prinudna uprava.
Ja sam više puta, gospodine ministre, kritikovao način ponašanja Vlade, jer ne primenjuje ustavne norme vezano za sastav veća koje ona formira, koji treba da odražavaju stranačku i nacionalnu pripadnost skupštine.
Pošto sada usvajamo zakon o lokalnoj samoupravi, a znamo, na osnovu odredaba ovog zakona, da će prvi lokalni izbori biti između 30 aprila i 30. juna, znači, najverovatnije u maju iduće godine, Vlada ima sasvim dovoljno vremena da formira nova veća, da poštuje Ustav, da poštuje sebe, da poštuje ovaj zakon i da ta nova veća pripreme, rade posao skupština opština dok se ne održe novi lokalni izbori.
Bilo bi katastrofalno, a objektivno, da ne upotrebim tešku reč, nepošteno od Vlade, da to ne uradi, pošto je imala izgovor da ne može da primeni Ustav, pošto nema zakon, evo, sada ima zakon. Imaćete sasvim dovoljno vremena da formirate veće koje će poštovati sastav SO koje su raspuštene.
Ovo govorim zbog velikog broja opština, pomenuo sam ih desetak. Ogroman broj građana, nekoliko stotina hiljada, ne mogu da ispune svoje pravo da učestvuju u poslovima lokalne samouprave. To radi neko telo koje je Vlada formirala. Ovo je jedan prelazni korak napred, ili prelazni period, da dođemo do mogućnosti da građani neposredno iskažu na izborima svoju volju.
Gospodine ministre, od vas to očekujem. Ja sam rekao da, iz razloga koji su sistemskog karaktera, za nas ovaj zakon nije prihvatljiv, nećemo za njega glasati, ali očekujemo, uprkos tome, da ćete pokazati profesionalno razumevanje za sadržaj ovih amandmana. Ima ih dvadesetak i čini mi se da svi pogađaju bit stvari.
Mislim da ima među njima puno rešenja koja se mogu prihvatiti, ne samo za sadržaj zakona o lokalnoj samoupravi, nego, primera radi, i za gradove, jer povećali ste broj gradova.
Znamo da su neki poslanici imali razgovor u Ministarstvu i da je to urodilo plodom. Ima inicijativa, kao ona našeg kolege Dimitrijevića, vezana za Negotin.
Mislim da sve te amandmane treba ozbiljno razmotriti i, bez obzira na kratkoću vremena, videti šta može biti usvojeno, jer mislim da to može samo poboljšati Predlog zakona.

Reč ima ministar Milan Marković.

Imali smo tri vrlo kvalitetna izlaganja i mislim da je u redu da se javim, pa da nekoliko stvari kažem u vezi sa stavovima koji su ovde izneti.
Krenuo bih od kolege Žarka Obradovića. Žao mi je što zbog krajnje različitih stavova u pogledu samog izbornog sistema ovi zakoni nisu prihvatljivi za vas, ali pitanje izbornog sistema ima dve dimenzije. Jedna je, nesporno, politička, i to je – šta je ono što većina partija u Srbiji želi u ovom momentu.
Mi smo na republičkom nivou uneli odredbu koja je sadržana u članu 102. Ustava Republike Srbije. Nesporno je da su pitanja prelaska poslanika iz jednog tabora u drugi izazvala određene probleme, nesporno je da je to ključni problem kada su u pitanju jedinice lokalne samouprave, nesporno je da kod čistog većinskog sistema ne možemo tražiti da mandat pripada, odnosno da mandatom bilo ko drugi raspolaže do sami odbornici.
Zaključujem time da sam veliki pobornik da narodni poslanici i odbornici budu vlasnici mandata i da postoji direktna veza njih i birača, ali potpuno sam svestan realnosti i potrebe da, pre svega, imamo stabilan Parlament, lokalne parlamente, i stoga je zakon ovakav kakav je, to je proporcionalan izborni sistem. Nadam se da ćemo za 5 ili za 10 godina i mi usvojiti standarde većinskog izbornog sistema.
Želim da podržim ovo što ste rekli. Važno je da to ponovim, više puta sam ponovio, drago mi je da ste i vi to rekli. Republika Srbija ima sistem lokalne samouprave koje su u potpunosti, rame uz rame, sa sistemima lokalne samouprave u razvijenim evropskim zapadnim demokratijama, na koje se uglavnom pozivamo kada želimo da kritikujemo naš sistem lokalne samouprave.
Naš sistem lokalne samouprave je u mnogome iznad, recimo, sistema Francuske, Španije, i o tome oni nama govore; nije to da mi kažemo, to govore nama ljudi kada odemo u Savet Evrope. Naš sistem lokalne samouprave ima manu u ovoj nestabilnosti, koju ćemo sada da prevaziđemo, a sistemski, sadržinski, naš sistem lokalne samouprave ima jednu jedinu manu, to je imovina, koju smo prevazišli odredbama novog ustava i zakona, koja će biti prevaziđena zakonom koji je u pripremi.
Dakle, hvala vam što ste i vi to rekli. Želim da kažem – Srbija je država koja ima dobar sistem lokalne samouprave i ne treba kuditi ono što je dobro.
Pomenuli ste Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi. Podsetiću da je ovaj parlament, da smo mi ratifikovali s lakoćom tu povelju. Dakle, traženo je 20 stavova, mi smo 23 odmah dali u našem propratnom aktu. Zaista, mi nemamo čega da se stidimo kada je u pitanju sistem lokalne samouprave u Srbiji, u odnosu na druge države.
Što se tiče Kosova i Metohije, sutra ćemo ceo dan posvetiti amandmanima. Mi smo razgovarali s gospodinom Samardžićem, i ponovo ćemo sutra razgovarati. Dakle, sutra ćemo ceo dan posvetiti amandmanima, pa ćemo i o tom pitanju razgovarati.
Odmah mogu da vam kažem, vaš amandman koji se tiče 45 dana, odnosno pomeranja roka sa 30 na 45 dana, što se tiče Vlade, biće prihvaćen, taj i amandman još nekih poslaničkih grupa. Potpuno ste u pravu, rok od 30 dana jeste realno kratak, ali, s druge strane, predlažem da povučete ovaj amandman o overavanju, jer je predviđeno da overavanje bude prema opštim propisima o overi prepisa i potpisa, koji predviđaju da baš opštinske uprave vrše overavanje, ali i sudovi, pa kako ko želi, može da bira.
Oko pitanja novca, to je uređeno tim propisom, pa se bojim da mi ne smemo tu da se baš mešamo.
Što se tiče prirodnog praga za srpske stranke, pomoćnik ministra Đokić i ja smo razgovarali o tome, imali smo pripremljeno jedno rešenje. Promenili smo ga malo, uslovno rečeno, jer je u stručnoj javnosti malo osporavano sa stanovišta Ustava. Na kraju smo odlučili da se zadržimo na onome što je predviđeno u Ustavu, u članu 180, iako smo želeli da probijemo na neki način tu odredbu.
Inače, vrlo je interesantno pitanje i mnogo smo o tome razmišljali, ali imamo onaj član 180. Ustava, koji predviđa tu srazmernu zastupljenost, za koju moram da kažem da nije praksa ni u jednoj zemlji, izuzev u Hrvatskoj.
Dakle, to, uopšte, ne postoji u drugim zemljama. Neki ljudi iz OEBS-a su nas pitali, a zašto u Srbiji, na lokalnom nivou, postoji ta srazmerna zastupljenost. To, uopšte, nije ničiji zahtev, jer lokalna samouprava, asfalt i ovo nema nacionalno obeležje, ali šta da se radi, tako nam je u Ustavu i mi smo primenili to iz Ustava.
Što se tiče gospođe Radete, vaš stav je bio ovaj skupštinski sistem koji je sadržan u ovom predlogu zakona. Sutra je ceo dan pred nama za amandmane. Drago mi je da postoji ta mera saglasnosti oko određenih rešenja.
Nadam se da ćemo sutra razgovarati i o drugim rešenjima i da ćemo uspeti da dođemo do većeg stepena saglasnosti. U svakom slučaju, zahvaljujem na stručnoj diskusiji.
Što se tiče gospodina Ranđelovića, u principu, moram reći da, nekako, imamo različita saznanja o ovim pitanjima. Što se tiče decentralizacije, upravo sam rekao sada šta mislim o Srbiji kao o decentralizovanoj državi. Mislim da mi jesmo država koja ima dobro razvijen sistem decentralizacije i lokalne samouprave. Vi mislite drugačije, žao mi je, ali u prilog onome što ja govorim je i Evropska povelja.
Reći ću i nešto što sam zaboravio da kažem u prvom izlaganju. Stalna konferencija gradova i opština, kao jedina asocijacija lokalnih samouprava u Srbiji, između ostalog, po pitanju nadležnosti, njihov ekspertski tim je zaključio da proširivanje nadležnosti u ovom momentu nije moguće za opštine Srbije, jer one nisu u stanju da apsorbuju ni postojeće nadležnosti. Mi imamo opštine sa po 20.000, 30.000 stanovnika, koje ne mogu da iznesu ni postojeći nivo nadležnosti.
Rekao sam da smatram da ne smemo da preuzmemo pravo da sada krojimo opštine po Srbiji, tome mora da prethodi referendum. Što se tiče veličine tih opština, male opštine – male nadležnosti.
Kad pominjete Hrvatsku, zašto ne rekoste, ja sam s kolegom iz Hrvatske razgovarao pre nekoliko meseci, čovek je, doslovce, rekao da oni imaju ogroman problem, jer su smanjili opštine, i sada, shodno Zakonu o opštem upravnom postupku, iz istog smo potekli, pa su oni nešto kasnije menjali, oni nemaju ovlašćeno lice u mnogim tim opštinama da vodi upravni postupak. Većina je ovde pravnika, koji znaju da je to bitna povreda, apsolutno bitna povreda upravnog postupka, ako ga vodi lice koje nije ovlašćeno, a ne može biti ovlašćeno ako nije kompetentno.
Znači, mala opština – male nadležnosti. Nema male opštine, a velike nadležnosti. Velika opština – velike nadležnosti. Imamo velike opštine, ali naše opštine imaju Ustavom garantovane nadležnosti, što je, takođe, moram da kažem, redak slučaj u evropskoj praksi, da su Ustavom garantovane nadležnosti. Evropska povelja kaže – može, po mogućstvu, da bude Ustavom određeno, ali uopšte nije u praksi. Ta ocena nam je različita. Moja ocena je pozitivna u pogledu lokalne samouprave u Srbiji.
Što se tiče višestepene lokalne samouprave, ne znam na šta ste mislili. Ukoliko ste mislili da postoje regioni, u Ustavu Republike Srbije, u delu koji se zove teritorijalna organizacija, utvrđena je teritorijalna organizacija i potpuno je bespotrebno o tome da diskutujemo prilikom zakona o lokalnoj samoupravi, jer je Ustav jasno rekao koje su jedinice teritorijalne organizacije. To su autonomne pokrajine, u ovom momentu imamo dve, i to su opštine i gradovi i grad Beograd. Region se ne pominje, tako da je to neka tema o kojoj možemo pričati, ali nije tema za večeras.
Monotipska lokalna samouprava. Jeste, čuo sam kako u ovim našim raspravama, pa i pre par meseci, kaže jedan kolega – zašto vi to, neke male opštine, pa neke male nadležnosti? Ja mu kažem, dragi prijatelju, nivo nadležnosti je utvrđen Ustavom. Nama je problem što je Ustav već postavio neku mnogo visoku lestvicu, a ta lestvica podrazumeva da imate najmanje 20.000 stanovnika. Pogledajte opštine ispod 20.000 stanovnika, teško izlaze na kraj i sa zdravstvom i sa školstvom. Znači, ona jeste monotipska.
U tom smislu, nismo pravili opštine različitih kategorija, ali mislim da je ovaj napor s gradovima značajan, jer smo ih izdvojili realno, da ne budu taoci ovih malih opština, pa, ako bude sreće, danas, sutra, prekosutra, za godinu ili dve, moći će nove nadležnosti da ostvare, jer im je veći kapacitet.
Što se tiče koncesije, poseban zakon reguliše pitanje koncesije, ne može ga regulisati zakon o lokalnoj samoupravi.
Što se tiče Pirota i nekih drugih gradova, vidite, Zaječar je najmanji grad, najmanja opština koja će dobiti status grada, po proceni svog geografskog položaja. Ako bismo sad išli na one opštine od 50.000 stanovnika, rekao bih – džaba ovaj ceo posao. Suština je bila, inicijalna ideja je bila da to, ipak, budu oni koji imaju snagu, imaju kapacitet, imaju blizu 100.000, više-manje, stanovnika.
Razumem želju naših kolega da baš neko mesto za koje su oni vezani dobije status grada, ali onda možemo svim opštinama dati status grada, i ništa nismo uradili, tako da bih vas molio da razumete intenciju da samo oni koji to realno mogu zadrže taj status grada.
To je, na neki način, mali presek, uz uvažavanje svega što ste rekli do sada i uz uveravanje, moju ličnu veru da ćemo sutra, u raspravi o amandmanima, rešiti neke stvari koje su pomenula tri prethodna govornika.

Zahvaljujem gospodinu Milanu Markoviću, ministru za upravu i lokalnu samoupravu u Vladi Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Branislav Nedimović, ovlašćeni predstavnik DSS-a - Nove Srbije - dr Vojislav Koštunica. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, mislim da smo u prethodnim izlaganjima čuli puno toga vezanog za konkretna rešenja predviđena zakonom o lokalnoj samoupravi i zakonom o lokalnim izborima, kao i za ova druga dva zakona kojima se uređuje materija vezana za položaj lokalnih jedinica.
Hteo bih nekoliko stvari da kažem iz ugla poslaničke grupe kojoj ja pripadam, DSS - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica, vezano za rad lokalnih samouprava i, uopšte, za značaj teme koja se danas nalazi pred nama.
Mislim da je i u prethodnom periodu, u prethodnih nekoliko slučajeva, kada su donošeni zakon o lokalnim izborima i zakon o lokalnoj samoupravi, bilo dosta bure oko njihovog usvajanja. Danas vidim visok stepen odgovornosti velikog broja poslanika, koji su svesni položaja i značaja jedinica lokalne samouprave, koje su i te kako bitne u sistemu funkcionisanja čitave državne vlasti.
Mislim da smo imali velikih problema u prethodnom periodu, uopšte, u svemu što je vezano za pitanje države i za druge važne teme koje su se nalazile na dnevnom redu u prethodnih 10-15 godina, tako da smo nekako stavljali u kraj lokalne samouprave, odnosno, želeli smo da na jedan drugačiji način uredimo položaj jedinica lokalne samouprave. Konačno, iz ovih prethodnih izlaganja, vidim da imamo jedinstvo i da smo svesni koliko su značajne jake lokalne samouprave, koliko je značajna jedinica lokalne samouprave kao stub postojanja jedne jake države Srbije.
Hteo bih nekoliko stvari da kažem. Šta danas lokalne samouprave mogu da rade i šta je to predviđeno zakonom o lokalnim samoupravama u pogledu njihovih nadležnosti?
To je pobrojano u zakonu o lokalnoj samoupravi, kroz nekih 39 nadležnosti kojima su predviđene različite oblasti društvenog života, počevši od infrastrukture, kulture, sporta, urbanističkog razvoja i svega ostalog. Ali, posao lokalnih samouprava ima jedan drugačiji vid, i to onaj najznačajniji, a to je da pokreću, da čine boljim život građana koji žive u tim jedinicama lokalne samouprave, da im donesu nova radna mesta, da pomognu zaposlenost svih građana jedne lokalne samouprave. To je najvažniji posao.
To je posao koji stoji pred svima nama, to je osnovni posao i ovih lokalnih samouprava koje sada funkcionišu, i onih lokalnih samouprava koje će biti izabrane za nekoliko meseci. Sve ove nadležnosti treba staviti u jednu funkciju, a to je da život građana bude još bolji i da približimo lokalne samouprave građanima, sve one funkcije i nadležnosti koje su stavljene pred lokalne samouprave. Jer, džaba sve ako lokalne samouprave nisu na usluzi građanima, ukoliko građani teško ostvaruju svoja prava predviđena Ustavom i zakonima, džaba nam sve što smo radili.
Mislim da jedinstvo koje smo pokazali u današnjoj raspravi može da nam ulije nadu u stabilnost lokalnih samouprava, koja će biti, nadam se, u narednom periodu još izraženija. Trudili smo se u prethodnom periodu da to uradimo. Trudićemo se još više, jer to je obaveza svih nas, kako onih koji su izabrani kao predstavnici lokalnih vlasti, tako i nas, narodnih poslanika, jer, u krajnjoj liniji, mi donosimo ove zakone, između ostalog, i ovaj set zakona vezan za lokalne samouprave.
Veoma je važno da nam jedna stvar svima bude jasna. Moramo da imamo odgovorne lokalne političare. Moramo da imamo stabilnost, da nemamo sukobe između različitih organa lokalne samouprave, kao što ih je u pojedinačnim slučajevima bilo.
Prethodni zakon o lokalnoj samoupravi je napravio jedan korak u decentralizaciji. Ovim zakonom idemo još jedan korak dalje, jer želimo jake jedinice lokalnih samouprava.
Stoga je veoma bitno što ćemo za nekoliko meseci imati proveru poverenja svim političkim strankama na lokalnim izborima, jer će građani dati svoj sud o tome da li je neko dobro radio ili nije. U krajnjoj liniji, treba da se lokalni izbori svedu na to da li je građanima u jednoj lokalnoj samoupravi bolje, da li su im bolje ulice, da li su im bolje škole, da li su im bolji vrtići, da li im je bolja komunalna infrastruktura, da li imaju dovoljno posla, dovoljno radnih mesta za sve one koji žele da rade. To je ono što treba da uradimo u narednom periodu i to je posao koji stoji pred svima nama.
Što se tiče same decentralizacije, mnogo se otišlo u tom pravcu. Malopre je govorio ministar i u vezi s Evropskom poveljom. Otišli smo još korak dalje, pre svega, iz razloga što želimo jake lokalne samouprave. Nadam se da će one iz dana u dan biti sve jače i jače.
Ne bih dužio previše, nego bih hteo da ukažem još na jednu stvar. To je, pre svega, vezano za donošenje zakona o imovini lokalnih samouprava. Ukoliko uspemo da u 2008. godini donesemo zakon o imovini lokalnih samouprava, nadam se da postoji izrazita volja svih poslaničkih grupa da idemo u tom pravcu i ispunimo svoju ustavnu obavezu, kao što to činimo i sad, poštujući Ustav i Ustavni zakon, donoseći set ovih zakona, mislim da će to biti snažan zamajac lokalnim samoupravama vezan za njihov privredni razvoj, jer to je ono što Srbiji treba, to je ono što je potrebno svakoj lokalnoj samoupravi.
Ako urbanistički rešimo lokalne samouprave, ako vodimo uspešnu politiku građevinskog zemljišta i ako imamo imovinu lokalnih samouprava prema kojoj se odgovorno ponašamo, prema kojoj svaki pojedinac mora odgovorno da se ponaša i iza koje stoji odluka većine u SO, ma kakva bila, bilo relativna, bilo apsolutna, predviđena zakonom o imovini lokalnih samouprava, to će biti značajan podsticaj kako domaćim, tako i stranim investicijama, i to je ono što nam je potrebno.
Samo na još jedan aspekt ove problematike bih se osvrnuo, a to je zakon o teritorijalnoj organizaciji, koji nam je doneo 19 novih gradova, 19 novih centara, koji će kroz posebne zakone, koji će biti doneti u Narodnoj skupštini, biti ojačani. To treba da budu centri u okviru kojih će se razvijati čitava područja. Moramo voditi računa o ravnomernom regionalnom razvoju, uopšte, o regionalnoj razvijenosti, i nadam se da ćemo kroz ovaj koncept postojanja gradova uspeti da odgovorimo ovom izuzetno važnom zadatku, da će ovi gradovi uspešno ispuniti obaveze koje se stavljaju pred njih.
Zamolio bih vas, predstavnike s desne i s leve strane ove govornice, da, kao što će to uraditi DSS, NS, odnosno naša lista koja nosi ime predsednika ove vlade, koja je zdušno stala iza ovog zakona, svi stanemo iza njih kako bismo dobili jaku i modernu samoupravu, koja će biti na usluzi građanima, koja će zadovoljiti sve njihove potrebe.
Još vas jednom pozivam da u danu za glasanje glasate svi za ovaj zakon. Hvala vam puno.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Branislavu Nedimoviću.

Reč ima narodni poslanik Laslo Varga. Izvolite.