Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je da možemo da nastavimo ovu sednicu, koju doživljavam kao veoma važnu, imajući u vidu napor koji smo uložili, u saradnji s većinom poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini, da dođemo do seta zakona koji će imati dosta široku podršku u Narodnoj skupštini, u nameri da ovi zakoni traju. Veoma mi je žao što postoje teme koje ugrožavaju redovan skupštinski rad i nadam se da toga u budućnosti neće biti. Mislim da sam rekao koja su to glavna obeležja zakona o teritorijalnoj organizaciji.
Naravno, u raspravi u pojedinostima, spreman sam da više pričam i o drugim temama koje se tiču teritorijalne organizacije Republike Srbije, ali, ako dozvolite, na kraju, ipak, neki rezime vezan za zakon o teritorijalnoj organizaciji.
Prvo, nismo hteli da Republika Srbija uzme to pravo da bez referenduma, odnosno izjašnjavanja građana, menja postojeće granice jedinica lokalnih samouprava. Spremni smo, kao Ministarstvo, zajedno sa skupštinama jedinica lokalnih samouprava, da u toku 2008. godine pokrenemo postupke za promenu granica tamo gde je to opravdano.
Mislim da je spisak gradova koje sam pročitao pre ovog prekida taj koji će dati šansu za bržu i bolju decentralizaciju Srbije, a da će, istovremeno, ti gradovi zaista iskoristiti izvesne mogućnosti koje će sada dobiti kao jedinice lokalne samouprave koje sadržinski i u svom potencijalu stoje daleko bolje nego što su stajale kao opštine.
Na kraju, mislim da je to bio zadatak zakona o teritorijalnoj organizaciji i pretpostavljam da niko ne misli da je moglo i trebalo da se radi više i drugačije u tom zakonu.
Lokalni izbori. Tema lokalnih izbora, pre svega, sistema lokalnih izbora, bila je ovih nekoliko meseci dosta prisutna u našoj javnosti, s punim pravom, zbog toga što je izborni sistem političko pitanje par ekselans.
Više puta sam iznosio svoj stav o tome da je potrebna promena izbornog sistema, u nameri da ljudi koji se kandiduju i koji imaju ambiciju da obavljaju neke lokalne poslove, ipak, imaju direktnu proveru među svojim komšijama, da li su baš oni ti koji to treba da rade. Međutim, s druge strane, činjenica je da postoje izvesni problemi u sistemu naše lokalne samouprave, koji su, između ostalog, posledica nejasno definisanog i podsticaj jedne nejasne političke intencije kako želimo da izgleda mandat odbornika, kakva je pravna priroda tog mandata i odluka skupštine opštine u pogledu sudbine tih mandata.
U razgovoru s predsednicima političkih stranaka, shvatio sam da preovlađuje stav da izbori, ipak, treba da ostanu proporcionalni, da se drže po dosadašnjem sistemu, ali smo se dogovorili da bi bilo dobro podignuti cenzus na 5%, kako bi se tom i nekim drugim merama u predloženom zakonu o lokalnoj samoupravi i lokalnim izborima, na neki način, uozbiljila ta lokalna politička scena.
Kad već govorimo o potrebi da se uozbilji lokalna politička scena, reći ću, po meni, nekoliko bitnih novina u zakonima. Dakle, lista mora da ima najmanje jednu trećinu kandidata. Znam da ima onih koji će reći – zašto ne može pojedinac, ili dva? Zato što je to sam izborni postupak u znatnoj meri komplikovalo i zato što je to, u krajnjoj instanci, vodilo značajnim komplikacijama naših lokalnih samouprava u postizbornom sistemu.
Ne treba bežati od činjenice da partije jesu nosioci političkog života u Srbiji, uz sve one primedbe koje, moram reći, u potpunosti podržavam, a to je da to što su nosioci političkog života ne znači da treba da budu nosioci ukupne državne vlasti.
U svakom slučaju, lista mora da ima jednu trećinu kandidata. Mislim da je to optimalno rešenje i da će dovesti do toga da se na lokalu politikom bave oni koji imaju ozbiljnu ambiciju da se time bave, a ne zato što su se tri drugara našla u kafani i odlučila – hajde da budemo političari od sutra, pa da prelaze iz stranke u stranku i da imamo situacije kakve imamo u raznim opštinama širom Srbije, pa i večeras u Grockoj.
Šta je novina? Pooštren je uslov za kandidovanje. Svakog kandidata mora da podrži najmanje 30 građana s pravom glasa i ta podrška mora biti overena prema opštim propisima o overi potpisa i prepisa, što znači da može da se overi, što je veoma važno, da bude potpuno jasno, bilo u opštini, bilo u sudu, stvar je izbora, stvar je potrebe, mada mislim da je lakše u opštini nego u sudu, ali mora da se overi potpis. Da nam se ne ponovi situacija da se, recimo, lider jedne političke partije odjednom nađe na listi potpisnika kandidata druge političke partije, kao što je bilo na nedavnim izborima u Beogradu, ako se ne varam; to se baš desilo s jednim poslanikom ovde. To više neće moći da se dešava.
Izborna opštinska komisija je često bila predmet sukoba u jedinicama lokalne samouprave. Naime, šta se dešavalo? Dešavalo se da u jednoj izbornoj komisiji preovlađuju pripadnici jedne političke stranke. Dešavalo se i da se izborna komisija, iako je bila shodna primena Zakona o izboru narodnih poslanika, sastavi tako da to ne odgovara pravilima, a onda se postavlja pitanje pravne prirode skupštinske odluke i da li postoji bilo kakva zaštita od takve skupštinske odluke.
Predvideli smo u zakonu o lokalnim izborima sledeće. Nijedna politička stranka ili stranačka koalicija ne može imati više od polovine članova u stalnom sastavu organa za sprovođenje izbora. Sada to predviđamo u zakonu o lokalnim izborima, do sada je tu bila shodna primena Zakona o izboru narodnih poslanika.
U članu 14. smo učinili još nešto, političke stranke, koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina koje predlože najmanje jednu trećinu, imaju pravo na svog predstavnika, a zatim, da izbornu komisiju u stalnom sastavu čine predsednik i najmanje šest članova koje imenuje skupština jedinice lokalne samouprave, na predlog odborničkih grupa u skupštini jedinica lokalne samouprave. Mora da se ispoštuje sastav jedinica lokalne samouprave prilikom izbora nove opštinske izborne komisije.
Takođe smo smatrali, a na tome stoji jedna odluka Ustavnog suda, da je odluka skupštine opštine o izboru opštinske izborne komisije deo izbornog procesa u širem smislu i stoga smo predvideli da se protiv takve odluke može povesti sudski postupak, a takav postupak je u nadležnosti okružnog suda.
Dakle, za razliku od ranijeg perioda, ova odluka SO može da se napada i da se vodi postupak pred okružnim sudom, ukoliko nije u skladu sa čl. 13. i 14. zakona o lokalnoj samoupravi.
Veliki problem je bilo pitanje mandata. Svi problemi vezani za skupštine jedinica lokalne samouprave su proizilazili iz loše definisanog pitanja mandata. Znate da je do sada, na neki način, Ministarstvo za državnu upravu, nekim svojim mišljenjem, shodno članu 90. Zakona o državnoj upravi, trebalo da rešava te probleme, ali to mišljenje, shodno istom tom zakonu, nije obavezujuće. Predvideli smo da je nadležnost suda da rešava postizborni spor kada su u pitanju mandati i to je u skladu sa najvišim standardima koje poznaju zemlje Saveta Evrope, čiji smo mi član.
Jedan od velikih problema bilo je i pitanje konstatovanja mandata, pa se dešavalo da predsednik Skupštine dođe, sedne na mesto predsedavajućeg, odbornici se okupe, ne konstatuju da postoji kvorum, i kaže da konstatuje prestanak nečijeg mandata; čak je jedan, istog momenta, napustio salu.
Mi smo sada predvideli da nema konstatovanja mandata, već utvrđivanja prestanka mandata. Neka skupština odluči da je prestao mandat. Dakle, utvrđivanje prestanka mandata podrazumeva kvorum, početak sednice i utvrđuje se da je, na osnovu ostavke, ili u drugim slučajevima, prestao mandat. Nema više konstatovanja od strane predsednika, jer je to bio jedan od najvećih problema koje smo imali u jedinicama lokalne samouprave, ta zloupotreba predsednika da kaže, eto, konstatovan je mandat.
Opet kažem, iza svega ovog uvek postoji mogućnost da se neko obrati sudu. Zaista se nadam da toga više neće biti, ali, u krajnjem slučaju, neka reši sud, to je pravedno i pošteno, ne treba da to rešava izvršna vlast oličena u Vladi Republike Srbije, odnosno u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Veliki problem je bio i zakazivanje sednica, to svi znate, pa predsednik skupštine neće da zakaže sednicu, a onda kada mu određeni broj odbornika traži da zakaže sednicu, on je zakaže, pa je odloži. To je bilo, prosto, neverovatno, ali toga imate u praksi koliko hoćete.
Sada je nemoguća takva situacija. Kada određeni broj odbornika traži zakazivanje sednice, propisali smo tačan rok u kome mora ta sednica da se zakaže i propisali smo da ta sednica ne može da se odloži odlukom predsednika skupštine, nego samo skupštine opštine, moguće je da se ne održi samo ako nema kvoruma. Dakle, nemoguće je da se blokira rad skupštine opštine.
Mislim da su ovo institucije koje su vrlo značajne za stabilnost i jedinstvo lokalne samouprave, koji su nam toliko potrebni.
Kome pripadaju mandati, to je pitanje koje smo više puta ponavljali. Odbornik je potpuno slobodan da odluči o svom mandatu. Znači, da nam se ne bi desili razni prigovori, važno je da se zna da je odbornik potpuno slobodan, ali odbornik ima i pravo da, u skladu sa članom 102. Ustava Republike Srbije, zaključi sporazum sa svojim predlagačem i da, neopozivo, svom predlagaču stavi na raspolaganje svoj mandat.
Mislim da je to pošteno i da je u ovom momentu, u trenutku u kom se sada nalazimo, to i potrebno, jer ne možemo više dozvoliti da dolazi do ovoga do čega sada dolazi, da se ne zna ko trguje i kako trguje mandatima.
Manjine i dalje uživaju svu zaštitu koja se tiče prirodnog praga. Dakle, tu nema nikakvih promena, što je sasvim normalno, i prvi izbori će se održati najranije 120 dana od dana raspisivanja izbora. To važi i za teritorijalnu autonomiju, odnosno AP Vojvodinu u ovom momentu, a nažalost, to se neće primeniti na AP Kosovo, ali važi i za Vojvodinu i za sve jedinice lokalne samouprave.
Lokalna samouprava. Organizacija vlasti u lokalnim samoupravama i izbor izvršnih organa su, po mom dubokom uverenju, rešeni Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije je jasno utvrdio da u opštinama skupštine opština vrše izbor izvršnih organa, ali je Ustav, takođe, u članu 180. rekao da je najviši organ u jedinicama lokalne samouprave skupština jedinice lokalne samouprave, a u autonomnoj pokrajini – skupština autonomne pokrajine.
Stoga smo se opredelili za sledeće – izvršni organi u opštini, opštinsko veće i predsednik opštine, biraju se od strane skupštine, i to smo do sada sproveli i za opštine, i za gradove, i za grad Beograd. Mislim da je važno da u našem sistemu lokalne samouprave sva rešenja konsekventno izvodimo, od opštine do grada.
Nema opravdanja da promenimo takav način samo za jedan stepenik, samo za jednu vrstu jedinica lokalne samouprave, posebno imajući u vidu, ponavljam, Ustav Republike Srbije, koji kaže da je skupština jedinica lokalne samouprave najviši organ. U javnosti se ovo napadalo, čak se čulo da je ovo korak unazad, pa je neko rekao da nije u saglasnosti s Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi.
Želim, stoga, da kažem da Evropska povelja o lokalnoj samoupravi, u svom 3. članu, stavu 2, izričito predviđa, upravo, da skupštine biraju izvršne organe, pa se u okviru Saveta Evrope, čak, razvija diskusija da li je direktan izbor gradonačelnika u skladu s Evropskom poveljom. Onda je nađeno rešenje i rečeno da nije u suprotnosti s Evropskom poveljom, ali niko ne može da kaže, ili kako kaže kolega, ovo je mnogo više u skladu, tako da nije u redu da se našoj javnosti prezentira da radimo nešto što je korak unazad.
To nije tačno i navešću odmah i drugi primer. Većina zemalja članica Saveta Evrope, 2004. godine, kada je vršena poslednja analiza, imala je, upravo, ovakav izbor izvršnih organa kakav sad mi planiramo da bude u Republici Srbiji.
Dakle, direktan izbor gradonačelnika nije većinski način izbora izvršnih organa vlasti u Republici Srbiji. Na kraju, postoji jedna preporuka Kongresa lokalnih regionalnih vlasti Saveta Evrope iz 2004. godine, preporuka broj 151, u kojoj se navode prednosti i mane direktnog izbora gradonačelnika, pa se, između ostalog, kaže da postoje države i da postoji mogućnost da se negde desi sledeće: političke blokade, prekomerna koncentracija moći u rukama jednog čoveka i rizik od populizma.
Ne znam, ali nekim slučajem sve mane, sve ove mane su pogodile i Republiku Srbiju. Dakle, sistem direktnog izbora predsednika opštine u Srbiji je dao loše rezultate, koji se, upravo, ogledaju u ovim elementima koji su navedeni preko Saveta Evrope.
Posebno želim da kažem nešto vezano za buduću imovinu jedinica lokalne samouprave. Kongres lokalnih i regionalnih vlasti izričito poziva države članice da posebnu pažnju posvete pitanjima vezanim za upravljanjem opštinskom imovinom, što treba vršiti pod nadzorom skupštine.
Na ovaj način, želim da odgovorim onima koji su u javnosti govorili da Srbija ide korak unazad i da je ustavno rešenje korak unazad. Želim da kažem da je ustavno rešenje u potpunosti u skladu s onim što se dešava u zemljama članicama Saveta Evrope, u potpunom skladu s Evropskom poveljom o evropskoj samoupravi, u potpunom skladu s preporukama Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope i potpuno u skladu sa potrebama koje kao društvo u ovom momentu imamo.
Što se tiče broja odbornika i članova veća, nismo menjali ništa, ne zato što mislimo da ne treba da se menja, nego zato što bi to pretpostavljalo promenu statuta jedinica lokalnih samouprava. S druge strane, Ustavni zakon je, iz meni krajnje nepoznatih razloga, predvideo da će se statuti usklađivati 90 dana nakon izbora, odnosno da će to činiti novoizabrani sastavi skupština jedinica lokalne samouprave, tako da bismo ovde došli u jednu pravnu dilemu, ali i u jedno praktično otvoreno pitanje – da li će jedinice lokalne samouprave da izvrše ove promene koje treba da se izvrše.
Šta smo ovim ostvarili? Ostvarili smo stabilnost. Izvršni organ je odraz skupštinske većine. Postoji niz mehanizama koje ćete videti u zakonu, kojim se predviđa da skupštinska većina ili postoji ili ne postoji. Ali, nema više – možda postoji, možda ne postoji, pa da nagađamo. Nema nagađanja, imamo većinu, ili nemamo većinu, imamo stabilnost, ili nemamo stabilnost.
Ne može biti – malo jeste većina, malo nije većina. Dakle, imamo stabilnost. Ako je nemamo, znači da se skupština ne sastaje i onda je raspuštena, ali ne može biti da se sastaje a da nema većinu.
Rekao sam da smatram da je važno pitanje odgovornosti. Vidite, biti predsednik opštine je velika čast i velika odgovornost i nije lako biti predsednik opštine. Ali, kad neko želi da bude predsednik opštine, mora da nosi i određenu odgovornost pred zakonom.
Nama se često dešavalo, posebno u ranijem sistemu, da izvršni odbor, tadašnji, a sada opštinsko veće, kaže – evo, doneli su odluku kolektivno. Ko će sada da goni kolektivno to veće zato što je odluka nezakonita?
E, pa, ako neko želi da bude predsednik opštine, moraće da ponese i malo odgovornosti. Predvideli smo da je za zakonitost odluka opštinskog veća isključivo odgovoran predsednik opštine, koji predsedava opštinskom veću. S druge strane, naravno, mora imati neki instrument, predsednik opštinskog veća može da suspenduje odluke, odnosno da odloži od izvršenja odluke opštinskog veća, i o tome neka reši skupština opštine. Ali, ne može se desiti da se opštinsko veće dogovori i donese nezakonitu odluku, posebno imajući u vidu da opštinsko veće odlučuje u drugom stepenu, da opštinsko veće, ipak, čine političari, i da za to niko nije kriv, sada je kriv predsednik opštine.
Stoga, budući predsednici opština, izvolite tu čast, ali preuzmite i odgovornost da pred zakonom odgovarate za zakonitost rada opštinskih veća. Predvideli smo nešto i veoma mi je drago da su to prihvatili predstavnici poslaničkih grupa s kojima sam imao prilike da razgovaram. To je rešenje da načelnike opštinske uprave biramo na konkursima. Nije pitanje opštinske uprave politika. Hajde da ih biramo na konkursima, da njihov mandat bude različit od mandata političkih predstavnika. Ajde, ako je predsednik opštine čovek kome pravo i nije baš blisko, ajde da ne može da naredi nešto protivpravno načelnik opštinske uprave.
Znači, načelnik opštinske uprave se bira na konkursu, a ceo sistem i ideje ćemo razraditi zakonom o zaposlenima u organima lokalne samouprave, za koji se nadam da će biti pred narodnim poslanicima u prvih šest meseci 2008. godine. Ovo je velika novina u našem sistemu i iskreno se nadam da ćete je podržati.
Što se tiče gradova, mislimo da je to veoma važno, gradovi će imati komunalnu policiju. Zakon o komunalnoj policiji ćemo uraditi u prvoj polovini 2008. godine. Mislim da su jedine manjkavosti našeg sistema lokalne samouprave, ako izuzmemo ove nestabilnosti u pogledu nadležnosti, upravo, nedostatak imovine, koji će se rešiti zakonom koji je u pripremi, i nepostojanje komunalne policije koja bi pomogla da se efikasno izvršavaju odluke lokalnih vlasti.
Na kraju, grad Beograd. Bila je obaveza 2002. godine da se u roku od šest meseci donese zakon o glavnom gradu, a sada je 2007, zakon nije donet, ali prilika je da ovaj saziv Skupštine usvoji zakon o glavnom gradu.
Organizacija glavnog grada je, kao što sam rekao, skoro istovetna s organizacijom drugih jedinica lokalne samouprave. Izbor izvršnih organa je u Skupštini, postoji Veće, postoji gradonačelnik. Gradonačelnik predsedava Većem, gradonačelnik ima zamenika, a bira se iz reda odbornika, dakle, apsolutno isto kao i kod jedinica lokalne samouprave. Iako je, kažem, princip da samim zakonom ne utvrđujemo nadležnosti, mi smo u zakonu o glavnom gradu, ipak, odlučili da neke nadležnosti utvrdimo, a te nadležnosti se tiču toga da Beograd upravlja svojim obalama.
Mislim da Beograd, sa toliko stanovnika i tolikim potencijalom, sada već ima neke nadležnosti, ali iskreno se nadamo i pozivamo da se u budućem periodu, sektorskim zakonima, izvrši značajniji prenos nadležnosti s Republike na grad Beograd.
Na kraju, moram nešto da kažem, za to su bile zainteresovane sve poslaničke grupe, o pitanju gradskih opština. Na moju veliku žalost, gradske opštine uopšte nisu normirane u Ustavu Republike Srbije. Gradske opštine nisu definisane kao jedinice lokalne samouprave i to svi znate.
S druge strane, imamo činjenicu da je Beograd veoma centralizovan grad. Imamo istinu da gradske opštine, koje imaju po 150.000 stanovnika, ne mogu da odluče o tome ni gde će kutiju za čišćenje cipela da postave.
Ne znam da li ovo uvažene kolege poslanici iz unutrašnjosti znaju, ali ja sam bio predsednik gradske opštine u Beogradu i moja opština nije mogla ni da kaže gde će staviti kutiju za čišćenje cipela, recimo, na Rospi ćupriji, odakle je moj kolega Migati, nego mi je to određivao grad Beograd. Verujte, takav je apsurd u gradu Beogradu.
Grad Beograd mora da se decentralizuje, a Ministarstvo će pružiti svu potrebnu pomoć za izradu statuta grada Beograda koji će izvršiti ovu decentralizaciju. Gradu Beogradu je neophodno da određena pitanja – pitanja urbanizma, pre svega, održavanja površina, određenih elemenata linijskog prevoza itd., prenese na gradske opštine i to je odgovor i jedini način da se izvrši decentralizacija grada.
Nije bilo moguće u zakonu o glavnom gradu vršiti normiranje njegovih unutrašnjih organizacionih jedinica. To bi, prosto, bila jedna vrsta političkog nasilja nad pravom da smo to učinili. U svakom slučaju, verujem da će Beograd izvršiti decentralizaciju, da će pokazati malo više interesovanja za normativnu delatnost.
Mnogo toga je moglo da se uradi i u ovom periodu, ali nije bilo novog ustava i to jeste bila velika prepreka. Sada imamo Ustav, imamo zakon o lokalnoj samoupravi, imamo zakon o gradu Beogradu, i ja se nadam da će grad Beograd imati velike koristi od usvajanja ovih zakona, a posebno da će biti sposoban da, svojim statutom, na pravi način vrednuje postojanje gradskih opština, koje postoje još od pedeset i neke godine, istina, u jednom drugom sistemu, tzv. komunalnom sistemu, ali realno je da postoje i ne može se ignorisati činjenica da, kada kažemo – opština Palilula, Vračar, Savski venac, zaista, mislimo na opštine i da ih ne možemo, tu je i Zemun, ima ih ukupno 17, poistovećivati s nekim mesnim zajednicama ili nešto slično.
Dakle, ostaje na gradu Beogradu da taj deo reši. Što se tiče Republike, mi smo dosledni, nismo hteli da uzmemo da rešavamo pitanja unutar Beograda, jer poštujemo ljude koji žive u Beogradu, političare koji rade u Beogradu, i očekujemo da oni to reše. Mi smatramo da su oni sposobni da sami to reše. Nećemo mi da uređujemo njihove unutrašnje odnose i mislim da je to dosledno i korektno.
U svakom slučaju, zahvaljujem na pažnji.
Zahvaljujem svima koji su učestvovali, ne želim da Ministarstvo ima autorstvo na ovaj zakon, svima koji su pomagali da dođemo do ovakve sadržine ovih zakona i nadam se da ćemo kroz amandmane doći do nekih rešenja koja, čini mi se, možda, nisu najbolje precizirana. Hvala.
