Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima gospodin Slađan Mijaljević.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, ovaj put se ne javljam zbog gospođe Čomić, ali ću je svakako pomenuti kasnije. Podneo sam amandman u ime Srpske radikalne stranke. U članu 24. posle reči "saradnju države sa" dodaje se reč "tradicionalnim", a posle reči "vođenje registra" dodaje se reč "tradicionalnih".
Videli smo, jedni su prihvatili, drugi odbili. Moj amandman je u skladu sa stavom Srpske radikalne stranke da država mora napraviti jasnu distinkciju između tradicionalnih verskih zajednica i brojnih verskih sekti koje, nažalost, vršljaju po teritoriji Republike Srbije i nanose veliku štetu u raznim oblastima društvenog života.
Po popisu iz 2002. godine, čak 95% stanovnika zemlje Srbije se izjasnilo da su vernici. Od tih 95% jedva nekoliko promila su bili vernici nekih novih religija ili organizacija sektnog tipa, kako se danas to definiše u svetu, naročito u sektnoj viktimologiji, i oni tek treba da se preporuče da budu priznati jednog dana.
Mi dugo nismo imali zakon o crkvama i verskim zajednicama, čak od 1993. godine. Doneli smo ga 2006. godine. Taj zakon koji je donet nije baš najsrećnije osmišljen, međutim, može da prođe. Prethodno ministarstvo, kada je na njegovom čelu bio književnik, imalo je šansu da jasno, vrlo ozbiljno i fino definiše tu problematiku koja nam preti kao rak-rana i jedna nova pandemija koja vlada svetom, da nas zaštiti od svega ovoga što mi doživljavamo trenutno u Srbiji, ali to nije iskoristilo.
U Ustavu stoji sledeće, recimo, član 43. glasi: "Jemči se sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru. Roditelji i zakonski staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima." Ovo je tačka 14. Povelje o pravima deteta. Lepo je što je ušla u ovaj član Ustava.
Da li oni koji sede u ministarstvima, naročito vera, policije, zdravlja, prosvete, nama omogućavaju da imamo apsolutnu slobodu kakvu nam Ustav dozvoljava? Ne. Radi se o tome da je ovo što smo dobili ovde kao predlog samo spisak lepih želja, fino i lepo pobrojano, ali naročito od 2000. godine, od kada je DOS došao na vlast, to ministarstvo je bukvalno prepušteno samo sebi i uvek se omalovažava da ne bi moglo da uradi ništa da spreči određene organizacije u vršljanju našom zemljom, naročito da ne može da napravi saradnju ni sa drugim ministarstvima, niti sa drugim institucijama u svetu.
Trenutno se na Kipru održava jedan kongres u organizaciji FECRIS-a. FECRIS je federacija evropskih centara za zaštitu i informisanje o delovanju sekti; 27 zemalja su članice, 48 udruženja. FECRIS je 2005. godine postao savetodavno telo Skupštine Evrope po pitanju sekti.
Ovo napominjem zbog toga što ovim europejcima koji nesmotreno hrle u zagrljaj Evrope hoću da kažem kako Evropa radi neke stvari, a kako su oni od 2000. naovamo radili neke stvari. Znači, 2000. godine koministar ili ministar na čelu Ministarstva vera je bila žena ginekolog, a posle nje je došao slobodni zidar. Kažem slobodni zidar zbog toga što je on arhitekta, protomajstor, izvođač i podizvođač na Hramu svetog Save. Najmanje je stručan za pitanje religija i rada verskih zajednica. Posle njega je došao književnik, koga sam malopre pomenuo, a onda inženjer elektrotehnike. Primećujete, sve stručniji od stručnijeg po ovom pitanju. Naročito kada se uporedi kako to radi Evropa.
Hoću da kažem da ni to ministarstvo ni ostala ministarstva koja treba da ga prate i koja je trebalo da potpomognu zakon o crkvama i verskim zajednicama kroz Krivični zakon, zakon o zdravlju, Zakon o obrazovanju, nisu to uradila na adekvatan način. Tada zaista jeste propuštena velika šansa.
Imali smo prilike da vidimo u poslednjih par godina da kada se pojavi neki problem ljudi koji sede u Ministarstvu vera ćute i ne rade ništa, kao što se desilo, recimo, u Novom Pazaru. Trenutno imamo posvađane tri struje kod stanovnika muslimanske veroispovesti. Kada su se pojavile vehabije i porušile one instrumente na koncertu u Novom Pazaru niko nije otišao da razgovara sa njima. Posle nekog vremena su im poslali specijalce, jurili se po planinama i pucali jedni na druge. Jedan policajac je ranjen, a jedan vehabija je ubijen.
Da li to znači da ćemo mi morati da između sebe na razne načine regulišemo naša osećanja i pravo na slobodu mišljenja i veroispovedanja tako, a da Ministarstvo neće raditi svoj posao?
Evo, i sada imamo taj slučaj da je Zakonodavni odbor prihvatio amandman, a Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio. To je upravo ono što odslikava situaciju na terenu. Šta se dešava? Dešava se to da sudovi, da centri za socijalni rad vape za pomoći. Lično sam veštačio, odnosno pomogao u veštačenju nekoliko centara za socijalni rad zemlje Srbije i svedočio na nekoliko procesa. Niko ne želi da napravi bilo kakav kongres koji će pomoći u obrazovanju tih ljudi kako da što lakše presuđuju u određenim procesima koji su se pojavili kroz problem koji su napravile sekte. Nešto od toga je i taj problem socijalne patologije, između ostalog, razvodi brakova, kome deca... Da ne pričamo o poremećaju u ponašanju, o delimično izmenjenoj svesti, trajno izmenjenoj svesti itd.
S obzirom na to da sam imao čast da se upoznam sa gospođom Čomić ovih dana i da uspostavimo na početku vrlo ozbiljnu i finu saradnju... Ja vas jesam, gospođo Čomić. Nadam se da će vaše veliko iskustvo u parlamentarnom radu pomoći meni kao članu Odbora za evropske integracije, a vi ste predsednik tog odbora, da napokon u ovu zemlju uvedemo prave vrednosti koje treba da ponudimo našem stanovništvu, a ne nešto što se uvozilo poslednjih osam godina i što je najbliže socijalnom radioaktivnom otpadu.
Ono što se promoviše kroz određene nevladine organizacije koje se bave prozelitskim, odnosno misionarskim radom, koje truju našu omladinu, pa i starije ljude po zemlji Srbiji, ono što se nudi preko medija, ono što se nudi po autobuskim stanicama, po bolnicama, po pijacama ne odražava sliku onoga što piše ovde u Ustavu, ne odražava stanje i želju određenih evropskih institucija koje se bave tom problematikom, pa stoga...
Dobio sam informaciju kroz određene dokumente da ste vi predsednik tog odbora. Izvinjavam se, biće nekih drugih koji će mi pomoći u tom radu, da zaista donesemo pozitivna zakonodavna rešenja koja ćemo prilagoditi našim uslovima i implementirati u naše zakonodavstvo, a radi boljeg i srećnijeg života stanovnika zemlje Srbije. Duhovno zdravlje je resurs koji mora da se štiti.
Ne znam samo šta je smešno, gospodine, od svega ovoga što sam rekao. Verujte mi, u zemlji Srbiji postoje samo dva savetovališta, a nijedno nije državno. U oba savetovališta u proseku godišnje dođe 100 ljudi. Verujte mi na reč, dolaze vaše kolege i dovode svoju decu. Hvala.

Zahvaljujem, za reč se javila gospođica Nataša Jovanović, pa ste onda vi, Milica Vojić.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, prvo da se obratim vama iz DS i G17, jer gospodin Čikiriz i gospodin Čotrić zaista su sedeli celog dana, vama hvala što ste se okupili, imate nešto pametno od nas da čujete, a mi ćemo večeras do 22.00 sata da radimo i lepo je što ste došli da u ovoj završnici današnjeg zasedanja čujete naše argumente.
Gospodin Slađan Mijaljević zbog svoje skromnosti nije želeo da kaže nešto više o onome čime se on bavi; nebrojene su publikacije koje je on napisao zajedno sa kolegama koje se bave pojavom jedne od najvećih pošasti, pored narkomanije, a to su verske sekte u našoj zemlji. U svakom slučaju, dao je veliki doprinos i nama poslanicima Srpske radikalne stranke kada smo argumentovano do pet sati ujutru raspravljali o Zakonu o crkvi i verskim zajednicama pre dve godine. On je s pravom reagovao, a naročito zbog činjenice da je ovo ozbiljna stvar preko koje ne možete i ne smete tako lako da pređete.
Kada smo usvajali zakon o osnovnom obrazovanju, onaj prvi, koji je kasnije izmenjen i dopunjen, morala sam odavde iz skupštinske klupe, seća se toga gospođa Pop-Lazić, da objašnjavam Čedomiru Jovanoviću da ako se ne prihvati amandman na član 9. Dragoljuba Stamenkovića, poslanika SRS, nastaće veliki problem u Srbiji, ako se taksativno ne nabroji koje su to tradicionalne verske zajednice, jer je to bio osnov, taj član zakona je regulisao uvođenje verske nastave u naše škole. Jednostavno sam mu rekla, on tada nije bio oženjen i nije imao decu – sutra će da se desi da tvoje dete, ne daj bože, neko vrbuje, bilo koje dete, ili da ti se pojavi roditelj (u to vreme je bio onako osion i šef poslaničke grupe, a kasnije potpredsednik Vlade) i da ti kaže, je li, što si ti dozvolio da sektaši poput mormona i Jehovinih svedoka, baptista i da ih ne nabrajam dalje drže versku nastavu u našoj školi? Da je ostao takav član zakona, to bi zaista moglo da se desi.
Dame i gospodo narodni poslanici, da mi srpski radikali nismo toliko insistirali da se tačno pobroji sedam tradicionalnih verskih zajednica u našoj zemlji, a to su: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Islamska verska zajednica, Jevrejska zajednica, Slovačka evangelička crkva AV, Hrišćanska reformistička zajednica i Evangelistička hrišćanska crkva, nastao bi potpuni haos.
Ovo je stvar koja je vrlo ozbiljna i zbog činjenice da postoje sektaški centri moći u našoj zemlji. Beograd je jedan od većih, pa čak, nažalost, i Kragujevac i Novi Sad. Mi nismo uspeli da ubedimo tadašnjeg ministra profesora Radulovića da u članu 3. Predloga zakona, gde je dozvoljeno da se na osnovu određenog broja navodno postojećih vernika registruje neka verska organizacija, a što je čudan, i za našu Srpsku pravoslavnu crkvu i za sve ove nabrojane tradicionalne verske zajednice neprihvatljiv pojam...
Vi vidite kakve su namere ovog raspopa Dedejića u našoj zemlji i kakve su namere drugih koji nasrću i na naše crkve i na sedišta naših eparhija. Dešavalo se, verujte mi, što se kaže, bože me oprosti, da se usred Kragujevca, usred Šumadije ti zagovornici verskih sekti, a svaka od njih je naravno destruktivna i asocijalna, drznu da se u mantiji obraćaju svešteniku Srpske pravoslavne crkve.
Imate situaciju da se u Beogradu, mislim da se to dešava na 20 metara odavde, od zgrade u Kralja Milana 14, pojavljuje par mormona. Taj je došao iz Amerike, iz države Jute, gde je inače njihovo sedište jer su svi koliko ih ima, 20 i kusur miliona, svi su mormoni. On još govori da je nemanjićkog porekla i da je njemu rečeno da dođe ovde itd. da preobrati Srbe. To su vrlo opasne stvari.
Sada moram da vam kažem zašto je vaša obaveza, i moralna a ako kao građani Srbije vodite računa i o našoj naciji i o pripadnicima drugih tradicionalnih verskih zajednica u našoj zemlji, da se ovo spreči i da usvojite ovaj amandman koji je predložio gospodin Mijaljević. On vama nije nepoznat, možda jeste kao narodni poslanik, ali nebrojeno je emisija i na državnoj televiziji i na drugim televizijama gde je on argumentovano i satima govorio o tome da to mora u svakoj zakonskoj odredbi ovako da se reši i da se kaže - tradicionalne, pa čak i one da se nabroje.
Samo da se vratim na trenutak kada smo imali ovde pred sobom... Čini mi se da je to bio dvadeset i neki oktobar pre dve godine, jer je 8. novembra, na Mitrovdan, proglašen novi srpski Ustav. Ušli smo ovde u salu i, pošto je gospodin Tomislav Nikolić cele noći radio sa tom radnom grupom, kada smo otvorili definisan predlog ustava videli smo da je u članu 44. izostavljen četvrti stav, gde je trebalo da budu nabrojane tradicionalne verske zajednice. Nama su se tada pravdali pojedini ministri iz Vlade – jer je to bio valjda opšti nacionalni konsenzus, donošenje ovog ustava, protiv kojeg je bio samo ovaj LDP, ali koga je to već briga – i rečeno nam je da jeste napravljena greška tehničke prirode, ali da će u svakom budućem zakonu koji reguliše odnos države i verskih zajednica da stoji reč "tradicionalnih" i da će one da budu nabrojane.
Vi sada vidite da li ste vi odgovorni ljudi, da li ste lagali tada, da li sada razmišljate o tome šta će da bude sa nama sutra, sa našom decom i kako ćemo da štitimo sve pripadnike tradicionalnih verskih zajednica kada u Srbiji, i kada u državi koja je i u smislu postojanja obaveštajnih službi... Želim da kažem gospodinu Todoroviću da sam ovaj kvazinedeljnik danas pominjala jer je to još jedna od agentura u Srbiji, ona, gospodine Todoroviću, koja vas je pomešala sa onim Todorovićem iz Lozovika, tamo kod Velike Plane, i objavila na naslovnoj strani da ste maltene multimilioner itd. Ja vam srdačno preporučujem da postupite onako kako vam zakon i pravo nalažu.
Verujem u ažurnost sudova i da će oni to lepo da urade. Naravno, ovo sam rekla ironično jer znam za one procese koje vodite odranije.
Ali, u svakom slučaju, razmislite. Možda niste obratili pažnju, možda mislite da je ovo tek nekakva tehnička stvar. Verujte mi da nije. Na kraju krajeva, ako pogledate Zakon o crkvama i verskim zajednicama... Na kraju, ne znam koje je doba noći bilo, mi smo se složili i onda su gotovo sve političke stranke glasale za to.
Kao što je za doktora Krkobabića i Partiju ujedinjenih penzionera Srbije važno pitanje penzija, koje oni apostrofiraju, tako im je isto važno i da njihova deca i njihovi unuci ne budu zavrbovani, ne daj bože, od strane neke verske sekte, kao i svima nama ovde i svakome ko razmišlja na zdrav i normalan način. Da vam ne kaže gospođa predsednik (naravno, iz etičkih razloga to ne može) koliko mora da pomaže ljudima i u našem Kragujevcu, kao jedan od najboljih stručnjaka, ljudima koji toliko zastrane, a to su, budite u to sigurni, najčešće deca.

Za reč se javila gospođa Milica Vojić-Marković. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, meni se čini da smo sada, posle dva amandmana kojima se praktično reagovalo na istu stvar, došli do trenutka kada možemo da otvorimo jednu finu raspravu o tome koji je od ovih amandmana prihvatljiviji i koji treba da popravi ovaj zakon.
Pre nekoliko minuta gospođa Nada Kolundžija je rekla da su u slučaju Ministarstva za Kosovo i Metohiju konsultovali tekst prethodnog zakona, što je sasvim u redu. Vidim da je i kad je u pitanju ovo ministarstvo konsultovan takav tekst, odnosno prepisan, s tim što je nešto izostavljeno. Ovde u tekstu je napisano – saradnja države sa crkvama i verskim zajednicama i unapređenje njihovog položaja. U tekstu koji je konsultovan, dakle u tekstu koji je donet za vreme druge vlade Vojislava Koštunice, stoji vrlo precizno određenje – sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Dakle, čini mi se da je tog trenutka kada je gospodin Pejčić podneo taj amandman, koji naravno nije u suprotnosti sa ovim što je rekao gospodin Mijaljević, ali mi se čini da jeste izdvojeno i treba da bude izdvojena Srpska pravoslavna crkva, mislim da je to preciznije određenje.
Da se razumemo, za vreme prve vlade Vojislava Koštunice donet je Zakon o verskim zajednicama i crkvama. U tom zakonu je vrlo precizno navedeno koje su to tradicionalne vere, naravno ne taksativno pobrojano, ali je vrlo precizno rečeno i tada smo imali saglasnost svih verskih zajednica i tradicionalnih crkava na prostoru Srbije. Dakle, one su bile saglasne i podržale su taj zakon.
Koleginica Jovanović se seća i navela je da smo mi te noći do pet ujutru raspravljali o finesama; mislim da je to bila jedna od najboljih skupštinskih rasprava koja je ikada vođena. Tada su velike stranke, SRS, DSS, podržale ovaj zakon, ali se sećam da je bilo strašno mnogo otpora kod nekih stranaka koje ovog trenutka čine ovu koaliciju za vazalnu Srbiju.
Ono što se meni ne dopada, i čini mi se da to nije slučajno izostavljeno, jeste to što je izostavljena baš Srpska pravoslavna crkva. Ne znam kome to određenje pravi problem. Dakle, Demokratska stranka Srbije zaista nema ništa protiv bilo koje druge vere; mi smo u tom zakonu o verskim zajednicama praktično dali mogućnost svima da vrlo ravnopravno sarađuju sa državom i da budu partner državi na teritoriji Srbije, ali mislimo da nije u redu da u Srbiji jedina koja ne može da bude partner, i jedina koja smeta prema ovom predlogu, bude Srpska pravoslavna crkva.
Sećam se da smo u vreme kampanje na televiziji videli da božićnoj liturgiji u kosovskom manastiru prisustvuje predsednik Tadić. Vidim da je više puta obišao bolesnog patrijarha. Čini se da je za potrebe kampanje i svega ostalog to sve u redu. Ne vidim šta nije u redu i ne vidim zašto je od svih crkava jedina koja je izostavljena Srpska pravoslavna crkva. Čini mi se da ovde imamo jednu situaciju koja nije dobra zato što je ovde 70% ljudi pravoslavno opredeljeno i mislim da nije u redu da im se oduzme pravo na veroispovest jer to je jedno od osnovnih prava koje svako ljudsko biće ima u korpusu ljudskih prava.
Prema tome, mislim da je trenutak da se otvori ova rasprava. I jedni i drugi smo izneli argumente i mislim da treba da čujemo argumente zbog čega je izostavljena odrednica – i Srpska pravoslavna crkva i tradicionalna crkva. To treba da razjasnimo zato što je to vrlo važno i mislim da treba da bude jasno svakom građaninu.

Zahvaljujem. Na naslov iznad člana 25. i na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Stefan Zankov.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Izvolite, gospodine Zankov.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što znate, mi u Srpskoj radikalnoj stranci se zalažemo za to da Ministarstvo za dijasporu promeni naziv i da on glasi onako kako je i ranije bilo – ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije. To je u amandmanu na član 2. lepo objasnio moj kolega narodni poslanik Milorad Buha. Podneo sam amandman na naslov iznad člana 25. i član 25. kojim se, između ostalog, traži i to, kao u amandmanu Milorada Buhe.
Srpska radikalna stranka ovim amandmanom traži još jednu stvar, a to je da se u opisu nadležnosti doda još jedna, dakle, da se u delokrug rada ovog ministarstva doda i sledeće, a to je - evidentiranje državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu radi uvođenja u posebnu evidenciju birača u inostranstvu.
Kako smo naveli u obrazloženju ovog amandmana, smatramo da je neophodno da država, pored formalnog zalaganja, preduzme određene konkretne korake za uključivanje državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu u politički život Srbije.
Onaj ko je bio poslanik u sazivu koji je izabran u decembru 2003. godine može da se seti da je jedan od prvih zakonskih predloga koje smo ovde razmatrali bio zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika kojim je dato pravo našim ljudima koji žive van naše zemlje da glasaju u našim ambasadama, odnosno da glasaju u inostranstvu. Sama ideja, tada smo to govorili, nije bila sporna, ali smo tada insistirali na tome da je koncept, u najmanju ruku, nedorečen, neprecizan i da u praksi može teško da se sprovede na ozbiljan način. To se pokazalo kao tačno posle nekoliko izbornih ciklusa, koliko smo imali od te 2004. godine kada su ove izmene zakona stupile na snagu.
Osnovni problem, po nama iz Srpske radikalne stranke, leži upravo u evidentiranju birača. Ima u tom zakonu još nekih stvari koje sada nisu tema, kao što je formiranje biračkih odbora, sprovođenje izbora itd., ali sam osnov problema jeste evidentiranje birača. Zašto? Po određenim podacima u inostranstvu ima preko dva miliona Srba i uopšte državljana Srbije, a za izbore je evidentirano nekih pedesetak hiljada.
Ne može država samo deklarativno da se zalaže za nešto, mora da preuzme odgovornost da se tako nešto i sprovede u praksi. Država mora da se bori da ovo pravo iskoristi što više naših ljudi u inostranstvu. Neću sada da ulazim u to zašto je to tako, o tome može dosta da se razgovara, o motivima zašto je država nezainteresovana, a na papiru je dala takvo jedno pravo. Dakle, treba da bude zainteresovana i da ozbiljno pristupi ovom poslu.
Jedna ovakva nadležnost Ministarstva za dijasporu bi stvorila uslove da se država ozbiljnije pozabavi ovim poslom. Nije dovoljno samo napisati – ministarstvo za dijasporu radi na poboljšanju uslova za ostvarivanje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu itd. Zbog toga tražimo jednu ovakvu formulaciju koja bi ušla u Predlog zakona, postala njegov sastavni deo, koja bi omogućavala da se sistematski ovaj državni organ bavi ovim poslom jer će to omogućiti tešnje veze sa našim ljudima koji žive u inostranstvu. Kao što sam rekao, mislim da je odgovornost države ovde nesporna.
Nema razloga da jedna ovako projektovana vlada, sa ovoliko ministarstava, ne može da obuhvati i ovaj zadatak i ovaj posao.
U tom istom članu 25, na koji sam podneo amandman, stoji da država, odnosno ovo ministarstvo treba da stvara uslove za povratak nekih naših ljudi u Republiku Srbiju. To se kosi sa čuvenom rečenicom vašeg nekadašnjeg lidera Zorana Đinđića upućenom Karli del Ponte, a odnosi se na Vojislava Šešelja i ko zna još koliko naših ljudi, koja glasi – vodite ga i ne vraćajte ga u Srbiju. Ja sam ovo razumeo kao vaše odustajanje i odstupanje od politike vašeg nekadašnjeg lidera.
Pozivam vas da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman kako bismo bar malo popravili tekst ovog predloga zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Izvolite. Nisam vas videla.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče smo imali jedan amandman koji je pokušao popraviti u formalnopravnom smislu sam termin ovog ministarstva. Tražili smo da se umesto Ministarstva za dijasporu uspostavi jezičko-pravni termin koji odgovara i Ustavu i drugim podzakonskim aktima koji regulišu ovu oblast, a to je da se ovo ministarstvo zove ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije. To ima uporište u podzakonskim aktima, odnosno u našem Poslovniku o radu Narodne skupštine koji u svojim odredbama ima uspostavljen Odbor za veze sa Srbima izvan Srbije i u tom pravcu bi taj dualizam trebalo da se ispravi. Nažalost, to verovatno nećete učiniti i ovaj naš amandman nećete prihvatiti.
Kolega narodni poslanik Zankov je pokušao da u nadležnostima ovog ministarstva dogradi određenim aktivnostima lošu formulaciju koju ste predvideli, a koju, verovatno, nećete ispraviti. Vrlo je bitno da se ova oblast dogradi, ne samo sa ovim inicijativama koje imate od strane SRS, nego da u potpunosti menjate karakter, ne samo rada ministarstva, nego svih neophodnih stvari što se tiče rada ovog ministarstva.
Juče sam konstatovao da nemate zakonsku regulativu u ovoj oblasti. Zašto je ona neophodna? Neophodna je zbog toga što se moraju utvrditi nadležnost, prava i obaveze svih subjekata koji deluju u ovoj oblasti, od republičkih organa, raznih državnih organa koji bi morali raditi na uspostavljanju daleko prisnijih odnosa i veza u oblasti ekonomske, finansijske, kulturne, sportske i svake druge saradnje između Srba u matici i Srba u dijaspori. Mi nemamo tu zakonsku regulativu, niti vi o njoj razmišljate.
S druge strane, nemamo strategiju unapređenja tih veza i odnosa. Strategijom se daju određeni pravci unapređenja odnosa u ekonomskoj, finansijskoj, privrednoj, kulturnoj, sportskoj saradnji itd. Zašto je to neophodno? Neophodno je da se zna šta će tu učiniti pojedini organ i koja je njegova obaveza, da se utvrde osnovni parametri te saradnje, da se zna datum kada će se šta u tom pravcu odigrati, da se vidi iz kojih izvora će se obezbediti sredstva za rad tih organa.
Neophodno je obezbediti finansijska sredstva da bi se mogla unaprediti ta saradnja.
Lokalna samouprava, to sam juče rekao, posvećuje daleko više pažnje nego republički organ, odnosno ovo ministarstvo. Ovo ministarstvo nema ni kadrove. Svega dvadesetak ljudi radi u tom ministarstvu. Nemaju zakonski osnov, nemaju strategiju razvoja, nemaju operativni plan aktivnosti itd., nema ništa. To je mrtvo slovo na papiru. Ovo ministarstvo ne može kao takvo da radi.
Lokalna samouprava čini daleko više nego što čini ovaj republički organ. Povezuju se i sportski i kulturno, dolaze za verske praznike ovde, odlaze tamo, razvijaju mnogobrojne oblike saradnje, privredno se povezuju, obezbeđuju sve preduslove da ljudi koji rade u inostranstvu dođu ovde i da svojim stručnim znanjem unaprede opštine, da sredstva koja su ostvarili tamo mogu da plasiraju na području opštine itd.
Daleko više bi trebalo da radi ovo ministarstvo, ali nažalost, ne čini se ništa od strane republičkih organa, odnosno vlasti, posebno od petooktobaraca, koji je trebalo daleko, daleko više da učine. Imaju ministarstvo, ali nisu ga unapredili, nisu stvorili materijalno-tehničke preduslove da se u ovom ministarstvu odradi ono zbog čega je i osnovano.
Bitno je naglasiti je da su naši zemljaci u inostranstvu podložni asimilaciji u jezičkom i u verskom smislu. Naša država ne čini ništa da to spreči. Kako sprečiti tu asimilaciju? Posebno je ona opasna kod mladih ljudi, kod stručnih ljudi koji usvajaju sve savremene tekovine informatičke, tehnološke, tehničke industrije i na taj način se odvajaju od srpskog korena, od srpske biti i gube sve ono što je odlika srpstva i pravoslavlja, naše kulture i naših običaja, naše tradicije. Upravo zbog toga i upravo na tom osnovu ovo ministarstvo treba najviše da radi. Ali, ako ministarstvo nema ni kadrove, ni finansije, ni operativne planove, ne očekujemo ništa, oni ništa neće učiniti.
Sve ovo što vam govori Srpska radikalna stranka vi ne uvažavate. Preko svih ovih naših amandmana prelazite onako kako to činite u poslednjih osam godina, ne uvažavate stavove, ne uvažavate naša mišljenja. Tako će i završiti vaša vlast.