Reč ima gospodin Tomislav Nikolić.

Ne želim da proširujem sukob i neću više niti će bilo koji radikal da polemiše sa predstavnicima DSS, sa ovima nas tek čeka rat, ali moram nešto da vam kažem, gospodine Samardžiću. Niste vi otišli u opoziciju zato što ste bili dosledni u politici prema KiM ili bilo kojoj drugoj politici. Otišli ste u opoziciju zato što niste imali mudrosti ili ste bežali od odgovornosti. Istorija će to pokazati.
Imali ste vi partnere da uopšte ne idemo na izbore, ali ste se poneli nekom svojom veličinom. Kao što je Milošević 2000. godine mislio da sigurno dobija izbore, tako ste i vi, izgleda, bili ubeđeni da ćete dobiti ove izbore. Nisam primetio previše iskrenosti ni u pregovorima o sastavu vlade. Sve mi se nekako čini da je taj krompir bio prevruć za vas i da vam se jednog dana učinilo da je prevruć.
Zbog toga, da vidimo kako će to da ide, ali je u sporazum koji ste sami zaključivali sa njima, sami parafirali sa njima, nemoguće unositi bilo šta i vi to jako dobro znate. Dakle, ili će biti sporazuma ili ga neće biti. Od vas sam čuo da je nemoguće da se menja sporazum. Ovo su obaveze za nas. Pitanje je hoće li ovo ovako ratifikovati bilo koja država koja je priznala nezavisnost KiM (ja sam ubeđen da neće) i pitanje je da li će Skupština EU da ratifikuje sporazum u kome mi kažemo da ne priznajemo njihovo prihvatanje nezavisnosti KiM.
Znači, nas tek čeka velika borba u kojoj bi parlament morao da bude složan oko sudbine KiM, ali ne želim da polemišem sa vama. Nekoliko godina unazad već govorimo da smo spremni da Srbija uđe u EU, ali pod uslovima da nas tretiraju kao ljude koji su uspravni, ponosni i čuvaju svoju zemlju. Ovaj zakon o ratifikaciji tera sve vladine činovnike, predsednika Vlade, države, Skupštinu - da čuvaju svoju zemlju. Znači, prozovite nas onog dana kada budemo dozvolili da Vlada načini bilo koji potez kojim se gazi naša osnovna ideja iz ovog amandmana da je Srbija jedinstvena i da u svom sastavu ima KiM.
Vi znate koliko je to težak i odgovoran zadatak, i sami ste učestvovali u odbrani KiM. Nekih velikih pozitivnih koraka nije moglo da bude, ja vas ne optužujem da ih nije bilo, nije moglo ni da ih bude, ali sada treba ići dalje. Ili mislite da ne treba da idemo nigde dalje zato što smo sami sebe doveli u situaciju da smo udarili glavom u zid?
Što se SRS-a tiče, kad god je neko hteo da brani zemlju, pa makar nam bio i najljući politički suparnik, od Miloševića do današnjeg dana, imao je našu podršku. Nikada nismo bili opozicija onome ko brani zemlju, zbog toga smo gubili izbore posle toga, ali jednostavno, to nam je ideologija, tome nas je naučio Vojislav Šešelj. Ko zemlju brani, njemu treba pomoći. Ako nisi u situaciji da sam odlučuješ kako će da se brani, pomozi onome ko je brani. To nas odvaja od ostalih političkih stranaka, koje izgleda još uvek nisu uspele da odrede meru kada su na vlasti i meru kada su u opoziciji.

Uvaženi narodni poslanici, dobili ste izveštaje Zakonodavnog i Odbora za evropske integracije.
Da li izvestioci ovih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predstavnik predlagača gospodin Đelić, potpredsednik Vlade i ministar za nauku i tehnološki razvoj, želi da da završnu reč, odnosno da se izjasni o amandmanu? (Da.)
SRS je ostalo još 10 minuta. Obaveštena sam da su ostali odustali ili im je vreme isteklo. Znači, SRS ima još 10 minuta.
Reč ima gospodin prof. Zoran Mašić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, juče je, u toku obrazlaganja SSP-a i Prelaznog sporazuma gospodin Đelić, kao potpredsednik Vlade, ovde posebno istakao i apostrofirao da ova dva značajna dokumenta, koja naša Skupština treba da ratifikuje, treba da imaju uticaja na jednu značajnu privrednu oblast, a to je poljoprivreda. Iz tih razloga mi je potpuno nejasno da u ova dva dana diskusije niko od članova i predstavnika vladajuće koalicije, pre svega narodnih poslanika, ali i samog gospodina Đelića, nije shvatio da treba detaljnije obrazložiti na koji način ova dva dokumenta koja ratifikujemo narednih dana utiču i šta će dobrog ili eventualno lošeg doneti našoj poljoprivrednoj proizvodnji.
Iskustvo zemalja koje su u proteklim godinama pristupile Evropskoj uniji jeste da je tim zemljama pristupanje EU omogućilo da značajnije unaprede i razviju poljoprivrednu proizvodnju. Apsolutno se nadam da će se to ostvariti u našoj zemlji, ali mislim da su naši poljoprivredni proizvođači, koji svih ovih godina veoma teško žive i teško privređuju, zaslužili da im se da jedna šira elaboracija o tome šta u narednim godinama očekuje našu poljoprivrednu proizvodnju i naše poljoprivredne proizvođače.
U vremenu koje je na raspolaganju pokušaću, kao predstavnik opozicione SRS, da iznesem neke činjenice koje su vezane za oblast poljoprivredne proizvodnje, za naš trenutni status u oblasti međunarodne trgovine i šta će eventualno pristupanje EU doneti toj poljoprivrednoj proizvodnji.
Ovde je izneto da u periodu implementacije ovih sporazuma, znači u narednih šest godina, treba da se potpuno ukinu carinske dažbine na negde oko 85% proizvoda koji su u međusobnoj razmeni naše zemlje sa EU.
Kako smo do sada štitili našu poljoprivrednu proizvodnju od uticaja konkurencije pre svega iz ekonomski i poljoprivredno mnogo razvijenih zemalja? To su, pre svega, carine. U našoj zemlji su do sada postojala tri osnovna carinska instrumenta. To su, prvo, tzv. ad valorem carine, zatim tzv. sezonske carine i specijalne dažbine koje smo najčešće u narodu nazivali prelevmani.
Prosečan nivo carinske zaštite poljoprivrednih proizvoda u našoj zemlji, i to meren ad valorem tarifama, trenutno je negde na nivou 21%. Carinjenjem poljoprivrednih proizvoda sa ovolikim procentualnim iznosom štićeni su naši poljoprivredni proizvođači i naša poljoprivredna proizvodnja. U narednih šest godina ovih 21% carina, ne računajući sezonske carine koje se uvode sezonski, prelevmani će manje-više ostati samo za 15% naših poljoprivrednih proizvoda, a za većinu drugih će biti ukinuti.
Trenutno najveći stepen zaštite od strane konkurencije uživaju rafinisani šećer, meso, mleko i proizvodi od mleka, zatim razna pića, prehrambeni proizvodi od žita i brašna i povrće.
Šta je naše trenutno stanje u oblasti izvoza poljoprivrednih proizvoda? Prema podacima Privredne komore Srbije, mi smo u 2007. godini izvezli poljoprivrednih proizvoda u iznosu od 1.690.000.000 i uvezli oko 1.116.000.000. Najveći deo izvoza odnosi se na voće i povrće sa 28%, zatim žitarice 22%, šećer 10%, alkohol 9%, meso 6%, duvan 2% i ostali poljoprivredni proizvodi oko 23%.
Gde su ovi proizvodi u najvećem obimu izvoženi? Ovde je gospodin Đelić rekao da je najviše izvoženo u EU. Međutim, mislim da je to ili moje pogrešno registrovanje ili pogrešno izneta činjenica.
Najveći deo naših poljoprivrednih proizvoda je tokom prošle godine izvožen u BiH. Od ukupnog izvoza 25% je izvezeno u BiH, 12% u Makedoniju, od zemalja EU najviše je izvezeno u Nemačku, oko 13%, zatim u Italiju i Francusku, oko 15%. Od zemalja u okruženju to su još Hrvatska, Rumunija i Bugarska koje su, istina, u EU ali je tu skroman obim izvoza.
Koliki je naš izvoz u odnosu na razvijene zemlje Evrope? Naš izvoz u oblasti poljoprivrede čini po stanovniku oko 160 dolara ili, prema tzv. aktivnom poljoprivredniku, 305 dolara. Prema podacima FAO za 2005. godinu, prosečan izvoz agroindustrijskih proizvoda po aktivnom poljoprivredniku u Holandiji je 60.000 dolara, u Danskoj 35.000 dolara, u Francuskoj 15.000 dolara.
Neka naši poljoprivredni proizvođači procene šta će značiti za našu poljoprivrednu proizvodnju da zemlje koje imaju ovoliki nivo izvoza poljoprivrednih proizvoda po aktivnom poljoprivrednom stanovniku, kada budu ovde njihovi proizvodi mogli ulaziti bez carina, koliko će to biti konkurentno našoj poljoprivrednoj proizvodnji, ili bolje rečeno, koliko ćemo mi biti konkurentni na tim tržištima.
Ono što će doneti koristi našoj poljoprivrednoj proizvodnji je korišćenje tzv. IPA fondova ili pretpristupnih fondova. Za oblast poljoprivredne proizvodnje mogućnost korišćenja tih fondova će biti tek onda kada naša država dobije status kandidata.
Juče smo mogli čuti u razgovorima sa predstavnicima EU da se to očekuje 2009. godine, s tim da nije precizirano da li će to biti početkom, sredinom ili krajem godine. Znači, tek tada će naša država moći koristiti ona tri pretpristupna fonda koja trenutno ne možemo da koristimo, a to je podrška politikama regionalnog razvoja, podrška razvoju ljudskih resursa i podrška ruralnom razvoju gde će najveći deo tih sredstava EU upravo ići za razvoj poljoprivredne proizvodnje.
Naša država je agrarna i sigurno će sve politike, i ove i nekih budućih vlada, biti u smislu razvoja poljoprivredne proizvodnje i mi sigurno moramo mnogo više učiniti da naša poljoprivredna proizvodnja bude konkurentna ne evropskom i svetskom tržištu. Ali, da bi se to ostvarilo, prvo ova vlada i ovaj parlament mora usvojiti mnogo veći agrarni budžet. Nadam se, kod rebalansa budžeta, da će se izdvojiti mnogo više sredstava nego što je izdvojeno ove godine.
Svakako moramo da stabilizujemo primarnu poljoprivrednu proizvodnju jer imamo strašne oscilacije upravo u osnovnoj, primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Moramo da poboljšamo kvalitet naše poljoprivredne proizvodnje, moramo da izvršimo usaglašavanje standarda, a i mnogo veći broj zakonskih propisa da donesemo iz oblasti poljoprivredne proizvodnje koji će biti usaglašeni sa propisima EU.
Dalje, da se promeni struktura poljoprivredne proizvodnje, da se mnogo više orijentišemo na gajenje industrijskog bilja, povrća, voća i prerađevina od voća, zatim žitarica, pre svega kukuruz i pšenicu, lekovito bilje, organsku proizvodnju (mi smo zemlja koji ima mnogo čistih prostora gde se može organizovati mnogo veći obim organske proizvodnje), zatim proizvodnju mesa, pre svega tovne junadi i jagnjadi ...
(Predsednik: Vreme.)
... onda, značajno poboljšanje marketinga i definisanje proizvoda sa robnom markom i mnogo većeg broja proizvoda sa definisanim geografskim poreklom. To su sve poslovi koje naša vlada, Ministarstvo poljoprivrede, na kraju i svi mi moramo učiniti donošenjem ovog sporazuma da pomognemo i unapredimo oblast poljoprivredne proizvodnje.
Na kraju, moram sa žaljenjem da konstatujem da sam očekivao da upravo vi, predstavnici vladajuće koalicije, iznesete ovo što sam ja rekao, ali iskreno se nadam da veliki broj građana u našoj državi veruje predstavnicima opozicionih stranaka, pogotovo predstavnicima SRS.
U ovom vremenu sam samo u malom obimu izneo ono što će biti pozitivno, ali i negativno za našu poljoprivrednu proizvodnju, ali i kod donošenja rebalansa budžeta ili novog budžeta biće prilike da mnogo više i detaljnije razgovaramo. Hvala na strpljenju.

Zahvaljujem. Po Poslovniku se javio gospodin Božidar Delić, izvolite.

Član 226. Iskoristio bih priliku, pošto je ovde gospodin Đelić, da mu postavim dva pitanja koja su za mene jako bitna. Gospodine Đeliću, da li je ovo tipski sporazum koji su potpisale i druge zemlje, recimo Hrvatska, Albanija, Makedonija, Crna Gora... (da ne idem dalje)? U načelu, da li je ovo tipski sporazum? Možete samo klimanjem glave da mi odgovorite, da bih prešao na drugo pitanje.
(Božidar Đelić, sa mesta: Malo jeste, malo nije.)
Znači, u načelu, ovo je tipski sporazum.
Pošto ste vi, gospodine Đeliću, pripremali penkalo da potpišete, moje drugo pitanje na koje treba da mi odgovorite danas ili sutra je: zašto smo mi potpisali najgoru varijantu sporazuma?
Sada ću to da vam pročitam, jer ste vi ovde posebno imenovali Hrvatsku. Želeli ste da nam pokažete da smo mi potpisali bolji sporazum od Hrvata. Član 49. tačka 5. b) hrvatskog dokumenta, ili neka to bude član 53. stav 5. tačka b) našeg sporazuma - nakon stupanja na snagu ovog sporazuma, društva kćeri privrednih društava zajednice imaće pravo sticanja i uživanja svojinskih prava na nepokretnostima kao i srpska privredna društva, a u pogledu javnih dobara, dobara od opšteg interesa, ista prava koja uživaju srpska privredna društva kada su ova prava potrebna za obavljanje privrednih delatnosti radi kojih su osnovana.
Isto ovo piše i kod nas i kod Hrvata. Ali, Hrvati, za koje vi kažete da su lošiji od nas, stavili su sledeću klauzulu - isključujući prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište.
Gospodo, ove četiri reči su ključne. Možete vi u 860 stranica da pišete šta god hoćete, vi niste zaštitili prirodna bogatstva i niste uopšte zaštitili svoju zemlju.
Ovako nešto loše potpisali su samo Crnogorci i Makedonci, a znate inače kakve su to države. Češka, Slovačka, Litvanija, Letonija, Estonija, Mađarska, Rumunija, Bugarska – imaju zaštitne mere najmanje sedam godina.
Dalje, u ovom članu se govori o četiri godine. Poljska je zadržala ove mere 15 godina. Znači, 15 godina ne dozvoljava nikome da kupi njezino nešto što se zove prirodno bogatstvo, nešto što se zove poljoprivredno zemljište, što se zove šume i šumsko zemljište. Zbog ovoga ja smatram da smo mi potpisali jedan izuzetno loš sporazum.
Gospodine Đeliću, vi morate objasniti, pošto kažete da ste čitali od reči do reči - zašto niste potpisali nešto kao Albanija, Hrvatska, Slovenija, Poljska i ostale zemlje?
Za mene su ove četiri obične reči koje nedostaju u ovom sporazumu ključne. Mi nismo zaštitili prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište.
To što smo mi u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu iz 2006. godine napisali da vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko lice, odnosno pravno lice, kada je u pitanju međunarodni sporazum, mislim da ne važi.
Ovo objašnjenje od vas očekujem ja ali isto tako mislim da očekuju i građani Srbije. Mislim da je izuzetno loše da imamo sporazum bez zaštitnih klauzula. Druge zemlje su zadržale te zaštitne klauzule 15 godina. Vidite u novinama povremeno kako se EU ljuti na Sloveniju zašto posle toliko godina ne dozvoljava da vlasništvo nad njezinim bogatstvima, nad njezinom zemljištu mogu da imaju i strana fizička, odnosno pravna lica.

Pošto na listama više nema prijavljenih za reč, a poslaničke grupe su iskoristile svoje vreme za raspravu po ovoj tački dnevnog reda, pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici ili predstavnici poslaničkih grupa koje još uvek nisu iskoristile ovo svoje pravo iz člana 93. Poslovnika, a to su DSS, G 17 plus, Za evropsku Srbiju i PUPS? (Ne.)
Da li predstavnik, odnosno predlagač mr Božidar Đelić, potpredsednik Vlade i ministar za nauku i tehnološki razvoj, želi da da završnu reč? Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, nalik onome što je rečeno danas posle podne, verujem da je danas bila jedna od najkvalitetnijih rasprava koju sam, barem od kada učestvujem u javnom životu Srbije, čuo, zato što se razgovaralo o veoma važnom sporazumu i o veoma važnom momentu za našu zemlju.
Neke pozicije su se iskristalisale i čini mi se da sada, na kraju ove rasprave, možemo i ovu diskusiju dovesti do logičnog kraja i veoma kvalitetnog zaključka za građane naše zemlje, nezavisno od toga za koju političku partiju su se opredelili.
Pokušaću da odgovorim, naravno ne na sva pitanja koja su bila pokrenuta tokom ove diskusije, to iziskiva mnogo vremena, ali u svakom slučaju želim da kažem da ovaj sporazum predviđa i seriju institucionalnih mehanizama koji će se brinuti o njegovoj valjanoj primeni.
Još jedna stvar, a to je da se radi o živoj materiji gde, primera radi, ukoliko jedna od dve ugovorne strane konstatuje da joj neka odredba ovog ugovora na bilo koji način može ugroziti vitalne interese, naravno da može pokrenuti, kroz mehanizme koji su predviđeni ovim sporazumom, i dodatnu diskusiju, pa i, ukoliko dođe do saglasja obe strane, promene u ovom ugovoru.
Isto tako, želim da kažem da ovaj ugovor nije poslednji ugovorni odnos koji ćemo imati ukoliko ovaj cenjeni dom odluči da ratifikuje ovaj sporazum. Imaćemo jedan ugovor koji će nam omogućiti i sam ulazak u EU. Jedan broj pitanja koji su danas izloženi biće razjašnjen. To se, moram da kažem, naročito odnosi na veoma važna pitanja koja je moj skoro imenjak gospodin Božidar Delić pokrenuo u svom izlaganju, ali dozvolite mi da odgovorim u najkraćim crtama na pitanja o najvažnijim temama koje su ovde pokrenute.
Što se tiče samog pitanja da li smo mi ovo dobro ili loše ispregovarali, istina je u tome da se, sa jedne strane, svaka zemlja koja želi da pristupi EU grčevito bori za sopstvene interese. Istina je, isto tako, da što je klub veći i širi, utoliko je situacija za novog, potencionalnog, kandidata donekle teža.
Ne treba imati bilo kakvu iluziju ili romantizam oko ovih evropskih integracija. O tome se nije pričalo, a ja želim samo da dam primer za to šta je bila evropska integracija, primera radi, za jednu Španiju ili Portugaliju, pa šta je onda ona bila za one zemlje koje su ušle u EU 2004. godine i šta je to potencijalno za nas.
Tačno je da su, dok je EU imala manji broj članica i dok je bila u većoj ekonomskoj ekspanziji, i evropski fondovi i način na koji se vršilo to proširenje EU bili velikodušniji. To je istina, to je jednostavno tačno.
Španija je, primera radi, dobijala svake godine i nekoliko procenata svog bruto domaćeg proizvoda u vidu direktne evropske pomoći.
To su cifre koje, primera radi, omogućavaju Grčkoj, koja je, sa nekih jedanaest miliona stanovnika, na nivou razvoja koji je osam do deset puta bolji od Srbije, da svake godine prima 6,5 milijardi evra direktno iz evropskog budžeta. Tačno je da neke zemlje imaju neku formu rente što su ušle ranije u taj klub bogatih zemalja i tačno je da nije sve pravično u ovom procesu.
Ako bismo sagledali u potpunosti i taj evropski budžet i uslove koji su ponuđeni onima koji žele da se pridruže EU, mogli bismo mnogo dugo da razgovaramo sa zemljama članicama. Mi to radimo, ali u suštini i među postojećim članicama stalno traje ta debata u vidu pravičnosti, ne samo u rasporedu sredstava, nego i u načinu i mehanizmima koji su institucionalni u odlučivanju.
Zapravo, to je dovelo i do krize koja je na momente zahvatila EU. Imamo jednu danas, a ona će biti rešena, u to sam duboko uveren, kao što je bio slučaj svaki put u poslednjih 50 godina evropskih integracija, ali to sigurno neće biti ni poslednja kriza koju će poznavati ta jedinstvena kreacija EU.
S druge strane, mi, kao Srbija, uz sve probleme koje smo imali, moramo se odrediti ne prema tome da li EU nama daje iste šanse i mogućnosti kao što je dala Španiji pre više od 20 godina, kada je ona ušla u EU, ili pak, kao što smo čuli, nekim zemljama koje su imale mogućnosti da potpišu slične sporazume pre nekoliko godina. Naravno, to jeste pitanje etike, ali se istovremeno moramo, kao odgovorni ljudi, postaviti prema realnosti i onim alternativama koje imamo kao zemlja.
U tom smislu želim da kažem nedvosmisleno za strateške grane naše industrije da smo uložili veliki napor i naišli na dozu razumevanja, naravno, ne na onom nivou koji smo mi svi želeli da postignemo, to je pitanje pregovora, ali u veoma značajnoj meri za ono što je poljoprivreda.
Za ovo što se tiče naših nacionalnih dobara, moram da kažem, pre svega za ono što su strateški resursi određene zemlje, da postoje dva načina na koja se to tretira, nezavisno od evropskih integracija. Sa jedne strane, to znači da se one ne prodaju nego se daju u koncesiju, a drugi način je da, ako je nešto apsolutno strateško, onda ga ne treba ni prodavati. Tu je poznato nekoliko načina. Javna preduzeća su jedna stvar. Ima mnogo drugih mehanizama i, naravno, jedan od veoma važnih poslova koji očekuju našu Vladu, ovaj naš cenjeni dom, jeste da definišemo te pravce i da donesemo odgovarajuće zakone.
Razgovora je bilo mnogo o gradskom građevinskom zemljištu. Imamo veliki broj problema sa poljoprivrednim zemljištem.
Došlo je do privatizacija gde jedan broj privatizovanih objekata, primera radi, ima upotrebu državnog zemljišta, dolazi do velikih tenzija na lokalu jer lokalne samouprave moraju odlučiti svake godine na licitaciji ko će eksploatisati ta dobra. Očigledno nemamo dobro rešenje, ali u svakom slučaju, ono što je sigurno, to je da, kada sagledamo ovaj sporazum, mi vidimo da on otvara veliki broj mogućnosti za našu zemlju, otvara nam na stabilan način vrata najvećeg tržišta na svetu od pola milijarde potrošača.
Isto tako, bilo je reči o jednom, da kažem, tržištu koje omogućava da naši proizvođači nađu mesto na njemu, blisko je, potrošačke navike nisu toliko daleke od naših u smislu onih proizvoda koji se traže.
Naravno, razlika u nivou života je i dalje velika. Ali, bilo kako bilo, za poljoprivredu, industriju i mogućnosti za naša preduzeća ovo je sporazum koji je u dubokom nacionalnom interesu naše zemlje.
Mi kroz ovaj sporazum omogućavamo domaćim i inostranim ulagačima da veoma jasno vide u kom pravcu ide naša zemlja, koji je stepen zaštite i još više od toga, da znamo da li je određena carina veća ili niža za jedan ili dva odsto.
Veoma često naši privrednici će reći: za nas je važno da znamo kolika će biti i danas i sutra i za tri i za pet i za sedam i za osam godina. To je ona velika vrlina jednog ovakvog ugovornog odnosa, jer donosi predvidivost u uslovima poslovanja i omogućava da se svi odrede prema njima.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je najbolji saveznik Srbije u borbi protiv nezaposlenosti. Sve zemlje EU koje su ušle u nju u proteklih 25 godina su jednoznačno imale veliki pad stope nezaposlenosti.
To se naročito videlo u onima koje su ušle u EU u proteklih nekoliko godina, mislim na onih sedam zemlja istočne Evrope koje su ušle 2004. godine, pa i naše susede iz Rumunije i Bugarske.
Mada, kao što svi dobro znamo, ima i kod njih i dalje velikih teškoća. Evropske integracije ne idu bez problema, kao što svi dobro znamo. U Bugarskoj i u Rumuniji je stopa nezaposlenosti prepolovljena i ona je danas veoma niska, do te mere da je debata u tim zemljama više oko pitanja kako obezbediti dovoljno radne snage nego kako obezbediti dovoljno radnih mesta za one koji tamo žive i rade.
Želim istovremeno da kažem, što se tiče ovog sporazuma, da on suštinski jeste trgovinski sporazum, ali isto tako je tačno, kao što je nekoliko puta rečeno tokom ove debate, da on ima i nekoliko elemenata koji su veoma važni i koji se tiču institutivnih reformi.
Tačno je da se ovim sporazumom Srbija obavezuje da unapredi svoje zakonodavstvo u domenu zaštite konkurencije.
Tačno je da se Srbija ovim sporazumom angažuje da obezbedi iste uslove za poslovanje, s tim što, naravno, primera radi, oko javnih nabavki imamo prelazni period od pet godina, tokom kojih ćemo imati vremena da uskladimo iste uslove za strana i domaća preduzeća. Kao što znate, po našem zakonu o javnim nabavkama, primera radi, domaća preduzeća imaju prednost od 20% u ceni.
To je nešto što, nadam se, potpisujući i ratifikujući sada ovaj sporazum, neće nestati, već će u roku od pet godina biti usklađeno. Od momenta ratifikacije ovog sporazuma naša preduzeća će biti tretirana kao domaća preduzeća na svim tržištima zemalja članica EU i, što nije nebitno, u svim onim elementima evropskog budžeta koji budu trošeni bilo gde, tako da će moći da konkurišu. Danas to možda izgleda teško, ali verujte, sa ovim će našim privrednicima posao biti veoma olakšan.
Mnogo je bilo priče o tome da li se naša zemlja, ratifikujući ovaj sporazum, na bilo koji način odriče Kosova. Odgovor je ''ne''. Odgovor je da naša zemlja nikada neće pristati da se odrekne Kosova. I u predizbornoj kampanji a i danas se stvari pokušavaju prikazati kakve nisu, da je Srbija naivna naspram nekih lukavih Evropejaca, da na ovaj način, očekujući neke ekonomske prednosti putem ovog sporazuma o stabilizaciji, može da izgubi ono što joj je najdraže, a to je njena celovitost i državni integritet.
To, jednostavno, nije tačno. EU niti je vlasna da odlučuje o tom pitanju, niti je jedinstvena po tom pitanju.
Nekoliko poslanika je tokom debate govorilo o tome - hajde da čujemo šta nam kažu oni koji nas podržavaju u borbi za naš teritorijalni integritet.
Kada čujemo predsednika Rumunije, zemlje koja je rekla da neće priznati nezavisnost KiM, kada slušamo ono što nam kažu naše kolege sa Kipra, a da ne govorim o tome koji su bili tonovi i preporuke naših saveznika iz Ruske Federacije, nedvosmisleno je rečeno da je u najboljem interesu Srbije, pa i u borbi za njenu celovitost i teritorijalni integritet, da nastavi putem evropskih integracija.
Srbiji je učinjena velika nepravda i ona mora danas da se pita koji je najbolji mogući način da se nosi sa tom nepravdom. Nije prvi put u našoj istoriji, ali oni koji stvarno poznaju našu istoriju znaju da nam nikada nije uspela samoizolacija, da nikada nije bila uspešna politika prazne stolice, politika vakuuma, već Srbija koja se hrabro suočava sa problemima, sa onima koji su vršili nepravdu, ona koja je jača, ona koja je u stanju da odbrani svoje interese.
U tom smislu, gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, tokom ove debate mi smo imali mogućnost i da dodatno unapredimo ovaj tekst.
Ako je već bilo pitanje da li je stvarno i zakonski uređeno da je Srbija spremna da uđe u EU, ali da neće prihvatiti da bude ucenjena na bilo koji način, ni da popusti u vezi sa KiM da bi ušla u EU, mislim da smo tokom ove diskusije veoma jasno videli da postoji izuzetno široki konsenzus oko jedne takve pozicije.
Samim tim, imam zadovoljstvo da kažem da u ime Vlade Republike Srbije prihvatam amandman koji je predložio gospodin Tomislav Nikolić jer ćemo na taj način, sa tri ključna strateška pravca, a to su odbrana našeg teritorijalnih integriteta, s jedne strane, naš ulazak u EU što pre ali ne po cenu gubitka našeg teritorijalnog integriteta, i pod tri, nadam se kao sledeća tačka dnevnog reda ove sednice Narodne skupštine, potvrđivanje naše želje da gradimo privilegovane odnose sa Ruskom Federacijom, pokazati da smo jedna ozbiljna zemlja koja veoma jasno stavlja do znanja celom svetu, našim saveznicima i onima koji možda danas oko nekih važnijih pitanja ne gledaju u istom pravcu kao i mi, da imamo oko onoga što je najvažnije nacionalno jedinstvo.
To ni na koji način ne znači da se slažemo, pozicija i opozicija, oko svega. Daleko od toga. To, naravno, ne znači da borba neće biti žustra u nedeljama, mesecima, godinama koje dolaze. Borba za vlast je normalna stvar, ali ja, nalik onome što su neki već rekli, verujem da današnja sednica i ova tačka dnevnog reda imaju veoma važnu ulogu.
Na momente, kada se stvari dešavaju, možda ne vidimo njihovu važnost, ali verujem da su, nalik onome što se desilo pre nekoliko godina, kada je formiran konsenzus o našoj državnoj politici, o Kosovu i Metohiji, današnja sednica i ova tačka koja formira na jasan način i pod jasnim uslovima šta je konsenzus za ulazak u EU, od prvoklasnog značaja za našu državu.
Političari dolaze i odlaze, vlade dolaze i odlaze, država iznad nas i Srbija danas, 2008. godine, veoma jasno kaže: da, želimo što pre u EU, ali nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije, i gradićemo privilegovane odnose sa Ruskom Federacijom. Tu je, čini mi se, urađeno nešto što se retko dešava u našem političkom životu. Iz ovoga svi izlazimo ojačani.
Ono što je veoma važno, u tehničkom smislu, želim da prihvatimo amandman sa ispravkom. Da budemo veoma jasni, to je nešto što stručne službe znaju, u formalnom smislu, i da to tako bude rečeno na sednici.
Neki bi mogli da kažu da je vlast ovim ojačana, ali mislim da će i oni iz opozicije koji budu glasali za ovaj sporazum izaći ojačani. Ali, to nije tako važno. Na ovaj način i ratifikacijom ovog sporazuma Srbija će biti ojačana i to je jedino što je važno. Hvala vam puno.

Zahvaljujem. Zaključujem zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između evropskih zajednica i njihovih država članica, s jedne strane, i Republike Srbije, s druge strane, i Predlogu zakona o potvrđivanju Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim pitanjima između Evropske zajednice, s jedne strane, i Republike Srbije, s druge strane.
Nastavljamo rad sutra u 10.00 časova. Tačka dnevnog reda je, kao što znate, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Zahvaljujem na radu.