Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrtog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2008. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 140 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 99 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za produžetak rada.
Obaveštavam vas da sam, na osnovu člana 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, pozvala da ovoj sednici prisustvuju: Milica Delević, pomoćnik ministra spoljnih poslova, Ksenija Milivojević, savetnik potpredsednika Vlade za evropske integracije, Tanja Miščević, direktor Kancelarije za evropske integracije i Vladimir Međak, pravni savetnik u Kancelariji za evropske integracije.
Prelazimo na 1. i 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O POTVRĐIVANjU SPORAZUMA O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANjU I PRELAZNOG SPORAZUMA O TRGOVINI I TRGOVINSKIM PITANjIMA IZMEĐU EVROPSKE ZAJEDNICE I REPUBLIKE SRBIJE (nastavak zajedničkog jedinstvenog pretresa)
Reč ima narodni poslanik gospodin prof. Dragoljub Mićunović. Izvolite.

Gospođo predsednice, predsedništvo, drage kolege, prvo želim da izrazim zadovoljstvo što već drugi dan radimo po dnevnom redu i bavimo se onim čime inače Skupština, po Ustavu, treba da se bavi – donošenjem zakona i ratifikacijom ugovora.
Danas raspravljamo o jednom dokumentu koji je, rekao bih, ekonomsko-trgovinskog karaktera i, kao takav, trebalo bi da ima stručnu analizu, da se istaknu prednosti ili eventualne rezerve oko tog dokumenta. Međutim, svi znamo da on ima širi značaj, jer posle dugog naizgled kolebanja Srbije da li će u Evropu ili neće, kada će, da li će zaostajati ili ne, imam utisak da su i poslednji izbori i sve ovo što se događalo tu dilemu otklonili.
Srbija se opredelila za evropske integracije na slobodnim izborima i u javnome mnjenju. Oko toga više nema kolebanja. Čak su, čuli smo, i stranke koje su dosta dugo imale velike rezerve, takođe spremne da podrže evropske integracije uz, naravno, određene rezerve, amandmane itd. Ali, ono što je bitno, što želim da konstatujem, to je, rekao bih, apsolutno shvatanje svih političkih faktora da naša integracija u EU nema alternativu.
Sada nam preostaje da vidimo kako ćemo tome pristupiti. Naravno, problem je i u tome kako razumemo današnji svet. Odavno je poznato da ništa nije tako snažno kao ideje kad im dođe vreme.
Ideja evropskog ujedinjenja veoma je stara. Javljala se još za vreme Francuske revolucije. Ali onda su bile nacionalne ekonomije te kojima je odgovarao jak državni okvir i Evropa je krenula putem nacionalnih država.
Danas ujedinjena Evropa nije rezultat nekakve ideološke priče, nije rezultat nekog projekta koji bi imao isključivo ideološko-politički karakter. Ona je rezultat nužnosti ekonomskog razvitka, pre svega tehnologije. Evropa se udružila zbog toga što je poznato da danas niko ne može biti konkurentan na svetskom tržištu ukoliko je ono manje od sto miliona potrošača. To diktira ekonomija, to diktira tehnologija, to diktira moderni razvitak sveta. Zato se Evropa ujedinjuje.
Sve evropske zemlje nisu slučajno to razumele i shvatile i uključuju se u taj projekat. Mi smo dosta vremena izgubili, da ne ulazimo u analize zašto se to tako dogodilo, ali najzad je taj deo završen i mi smo sada pred prvim koracima pristupanja EU.
Neću govoriti o ekonomskim prednostima, o tome je govorio potpredsednik Đelić, o tome su govorili i drugi govornici. Hoću da govorim o nečem što se tiče kulturnog, političkog, društvenog razvitka zemlje. Ništa ne može da unazadi jedno društvo kao što to može izolacija.
Drugim rečima, moramo znati da je razvoj kultura rezultat međusobnog dijaloga ljudi. To važi i za trgovinu, i za ekonomiju, važi, pre svega, i za kulturu i politiku. Ako mi razumemo da je jedino varvarstvo autohtono, kome ništa nije potrebno i nikakav kontakt sa drugima, onda moramo o tome povesti računa. Kultura nastaje kontaktima i uzajamnim uticajima.
Ulazak u EU znači upravo to – otvorena vrata, kontakti sa različitim kulturama, različitim istorijama, različitim ekonomijama. To uzajamno obogaćuje svakoga. Od svega me najviše raduje to što ćemo ne samo ekonomske standarde, nego i političke, kulturne i socijalne standarde razvijenog sveta morati ovde da primenjujemo.
Tu postoje tri elementa. Postoje građani koji su željni i posla, i slobode, i prava i bezbednosti. Postoji i društvo, koje takođe želi napredak, ali koje, takođe, ima i konzervativne institucije i elemente koji usporavaju njegov razvitak. I postoji država, koja je, po mom mišljenju, pružala najveće otpore i bojim se da ćemo upravo, bez obzira na političku volju i želje Vlade, kroz upravu i razne državne institucije, kroz njihovu inerciju, imati najveće otpore. To će sve biti savladavano našim priključivanjem EU.
Naravno, mi možemo na ovo pitanje gledati i istorijski. Nema više nikakve iluzije o tome da Srbija pripada, po svom geopolitičkom položaju, po svom istorijsko-kulturnom položaju, zajednici evropskih naroda. Ali, to treba da učinimo iskreno i svesno, i da doprinesemo i sami, svojim kulturnim identitetom, svojim vrednostima, bogatstvu Evrope i ovog sveta sa kojim želimo da sarađujemo.
Danas živimo u veoma ubrzanom vremenu. Nažalost, toga nismo uvek bili svesni. Vreme koje imamo nije naše, nego je vreme građana, pojedinaca, ljudi i svako ovde izgubljeno vreme upravo znači izgubljeno vreme za građane. Zbog toga je neophodan racionalni rad. Čuli smo ovde i predloge, da ćemo sve zakone koji su neophodni, koje od nas zahteva i Savet Evrope, koje od nas zahteva i pridruživanje EU, usvojiti u ubrzanom ritmu i da ćemo, uz veliku saglasnost, sarađivati.
Naravno, da bi jedan projekat imao veliki uspeh, veoma je važno i da on ima široki konsenzus unutar našeg društva. Verujem da će čak i one političke grupacije koje su imale otpor prema udruživanju sa Evropom vremenom početi da vide blagodeti i prednosti takvog projekta i da će nailaziti na sve manje otpore.
Svaka vlada, ako sebi misli dobro, mora da vodi dijalog s opozicijom, mora da neguje opoziciju. Zbog toga se zalažem da u svakom trenutku ovde sarađujemo potpuno ravnopravno i da uvažavamo prava i onih koji nemaju većinu da donesu određenu odluku.
Svaka kritička primedba samo koristi jednom projektu.
Verujem da ćemo, posle ratifikacije ovog sporazuma i onog o kojem ćemo razgovarati sutra, krenuti putem ubrzanog integrisanja naše zemlje ne samo u Evropu, nego naravno i u ostali svet i u bolju saradnju i sa drugim zemljama, kao što su Rusija i druge, a ne samo sa Evropom. To znači našu otvorenost prema svetu i to jeste izvor naše budućnost.
To je što sam želeo o ovome da kažem, uz zadovoljstvo što se krećemo u pravom smeru, što smo pokrenuli naš vagon sa slepog koloseka na kojem smo se u jednom trenutku našli. Hvala.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku se javio gospodin Velimir Ilić.

Poštovani narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da slušamo profesora Mićunovića kako nam je lepu priču ispričao o Evropi i mi smo presrećni što će Evropa nas prihvatiti, i što će se kultura razvijati, i što ćemo ekonomiju srediti itd., ali, gospodine Mićunoviću, ta Evropa je jednoj suverenoj Srbiji uzela veliku cenu za ovo o čemu vi sada govorite – 15% teritorije. Niko u Evropi nije platio takvu ulaznicu i to je političko siledžijstvo, koje je napravljeno nad Srbijom.
Zato vas molim, vi ste uticajan čovek, predsednik ste Političkog saveta DS koja je ovde nosilac vlasti, imate svakodnevne kontakte sa Evropskom zajednicom, zašto se ne izborite da nas cene, da nas poštuju, da nas shvate kao partnere a ne da nam otimaju deo teritorije? To je ponižavajuće za jedan narod. Lepo je to, i hoćemo mi u Evropu, i svi ćemo, nije ništa sporno, i opozicija i pozicija, ali shvatite, EU siledžijski uzima 15% teritorije suverene države Srbije bez blagoslova Saveta bezbednosti i radi šta hoće.
Naši političari koji kontaktiraju s njima toliko su nas ponizili, omalovažili, potcenili, da to Srbija nikad u svojoj istoriji nije doživela. Naravno, sada nam postavljaju dodatne uslove i sada ćete vi toj predivnoj Evropi da priznate nezavisno Kosovo, da im isporučite koga god hoće. Što ih ne pitate, kada imate kontakte, kakav je to sud u Hagu kad je najvećeg teroristu Haradinaja pustio, Orića pustio? Na šta to liči? Tamo sede naši generali koji su obavljali svoju dužnost, bili na radnom mestu i radili svoj posao.
Prema tome, ja vas molim, nemojte tako euforično, ono o čemu smo juče razgovarali, pričati o Evropi. Budite ozbiljan političar. Mi dajemo 15% teritorije, mi dajemo naše svetinje. Vi dajete, gospodine Mićunoviću, jer prihvatate Evropu bez ikakvog uslova. Objasnite im o čemu se radi. Mi hoćemo u EU, ali dostojanstveno, uspravno i kao partneri Evropske unije.

Za reč se javio narodni poslanik profesor Žarko Korać. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, način kako mi vodimo razgovor o ovom sporazumu je mera racionalnosti koju danas imamo u  Srbiji.
Iako Sporazum sadrži u svojim uvodnim delovima osvrt na ljudska prava i demokratske institucije, to je u osnovi ekonomski sporazum i čovek bi očekivao da većina poslanika, ako ne svi, sa stanovišta interesa lokalnih sredina u kojima žive, regiona, odgovori da li smatra da je naša delegacija dobro vodila pregovore, da li je ovaj sporazum u ekonomskom interesu Srbije jer, kao i u svakom sporazumu, u njemu ima stvari koje su vrlo povoljne za nas, ima stvari koje su manje povoljne za nas, ima stvari gde su napravljeni određeni kompromisi.
Veliki trud je uložen u ove pregovore koji su dugo trajali i rezultat tih pregovora je ovde – 139 članova, sedam aneksa, sedam protokola. Vrlo su specifični. Nažalost, jako mali broj poslanika u ovoj sali je (njihovo je suvereno pravo da govore kako hoće i šta hoće, to je nesumnjivo) konkretno rekao šta mu se ne dopada u tom sporazumu i šta nije dobro sa stanovišta interesa Srbije kao celine ili regiona u kome se oni nalaze.
Na primer, ovde se govori o koncesijama za poljoprivredne proizvode. Ovde ima ljudi koji predstavljaju delove Srbije koji su izrazito poljoprivredno usmereni, privreda je zasnovana na poljoprivredi. Šta to znači za njihov region? Ništa od toga ovde nemamo i to je, nažalost, kažem, mera racionalnosti.
Ono o čemu ja želim nešto malo da govorim je činjenica da postoje dve strane koje ovo ugovaraju. Jedna je EU i zemlje koje danas nju čine, a druga je sama Srbija. Činjenica je da su se ovde čuli hvalospevi o radu prethodnih vlada, međutim, možemo vrlo kritički da govorimo o tome šta je urađeno. Samo ću podsetiti da je prva odluka o usklađivanju domaćeg zakonodavstva sa evropskim donesena 2003. godine. Međutim, vlada formirana 2004. godine je taj proces usporila i nisu tačne ocene da je ta vlada ubrzala proces evropskih integracija. Činjenice su da je ona taj proces usporila.
Mogao bih da navodim puno argumenata za to – povlačenje svih postojećih reformskih zakona iz skupštinske procedure 2004, sistematsko sklanjanje kadrova koji su na tome radili – tako da su pregovori sa Srbijom o potencijalnom zaključivanju ovog sporazuma otvoreni tek u oktobru 2005. godine, a tek u julu 2006. godine Vlada je usvojila Akcioni plan za jačanje institucionalne sposobnosti za preuzimanje obaveza u procesu evropskih integracija.
Dakle, ako govorimo o učinku naše strane, činjenica je da je vlada koja je izabrana 2004. godine taj proces u suštini usporila i da je on išao mnogo sporije nego što je mogao.
Tek Akcioni plan iz 2007. godine (samo činjenice da vam iznesem, poštovani narodni poslanici) navodi 44 zakona, koja su morala da se donesu 2007. godine da bi ovaj proces bio ubrzan. Od ta 44 zakona samo nekoliko je usvojeno. Može se reći da je učinak i vlade ali i ove skupštine u 2007. godini katastrofalan što se tiče evropskih integracija.
Navešću samo jedan primer. I u Ustavu je to garantovano i, naravno, jedna od pretpostavki ovog sporazuma jeste sigurnost pravnog poretka i zaštita vlasništva. Ustav iz 2006. godine formalno garantuje pravnu sigurnost i neprikosnovenost privatnog vlasništva. Međutim, šta mi do dana-današnjeg nismo uradili? U tome smo jedinstveni, zaista, u svim postkomunističkim zemljama. Nije usvojen zakon o denacionalizaciji. Dakle, Srbija je jedina zemlja koja nije usvojila zakon o denacionalizaciji. Nije donet zakon niti drugi pravni propis koji omogućava da gradsko građevinsko zemljište bude u privatnom vlasništvu a ne u dugotrajnom zakupu i nisu izvršene promene u stvarnopravnom obligacionom zakonodavstvu u cilju bolje zaštite manjinskih prava.
Navodim ove primere samo da bih pokazao da, kada se ovakav sporazum sklapa, onda se obe strane na nešto obavezuju i on pokazuje da ono što je sama Srbija uradila u procesu evropskih integracija u smislu harmonizacije zakonodavstva u velikoj meri zaostaje za onim što je realno moglo da se dogodi.
Bojim se da će, ako nastavimo da koristimo raspravu o ovom veoma važnom ekonomskom sporazumu sa EU na način kako to sada činimo, iznoseći isključivo političke argumente, Srbija i dalje zaostajati u toj harmonizaciji i da će zaostajati, u suštini, za svojim priključenjem EU.
Ako je većina građana opredeljena za članstvo u EU (jer mi nemamo nikakvo drugo okruženje, Srbija je evropska zemlja, mi smo evropski narod i to je najveće izvozno tržište na svetu, drugi najveći uvoznik u svetu je EU, to je jedan ekonomski džin), mi onda moramo drukčije da radimo u ovoj skupštini. To ne znači da se ne vode političke debate, ali kada je ovakav sporazum na dnevnom redu, čovek zaista racionalno očekuje da mu neko odgovori koji mu se član dopada, šta mu se ne dopada, šta misli eventualno da je moglo bolje da izgleda.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Smatram da ova tačka dnevnog reda gubi svaki smisao ukoliko se Vlada ne izjasni i kaže da je amandman SRS-a sastavni deo Predloga zakona.
Pošto Vlada još to nije rekla, onda stičem utisak da se bavimo pogrešnim poslom. Zašto pogrešnim poslom? Zato što nas je neko namerno naterao da ulazimo u debatu o nečemu što je protiv Ustava Republike Srbije. Naravno, ne ulazim u emotivno stanje nekih ljudi (šta im se sviđa, šta im se ne sviđa), međutim, Ustav Republike Srbije obavezuje.
E sad, ukratko bih da objasnim zašto Ustav Republike Srbije ne obavezuje Borisa Tadića, ne obavezuje gospodina Đelića i ne obavezuje ove evrofanatike. Evrofanatizam podrazumeva da postoje i evroskeptici. Evroskeptici postoje i u Evropskom parlamentu, ali je zabranjeno da postoje evroskeptici u Srbiji zbog evrofanatika. E sada, šta kaže evrofanatik u svojim sabranim delima?
Evrofanatik kaže ovako - ovaj sporazum ili ova dva sporazuma treba da se prihvate jer, ako se ne prihvate, onda Srbija ne može da izvozi 15 tona pastrmke godišnje. Znači, Kosovo i Metohija za 15 tona pastrmke godišnje. Ili, da to pretvorim u ekonomski prepoznatljivije podatke, to je 60 tona šarana godišnje. Šezdeset tona šarana godišnje i izvoz prema Evropskoj uniji u zamenu za gubitak Kosova i Metohije.
Juče je jedan mladi poslanik, vođa jedne poslaničke grupe, pričao o pozitivnim stvarima koje su se desile Mađarskoj i Poljskoj onog trenutka kada su ušle u Evropsku uniju. Zaboravio je samo jednu stvar da potencira ovde, da Mađarska nije ušla u Evropsku uniju bez dela teritorije i da Poljska nije ušla u Evropsku uniju bez dela svoje teritorije. Eto, to je ta mala razlika, oko koje se mi razlikujemo.
Naravno, DS uopšte ne interesuje ni kolika je država, ni kolika će da izgleda, ni ko će ovde da živi, ni ko će da stanuje. Njima je bitno da potpredsednik može za dve godine u opoziciji da zaradi 11,5 miliona evra. To je američki san, vidite i sami da to može da se ostvari, to nije nikakav problem. Naravno, da malo defiluju, da preuzimaju obaveze, što reče gospodin Mićunović, u ime građana. Sve su obaveze preuzeli u ime građana i sve što je njihova obaveza, koju su glatko potpisali, osetiće građani Republike Srbije.
Juče i danas se razgovara u Briselu, to je svojevrsna trgovina (ti meni, ja tebi), a 10. septembra dolazi Serž Bramerc i tada će ova demokratska proevropska vlada da postigne dogovor sa glavnim tužiocem oko toga kako da se efikasno ubije Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu. To je sastavni deo ovog paketa.
E sad, pošto je gospodin Đelić bio izdašan i zahvalan kao sagovornik i saradnik, evo, bože sačuvaj šta je on napisao u svom podsetniku. Bože sačuvaj, gospodine Đeliću.
Naravno, on je pravio ovde sinopsis i šta da mu novinari postave kao pitanje da bi on dao odgovor, a zna se već i odgovor. Recimo, na pitanje šta misli o tome da li se oseća kao izdajnik, pa on odgovara.
Navešću samo nekoliko interesantnih pitanja i odgovora. Jedno od tih pitanja jeste: Da li ste pokušali da pregovarate promenu SSP kako bi EU potvrdila da je KiM sastavni deo Srbije?
Šta je pripremio za odgovor gospodin Đelić? Kaže ovako: Takva odredba stoji u našem Ustavu i nema potrebe da nam bilo ko drugi potvrđuje najviši pravni akt naše zemlje. Evropska unija nema nadležnost da odlučuje o takvom pitanju. SSP sadrži odredbu koja jasno štiti teritorijalni integritet Srbije i sve drugo su zlonamerne političke manipulacije.
To znači "ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe". Zašto? Zato što postoji i još jedan vrlo važan deo o kome gospodin Đelić neće da priča, a taj deo se, recimo, zasniva na svojevrsnoj hronologiji. Samo ću da navedem neke datume. Recimo, 7. novembar 2007, 6. decembar 2007, 28. januar 2008, 16. februar 2008, 17. februar 2008, 28. februar 2008, 9. april 2008, 29. april 2008. i – najvažniji datum u celoj toj hronologiji – 11. maj 2008. godine. Sve je urađeno, i sa parafom, i sa potpisom, i sa pregovorima, i sa proevropskim snagama itd. da bi se instalisao izdajnički režim u Srbiji jer očigledno neki u zapadnoevropskoj uniji nisu završili prljav posao sa Republikom Srbijom.
Sada nam se nudi sporazum. Države članice Evropske unije to potpisuju, Srbija potpisuje, još dve evropske agencije. Od 27 država Evropske unije njih 20 je priznalo nezavisno Kosovo i Metohiju. Šta njih obavezuje u ovom sporazumu? Ništa. Kad je ovaj sporazum stupio na snagu? Prvog jula, nezavisno od toga da li vi hoćete ili nećete. Šta se desilo 28. aprila? Oni dali saopštenje - ništa se ne priznaje u ovom sporazumu, još nije stupio na snagu, čeka ratifikaciju u ovim državama članicama Evropske unije. Kad će oni to da ratifikuju? Nikada.
U međuvremenu Euleks ulazi. Piter Fejt daje neke izjave, neću da ih čitam pošto će verovatno neko iz SRS-a da pročita kakve su to izjave, da su poželjne države koje su prijatelji nezavisnog Kosova. Mi prijatelje nezavisnog Kosova imamo u Vladi. Ministar za Kosovo i Metohiju i njegov državni sekretar – to su bili funkcioneri kosovske vlade, Goran Bogdanović i ovaj Oliver Ivanović, on samo što još nije bio u SRS-u, u svim strankama je bio.
Koja je to državna politika? Vi ste prodali Kosovo i Metohiju, samo je pitanje kako da se to prizna, kako da se to saopšti. Za šta ste prodali? Za 15 tona pastrmki i 60 tona šarana godišnje. E, to je vaša cena, tol'ko vi koštate. Dokle ćete da trajete? Do onog momenta dok neko u Evropskoj uniji ne proceni da treba da vas promeni. Zašto? Ni Amerika ni Evropska unija ne vole gubitnike.
Vi ste gubitnici. Jeftini ste. Zbog sitnih stvari, sitnih pogodnosti za vas kao pojedince vi ste u stanju da prodate sve i svašta, ili da budem precizniji, da poklonite.
Znači, ova vlast traži da narod puzi. Ovu vlast onda treba gurnuti. Ovo nije vlast ovog naroda. Vlast koja je formirana i koalicija koja je formirana je suprotno volji građana. Gde ste vi to izračunali da je većina građana za ovo što vi pričate? Na bazi dogovora dva lidera i jednog penzionera? Privatna kombinacija, privatna država. Sa tom privatnom bratijom mi nemamo potrebe da vodimo politički dijalog jer bi se svodio na koristoljublje. Mi se ne bavimo politikom radi toga.
Čime vi ostvarujete vlast? Čime vi priznajete nekome vlast na Kosovu i Metohiji? Pozivate se na Rezoluciju 1244. U čemu ona i dalje važi na Kosovu i Metohiji? Verbalno se, navodno, protivite onima koji otimaju Kosovo i Metohiju, ali s njima srdačno razgovarate, s njima se ljubite.
Bez podrške Solane, ta podrška je vama važna jer ona prouzrokuje strah kod građana i na bazi tog straha vi pravite neke kombinacije sa G17, sa SPS, sa drugima, sa levima, sa desnima, čak se javljaju i neki koji su politički odavno preminuli, poput SPO, ali svako je poželjan da se napravi tih 126, eventualno 128, ne daj bože da se neko razboli, da sve bude rezultat političkog procesa, dogovora, kako reče jedan pre nekoliko dana u nekoj emisiji, kaže - u Skupštini treba poslanici da razgovaraju sa argumentacijom, a ne da se obraćaju građanima.
Građani, shvatite da imate vlast koja nema vozačku dozvolu. I zapamtite, što se tiče DS i Borisa Tadića, Kosovo i Metohija vredi 15 tona pastrmke, 60 tona šarana.

Reč ima narodni poslanik Željko Ivanji.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi potpredsedniče Vlade, da li bilo ko u ovoj sali može imati nešto protiv temelja EU? Ti temelji su definisani ciljevima EU, a to su mir, stabilnost, ekonomska dobit, političko jedinstvo i socijalna jednakost. To su temelji na kojima počiva EU, a to su osnove politike Vlade Republike Srbije.
Evropa je, svakako, sećanje na naše poreklo i činjenica da je ulazak u EU spori povratak kući naše države. Da li bilo ko može da ima nešto protiv ukidanja monopola, pospešivanja konkurentnosti naših preduzeća, najvećeg mogućeg tržišta, najboljeg položaja naših ljudi i zaposlenih u inostranstvu i članove njihovih porodica, slobodnog kretanja ljudi, rada i kapitala?
Da li neko može da ima nešto protiv jedne genijalne ideje koja je stvarana vekovima, ideje najhrabrijih ljudi tog vremena, Kalergija, Spinelija, Čerčila, De Gola? Protiv ovih ideja su danas oni koji su ostali na đubrištu istorije.
Ovde danas, imajući u vidu tumačenja pojedinaca, slobodno mogu reći da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju postoji i da će Srbija vrlo brzo postati član EU. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju postoji u formalnopravnom smislu jer je zaključen između dve ugovorne strane, Srbije i Evropske zajednice i država članica na osnovu saglasnosti njihovih volja, što predstavlja temelj obligaciono-pravnih odnosa.
Saglasnost ugovornih strana postoji i oko člana 135. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji definiše status Kosova po Rezoluciji 1244. Tačno je da će Sporazum proći ratifikaciju svih parlamenata država članica i mogu da garantujem da će isti biti ratifikovan, imajući u vidu da je čak i za one države koje su priznale nezavisnost Kosova, priznale je na nelegalan način, ta odredba člana 135. apsolutno prihvatljiva i one nisu bile u zabludi, kao što tvrde pojedini pravni analitičari i pravnici pojedinih političkih stranaka, da su one bile u zabludi oko tog člana Sporazuma, pa da je on zbog toga ništav.
Taj član je prihvatljiv i za našu državu jer se poziva na Rezoluciju 1244. Nama ta rezolucija predstavlja komparativnu prednost u ostvarivanju svojih prava pred Savetom bezbednosti i Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija.
Zašto je taj član prihvatljiv za obe ugovorne strane? Pa, zato što se tim članom definiše faktičko stanje, definiše se neprimenjivost Sporazuma na teritoriji na kojoj država, nažalost, nema kontrolu. Ponavljam: nažalost, nema kontrolu ni u formalnom ni u pravnom smislu.
Zašto je ta odredba u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju? Iz jednog razloga, zato što je taj sporazum trgovinski i postavlja se jedno logičko pitanje - kako će Srbija preduzimati određene mere iz ovog sporazuma ukoliko to nije moguće na delu teritorije Republike Srbije? Ponavljam: nažalost, nije moguće. Zato je status Kosova definisan članom 135, jer bi Sporazum bio neprimenljiv, imajući u vidu da se radi o jednom trgovinskom sporazumu.
Pa, zar mi da odgovaramo za kršenje ljudskih prava na Kosovu, za kriminal, za korupciju? Da li mi ubiramo poreze dole? Da li mi kontrolišemo carinu, policiju? Na kraju, da li mi otplaćujemo kosovski dug? Zar mi da ga otplaćujemo? To ne dolazi u obzir, to ne bi bilo realno. Na taj način posebno finansiramo albanske teroriste.
Optimizam o ratifikaciji Sporazuma u parlamentima zemalja koje su priznale Kosovo crpim iz činjenice da su taj čin preduzele i vlade tih zemalja a da nisu svi parlamenti bili za nezavisnost Kosova, imajući u vidu stav parlamenata Italije i Češke, koji su iskazali stav protiv njegove nezavisnosti.
U pogledu dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji definiše obavezu Srbije da sarađuje sa svim nezavisnim državama u regionu i tumačenja da se ta obaveza o saradnji odnosi na Kosovo, napominjem da Kosovo nije nezavisna država. To zapravo nije nikakva država. To što je 20 evropskih zemalja priznalo Kosovo ne znači da je Kosovo priznato od strane EU, imajući u vidu da EU nema formalnopravni legitimitet za priznavanje država. Savet ministara je telo koje je moglo da da preporuku članicama da pristupe priznanju Kosova, ali to nije uradila. Ne zaboravite da Savet ministara nije nikada naveo da treba priznati Kosovo.
Za spoljnu politiku EU neophodan je konsenzus članica i o spoljnoj politici odlučuje se konsenzusom, a ne većinom. Podsećam vas da sedam država nije priznalo nezavisnost Kosova. Obavezujući su akti EU samo u prvom stubu EU, a to su evropske ekonomske zajednice, a to su upravo akti između kojih je jedan i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nakon njegove ratifikacije.
Dakle, priznanje nezavisnosti Kosova od strane pojedinih zemalja EU ne znači da je EU priznala Kosovo, niti je taj čin, koji su preduzele navedene države, obavezujući za državu Srbiju. To je volja njihovih vlada, koja u formalnopravnom smislu za nas ne predstavlja ništa do trenutka koji se nikada neće dogoditi, a taj trenutak je da Kosovo postane nezavisna država priznata od strane Generalne skupštine EU.
Čin priznanja samozvane države ima formalnopravno dejstvo, ali samo za onu državu koja je to priznanje učinila, a međunarodnopravno nema nikakvo dejstvo. Međunarodnopravno gledano, Rezolucija 1244 je na snazi. Mi ćemo svoja prava braniti pred Međunarodnim sudom pravde, u Ujedinjenim nacijama, ali ne pred sporazumom koji nam je na dohvat ruke i koji nam daje velike mogućnosti. Naravno, to su samo velike mogućnosti, od nas zavisi da li ćemo benefite koje donosi ovaj sporazum realizovati.
Raduje me i primer koji je juče naveden po pitanju Makedonije, da je prosečna plata manja od naše iako je Makedonija potpisala Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji pre sedam godina. Upravo to govori o uspešnoj ekonomskoj politici koju smo mi vodili svih ovih godina. Imamo veću prosečnu platu u odnosu na Makedoniju, a garantujem da će ta prosečna plata biti veća nakon potpisivanja, nakon ratifikacije ovog sporazuma i nakon njegovog stupanja na snagu.
Pored faktičkog i formalnopravnog, suštinski, stanje na Kosovu je nepromenjeno. Kosovo, kao samozvana, samoproklamovana država, nema nijedan benefit od jednostranog priznanja, tako da taj status ne može biti održiv na dugi rok. Kosovo je priznato od četvrtine ili petine članica UN a stanje ljudskih prava na teritoriji Kosova je, blago rečeno, katastrofalno. Korupcija je katastrofalna, od severa pa do juga Kosova.
To je problem koji ne predstavlja element jednog trgovinskog sporazuma koji donosi benefit našoj zemlji. To je problem koji nije nov, to je problem pokidanih korena naše zaboravljene državnosti, koja nije bila ništa drugo nego temelj evropske civilizacije, kulture i tradicije na koju su naši preci bili toliko ponosni. Ko je pokidao te korene? – to je osnovno pitanje. To su oni koji su programski bili za Jugoslaviju, za Srbiju i Crnu Goru. Nama je Srbija na prvom mestu.
Evropa se u svojoj istoriji najviše oslanjala upravo na taj svoj ekonomski stub, a to su svakako putevi, mostovi i raskršća različitih kultura na kojima su se ljudi sastajali i razmenjivali i dobra i iskustva. Evropa je i gorela, Evropa je i patila, uvek je bila između mita i stvarnosti, baš kao što je to bila i Srbija, bila je na velikim iskušenjima baš kao što je bila i Srbija, ali je uvek ostala Evropa, za razliku od Srbije, koja najzad ima svoju državnost nakon 80 godina. Izvesno je da je Srbija deo Evrope u svom suštinskom biću, a uskoro će postati deo Evrope i u svom formalnopravnom smislu.