Poštovane kolege narodni poslanici, nas ovde u parlamentu ali i sve druge državne organe obavezuju sve do sada usvojene rezolucije i deklaracije vezane za KiM, pa je tako za mene gotovo nesporna činjenica da je Vlada, a i poslanička većina, u obavezi da prihvati amandman SRS-a.
Ukoliko bi predstavnik Vlade za ovom govornicom to izgovorio odmah, mogli bismo ovu raspravu i te kako da skratimo. Dok se to ne desi, osećam obavezu da još jednom skrenem pažnju na neke veoma važne činjenice vezane za potpisivanje ovog sporazuma, ne ulazeći, naravno, u to da gospodin Đelić ni formalno nije mogao u tom trenutku da parafira taj sporazum jer nije imao ovlašćenje prethodnog premijera, odnosno to ovlašćenje je bilo povučeno.
Želim da skrenem pažnju i javnosti i vama na činjenicu da je ovaj trgovinski sporazum, u stvari, već stupio na snagu i da taj paraf ima konstitutivno dejstvo, s obzirom na to da u njemu piše da će on stupiti na snagu prvog dana drugog meseca od dana kada ga Skupština verifikuje, a ukoliko se to ne desi do 1. jula ove godine, onda se smatra da je on već stupio na snagu.
Tako da treba svi da znamo da to, u stvari, u pravnom saobraćaju već postoji i da se smatra ratifikovanim iako mi o tome razgovaramo post festum, što ne znači da ne treba da govorimo o tome kakve sve posledice to može da ima.
Možda ću se malo ponoviti, ali gledaću da to bude sasvim kratko. Mislim da je potpisivanjem ovog sporazuma Srbija ipak upala u zamku (koju možemo, evo, da ispravimo) i naknadno odobrila Sporazum sa neprimenjivanjem i nepriznatim od druge ugovorne strane (stavom 2. člana 135) i jasno stavila do znanja ostalim državama da njihovo priznanje KiM nije prepreka za normalnu saradnju i potpisivanje međunarodnih ugovora u kojima se Srbija tretira bez dela teritorije, Kosova. Time se stvara mogućnost i ostalim državama članicama, i UN i EU koje to do sada nisu učinile, da to naknadno, bez ikakvih posledica, učine.
Treba imati u vidu i obavezu prihvaćenu ovim sporazumom o svestranoj saradnji sa svim državama u regionu, i onih obuhvaćenih procesom integracija u EU, pri čemu je kosovska državnost priznata od strane članica EU, a izgradnja institucija i pridruživanje EU pod budnim okom Euleksa i same EU, pa se, shodno tome, ta obaveza odnosi i na dobrosusedske odnose kandidata Srbije sa Kosovom.
To je opasnost o kojoj bi trebalo da vodimo računa i ne bi trebalo da tek tako lako pristupamo potpisivanju bilo kakvih međunarodnih ugovora i sporazuma ukoliko stvari nisu potpuno jasne. Dakle, naše je da o svemu razgovaramo, da sve imamo u vidu, pa da onda odlučimo.
Sporazum kao ekonomsko-politički akt, po mom a i po mišljenju mnogih koji se time zaista ozbiljno bave imajući pre svega kritički stav, a smatram da mi ovde treba da zauzmemo upravo kritički stav, predstavlja osnov kolonizacije Srbije kroz stvaranje uslova adaptacije i uprave, i prostora, i infrastrukture i ljudi na standard pre svega metropola i multinacionalnih kompanija radi nesmetane eksploatacije i ubiranja profita.
To je valjda svima jasno i svi smo kroz istoriju naučili šta znači bilo kakvo ujedinjenje. Nije prvi put da se Evropa ujedinjuje, to se dešava od srednjeg veka pa naovamo.
Članom 32, tu se malo osvrćem na ekspoze potpredsednika Vlade, predviđa se neograničeni uvoz poljoprivrednih proizvoda u Srbiju sa ovlašćenjem Evropske unije (tzv. povlašćen položaj) da jednostrano suspenduje izvoz iz Srbije u slučaju prelaza limita koji utiče na stabilnost tržišta.
Članom 55. se vazduhoplovni prostor Srbije deli na zajednički evropski, to jeste spomenuli, ali ste zaboravili unutrašnji, i sve bez Kosova i Metohije. Dakle, i tu smo videli njihovu skrivenu nameru i zbog toga je naše insistiranje na onom amandmanu.
Cilj uspostavljanja zone slobodne trgovine Srbije i Evropske unije sa obavezom ukidanja carine na uvoz robe poreklom iz EU ide, naravno, u prilog pre svega EU.
Rekli ste - odvijala bi se u periodu od dve i po do šest godina, to je kao vreme za prilagođavanje slobodnoj trgovini za pojedine sektore domaće industrije i poljoprivrede, uz obezbeđenje stranaca, usklađivanjem domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, i deklarativnim otvaranjem EU za robu iz Srbije, koje, moramo da priznamo, realno nema ili je neznatna, a ako je bude, biće opet limitirana, što znači da nismo baš u ravnopravnim odnosima i verovatno ne možemo ni da budemo, uvek jači nameću slabijima.
Ovo može da bude, po nekom tumačenju, i ugovor po pristupu pa, prema tome, one tvrdnje ''isposlovali smo'', ''istrgovali smo'', ''izdejstvovali smo'' – nismo baš izgleda mnogo dobro trgovali. Nama je bilo ponuđeno nešto što je Vlada očigledno želela i morala da prihvati.
Bez vlastitog predmeta i sredstava rada, ovo kažu ekonomisti, a ja sam se potrudila da malo sa više strana posmatram ovaj ugovor i da pročitam šta misle oni koji, nažalost, do medija ili do naše štampe ne mogu da dođu.
Ne bih se pozivala na poznata imena, srpske intelektualce koji su pokušali da ukažu na štetne posledice i ovog sporazuma. Dakle, bez vlastitog predmeta i sredstava rada, Srbi postaju samo gola radna snaga, oruđe koje govori u rukama tuđinskih gospodara.
Navedeni gubitak ekonomske slobode, jer ekonomske slobode neće biti, vidite kako se to u Evropi dešava, kako reaguju i Irci, na neki način i Englezi reaguju na to, kako su Šveđani reagovali, kako je Holandija svojevremeno reagovala na Ustav EU, navedeni gubitak ekonomskih sloboda predstavlja realnu osnovu potpune političke zavisnosti i instaliranja marionetskog lokalnog režima ili nastavka uslovljavanja i diskreditacije protivnika do njegovog uspostavljanja, odnosno, u krajnjem slučaju, gubitka državnog subjektiviteta, kao i kulturno-religiozne zamene identiteta.
Narod ostvaruje prava preko otuđenih predstavnika i evrobirokratije – to kažu oni koji su već u EU. Oni se bune protiv te birokratske centralizacije, Brisela, i kažu da je on nešto što bi moglo da se nazove i centralnim komitetom ili slično centralnom komitetu nekadašnje komunističke partije.
Dakle, nije ovo ništa novo. Kroz istoriju smo imali priliku da se upoznamo sa svešću o neophodnosti jedinstva u Evropi, zasnovane pre svega na veri, na hrišćanstvu, pa je došlo do podele i okupljanja oko Katoličke i Pravoslavne crkve i napravljen je razdor između Istoka i Zapada za svagda, pa se nakon toga pojavila i Protestantska crkva i želja Francuske da dominira u svetu i Evropi, pre svega, i onda pokušaj, opet, da se okupe protestantske države oko nje i da ona još dodatno vrši kontrolu nad Austrijom.
To je sve dovelo, znate i sami, pretpostavljam, do krvavih ratova u novijoj istoriji, da ne spominjem sve ono što se u međuvremenu dešavalo, ali tu je i Francuska buržoaska revolucija i mnoge vrednosti koje smo nasledili od tada, koje se nisu baš opravdale i koje se danas preispituju čak i u Evropi, a ne samo kod nas.
Došli smo da fašizma i nacizma, i komunizma, koji je opet imao jednu te istu želju, okupljanje evropskih država iz različitih razloga, nekada kao protivteže SAD-u, nekad zbog hladnog rata između nekadašnjeg SSSR-a i SAD, a ovo novije, od Saveta Evrope pa nadalje, okupljanje evropskih država jeste, pre svega, na ekonomskim osnovama, ali nemojte da zaboravite ni one političke i geopolitičke, i opet uticaj SAD na tu istu Evropu.
Na ovo opominjem samo zbog toga što smatram da uvek moramo da budemo veoma oprezni jer je istorija trebalo da nas nauči da je oprez neophodan, da smo više puta bili izigrani i da smo više puta u odbrani te Evrope upravo mi stradali.
Htela bih da dodam samo još nešto vezano za izlaganje nekih mojih prethodnika koji su o tome da treba braniti evropske vrednosti govorili, mislim, na neprimeren način, gotovo šizofreno. Nemojte da se ljutite, nemojte da se vređate zbog toga što to tako nazivam.
Iza mene je predsednik Skupštine, koja bi mogla da potvrdi da sam potpuno u pravu, jer se u stručnoj terminologiji ovaj simptom naziva poremećaj ega, odnosno rascep ličnosti.
Imamo različite aršine za mnoge stvari i, dok Solanu svi okrivljujemo, svi podjednako mrzimo, ili jednako etiketiramo, svi podjednako etiketiramo Karlu del Ponte, verujem i ova strana i ona, i svi građani Srbije, dakle niko ne može da kaže da su to neke svetle ličnosti i da nam oni nešto žele dobro, ti ljudi su upravo eksponenti te EU i tog novog svetskog poretka, s druge strane, govorim o narodu, o svima nama, na tu Evropu gledamo kao na nekog ko će nam doneti zlatno kokino jaje.
Dakle, da li tu nešto fali u našem rasuđivanju? Fali. Oni su nam doneli bombardovanje, oni su nam doneli sankcije, oni su formirali Haški tribunal, oni nas uslovljavaju da isporučujemo naše građane, naš celokupan vojni i politički vrh, našeg bivšeg predsednika. Kakav god da je on bio, to nijedna država ne bi uradila. Mi dozvoljavamo da nam tamo ljude ubijaju, ne dižemo svoj glas protiv kršenja ljudskih prava. Ovde u zemlji nam ubijaju ljude na mirnim protestima. Kad pokušamo da dignemo glas protiv toga, kažu to je govor mržnje, to su raznorazne kletve, ne znam ni ja šta.
Treba li samo da ćutimo? Treba li potpuno da se povinujemo onome što nam ta Evropa na tacni daje, da ne podignemo glas čak ni protiv TV programa ili američkih filmova koje nam TV neprestano pušta, gde krvi ima do kolena? Da ne kažem da deci do 20 godina čak ne bi trebalo ni dozvoliti da to gledaju. Ja, pravo da vam kažem, odmah promenim kanal ili bih morala da popijem neki od sedativa, za umirenje, da bih takav film mogla da pogledam, a deca sede i gledaju.
Zato danas čitamo u novinama, "RRA" kaže - možda bi trebalo skupštinske sednice odloženo prenositi (samo, nemamo tehničkih sredstava) da to ide 30 sekundi kasnije, da bismo mogli da secnemo ako nam se ne sviđa šta neko od gospode radikala kaže. Znate šta, evo, tu je predsednik Skupštine, neka potvrdi, kao stručnjak, jesam li ja u pravu, ima li tu neke naše šizofrenije ipak.