Biću vrlo kratak, zato što ovde postoje neki ljudi kojima se mnogo žuri, pošto su i do sada žurili i do sada su radili u interesu građana Srbije i konstruktivno. Reći ću vam još jednu stvar, žao mi je što ovde postoje još neki ljudi koji su se prepoznali u mom obraćanju Srpskoj radikalnoj stranci.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, povreda Poslovnika, pa narodni poslanik Zoran Nikolić ističe povredu Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Pošto se mnogo ljudi javlja povodom povrede Poslovnika, onda čovek kasno reaguje. Gospođo predsedavajuća, vi ste povredili član 27. tačku 3. Poslovnika, u kojoj se kaže da se predsedavajući stara o primeni Poslovnika. Starajući se o primeni tog poslovnika vi ste uspeli da u malopređašnjoj razmeni diskusija jednom narodnom poslaniku, nije bitno kojoj političkoj grupi pripada, kažete kako on ne sme da se obraća drugim narodnim poslanicima sa ove govornice. Istina, piše to na jednom mestu u statutu.
Kako vi mislite da se realizuje odredba člana 101. stavovi 1. i 2. Poslovnika, koja kaže: "Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku". Stav 2: "Ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe". Znači, u oba slučaja se radi o replici.
Kada se iznosi replika ona mora, u najmanju ruku, izražavati aluziju na govor prethodnog govornika i nemoguće je ne spomenuti ga, tako da ne mogu da vidim kako vi zamišljate da se uopšte odvija rasprava o povredi Poslovnika ili da se koristi pravo na repliku u smislu člana 101, bilo da je u pitanju stav 1. ili stav 2, a da se na bilo koji način neka referenca na prethodnog izlagača, koji je izazvao to pravo na repliku, ne da. To je prosto nemoguće.
Hoćete da govorimo u šiframa; kad nas neko izazove na repliku, mi onda da kažemo - osoba iks, ipsilon; ili - neko je jednom rekao, pa da se obraćamo onda apstraktno nekome van ove sale ili da se obraćamo vama? Znate, nismo u sudnici, niti naš poslovnik reguliše pravila ponašanja u sudnici kada se pitanja isključivo postavljaju preko sudije. Ovo je živa rasprava i nemate pravo da ljudima oduzmete pravo na živu raspravu. To je nešto što je ovim poslovnikom garantovano.
Dakle, najlepše vas molim, pošto ste se danas, zamenjujući predsednicu Narodne skupštine, strahovito uživeli u ulogu predsednice Narodne skupštine, što vi niste, srećom, vi ste prešli granicu i počeli ste da nam svima držite lekcije iz lepog ponašanja i tumačili ste Poslovnik na različite načine, kako vam je palo na pamet.
Do sada sam se trudio da u svim svojim izlaganjima i komunikaciji sa vama budem maksimalno pristojan. Zaista sam svaki put eksplicitno uvažio sve vaše razloge za koje nalazim da su opravdani i čak sam doživeo sa vaše strane da ste to učinili prema meni. Ali, ja sam deo ljudi u ovoj sali i imam pravo da reagujem na povredu Poslovnika, kao što imaju pravo i svi drugi, radi zaštite interesa građana koji su birali narodne poslanike. Ovaj put to ne činim sebe radi, nego drugoga radi i mislim da sam pri tom u pravu.

Nije bilo povrede Poslovnika. Dakle, jedan narodni poslanik je upozoren da se gestom i verbalnom i neverbalnom komunikacijom ne obraća direktno i ne ulazi u dijalog dok je za govornicom. To je odredba koja se odnosi na međusobno dobacivanje. Nije bilo nesporazuma u primeni Poslovnika, pošto su i poslanik i poslanička grupa na koju se to neprimereno ponašanje odnosilo iskoristili svoja prava iz Poslovnika i pravo na repliku. Ne vidim da je došlo do kršenja Poslovnika u toku predsedavanja. Ako želite, možemo se izjasniti o tome u danu za glasanje.
Narodni poslanik Zoran Ostojić ističe povredu Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Opet povreda člana 104. Izvinite, stvarno, šta - nemoj? Nemoj da izlaziš? Nemoj da se javljaš? O tome je malo ranije trebalo da mislite i da kontrolišete tu većinu, bar da vas dolazi dovoljno. Nema vas mnogo, 128, dva fale. Drugi put povedite računa. Mi želimo da radimo po zakonu, ali da ne bude sve sada vama, sada malo njima, ovoj strani.
Drago nam je što pominjete cenu gasa. Gospodo, to je pomenuo neko iz vaše stranke pre sat vremena, a sada i gospodin iz DSS-a, a mi pre podne. Vidite, o ceni gasa je trebalo da mislite kada ste glasali za energetski sporazum sa Rusijom. To je direktna posledica. Sada imamo najskuplji gas. Pod dva, ko uvozi gas? Nemojte sada - nije. Jeste. Činjenica je da je 60% poskupeo gas...
(Predsedavajuća: Molim vas, bez međusobnog dijaloga.)
To je činjenica. Mi se nadamo da će Ustavni sud sprečiti taj štetan ugovor. Mi se nadamo da do tog štetnog ugovora neće doći. Nadamo se. Kakvo je ono glasanje bilo, a tu ste svi zajedno bili, izgleda da su nam male nade. To je ono što je važno za građane, jer zaista je nezamislivo da jedna stvar poskupi 60%, osim možda u nekim zemljama, da ih ne pominjem, jer imamo diplomatske odnose.
S druge strane, ko uvozi? Mi ne znamo. Državna je tajna kolika je ulazna cena. Pošto još uvek traje rasprava o informacijama, odnosno o zakonu o zaštiti podataka o ličnosti... Ovo nije ličnost, ali je državna tajna, to je suština. Nemojte sa tom jeftinom demagogijom - mi se brinemo za narod, gle, ova vlada loše radi, poskupeo... A da Vlada loše radi to pokazuje 100 dana, to uopšte nije sporno. Budite dosledna opozicija, pa onda kažite - jeste, možda onaj ugovor sa Rusijom gde mi njima NIS odmah na poklon, a oni gasovod na "dođem ti za 10-15 godina", nije baš neki patriotski i komercijalan posao, nego je nešto drugo. Hvala.

Ako se niko više ne javlja zbog poremećaja procedure, reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković. Pročitala sam, amandman na član 59, koji je sa ispravkom podnela narodna poslanica Aleksandra Janković.

Taman sam se javila zbog povrede Poslovnika, po osnovu članova 225. i 226, da vas pitam kada ću konačno da dobijem reč. Međutim, pošto sam je dobila, idemo.
Amandman na član 59. zakona o zaštiti podataka o ličnosti, nećete verovati. Član 59. glasi: "Poverenik za informacije od javnog značaja, ustanovljen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, nastavlja sa radom pod nazivom Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti".
Moje pitanje je zašto se, po automatizmu, povereniku za ovako ozbiljnu oblast, kakva je oblast informisanja od javnog značaja, povećava delokrug obaveza, jednostavnije rečeno, proširuje obim posla do te mere da je gotovo nemoguće da jedan smrtan čovek kontroliše sve živo i neživo. Uz sve stručne službe koje ima, uz zamenika, on ipak teško da može da bude svevideće oko ili veliki brat za tako kvalitativno različite grupe podataka.
Dok je prioritet Poverenika za informacije od javnog značaja povećan stepen javnosti i, kako se to popularno kaže sada ovim novosrpskim jezikom, transparentnost informacija, prioritet Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti jeste povećan stepen pravne sigurnosti građana da će njihovi lični podaci biti zaštićeni od mogućih pogrešnih upotreba ili zloupotreba u javnosti.
Tek za informaciju građanima koje predstavljamo, kada je reč o centralizaciji podataka o ličnosti, nesumnjivo je da postoji ozbiljan totalitarni potencijal projekta čipizacije građana. Studije nadzora i kontrole odavno su utvrdile efekte posmatranja na ponašanje ljudi. U pionirskom radu iz ove oblasti Džeremi Bentam je još davne 1791. godine sastavio nacrt posebnog sistema zatvorskog osmatranja koji je nazvao Panoptikon. To je kula koja se nalazi u centru kružnog zatvora i u njoj se iza zatamnjenog stakla nalazi čuvar koji posmatra zatvorenike. Ne znajući da li ih i kada neko posmatra, zatvorenici "normalizuju" svoje ponašanje. Sam Bentam je smatrao Panoptikon jedinstvenim instrumentom sticanja moći nad svešću zatvorenika. Dosta kasnije, Mišel Fuko će Panoptikon uzeti kao metaforu za disciplinujuću biopolitičku represiju modernog društva nad pojedincima.
Savremene studije nadzora i kontrole takođe kritikuju moderne sisteme nadzora, kao što je biometrija, zbog toga što, takoreći, celokupno društvo pretvaraju u nevidljivi zatvor u kome su svi građani zapravo osumnjičeni kao potencijalni kriminalci i teroristi. Znajući da ih u bilo kom trenutku neko možda posmatra građani su prinuđeni da inhibiraju i uniformišu svoje ponašanje, što bi, metaforički rečeno, u stvari značilo da se zakiva i poslednji ekser u ovaj dragoceni kovčeg slobodnog društva.
Ono što je interesantno jeste da korišćenje biometrijske tehnologije i u komercijalne svrhe, pre svega radi obezbeđivanja poslovnih objekata na Volstritu, počinje baš u Americi. Od tada korišćenje biometrijske tehnologije doživljava nezapamćenu ekspanziju kako u javnom tako i u privatnom sektoru. Bez sumnje, najveći pokretač širenja biometrijske tehnologije je vlada SAD. Tako, američki zakon o povećanoj bezbednosti granica i reformi viznog sistema iz 2002. godine propisuje da države čijim građanima nisu potrebne vize za ulazak u SAD moraju u roku od dve godine da uvedu biometrijske pasoše kako bi to pravo zadržale.
Kako bi izašao u susret američkim bezbednosnim zahtevima, a nakon postizanja političkog konsenzusa na samitu u Solunu 2003. godine, Savet EU je u decembru 2004. godine usvojio uredbu o uvođenju zajedničkih bezbednosnih standarda i biometrije u pasoše i ostala putna dokumenta izdata od strane država članica. Do kraja 2006. godine većina država članica EU počela je da izdaje biometrijske pasoše sa ugrađenim daljinski čitljivim beskontaktnim čipom na kome se, između ostalog, nalaze digitalne fotografije i potpis vlasnika isprave. Zbog toga što je i sama odlučila da uvede biometrijske pasoše EU je zahtevala od kandidata, ali i potencijalnih kandidata, u koje spada i Srbija, da u cilju liberalizacije viznog režima i oni pređu na biometrijske putne isprave.
Ova mala digresija posvećena objašnjenju biometrijske tehnologije i njene osnovne namene za povećanje opšte bezbednosti države, ali i građana, objašnjava zašto sam ovim amandmanom predvidela da Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti bira Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Odbora za bezbednost. Uz dužno poštovanje gospodinu Šabiću, aktuelnom Povereniku za informacije od javnog značaja, ne mislim da je dobro i razumno dodati mu ovlašćenja do psihofizički neizdrživih razmera.
Osim toga, ovakvo objedinjavanje uloga koje treba da obavlja jedna ličnost kao da je multipla, višestruka ličnost, pored potencijalnih političkih može da ima i ozbiljne psihopatološke komponente. Ni to što je gospodin Šabić iz istog "žutog preduzeća" kao i predsednik Tadić, koji ima toliko faktičkih funkcija da podseća na indijsko božanstvo Šivu, nije dovoljna kvalifikacija za mesto koje, kako sam u načelnoj raspravi rekla, daje gotovo papska ovlašćenja. Možda bi jedina prava ličnost za ovakvu funkciju bio samo čuveni ministar opšte prakse po ambiciji, a ministar i poverenik za opstrukciju svake vlade, gospodin mladi Dinkić. Jedini je on dovoljno nekritičan da bude na ovako megalomanskoj dužnosti. To bi možda bila i utešna nagrada što mu se nije ispunila želja iz guvernerskih dana da mu se fotografija nađe na najvrednijoj od svih novčanica. Jedino je on dovoljno iskusan u strategiji hidre koja svoje pipke pruža gde god postoji i najmanja mogućnost zgrtanja.
U obrazloženju odbijanja mog amandmana Vlada se poziva na uporedno zakonodavstvo navodeći primer Austrije. Šta sada treba? Da na ovog keca iz rukava Vladi ja izvadim neki adut u vidu zakonodavstva, ne znam, Nemačke ili susednih zemalja ili Velike Britanije? Nije pitanje čiji je veći i bolji, naravno, mislim na zakon, već kako ga precizirati tako da odgovara meri ove države, njenih građana i vrlo komplikovanoj srpskoj realnosti.

Da li još neko želi reč? (Da.) Po amandmanu reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, pa onda narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Smatram da se na ovom amandmanu vidi na najbolji mogući način koliko je besmislen ovaj koncept zakona koji je Vlada predložila.
Moram da vam skrenem pažnju da ima malo dodirnih tačaka u ovom zakonu sa onim što mora da rukovodi svakoga ko predlaže ovakav zakon, a to je, pre svega, odredba člana 42. Ustava Republike Srbije. Ništa mi nećemo dobiti usvajajući ovaj amandman, ništa mi nećemo dobiti u kvalitetu zakona ni ukoliko ostane ovo rešenje koje je navedeno u Predlogu zakona, zato što je ovaj zakon i pripremljen da bi bila najobičnija legitimacija. Za koga? Ja već ne znam za koga.
Ništa ne štiti građane od zloupotreba. Ne štiti građane od zloupotreba koje mogu da vrše predstavnici državnih organa; ne štiti građane od mogućih zloupotreba od strane glavnih i odgovornih urednika i novinara; ne štiti od zloupotrebe koja je moguća u sudskom i u drugom postupku; ne štiti od mogućih zloupotreba koji mogu da izvrše stranci. Ja ću sve ovo na nekoliko primera da učinim jasnim.
U ovoj zemlji svaki mafijaš je u mogućnosti da kupi kol-centar, da ga instalira na Sajmištu, na Dedinju, bilo gde, i da prisluškuje sve i svašta i da slušajući telefonske razgovore ulazi u najtananije stvari koje se tiču nekog pojedinca. Evo, mogu da vam kažem da postoji jedan takav čovek; on je pričao da je slušao nekog svog prijatelja kako razgovara sa Borisom Tadićem, pa je slikao neke njegove kuće, vile, vikendice, kola, bog te pita šta je sve slikao, i naravno, potkazivao je tog čoveka. Da li su otac i sin, ja ne znam, politički, nije bitno. (Smeh u sali.) Ova tema je ozbiljna i ja bih vas molio, jer ja nisam zadužen za smeh u Narodnoj skupštini; ja sam zadužen za ozbiljne teme.
Ako ste prepoznali sina koji je rekao da mu je tata napredovao politički, to je druga stvar. Ali teško tati koga sin hvali i koga sin potkazuje. Znam da je vama smešno, ali znajte, svi možete doći u tu situaciju. E vidite, kako država da reaguje u tom slučaju? Žandarmerija - ne može. Avijacija - nemamo je. Konjica - ne može. Ko može da interveniše u toj situaciji? Ne može niko.
Da vam pričam o onom vašem manijaku, sa onim čuvenim prezimenom. Kod njega kada uđete u sobu, sve su samo prislušni uređaji ispod kreveta. I, on pošalje podatak nekome. Ili, uđete kod ovog vašeg šefa kabineta predsednika Republike - on je taj na vrhu piramide, taj Miki Rakić. Videli smo ga, vodio ga je jedan od ovih prijatelja, sin politički, nakratko ga je vodio, jeste. Ali, sve se zna.
Vi imate taj problem što ste suzili Srbiju - umesto da prihvatite koncept moderne evropske regije velike Srbije, vi ste prihvatili koncept beogradskog pašaluka. Pojačani u tom vašem konceptu sa nekim drugima, vi ste došli u situaciju da sad komšija o komšiji zna šta priča. Kako da se zaštite podaci?
Koliko puta ste bili svedoci da vas neko zove telefonom pa da kaže - molim vas, vaše biračko mesto je tu i tu, izađite na izbore, zaokružite redni broj taj i taj. Koliko puta ste imali prilike da to čujete? Onda građani sa pravom postavljaju pitanje - ko je taj ko je dao moje podatke nekom idiotu, ko je? Da li ovaj zakon sprečava odliv tih podataka? Ne. Da li ovaj zakon sprečava ovo nezakonito delovanje? Ne. Zašto nas onda terate da glasamo za zakon, kao da ćemo ovim amandmanom, da li je pravnik ili nije pravnik... Doduše, znate kako je bilo? Kaže, stane na autobusku stanicu u Kragujevcu, pa ili će ovo ili ono, ili da ide po diplomu. Tako je, jutros smo čuli, jedan dobio diplomu.
Ali, molim vas, da li ovaj zakon sprečava negativne pojave? Ne sprečava. Da li u perspektivi može da spreči pojave? Ne može. Zašto? Pa, ovog Šabića ima da bijete vi iz vlasti; za ono što je postupao po onom zakonu vi htedoste da ga premlatite. Kako ćete?
Drugo, da li ste dobro pročitali u članu 42. Ustava Republike Srbije da li je tu predviđeno nešto što je iz domena uprave ili nešto iz domena suda? Gde počinje uprava, gde završava, i gde počinje i gde završava sud? Koju zaštitu pružaju naši sudovi ljudima koji tuže? Da li je pronađena tanana granica, gde je prag gde, recimo, političari i javne ličnosti moraju da trpe iznošenje nekih podataka? Vi ste to rasuli u nekoliko zakona, da vas podsetim, Zakon o informisanju, Zakon o radiodifuziji, Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku i da ne ređam dalje.
Da li vi znate da Srbija danas nema jedinstveni birački spisak? Od 2000. godine se neprekidno traži jedinstveni birački spisak. Ne postoji kao jedinstvena isprava. Ima poneki grad, poneka opština sada nešto, kao, u elektronskoj formi, sređeno. Koje su mere da taj službenik koji je zaposlen tamo, zato što je član NN stranke, ne zloupotrebi te podatke? Zar vas nikad nije pozvao građanin i rekao - izvini, molim te, zvali me telefonom iz te i te stranke, znaju tačno na kom sam biračkom mestu, znaju redni broj na biračkom spisku, znaju sve o meni.
Ja sam juče razgovarao sa jednim čovekom da nešto završi za stranku. Jutros me zove i kaže - izvini, zaboravi, ništa. Što? Pretio mi. Ko ti pretio? Kaže - taj i taj. Kako zna kada smo samo ja i ti bili u sobi? Kaže - prisluškuje sve. I, objavio je u novinama.
U kakvoj to državi mi živimo, kakvo društvo vi stvarate, potkazivača, pokvarenjaka, nemoralnih tipova? Da li svojim pasivnim odnosom prema društveno štetnim pojavama i zločinačkim pojavama potpomažete negativne pojave? Ako u Narodnoj skupštini, ako u Vladi, ako u pravosuđu izostane primerena akcija države, u skladu sa Ustavom i zakonom, onda kriminalci kažu - sve je dozvoljeno, sve može. Znate, kada se donosio Zakonik o krivičnom postupku iz prodaje su nestali svi primerci Zakonika - pokupovali mafijaši, pa advokati nisu mogli da obezbede Zakonik. Svi mafijaši pokupovali to, da se lepo informišu šta ih čeka.
Ja mislim da je ovo najobičnije zamajavanje da bi se zaustavila priča o Kosovu i Metohiji, o našim odnosima sa susedima, o našem odnosu sa EU, o našem odnosu sa velikim silama, da bi se zaustavila priča o ekonomskoj bedi, da bi se zaustavila priča o socijalnom položaju naših građana, da bi se zaustavila priča o svemu što je životno.
Vi ste svesni da ćete usvajanjem ovog zakona da napravite ništa. Šta će da se promeni? Ništa.
Da li će da se zaustave negativne pojave? Neće. Da li će neko da odgovara? Ne može, zato što je vaš ili blizak vama, ili radi za vas ili vas šprajcuje, podržava.
Ili, jednostavno, omogućava da neko stekne loš utisak o tome da ovde neko navodno vrši opstrukciju. U Narodnoj skupštini poslanici su dužni da pričaju zato što je ovo parlament, opstrukciju vrše oni koji ćute a ti koji ćute u Skupštini govore da se slažu sa negativnim pojavama u državi.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Na raspolaganju imate pet minuta i 30 sekundi.