Narodni poslanik Zoran Krasić traži reč, osnov za repliku.
Izvolite, član 101. Pravo na repliku.

Gospođo Čomić, vi ste čuli da me je pomenuo. Moj prethodnik je sve pobrkao.
Da krenemo redom. Da li je stomatolog, nije ni bitno, u krajnjem slučaju. Izvinjavam se, pogrešio sam, zadovoljni ste, koljite me, ako treba.
Moram da vam kažem da uopšte nisam pričao o nacionalnim manjinama, to je prva stvar.
Druga stvar, ništa vi mene niste razumeli. U ovoj skupštini je donet Zakon o pomoći porodicama i optuženima koji su pred Haškim tribunalom. Taj zakon se ne primenjuje.
Da li vi to znate? Ne primenjuje se zato što je Mlađan Dinkić rekao: "Ja taj zakon neću da primenjujem", pa smo mi pokrenuli postupak pred Ustavnim sudom, ja konkretno, u stvari ne, Beljanski, Vojin Dimitrijević i ovi su pokrenuli postupak, a ja sam kao zamenik predsednika Zakonodavnog odbora išao da branim Zakon, pa je Ustavni sud, pre nego što je organizovao tu raspravu, već doneo privremenu meru i obustavio primenu Zakona i taj zakon se ne primenjuje. Pomoć porodicama i optuženima ne postoji po zakonu.
Vrlo precizno sam pričao samo o jednoj stvari, da Haški tribunal ne plaća više troškove prevoza za svedoke Tužilaštva koji idu u Hag. Vrlo precizno. Vi ste izašli i ispričali ste nešto, a ja o tome uopšte nisam pričao. Onda sam vam rekao da gospodin Ljubiša Petković nije dobrovoljno otišao, kako vi pričate, nego su došli, pa su ga spakovali i odneli da bude svedok Tužilaštva, pa je naša država rekla – dobro, mi ga dovodimo kako ste naredili, ali hoćete li da platite njegov put. Oni kažu – ne, i onda se ''otvorio'' Rasim Ljajić.
Ovo su nesporne činjenice, ne znam zašto vi prigovarate na to. Sami od Haškog tužilaštva morate da tražite da vam vrate pare.
Kada su ga videli tamo, uhvatili su se za glavu i rekli – što Srbija dovede ovog čoveka, pa da bi pokrili tu svoju glupost, ni kriv ni dužan je morao četiri meseca da bude u pritvorskoj jedinici.
Da li vi shvatate o čemu pričate? Kako možete da mi replicirate na ovo kada nemate niti jedan papir, niti jedan dokaz, niti znate jednu činjenicu, a onda mi ubacujete tu – ja napadam čestitog Rasima Ljajića? Ma, šta ja imam njega da napadam, ja napadam ovaj njegov potez, konkretan potez.
Pričate mi da optužujem čestite pripadnike nacionalnih manjina. Nisam pomenuo nacionalne manjine, šta pričate? Da li ste vi portparol B92? Šta dalje da pričamo?

Da li još neko želi reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela narodna poslanica Lidija Dimitrijević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu podnela sam, ispred Poslaničke grupe SRS-a, amandman kojim se predlaže, u članu 2, brisanje reči: "privatizacionih primanja, kredita".
Predlogom zakona o izmenama i dopunama, finansiranje deficita budžeta Republike Srbije i otplata duga u 2008. godini predviđeni su 2. članom, koji glasi ovako: "Potrebna sredstva za finansiranje rezultata koje je utvrđen u članu 1. ovog zakona i sadrži budžetski deficit (23.888.280.463), izdatke za nabavku finansijske imovine (21.896.442.000 dinara) i izdatke po osnovu otplate glavnice duga (46.334.065.000 dinara)'', ove sam podatke radi javnosti pročitala, ''iznose 92.118.795.463 dinara i obezbediće se iz privatizacionih primanja, kredita, donacija, finansijske imovine budžeta i kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti''.
Amandmanom je predloženo brisanje reči: "privatizacionih primanja" i reči: "kredita", kako bi se isključila mogućnost da se privatizacioni prihodi uključuju u izvorne prihode budžeta Republike Srbije, jer su to prihodi koje treba plasirati u fondove za razvoj. Što se tiče kredita, u ovom trenutku, kada Srbija ima ogroman spoljni dug, blizu 30 milijardi dolara, dalje zaduživanje bi bilo pogubno za naše društvo i državu.
Vlada predlaže Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, uz sledeće obrazloženje: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je u osnovi suprotan članu 10, stav 2, tačka 3), kojim je predviđeno da opšti deo budžeta u slučaju deficita mora da sadrži izvore za njegovo finansiranje. Ukoliko bi se prihvatio navedeni amandman, izostali bi realni izvori za finansiranje predloženog deficita".
Dame i gospodo naši vlastodršci, predvođeni ''žutim preduzećem'', sredinom juna 2001. godine su usvojili set zakona i uveli novi model privatizacije u Srbiji. U periodu od 2002. do 2007. godine prodato je 2.190 preduzeća, uključujući tu i manjinske pakete 493 preduzeća iz državnog akcijskog fonda. Ova preduzeća su prodata za oko 2,7 milijardi evra.
Na osnovu ovih podataka, ali mnogo više na osnovu iskustva iz prakse, zaključak je da se proces privatizacije sprovodi na nedomaćinski i vrlo nepošten način, pa većina novih vlasnika može slobodno reći da je od države Srbije dobila društveni, odnosno državni kapital srpskih preduzeća i drugih subjekata privatizacije na poklon. Ovaj novi model privatizacije sproveden od naših vlastodržaca naneo je ogromnu štetu građanima Srbije. Sve je prodavano po cenama daleko nižim od realnih, a mnogo radnika je ostalo bez posla. O socijalnim programima je smešno i govoriti.
Navešću nekoliko primera nepoštenih privatizacija u Leskovcu, gradu u kome živim, koje su ostavile traga na privredu ovog grada i čije će posledice osećati još mnogo godina generacije stanovnika.
Dugo su samozvani eksperti, kao primer uspešne privatizacije, navodili privatizaciju Hemijske industrije "Zdravlje" iz Leskovca. Od javnosti je sakrivena strašna istina. Privatizacija ''Zdravlja'' je izvršena među prvima u Leskovcu, naravno, najpre je trebalo prodati ono što je najbolje. "Zdravlje" je prodato po ceni koju je sramno izgovoriti, za svega 3,5 miliona evra. U trenutku privatizacije, zalihe gotovih proizvoda bile su u vrednosti od oko 10 miliona evra.
Treba napomenuti da je tada "Zdravlje" imalo odlično opremljen vozni park, zgrade u odličnom stanju, tehnologiju, prava na licence, patente i sve ono što karakteriše jedno uspešno preduzeće ogromne vrednosti. Sve je poklonjeno novom vlasniku za svega 3,5 miliona evra. U trenutku privatizacije, svojim radom je porodice izdržavalo više od 2.000 radnika. Danas u "Zdravlju" radi nešto više od 800 radnika.
Tekstilna industrija je bila nešto po čemu je Leskovac bio prepoznatljiv, kako u Srbiji, tako i u svetu. Nakon privatizacije, nijedna fabrika tekstila ne radi, ni "Leteks", niti bilo koja druga, a što se tiče radnika, u svakoj od njih sada radi po nekoliko radnika, i to uglavnom bez zarade.
Najveće hotelsko, turističko-ugostiteljsko preduzeće u Leskovcu je prodato za oko 80 miliona dinara, ili oko jedan milion evra. U sastavu ovog preduzeća nalazi se više restorana, dva hotela, jedan motel, oko koga se nalazi komplet zemljišta čija je vrednost oko 120 miliona dinara. Takođe, mnogo radnika je ostalo bez posla, uz smešne socijalne programe za dobrovoljni odlazak sa posla.
U Fabrici "Tomako", nekada su se proizvodili konditorski proizvodi visokog kvaliteta. Nakon privatizacije, novi vlasnik, kako bi naterao radnike da sami odu sa posla, nalagao im je da rade u objektima van sedišta preduzeća, na mlinu, u kome, inače, nije bilo posla. Da bi otišli tamo, morali su da naprave putne troškove koje nisu imali čime da pokriju, jer zaradu nisu primali.
Ovo je samo nekoliko primera privatizacije u Leskovcu. Sve ostale privatizacije u Srbiji sprovedene su na sličan način. Situacija u kojoj se trenutno nalazimo nije nimalo povoljna. Novcem dobijenim od privatizacije Srbija nije postala nimalo modernija, niti u pogledu infrastrukture, niti ostalih pokazatelja kojima bi privukla investitore.
Posebno je loše stanje kada je u pitanju administracija, jer je postupak dobijanja raznih dozvola dug i spor, a uz sve ovo treba dodati i veliku korumpiranost na svim nivoima. Upravo je veći deo prihoda od privatizacije otišao na finansiranje te iste administracije. Sada se želi povećanje administracije, koje je rezultat namirenja postkoalicije.
S obzirom na to da su potrebe za sredstvima kojima bi se finansirao deficit budžeta, otplaćivao dug u 2008. godini, velike, vlast želi da se opet zaduži putem kredita. Svi znamo da smo već prezaduženi i da će buduće generacije morati da vraćaju sve ovo što sadašnja vlast nemilice troši.
Proizvodnja se u ovoj zemlji sistematski uništava, uvozi se mnogo proizvoda široke potrošnje, jer je jak uvoznički lobi, a jasno je da kada nema proizvodnje, male su i mogućnosti za zapošljavanje, pa se tako partijski kadrovi zbrinjavaju u državnim organima, u upravnim odborima, s enormno visokim platama, a poreski obveznici, građani Srbije, sve to moraju da podnesu. Dokle?

Da li još neko želi reč?
Da, narodni poslanik Srboljub Živanović. Poslanička grupa SRS-a ima na raspolaganju još sedam minuta.

Dame i gospodo poslanici, neću pričati o majmunu, on je vezan, pričaću vam o ovom problemu o kojem danas raspravljamo, tj. o budžetu.
Kada smo u načelu raspravljali, fokusirao sam se na nekoliko tačaka, ali sam rekao da ću, prilikom diskusije o amandmanima, u stvari, govoriti o problemu koji je trenutno prisutan, a vezan je za budžet.
Zato postavljam ministru jedno pitanje: da li su revizorske kuće, ili revizorska institucija koju je trebalo da predloži Skupština, a ne Vlada, obavile svoj zadatak? Znamo da od kvaliteta revizorske institucije zavisi kako će biti kreiran budžet, biti stvorena klima i stabilnost budžeta, biti stvoren teren za pozitivno ekonomsko ulaganje i, na kraju, to je borba protiv korupcije i kriminala.
Čini mi se da je revizorska kuća koju je izabrala Vlada ono – "kadija te tuži, kadija ti sudi", što i ne donosi određene bitne rezultate, odnosno istinitost svega ovoga što treba da bude prikazano, a sami znate da ni na nivou lokala, po opštinama, takođe, nemamo prikazan pravi budžet, već se oni plaše da revizorske kuće izvrše reviziju tog opštinskog budžeta.
Dame i gospodo, ono što je, takođe, vrlo bitno jeste da, ako pogledam dijagram koji sam napravio, ovde su prihod i rashod, to vam je kao kad pogledate jednu košnicu, pa vidite da su na jednoj strani pčele, a na drugoj strani trutovi. Da li pčele mogu da izdrže sve vreme da donose prihod i da nadvladaju trutove?
Mislim da je to u ovom pogledu, u Srbiji, nemoguće. Zbog čega? Ako pogledate od severa prema jugu i od juga prema severu, nijedna privredna organizacija danas ne funkcioniše, osim tri-četiri privredna subjekta koja, na neki način, rade i mogu izvoziti svoju robu. Ostalo što pričate u ovom šifrovanom dokumentu, da ga nazovem knjižicom, koji ste nacifrovali brojkama da biste prikazali prihod, a, na drugoj strani, da prikažete rashod, to je veliki broj onih koji sisaju ovaj budžet, jer su neproizvodne delatnosti, počev od Narodne skupštine, ministarstava, da ne nabrajam. Znači, sve ono što je uključeno u rashode ovog budžeta.
Niste naveli odakle će se to naplatiti i na koji način. Vi stalno napominjete – mi ćemo putem poreza naplatiti, odnosno da će tako doći do priliva u taj prihod. Kako je prof. dr Vojislav Šešelj još 2001. godine rekao, "ovca se jednom šiša u toku godine". Ako je šišate više puta, ona će da manjka. Vi šišate privatnike, odnosno uzimate, tako da je nemoguće da oni obnavljaju i svoje resurse i proizvodne pogone, da bi mogli da pomognu u realizaciji ovog prihoda.
Ono što je, takođe, vrlo bitno, zamolio bih predsedavajuću da se pozicija umiri. Čini mi se da su oni nezainteresovani, jer nemaju nijedan amandman vezan za ovaj zakon, pa ih, verovatno, uopšte ne interesuje.
Ne interesuje vas ovih 80 miliona evra, koliko je potrebno da se pokriju penzije poljoprivrednih proizvođača. Ne interesuje vas ta prehrambena industrija, koja je u Srbiji uništena. Ne interesuje vas da potegnete pitanje, jer dobro se sećam da je Ilić pokrenuo pitanje poljoprivredne setve u ovom periodu, a ministar, kada je izašao za govornicu, kaže da zna kada je setva i kada je žetva. Ne verujem da vi znate, jer je trebalo još ranije određena sredstva da odredite.
Šta vi mislite, koliko je potrebno jednom poljoprivrednom proizvođaču da bi posejao jedan hektar pšenice? Vi to ne znate. Ne možete da znate, jer ne ulazite u tu materiju.
Vi kažete da su subvencije stizale. Ne možete to da kažete, jer ja sam jedan od velikih proizvođača i mesa i hrane. Prema tome, dobro znam da od maja nisu uplaćene bilo kakve subvencije, naročito subvencije koje su vezane za kupovinu poljoprivrednog oruđa.
Prema tome, sve ovo što ste rekli, sve ovo što govorite, kada bi seljak uzeo ovo da čita i da sedi, kako obično mi u selu kažemo, na vratinama, i da plače, on ne bi mogao vas i nas da nahrani, jer vi ga, u stvari, sisate kao pijavice. On može da izdrži jednu pijavicu, ali ne može da izdrži ovoliko pijavica koliko ste vi naneli u ovom rashodu.
Dame i gospodo, bliži se minutaža mog izlaganja, ali znajte da selu i seljaku ništa niste dali, ono što ste u predizbornoj kampanji obećali, a obećali ste da ćete zaposliti pola miliona. Gde ćete da ih zaposlite, kod koga, kad nijedan privredni subjekt ne radi? Govorim o privredi u Šapcu, Hemijska industrija ne funkcioniše, najveća fabrika mineralnih đubriva uopšte ne funkcioniše, a radnici dobijaju neku socijalu. Prvo su dobijali 15 hiljada, pa osam hiljada, a sada ne dobijaju ništa.
Pričali ste o periodu od pre 2000. godine, kako su funkcionisala preduzeća, završavam. Pa, funkcionisala su jer su radila. U tom periodu, u Vladi nacionalnog jedinstva bili su srpski radikali, kada je bio najveći preporod Srbije, to je bila prava vlada, na čelu sa prof dr Vojislavom Šešeljem. Stalno mi ispada ova sličica o Bajčetini. Moram vam reći, ovde se nalazi taj majmun kojeg nisam mogao jutros da vam pokažem, gde je obično zatvoren kada dođe njegov gazda u Bajčetinu.

Pre nego što pređemo na sledeći amandman, obaveštavam Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85. Poslovnika, da ćemo danas raditi i nakon 18 časova, raspravom u pojedinostima, s obzirom na to da ima preko 80 amandmana. Trenutno smo na desetom amandmanu. Međutim, ne posle 20 časova, po dogovoru sa poslanicima, bez obzira na to što nemam osnovu u Poslovniku da vam i to saopštim. Dogovor je među predsednicima poslaničkih grupa da toliko produžimo rad.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Ne.
Na član 3, amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Dušan Marić i Stefan Zankov.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 3. Predloga ovog zakona, kojim je predviđeno da država Srbija izda garancije za inostrane kredite u iznosu od milijardu i sto miliona evra. Pošto je većina ovih garancija već izdata, ovaj amandman ima više smisao nekog simboličnog protesta, zbog činjenice da je Srbija prezadužena država i zbog činjenice da se poslednjih godina nekontrolisano zadužuje, a posebno od 2003. godine.
Godine 2003, spoljni dug Republike Srbije iznosio je 12 milijardi i 300 miliona dolara, u ovom trenutku iznosi nešto iznad 28 milijardi. Ako se zaduživanje nastavi ovim tempom, Srbija ne može da izbegne situaciju koju ekonomisti nazivaju dužničko ropstvo.
U kakvoj situaciji se Srbija nalazi, dovoljno govori činjenica da u toku 2008. godine, samo za otplate kamata na kredite, Srbija treba da izdvoji 150 miliona evra. Dužan čovek nije do kraja slobodan čovek, dužna država, takođe, nije do kraja slobodna država, posebno, ako duguje nekom ko je jači od nje i ko je neprijateljski raspoložen, kao što je slučaj sa Srbijom. Što je dug veći, to je sloboda manja.
Sada ću prokomentarisati neke parametre ekonomskih kretanja u periodu između januara i kraja jula 2008. godine iz ovog predloga zakona. Kaže se, stopa rasta u prvih sedam meseci ove godine, međugodišnja inflacija od avgusta 2007. do avgusta 2008. godine – 10,5%.
Postoji jedno pravilo, kada država priznaje inflaciju, ta je inflacija u stvarnosti uvek veća. Čak i ako uzmemo da je ova inflacija stvarno 10,5%, i ona je daleko veća od inflacije koju su vam obećale ove proevropske snage, a posebno u predizbornoj kampanji. U januaru, pre izbora, Boris Tadić, Mlađan Dinkić i članovi sadašnje vladajuće koalicije su garantovali da će inflacija biti jednocifrena.
Sledeći je broj zaposlenih. Porast broja zaposlenih u proteklih 12 meseci je -0,1%. U predizbornoj kampanji za predsedničke izbore 2007. godine, sećam se, ovi iz sadašnje vladajuće koalicije su obećavali do milion radnih mesta u sledeće četiri godine. Uoči izbora 2008. godine, u decembru, i u januaru ove godine, ta cifra je smanjena na 500 hiljada, da bi uoči majskih izbora, dobro se sećam, Boris Tadić, na jednom od predizbornih skupova, obećao da će u sledeće četiri godine ova koalicija ZES, ako dođe na vlast, zaposliti oko 200 hiljada ljudi.
To znači da je ta računica tačna, da je za ovih pet prvih meseci u Srbiji trebalo da se zaposli do sada 20 hiljada ljudi. Znači, od završetka izbora, vidimo da ovde Vlada, koja je predlagač zakona, priznaje da ne da nije zaposleno 20 hiljada, nego, praktično gledano, u brojkama, nije zaposlen nijedan čovek. Broj onih koji su otpušteni sa posla je veći od broja onih koji su zaposleni.
Sledeći je izvoz robe – četiri milijarde i 383 miliona, a uvoz robe je devet milijardi i 200 miliona. Samo u prvih sedam meseci ove godine, spoljnotrgovinski deficit iznosi četiri milijarde i 817 miliona. Postoji realna šansa da do kraja godine taj spoljnotrgovinski deficit dostigne cifru, ako bude išao ovim tempom, od oko osam-devet milijardi.
Pre samo sedam-osam godina, kompletan spoljnotrgovinski dug Srbije je iznosio 12 milijardi.
Došli smo u situaciju, blizu smo te situacije, kada će spoljnotrgovinski deficit u Srbiji, koju vodi ovaj proevropski blok, tj. godišnji deficit, biti jednak praktičnom dugu koji je Srbija imala onog trenutka kada su oni preuzeli vlast u zemlji.
Ekonomski izgledi za 2008. godinu. Osnovni ciljevi ekonomske politike Vlade Republike Srbije su dinamičan privredni rast, rast zaposlenosti i standarda stanovništva i ravnomerniji regionalni razvoj. Kada kažete, u ovom trenutku, u Srbiji je privredni rast, to nekako i može da se prihvati, da se proguta, međutim, kada kažete – dinamičan privredni rast, to zaista zvuči kao neslana šala.
Rast zaposlenosti i standarda stanovništva. Što se zaposlenosti tiče, čuli ste i sami kako raste broj ljudi koji je otpušten s posla, veći je od broja novozaposlenih. Što se standarda stanovništva tiče, mislim da u Srbiji nema nikoga ko će reći da mi u ovom trenutku u Srbiji živimo bolje nego što smo živeli u maju. Živimo mnogo gore.
Ravnomerniji regionalni razvoj. Činjenica je da mi već 10, 20 godina prisustvujemo jednom procesu, koji bih nazvao ''beogradizacijom Srbije''. Znači, nema ništa od ovog povećanja, ravnomernog regionalnog razvoja, i dalje se, uglavnom, forsira razvoj Beograda.
Što se tiče razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije, kada se oni pogledaju, prvo što pada u oči je da tu nema nijednog ekonomskog razloga, apsolutno nijednog. U pitanju su sve politički razlozi. Rashodi budžeta se ne povećavaju zbog potreba privrede, što bi bilo normalno, zbog potreba ekonomskog razvoja, niti zbog preživljavanja stanovništva, recimo, onih 400 hiljada stanovnika Srbije koji žive ispod granice siromaštva, nego zbog preživljavanja političkih partija i vladajuće koalicije.
Zašto kažem političkih partija? Zato što je očigledno da, posle svih ovih laži i predizbornih obećanja, u vladajućoj koaliciji postoje političke partije koje posle sledećih izbora ne bi bile parlamentarne i, praktično, ne bi postojale.
Prvi razlog za rebalans budžeta su – ''potrebna dodatna sredstva za penzije po osnovu navedenog povećanja i redovnog usklađivanja'' i ukupno iznose 12 milijardi i 658 miliona dinara. Niko ne spori da građani Srbije koji su otišli u penziju imaju male penzije, da te penzije treba povećavati i usklađivati. Međutim, to treba raditi u skladu sa zakonom. To treba da bude jedna zakonska materija. Ni u kom slučaju ne sme da se dogodi da penzije zavise od koalicionih partnera, od sporazuma.
Drugi razlog za rebalans budžeta – ''nakon stupanja na snagu Zakona o ministarstvima, potrebno je obezbediti uslove za nesmetano izvršavanje rashoda izdataka kod direktnih korisnika budžetskih sredstava kod kojih je došlo do promena u nadležnostima i kod novoobrazovanih ministarstava''.
Znači, još jedan politički razlog.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome što je došlo do drastičnog povećanja broja ministarstava i do još većeg povećanja zaposlenih u tim ministarstvima.
Mi smo svojevremeno u ministarstvima imali 12 hiljada zaposlenih, a, prema nekim podacima koje sam čuo u ovoj skupštini, taj broj sada iznosi 24 hiljade službenika u ministarstvima Vlade Republike Srbije. To je previše čak i pod uslovom da su sva ona predizborna obećanja ispunjena.
Treći razlog je realizacija NIP-a po pojedinim projektima u periodu januar - avgust 2008. godine. Ukazuje se da se dinamika izvršenja pojedinih projekata ne odvija u skladu s utvrđenim rasporedom sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije.
Vi znate da je NIP izmišljen zbog predizbornih kampanja, zbog toga da bi dve vladajuće stranke, DS i G17 plus, dobile ekskluzivno pravo da same raspolažu, po nekakvim partijskim kriterijumima, ogromnim sredstvima iz budžeta, da ta sredstva usmeravaju u opštine, tamo gde su na vlasti pripadnici i predstavnici njihovih stranaka, i da kupuju, praktično, glasove birača.
Šta se sada dogodilo? Ovaj budžet je pravljen, pa i ove stavke koje se odnose NIP, prošle godine. U međuvremenu smo imali izbore za predsednika Republike, pa posle toga parlamentarne izbore, pa su se ti prioriteti menjali. U međuvremenu su se pojavila nova predizborna obećanja u januaru, pa nova predizborna obećanja i preuzete obaveze prema biračima u maju i sad se mora izvršiti neko prekomponovanje, preraspodela tih sredstava, jer je nemoguće ispuniti sva ta predizborna obećanja.
Peti razlog za rebalans budžeta, neophodno je obezbediti ...
Zaboravio sam još jedan detalj koji se tiče obezbeđivanja sredstava za subvencije u poljoprivredi. Ovo je povezano s ovim zato što je ovo najočigledniji primer kupovine glasača od strane DS-a, G17 plus i ovog tzv. proevropskog bloka.
O čemu se radi? Radi se o tome što su oni u predizbornoj kampanji obećali da će svako registrovano poljoprivredno gazdinstvo dobiti po 100 evra po hektaru obradivog zemljišta i onda se, odjednom, broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji drastično povećao. U roku od mesec dana, broj poljoprivrednih gazdinstava se, prema ovom izveštaju, povećao za 70.000.
U stvarnosti se događa jedan suprotan proces. Znači, broj poljoprivrednih gazdinstava se, zbog stanja u državi, smanjuje. Međutim, mi smo oborili svetski rekord, imali smo situaciju da se u aprilu i početkom maja broj poljoprivrednih gazdinstava poveća za 70.000.
To su, otprilike, glasači DS-a i G17, pa ako tome dodamo i onih nekoliko stotina hiljada nesrećnika koji su poverovali u onu priču o besplatnim akcijama, o 1000 evra koje će dobiti svaki građanin Srbije, najmanje 1000 evra, a sad je to najviše 50 evra, onda dođete do cifre od nekoliko stotina hiljada glasova i do objašnjenja te izborne pobede koju je ostvario blok Za evropsku Srbiju.
Peti razlog – rebalansom budžeta neophodno je obezbediti dodatna sredstva, u iznosu od dve milijarde i 300 miliona dinara, za saobraćajnice od nacionalnog značaja. Još jedan politički, a ne ekonomski razlog. Zašto politički? Pa, ovi projekti od nacionalnog značaja – zaobilaznice oko Beograda, Koridor 10, te potrebe postoje godinama, nisu se pojavile odjednom, ulaskom SPS-a u vlast, ali, očigledno, SPS procenjuje da će na taj način ojačati svoje biračko telo, da će na taj način ispuniti neka predizborna obećanja data građanima i on insistira na ostvarenju tog razloga.
Šesti razlog – privlačenje direktnih investicija u automobilsku industriju. Ovde se, konkretno, radi o izdvajanju milijardu i 980 miliona dinara za ulaganje sa "Fiatom" u "Zastavu" u Kragujevcu. Ovo je, takođe, posledica predizbornih obećanja.
Sećam se da je u predizbornoj kampanji pominjano ulaganje od 700 milina evra, koje će "Fiat" uložiti u proizvodnju automobila u "Zastavi", sad se ispostavlja da će "Fiat" uložiti 350 miliona evra, a ostalih 350 miliona evra uložiće država Srbija, kroz budžet, rebalans budžeta itd. ,i grad Kragujevac.
Sedmi razlog, koji ću sada komentarisati, jeste izvršenje sudskih presuda, prinudnih naplata. Ovo je da se ne poveruje, kaže se ovako: ''U protekom delu godine značajno je povećan broj sudskih presuda koje se prinudno izvršavaju, umanjivanjem odgovarajućih budžetskih sredstava budžetskih korisnika itd., a na kraju se kaže da je do sada, u prvih šest meseci ove godine, izvršeno 42.346 naloga prinudne naplate, u ukupnom iznosu od oko 30 miliona evra.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome što državni organi rade, i to, sudeći po ovim brojkama, masovno, protiv države. Kad ove brojke izračunate i uporedite sa brojem dana, dođete do zapanjujućih podataka. Mesečno, državni organi naprave 7.057 prekršaja, zbog kojih posle država plaća građanima odštetu. To je 236 prekršaja dnevno, 30 prekršaja na štetu države od strane državnih organa, 30 prekršaja na sat; na svaka dva minuta ove skupštinske rasprave, jedan državni službenik u Srbiji napravi neku nezakonitu radnju zbog koje posle država Srbija treba da plaća kazne iz budžeta, a, u stvari, to plaćaju građani Srbije.
Pošto je pri kraju vreme, javiću se kasnije. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, pa narodni poslanik Janko Veselinović.

Pružiću vam priliku da i građani imaju malo bolji uvid u vaš protest, pa, s obzirom na to da je moj kolega Stefan Zankov trenutno u predizbornoj kampanji u Knjaževcu, evo, dozvolite meni da umesto njega obrazložim ovaj amandman, a odnosi se na garancije, odnosi se na javni dug.
Želeo bih, pre svega, da kažem da je SNS nezadovoljan odnosom koji Vlada Srbije ima prema javnom dugu i time sa kojim se omalovažavanjem odnosi prema privatnom dugu.
Privatni dug uopšte nije zanemarljiv. Ukupan javni dug je nekih 28 milijardi dolara. Tačno je da je, od toga, državni dug – nekih 8-9 milijardi, ali blizu 20 milijardi je privatan dug. Privatan dug utiče i na platni bilans, kroz tekuće transakcije. Isto tako, utiče i može bitno da utiče na makroekonomsku stabilnost, kroz devizne rezerve, na monetarni kurs i stabilnost, jer, pre svega, kupovinom deviza, privatnici iznose te devize i utiču na ponudu na domaćem tržištu.
Mislim da imamo situaciju koja je jako loša, a to je da se najveći deo tog privatnog duga investira u proizvodnju za domaće tržište, pa, prema tome, imamo i onu dodatnu opasnost, opasnost od nezaposlenosti. Znači, loša privredna situacija, kakva je danas u Srbiji, i apresijacija dinara koju imamo može dodatno da utiče na makroekonomsku nestabilnost u Srbiji.
Prema tome, SNS, Poslanička grupa Napred, Srbijo - Tomislava Nikolića smatra da Vlada treba da prestane s nepotrebnim zaduživanjem.
Postavljaju se neka osnovna pitanja kada je reč o zaduživanju, a to je da li je profitna stopa, znači, da li je korist od ovih kredita, od ovih garancija koje mislite da date od ovih dodatnih zaduživanja, veća od kamatnih stopa koje su predviđene ovim ugovorom, a pojavljuju se kod nas već dugo, jer je rizik pozajmljivanja, nažalost, danas u Srbiji manji nego rizik ulaganja. To je jedan od osnovnih razloga zbog čega su strane direktne investicije tako male u Srbiji, zbog čega se produbljuje ekonomska kriza u Srbiji.
Ono što je, isto tako, važno kada je dug u pitanju, jeste da li je ovaj dug održiv.
Moje kolege su već dosta toga rekle o deficitu platnog bilansa. Deficit platnog bilansa je poprilično veliki, on se uvećava iz godine u godinu, već sada prelazi nekih 20% bruto domaćeg proizvoda, a i sam predsednik Vlade, gospodin Cvetković, rekao je da u sledećoj godini, u 2009, ne očekuje privredni rast preko 4%. Znači, imaćemo manji bruto domaći proizvod, pa prema tome i mogućnost za finansiranje dugova se smanjuje.
Mislim da je, s tim u vezi, krajnje vreme da se izađe i pred građane, naravno i pred nas poslanike, da se govori o tome šta smo dužni, u kom pogledu ćemo morati da vraćamo te dugove, jer ono čime se pravda Vlada, da je udeo duga u bruto domaćem proizvodu mali, da je ispod nekih 60%, stoji, ali je činjenica da je naš izvoz mali u odnosu na zaduženja i da su perspektive našeg izvoza i te kako male. Prema tome, svako zaduženje koje nema ozbiljnu ekonomsku računicu problematično je za državu, problematično je za ekonomiju Srbije i neće biti podržano od strane SNS-a.
Hvala vam.