Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 3. Predloga ovog zakona, kojim je predviđeno da država Srbija izda garancije za inostrane kredite u iznosu od milijardu i sto miliona evra. Pošto je većina ovih garancija već izdata, ovaj amandman ima više smisao nekog simboličnog protesta, zbog činjenice da je Srbija prezadužena država i zbog činjenice da se poslednjih godina nekontrolisano zadužuje, a posebno od 2003. godine.
Godine 2003, spoljni dug Republike Srbije iznosio je 12 milijardi i 300 miliona dolara, u ovom trenutku iznosi nešto iznad 28 milijardi. Ako se zaduživanje nastavi ovim tempom, Srbija ne može da izbegne situaciju koju ekonomisti nazivaju dužničko ropstvo.
U kakvoj situaciji se Srbija nalazi, dovoljno govori činjenica da u toku 2008. godine, samo za otplate kamata na kredite, Srbija treba da izdvoji 150 miliona evra. Dužan čovek nije do kraja slobodan čovek, dužna država, takođe, nije do kraja slobodna država, posebno, ako duguje nekom ko je jači od nje i ko je neprijateljski raspoložen, kao što je slučaj sa Srbijom. Što je dug veći, to je sloboda manja.
Sada ću prokomentarisati neke parametre ekonomskih kretanja u periodu između januara i kraja jula 2008. godine iz ovog predloga zakona. Kaže se, stopa rasta u prvih sedam meseci ove godine, međugodišnja inflacija od avgusta 2007. do avgusta 2008. godine – 10,5%.
Postoji jedno pravilo, kada država priznaje inflaciju, ta je inflacija u stvarnosti uvek veća. Čak i ako uzmemo da je ova inflacija stvarno 10,5%, i ona je daleko veća od inflacije koju su vam obećale ove proevropske snage, a posebno u predizbornoj kampanji. U januaru, pre izbora, Boris Tadić, Mlađan Dinkić i članovi sadašnje vladajuće koalicije su garantovali da će inflacija biti jednocifrena.
Sledeći je broj zaposlenih. Porast broja zaposlenih u proteklih 12 meseci je -0,1%. U predizbornoj kampanji za predsedničke izbore 2007. godine, sećam se, ovi iz sadašnje vladajuće koalicije su obećavali do milion radnih mesta u sledeće četiri godine. Uoči izbora 2008. godine, u decembru, i u januaru ove godine, ta cifra je smanjena na 500 hiljada, da bi uoči majskih izbora, dobro se sećam, Boris Tadić, na jednom od predizbornih skupova, obećao da će u sledeće četiri godine ova koalicija ZES, ako dođe na vlast, zaposliti oko 200 hiljada ljudi.
To znači da je ta računica tačna, da je za ovih pet prvih meseci u Srbiji trebalo da se zaposli do sada 20 hiljada ljudi. Znači, od završetka izbora, vidimo da ovde Vlada, koja je predlagač zakona, priznaje da ne da nije zaposleno 20 hiljada, nego, praktično gledano, u brojkama, nije zaposlen nijedan čovek. Broj onih koji su otpušteni sa posla je veći od broja onih koji su zaposleni.
Sledeći je izvoz robe – četiri milijarde i 383 miliona, a uvoz robe je devet milijardi i 200 miliona. Samo u prvih sedam meseci ove godine, spoljnotrgovinski deficit iznosi četiri milijarde i 817 miliona. Postoji realna šansa da do kraja godine taj spoljnotrgovinski deficit dostigne cifru, ako bude išao ovim tempom, od oko osam-devet milijardi.
Pre samo sedam-osam godina, kompletan spoljnotrgovinski dug Srbije je iznosio 12 milijardi.
Došli smo u situaciju, blizu smo te situacije, kada će spoljnotrgovinski deficit u Srbiji, koju vodi ovaj proevropski blok, tj. godišnji deficit, biti jednak praktičnom dugu koji je Srbija imala onog trenutka kada su oni preuzeli vlast u zemlji.
Ekonomski izgledi za 2008. godinu. Osnovni ciljevi ekonomske politike Vlade Republike Srbije su dinamičan privredni rast, rast zaposlenosti i standarda stanovništva i ravnomerniji regionalni razvoj. Kada kažete, u ovom trenutku, u Srbiji je privredni rast, to nekako i može da se prihvati, da se proguta, međutim, kada kažete – dinamičan privredni rast, to zaista zvuči kao neslana šala.
Rast zaposlenosti i standarda stanovništva. Što se zaposlenosti tiče, čuli ste i sami kako raste broj ljudi koji je otpušten s posla, veći je od broja novozaposlenih. Što se standarda stanovništva tiče, mislim da u Srbiji nema nikoga ko će reći da mi u ovom trenutku u Srbiji živimo bolje nego što smo živeli u maju. Živimo mnogo gore.
Ravnomerniji regionalni razvoj. Činjenica je da mi već 10, 20 godina prisustvujemo jednom procesu, koji bih nazvao ''beogradizacijom Srbije''. Znači, nema ništa od ovog povećanja, ravnomernog regionalnog razvoja, i dalje se, uglavnom, forsira razvoj Beograda.
Što se tiče razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije, kada se oni pogledaju, prvo što pada u oči je da tu nema nijednog ekonomskog razloga, apsolutno nijednog. U pitanju su sve politički razlozi. Rashodi budžeta se ne povećavaju zbog potreba privrede, što bi bilo normalno, zbog potreba ekonomskog razvoja, niti zbog preživljavanja stanovništva, recimo, onih 400 hiljada stanovnika Srbije koji žive ispod granice siromaštva, nego zbog preživljavanja političkih partija i vladajuće koalicije.
Zašto kažem političkih partija? Zato što je očigledno da, posle svih ovih laži i predizbornih obećanja, u vladajućoj koaliciji postoje političke partije koje posle sledećih izbora ne bi bile parlamentarne i, praktično, ne bi postojale.
Prvi razlog za rebalans budžeta su – ''potrebna dodatna sredstva za penzije po osnovu navedenog povećanja i redovnog usklađivanja'' i ukupno iznose 12 milijardi i 658 miliona dinara. Niko ne spori da građani Srbije koji su otišli u penziju imaju male penzije, da te penzije treba povećavati i usklađivati. Međutim, to treba raditi u skladu sa zakonom. To treba da bude jedna zakonska materija. Ni u kom slučaju ne sme da se dogodi da penzije zavise od koalicionih partnera, od sporazuma.
Drugi razlog za rebalans budžeta – ''nakon stupanja na snagu Zakona o ministarstvima, potrebno je obezbediti uslove za nesmetano izvršavanje rashoda izdataka kod direktnih korisnika budžetskih sredstava kod kojih je došlo do promena u nadležnostima i kod novoobrazovanih ministarstava''.
Znači, još jedan politički razlog.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome što je došlo do drastičnog povećanja broja ministarstava i do još većeg povećanja zaposlenih u tim ministarstvima.
Mi smo svojevremeno u ministarstvima imali 12 hiljada zaposlenih, a, prema nekim podacima koje sam čuo u ovoj skupštini, taj broj sada iznosi 24 hiljade službenika u ministarstvima Vlade Republike Srbije. To je previše čak i pod uslovom da su sva ona predizborna obećanja ispunjena.
Treći razlog je realizacija NIP-a po pojedinim projektima u periodu januar - avgust 2008. godine. Ukazuje se da se dinamika izvršenja pojedinih projekata ne odvija u skladu s utvrđenim rasporedom sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije.
Vi znate da je NIP izmišljen zbog predizbornih kampanja, zbog toga da bi dve vladajuće stranke, DS i G17 plus, dobile ekskluzivno pravo da same raspolažu, po nekakvim partijskim kriterijumima, ogromnim sredstvima iz budžeta, da ta sredstva usmeravaju u opštine, tamo gde su na vlasti pripadnici i predstavnici njihovih stranaka, i da kupuju, praktično, glasove birača.
Šta se sada dogodilo? Ovaj budžet je pravljen, pa i ove stavke koje se odnose NIP, prošle godine. U međuvremenu smo imali izbore za predsednika Republike, pa posle toga parlamentarne izbore, pa su se ti prioriteti menjali. U međuvremenu su se pojavila nova predizborna obećanja u januaru, pa nova predizborna obećanja i preuzete obaveze prema biračima u maju i sad se mora izvršiti neko prekomponovanje, preraspodela tih sredstava, jer je nemoguće ispuniti sva ta predizborna obećanja.
Peti razlog za rebalans budžeta, neophodno je obezbediti ...
Zaboravio sam još jedan detalj koji se tiče obezbeđivanja sredstava za subvencije u poljoprivredi. Ovo je povezano s ovim zato što je ovo najočigledniji primer kupovine glasača od strane DS-a, G17 plus i ovog tzv. proevropskog bloka.
O čemu se radi? Radi se o tome što su oni u predizbornoj kampanji obećali da će svako registrovano poljoprivredno gazdinstvo dobiti po 100 evra po hektaru obradivog zemljišta i onda se, odjednom, broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji drastično povećao. U roku od mesec dana, broj poljoprivrednih gazdinstava se, prema ovom izveštaju, povećao za 70.000.
U stvarnosti se događa jedan suprotan proces. Znači, broj poljoprivrednih gazdinstava se, zbog stanja u državi, smanjuje. Međutim, mi smo oborili svetski rekord, imali smo situaciju da se u aprilu i početkom maja broj poljoprivrednih gazdinstava poveća za 70.000.
To su, otprilike, glasači DS-a i G17, pa ako tome dodamo i onih nekoliko stotina hiljada nesrećnika koji su poverovali u onu priču o besplatnim akcijama, o 1000 evra koje će dobiti svaki građanin Srbije, najmanje 1000 evra, a sad je to najviše 50 evra, onda dođete do cifre od nekoliko stotina hiljada glasova i do objašnjenja te izborne pobede koju je ostvario blok Za evropsku Srbiju.
Peti razlog – rebalansom budžeta neophodno je obezbediti dodatna sredstva, u iznosu od dve milijarde i 300 miliona dinara, za saobraćajnice od nacionalnog značaja. Još jedan politički, a ne ekonomski razlog. Zašto politički? Pa, ovi projekti od nacionalnog značaja – zaobilaznice oko Beograda, Koridor 10, te potrebe postoje godinama, nisu se pojavile odjednom, ulaskom SPS-a u vlast, ali, očigledno, SPS procenjuje da će na taj način ojačati svoje biračko telo, da će na taj način ispuniti neka predizborna obećanja data građanima i on insistira na ostvarenju tog razloga.
Šesti razlog – privlačenje direktnih investicija u automobilsku industriju. Ovde se, konkretno, radi o izdvajanju milijardu i 980 miliona dinara za ulaganje sa "Fiatom" u "Zastavu" u Kragujevcu. Ovo je, takođe, posledica predizbornih obećanja.
Sećam se da je u predizbornoj kampanji pominjano ulaganje od 700 milina evra, koje će "Fiat" uložiti u proizvodnju automobila u "Zastavi", sad se ispostavlja da će "Fiat" uložiti 350 miliona evra, a ostalih 350 miliona evra uložiće država Srbija, kroz budžet, rebalans budžeta itd. ,i grad Kragujevac.
Sedmi razlog, koji ću sada komentarisati, jeste izvršenje sudskih presuda, prinudnih naplata. Ovo je da se ne poveruje, kaže se ovako: ''U protekom delu godine značajno je povećan broj sudskih presuda koje se prinudno izvršavaju, umanjivanjem odgovarajućih budžetskih sredstava budžetskih korisnika itd., a na kraju se kaže da je do sada, u prvih šest meseci ove godine, izvršeno 42.346 naloga prinudne naplate, u ukupnom iznosu od oko 30 miliona evra.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome što državni organi rade, i to, sudeći po ovim brojkama, masovno, protiv države. Kad ove brojke izračunate i uporedite sa brojem dana, dođete do zapanjujućih podataka. Mesečno, državni organi naprave 7.057 prekršaja, zbog kojih posle država plaća građanima odštetu. To je 236 prekršaja dnevno, 30 prekršaja na štetu države od strane državnih organa, 30 prekršaja na sat; na svaka dva minuta ove skupštinske rasprave, jedan državni službenik u Srbiji napravi neku nezakonitu radnju zbog koje posle država Srbija treba da plaća kazne iz budžeta, a, u stvari, to plaćaju građani Srbije.
Pošto je pri kraju vreme, javiću se kasnije. Hvala.