Dame i gospodo narodni poslanici, na član 5. u ime poslaničke grupe SRS amandman je podnela koleginica Nataša Jovanović. Amandmanom je predloženo da se u članu 5, razdeo 3, Glava 3.9, funkcija 360, u ekonomskoj klasifikaciji 424, u kolonama 6. i 8. iznos 8.800.000 zameni iznosom 12.800.000.
Namera iskazana ovim amandmanom koleginice Jovanović je da se četiri miliona dinara više obezbedi za rad Saveta za borbu protiv korupcije. Vlada je odlučila da ovaj amandman ne prihvati. Time je dokazala da nema spremnosti niti političke volje da konačno otpočne borbu protiv korupcije. Korupcija je prisutna na svim nivoima i u svim oblastima životima. Savet za borbu protiv korupcije se sastoji od devetoro članova, a Vlada je odlučila da ovaj savet osnivanjem Agencije za borbu protiv korupcije više ne radi.
Nedavno je i usvojen Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije u ovoj skupštini, pa će ubuduće jedan čovek, direktor Agencije donositi odluke i ocenjivati postojanje ili nepostojanje korupcije, pa tu mesta za savet kao kolektivni organ više nema. Ovo samo dokazuje da ozbiljne borbe protiv korupcije u državi Srbiji više neće biti od strane ove vlasti. Hvala.

Gospodin Jojić.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, dozvolite mi da u odnosu na amandman koji je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović na član 5. Predloga zakona, koji glasi: "U članu 5. razdeo 3, glava 3.9, funkcija 360, u ekonomskoj klasifikaciji 424, u kolonama 6. i 8, iznos 8.800.000 zamenjuje se iznosom 12.800.000''.
Zašto je predložen ovaj amandman? Ima obrazloženje sasvim jasno, opravdanja ovde ima iz razloga što mi pre neki dan usvojismo jedan zakon, odnosno većina je usvojila u ovom parlamentu zakone koji se odnose na korupciju i kriminal. Gospođa Nataša Jovanović je predložila da se umesto 8 miliona i 800 hiljada dinara Agenciji i Savetu dodeli 12 miliona i 800 hiljada dinara. Zašto?
Krajnje je vreme da se u Srbiji otpočne sa rešavanjem problema kada je u pitanju korupcija i kriminal. Ova institucija za koju se namenjuje ovaj iznos zaslužuje pažnju i treba da ima prioritet u odnosu na mnoge druge korisnike budžeta.
Mi se ne možemo samo deklaratorno zaklinjati i obećavati ovde da ćemo se u Srbiji obračunati sa tim zlom, koje u Srbiji vlada i koje je uzelo široke razmere. Ne samo što je uzelo široke razmere, nego je to rak-rana u svim institucijama našeg sistema. Jedno takvo radno telo, jedna takva institucija mora biti dobro organizovana, stručno i tehnički, materijalno obezbeđena da može da se uhvati u koštac sa kriminalom i korupcijom.
Pravosuđe kao institucija je ustavna kategorija, jedna od grana vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska. Ta sudska vlast je ustavna kategorija, što znači da je Ustav Republike Srbije posebne odredbe posvetio pravosuđu, koje treba da bude nosilac borbe i obračuna sa korupcijom i kriminalom u Srbiji.
Naime, u članu 142. Ustava Republike, Načela sudstva, sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije. Stav 2: ''Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.''
Stav 3: "Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo u skladu s Ustavom". Stav 5: "U suđenju učestvuju sudije i sudije porotnici, na način utvrđen zakonom". Stav 6: "Zakonom se može propisati da u određenim sudovima i određenim stvarima sude samo sudije".
Reći ću vam zbog čega se osvrćem na odredbe Ustava Republike Srbije. Sud sudi u veću, a zakonom se može predvideti da u određenim stvari sudi sudija pojedinac.
Šta predviđa Ustav kada su u pitanju vrste sudova u Republici Srbiji? "Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti. Osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova određuje se zakonom". Stav 3: "Ne mogu se osnivati privremeni, preki ili vanredni sudovi". To je nešto što je u ovom Ustavu jako važno i što je dobro, da se ne bi dogodilo da mi primenjujemo odredbe Hamurabijevog zakona.
Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u Republici Srbiji. U ovom budžetu su predviđena sredstva za Vrhovni kasacioni sud, a mi nemamo još uvek organizovan niti ustanovljen Vrhovni kasacioni sud. Postavljam pitanje: zašto se onda ova sredstva predviđaju za Vrhovni kasacioni sud, ako mi nemamo osnovan Kasacioni sud? Kada će on da počne da radi? Znači, mi izdvajamo sredstva sada, a ta sredstva treba da posluže nekome da ih usmeri na neku drugu stranu. Nemamo Vrhovni kasacioni sud i ne znamo šta će biti sa tim sredstvima. Sve je moguće, gospođo ministarka. Imam pravo da sumnjam.
Sedište Vrhovnog kasacionog suda je u Beogradu. Predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Mi nemamo ni takav predlog, da je stigao pred parlament, a sredstva iz budžeta se ovde već planiraju.
Predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira se na period od pet godina, a ne može biti ponovo biran. Predsedniku Vrhovnog kasacionog suda prestaje funkcija pre isteka vremena itd.
Nešto iz člana 145. od normi, da se podsetimo. Dame i gospodo poslanici, ne sumnjam da vi niste u toku ove materije, ali da se podsetimo i radi stručne javnosti, na kraju.
Sudske odluke koje predviđa Ustav Republike Srbije u članu 145. se donose u ime naroda. Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenim međunarodnim ugovorima i propisima donetim na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku. Pomilovanjem ili amnestijom izrečena kazna može se bez sudske odluke oprostiti u celini ili delimično. Dakle, zna se koji nadležni državni organ ima pravo da daje pomilovanja.
Stalnost sudske funkcije, nešto što je bilo aktuelno ovih dana. Zato se osvrćem upravo prema pravosuđu i želim da skrenem pažnju stručnoj javnosti, a ujedno i vama, gospođo predsedavajuća, i dame i gospodo narodni poslanici.
U članu 146. Ustava Republike Srbije predviđeno je da je sudska funkcija stalna. Izuzetno, lice koje se prvi put bira za sudiju, bira se na tri godine. Očekujemo da će to biti u novom setu zakona koji treba, kako je najavljeno, da bude upućen u proceduru Narodne skupštine.
Izbor sudija: "Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju. Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine. Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije u istom ili drugom sudu.
Visoki savet sudstva odlučuje o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud." Nezavisnost sudije: "Sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu".
Sada dolazimo na odredbe člana 149. i postavljam pitanje, a iz moje dugogodišnje prakse, tu je i gospodin Batić, eks-ministar pravde, a drugo, doktor prava i stručnjak za pravo, u svakom slučaju, ima iskustva u ovome, ono što se meni ne sviđa i na šta imam primedbe, to je da je predsednik Republike gospodin Boris Tadić prekjuče zakazao sednicu na kojoj su prisustvovale odabrane zvanice, među kojima predsednik Vrhovnog suda Srbije i drugi iz tužilaštva, iz suda.
Ono što, po meni, nije prihvatljivo i nije dobro, to je da je poznato da predsednik DS, dakle predsednik partije, predsednik Republike, zakazuje sastanak i unapred upozorava, i unapred, da ne kažem preti, i najavljuje reformu pravosuđa, izbor sudija, organizaciju sudova i tužilaštava.
Taj set zakona u svakom slučaju treba da dođe u parlament, ali zna se kojim putem. To znači da predlagač treba da bude Vlada. Po meni, nije prihvatljivo, imam ozbiljnu zamerku, da predsednik partije, dakle DS, i predsednik države najavljuje kakvu organizaciju, i šta ćemo mi u sudu da radimo, i kako ćemo da se obračunamo sa određenim brojem sudova i određenim brojem sudija i tužilaca. To nije dobro.
To je uticaj na način kako će biti birane sudije, kakva će biti njihova sudbina, da li će biti birane sudije koji su sada na funkciji sudija i tužilaca. To treba da bude prepušteno Visokom savetu sudstva i parlamentu.
Zbog toga smatram da je to pogrešan put i da nije u skladu sa Ustavom, jer predsednik Republike ima instrumente na koji način može da ukaže, eventualno, na poštovanje Ustava i zakona. U pravosuđu je zavladala jedna velika panika i sudije i tužioci su zabrinuti.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, treba da privedete kraju, vaša poslanička grupa ima još nekoliko sekundi.)
Završiću, izvinjavam se. Zabrinute su sudije i tužioci posle ove poruke. Smatram da taj set zakona treba da ide na stručnu javnu raspravu, da dođe putem predlagača u parlament i da parlament odlučuje o tome ko će biti, jer nije dobro da stvaramo paniku i da plašimo ljude iz pravosuđa. Hvala vam.

Set pravosudnih zakona će biti na prvoj narednoj sednici. Gospodin Batić, po amandmanu.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, nadovezujem se na ovo što je uvaženi kolega Jojić pominjao, ali mislim da je krajnje vreme da se napravi jedan carski rez u pravosuđu.
Čini mi se da sada postoji politička volja da se to uradi, da se odvoji žito od kukolja, jer čim dođe do priče o reizboru odmah oni koji su nesigurni i strepe za svoje pozicije i funkcije dižu glas i dreku.
Inače, taj set pravosudnih zakona, koliko sam iz medija obavešten, juče je usvojen na sednici Vlade i, prema tome, niko nije bogom dan da doživotno obavlja sudijsku funkciju. Gospođi ministar sam skrenuo pažnju na fiktivne kategorije apelacionih i upravnih sudova i ne znam šta će da bude sa tim parama. Bolje da se preusmere u druge delove pravosuđa, koji se možda muče i jedva sastavljaju kraj s krajem. Jasno je da do kraja godine oni neće biti konstituisani. Prema tome, ne znam šta te stavke, pogotovo enormne stavke za apelacione sudove, znače.
Povodom ovog prvog dela, sećam se onog vremena kada sam bio ministar pravde i kada je po osnovu, čini mi se, tadašnjeg člana 5. Zakona o sudovima, ministar imao mogućnost da pokrene inicijativu, ne da daje predlog nego da pokrene inicijativu koja je išla na Opštu sednicu Vrhovnog suda itd, za razrešenje pojedinih sudija.
Bilo mi je potpuno logično, jer ako su ljudi očekivali kadrovske promene svuda i lustraciju svuda, a nije se dogodila takoreći nigde, i to je razlog za krah DOS-a. Ali, u to sam iskreno verovao. Želeo sam da se obavi ta lustracija u pravosuđu. Kako?
Lepo, imali ste Gonzalesov izveštaj, gde su poimenično nabrojana imena sudija koji su učestvovali u izbornim krađama. Imali ste montirane političke procese, Pauk, Osa, suđenje Bleru, Klintonu, praznim foteljama i stolicama. Imali ste konačno izveštaj, koji je bar dobijalo Ministarstvo pravde o rešenim predmetima i o potvrdama prvostepene presude. Imate sudije kojima se potvrdi 10% presuda.
Znate, kolega Jojiću, jedino brza pravda je istinska pravda. Ne mislim da je jeres to što je bio predsednik na tom sastanku itd. Vlada je predložila set pravosudnih zakona, ovde će se održati rasprava. A pominjem opet onu narodnu, čovek se češe tamo gde ga svrbi. Oni koji strepe za svoje pozicije, oni počinju da dižu dreku. To je već viđeno.
Zašto reizbor? Sudije su bogom dane, pašće im kruna s glave, molim lepo, svako treba da snosi odgovornost za ono što radi, pa i sudije. Nisu oni polarni medvedi, nisu oni svete krave. Oni koji rade treba ih maksimalno nagraditi, dati im velike plate. To je bila moja logika. Oni koji nemaju pojma, neka idu na drugo mesto. Ne da ljudi sto puta godinama odlaze u sudove i nikada ne stignu do te toliko očekivane pravde.
Kako se ne bih javljao povodom ovog sledećeg amandmana oko Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, isti je član i vrlo ću kratko, a iritirao me malo kolega Krasić, ne zlonamerno, ali pomenuo je da sam ja valjda glavni krivac i vinovnik što Bruno Vekarić radi svoj posao.
Radi šire javnosti, Bruno Vekarić je portparol Specijalnog tužioca za ratne zločine. Bio je sekretar Ministarstva pravde i član mog kabineta. Uopšte nisam nikakav krivac. Ponosim se i što je sadašnja ministarka pravde Snežana Malović bila član mog kabineta, i što je Aleksandar Miščević sada državni sekretar... ako ste se ispričali, pa da ja nastavim ili dođite vi pa pričajte. Nije korektno. Non-stop pričate. Ne možete istovremeno, vi niste sposobni da radite dva posla istovremeno, ali dobro.
Dakle, Aleksandar Miščević državni sekretar za odbranu, Dušan Protić pomoćnik ministra za trgovinu, to je samo za mene satisfakcija. Šta radi Bruno Vekarić? Radi u jednom tužilaštvu i time se ponosim, što sam kao tadašnji ministar pravde bio tvorac i tužilaštva i suda za organizovani kriminal, i tužilaštva i suda za ratne zločine. Javnost je nepodeljena u oceni da su to najkvalitetniji pravosudni organi koje Srbija danas ima. To je, takođe, za mene neka vrsta satisfakcije.
Što se tiče ratnih zločina, šta je ideja bila osnivanja i tužilaštva i suda za ratne zločine? Bila je ideja da se onima koji su u naše ime činili zločine sudi ovde a ne u Hagu, da pokažemo i sebi i svetu da smo prošli tu katarzu, da zločin ne može da ima nacionalni predznak i da je teror-teror i da je zločin-zločin i da ne može da ima ime i prezime.
Kao što sam se borio da se na optuženičkoj klupi nađu čelnici OVK, i Haradinaj pre svega, i Čeku takođe, i Tači, tako sam želeo da oni koji su u naše ime činili zločine i osramotili vekove naše slavne istorije odgovaraju, ali pred našim pravosudnim organima. U to vreme to je bilo pozdravljeno.
Moram da vam kažem da sam imao obećanje tadašnjeg glavnog tužioca da se četvorici generala sudi pred tim sudom. Onda je usledila smena vlasti i onda je prva ideja bila da će taj sud biti ukinut, da se neke enormne pare podele porodicama haških optuženika itd. Onda je usledilo uzmicanje; kaže, ne, vi nemate volju ni dalje. Ako hoćete da ukinete taj sud, onda to nešto nije u redu.
Sad da vam kažem jedan mali detalj, jednu malu digresiju, a propo te teme. U avgustu sam bio u Maroku, naravno, ne kao Krišto tuđim parama, nego o svom trošku, nekako sam stigao do Malage, pa od Malage autobusom preko Marbelje i Al Džazirasa, pa onda trajektom do Tandžera ili Tanžera, a celu priču ponavljam iz jednog prostog razloga.
Zahvaljujući predusretljivosti našeg ambasadora, gospodina Mehmeda Bećovića, video sam i Rabat, i Marak, i Fes, i Meknes i Kazablanku, ali najprijatnije trenutke sam doživeo u tom Tanžeru. Zašto? Ambasador me je odveo u jednu vilu u kojoj živi jedna od pet-šest porodica ljudi iz mešovitih brakova iz Bosne.
Oni su, da ne bi uništavali svoje brakove, da ne bi uništavali svoje porodice, zajedno otišli u Maroko. I Ferid i njegova žena Gordana, i Ivan, i Vera, i Sead, i Branka, i Senida i Bekir, oni gledaju program, oni gledaju sada ovu skupštinu, oni vole Bosnu, vole Srbiju. Oni imaju i kuće, i vile i bazene, ali ih je busanje u patriotske grudi, i sa jedne i sa druge i sa treće strane, oteralo iz njihovih kuća, sa njihovih ognjišta u beli svet. Žive lepo. Ali, postoji neka nostalgija, postoji neka čežnja. Srce i duša su im ovde na ovim našim prostorima.
To pominjem sve iz prostog razloga što mora da postoji i da funkcioniše sud za ratne zločine da bi kaznili one koji su, ponavljam po treći put, u naše ime činili zločine. To se jednostavno ne sme činiti i taj prag i tu moralnu katarzu neminovno moramo da pređemo.
Šta se kod nas događalo? Mi nikada nismo potencirali, čak sam bio onako kao Don Kihot, prilično usamljen u onoj vladi u kojoj sam bio ministar, bez da mi je to bila obaveza, mojim saradnicima i meni. Prikupljao sam dokaze o zločinima čelnika OVK, o zločinima Nasera Orića, o zločinima Alije Izetbegovića i vodio pravi verbalni rat sa Karlom del Ponte oko toga.
Svi su drugi ćutali. Svi su ćutali, jer je ovde postojala ravnoteža zločina. Kao, ne dirajte vi nas za naše zločine, nećemo dirati ni mi vas.
Sećam se šta je Ulof Palme rekao, ono što sam malopre pomenuo, da je teror uvek teror i da je zločin uvek zločin i da se nikada ne mogu pravdati nekim tobože višim ciljevima i višim interesima. Zato nam je neophodna afirmacija i Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, a pre svega našeg suda za ratne zločine. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa Marina Raguš, po Poslovniku.

Dame i gospodo poslanici, javljam se na osnovu člana 104. Izlaganje prethodnog kolege je zaista povredilo dostojanstvo poslaničke grupe SRS, a verujem i dobrog dela SPS.
Gospodine Batiću, ko god da je otišao u Hag loše se proveo. Saradnja sa Haškim tribunalom izgleda na sledeći način, uglavnom se srpske glave isporučuju u Hag. Najveći broj Srba je pod vrlo nerazjašnjenim okolnostima, neke istrage su i dalje u toku, okončalo svoj život u pritvorskim jedinicama Haškog tribunala.
Slažem se s vama, svaki zločin ima svoje ime i prezime. Mi smo ovde u prethodnih 10 dana postavljali konkretna pitanja koja se tiču odgovornosti ove države za sudbinu nacije. Istorija srpskog naroda se prekraja u Haškom tribunalu, a neće proći dugo, i to ne zato što pričaju srpski radikali, već zato što to sada pričaju već umne glave svetske inteligencije.
Dokazaće se da srpski narod nije poveo ovaj rat, da je srpskom narodu ovaj rat nametnut, da je reč o udruženom zločinačkom poduhvatu najvećih svetskih sila, zapadno-evropskih demokratija, da bi se određena pregrupisanja na međunarodnoj sceni privela kraju. Uskoro ćemo i to da vidimo.
Samo ću da ovde, zbog javnosti koja ovo sluša i zbog svih haških pritvorenika i onih koji su progonjeni samo zato što su obavljali svoju dužnost, da li kao policajci ili kao vojnici, da pročitam sledeće - francuska kontraobaveštajna služba optužena je za trgovinu oružjem sa Hrvatskom između 91. i 95. godine, uz saglasnost Jelisejske palate, sedište šefa Francuske države, piše list "Liberasion", a prenosi nacionalni servis.
U tekstu o aferi tajne prodaje oružja u Hrvatskoj, kojom se bavila francuska obaveštajna služba, u vreme dok je na snazi bio embargo UN na isporuku oružja bivšoj Jugoslaviji, gospodine Batiću, navode se detalji slučaja koji čak zadiru u francuske državne interese. To je 1991-1995. godina.
Onde ste imali takođe određene akcije naših obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi pred početak jugoslovenskog raspada. Gospodin Aleksandar Vasiljević je očima javnosti izneo zapravo vrlo dobro sročen plan Hrvatske, koji se ticao direktnog napada na jugoslovenske kasarne i kasapljenje jugoslovenskih vojnika.
Takođe, imate falsifikovani izveštaj Helen Ranta. Imate žutu kuću u Albaniji koja se bavila i u kojoj su se dešavali zverski zločini. Pozdravljam to što ste vi uradili, što ste pokušali da prikupljate dokaze o albanskim teroristima.
Godine 99. izvinjavam se što sam prekoračila vreme, ali samo da završim rečenicu, samo da završim misao, Srbija, odnosno srpski narod, ne Slobodan Milošević, srpski narod je bio bombardovan na osnovu falsifikovanog izveštaja Helen Ranta. Dakle, mi jesmo za istragu svih zločina, svaki zločin ima svoje ime i prezime, ali hajte da pričamo o genocidu koji je izvršen nad srpskim narodom.

Gospodin Batić, po Poslovniku.

Mislim da je ovde u pitanju greška u koracima. Ne znam da li sam jednom jedinom rečju hvalio Haški tribunal. Ko ga voli neka mu bude u kući.
Prema tome, upravo sam govorio obrnuto. Da smo mi negirali svoje zločine, umesto da odmah sudimo ovde svojim zločincima. Kao što ste imali ovog momka koji je sada uhapšen, pre par dana, pretukao je nekog kolegu u Americi i odmah je trebalo da bude uhapšen i da mu se, čim je sleteo, sudi ovde. Mi bi onda pokazali da jednostavno želimo da se pravda uspostavi, da ne izručujemo naše ljude, jer nam to Ustav ne dozvoljava, ali da im sudimo ovde.
Ne, sad je pitanje za koji će klub da igra košarku, pa nema veze, pretućiće Amerikanca, bravo majstore. E, zato nam ovako i jeste, zato smo spali na tako niske grane, jer želimo da opravdavamo svoje grehe, svoje zločine, svoje propuste i to je manir koji je svojevremeno demonstrirala jedna druga vlast.
Moja ideja je upravo bila obrnuta, suditi ovde. Lično sam napisao i zakon, da ne govorim celo ime, o specijalnom sudu za ratne zločine u Srbiji. Ne morate meni to da prigovarate. Spomenuo sam i glupo je da to ponavljam ponovo, ali nisam čuo da je neko od vas, nego upravo ja, zbog onog stradanja nevinih civila u Grdelici, kad je bombardovan voz, podneo sam krivičnu prijavu protiv Solane i Veslija Klarka, Luiz Arbur, prethodno pre Karle del Ponte, glavnog tužioca Haškog tribunala. Prema tome, nikakvu dilemu što se toga tiče nemam i nemam želju da se uopšte na bilo koji način namećem patriotizmu.
Ali, ako me već provocirate, onaj ko je počinio zločin u Srebrenici, pa za njega je Hag nagrada. On treba pred strašnim sudom da odgovara. Onda se ovde licitira dalje - 3.000, 5.000 ili 7.000, kao pa 3.000 nije strašno, pa što da ide u Hag. To je tragedija. Pa i to je genocid, Srebrenica je genocid, bez obzira, da se ne upuštam u pravne formulacije i u pravne kvalifikative, za to sam kompetentan, možemo i o tome.
Još nešto, da imamo malo rezona. Nama je sad Holandija problem da se usvoji Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji. Pa ovaj parlament treba da donese jednu rezoluciju kojom će na neki način abolirati holandski bataljon, jer je njima to problem, jer u ozbiljnim državama zbog takvih stvari pada vlada. Jedna je već pala, a oni se plaše pašće i druga.
Pa nije holandski bataljon ništa mogao da uradi. Počinjeni su zločini, naravno da su za zločin i za prisustvo Mudžahedina morali da odgovaraju Alija Izetbegović. Kad sam to rekao Karli del Ponte, ona je rekla: njemu je presudio jedan drugi sudija. Dizao sam do neba galamu za Nasera Orića, vodio sam rat sa Kušnerom, sa Hekerupom, sa Holkerijem, imam celu prepisku.
Samo ponavljam da dok god ne kažemo da se za zločin, ma ko ga počinio, mora odgovarati, najbolje ovde, pred našim sudom i pred našom javnošću, ne možemo dalje. Ako su temelji naše države ma gde, u Petrovom Selu gde su izručeni leševi, u Batajnici, natopljeni tuđom krvlju, a mi to nećemo da priznamo, zbog te ružne prošlosti teško je da imamo neku svetlu budućnost. Hvala.

Gospođa Raguš i gospodin Aleksić. Zaista bih zamolila da se potrudimo da se vratimo na amandmane. Znate šta, naravno da je tema više nego važna, ali mi ovde sedimo da ipak završimo jedan određeni konkretan posao. Izvolite.