Po Poslovniku, narodni poslanik gospodin Šami.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu članova 85, 104. i 221.
Pre šest sati sam upozorio da se mi možemo, duh Poslovnika je takav, dogovoriti da produžimo sednicu, ali da to mora biti izuzetno. Pročitaću vam šta piše u Poslovniku, u članu 85. stav 4: "Izuzetno, predsednik Narodne skupštine može odlučiti da se sednica Narodne skupštine održi i drugim danima, odnosno da Narodna skupština produži rad i posle 18 časova ukoliko za to postoje opravdani razlozi koje predsednik saopštava narodnim poslanicima." Ja nisam čuo ovde ni jedan razlog, osim razloga što je neko nameračio da nešto radi.
Drugo, ako se produžuje (vodio sam Skupštinu dve godine i nešto), može se produžiti za sat ili dva, ne mogu se od narodnih poslanika praviti taoci ovde; samo je pitanje ko će prvi da padne u nesvest.
Možda ova strana ovde neće, jer ne sluša. Oni koji imaju volju da nešto prate, ne znam, mi smo danas 12 časova u Skupštini, ne znam više kako mogu da izdržim da pratim. Time je narušeno moje pravo, odnosno moja obaveza iz člana 221. koja kaže da je narodni poslanik dužan da učestvuje u radu Skupštine. Da li je dužan i da umre u Skupštini?
Dalje, povređen je član 104. koji u prvom stavu kaže: "Narodni poslanici", dakle, i predsednik Skupštine i predsedavajući, "dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine." Koje to dostojanstvo Narodne skupštine ako ćemo da radimo dok ne popadamo ovde mrtvi?
Veoma protestujem zbog ovakvog načina rada. Nikad se nisam bavio opstrukcijom rada ove skupštine, ali ako hoćete da ličimo na Skupštinu i da radimo onda moramo raditi u neko pristojno vreme. To što Vladi padne na pamet da nam u ponedeljak pošalje ovakvu hrpu zakona i hoće da počne sednicu u sredu, izvinite, to je problem Vlade, a ne problem ove skupštine.
Molim vas da sada, ako mislite da sutra u 10 časova nastavimo da radimo, odemo kući.

Gospodine Šami, šefovi poslaničkih grupa su napravili dogovor, i mi smo vrlo blizu realizacije tog dogovora, da večeras radimo do amandmana koji je na član 5. razdele 26 i 55a podnela grupa poslanika: gospodin Balint Pastor, Elvira Kovač itd. To je poslednji amandman za večeras. To je bio dogovor i vrlo smo blizu realizacije tog dogovora. Razumem da smo umorni, ali moramo razumeti i potrebu da ipak radimo.

Gospođo predsedavajuća, nemojte lomiti ruke sa poslanicima. Nateraću vas da do pet sati pričamo po Poslovniku, pa ćete videti kako to izgleda.

Na član 5. razdeo 21 amandman je podneo narodni poslanik Saša Maksimović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 92. Ustava Republike Srbije i članom 2. stav 1. tačka 1) i 6) Zakona o budžetskom sistemu.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 5. razdeo 22 amandman je podneo narodni poslanik Dragan Živkov.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Dragan Živkov iz poslaničke grupe SRS, koji je trenutno opravdano odsutan, podneo je amandman, na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2008. godinu.
Amandman se odnosi na član 5. razdeo 22, u funkciji 810, ekonomska klasifikacija 424 - specijalizovane usluge, u kolonama šest i osam iznos 74.680.000 briše se, a u ekonomskoj klasifikaciji 451, u kolonama šest i osam iznos 370.500.000 zamenjuje se iznosom 445.180.000.
Ovim amandmanom SRS predlaže da se budžetska sredstva izdvojena za tzv. specijalizovane usluge, čija nam je namena nepoznata, preusmere u ekonomsku klasifikaciju 451, namenjenu sportskim klubovima, koji imaju ogromne probleme u obezbeđivanju sredstava za normalan rad i funkcionisanje.
U obrazloženju Vlade kaže se: "Amandman se ne prihvata iz sledećih razloga - budžetski korisnik je u skladu sa sredstvima utvrđenim Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu izvršavao rashode u proteklom delu godine, uključujući i rashode na aproprijaciji 424 - specijalizovane usluge, čije se brisanje predlaže.
U skladu sa navedenim, predloženi amandman je u suprotnosti sa članom 5. stav 7. Zakona o budžetskom sistemu, prema kome korisnici budžetskih sredstava mogu stvarati obaveze i koristiti budžetske aproprijacije do iznosa utvrđenih za pojedinu namenu u budžetu."
Da ne bih čitao sve to, dalje se kaže da ta sredstva nisu namenjena sportskim klubovima, već za održavanje 25. letnje Univerzijade 2009. godine. Ovih dana imamo nove afere u toj oblasti. Što se tiče održavanja letnje Univerzijade 2009. godine, nastale su opet neke malverzacije, smene i sve to vezano je za neke specijalizovane ili specijalističke usluge. Čini mi se da je u ovoj vladi sve specijalizovano. Ne proizvodimo mi te afere, nego ovi koji su u koalicionoj vladi.
Dame i gospodo, kada govorimo o rebalansu i amandmanima, ovo je izuzetna prilika da nešto detaljno iznesemo. Mada je ovih dana u toku ove rasprave mnogo toga rečeno, trebalo bi dodati i nešto što nije rečeno. Najčudnije u svemu što se ovih dana govori jesu kontradiktornosti u Vladi, između ministara u njoj. Prvo, izjava predsednika Vlade da će budžet za narednu godinu biti predstavljen javnosti uskoro, za 10 - 15 dana i da će biti ispunjeno sve iz koalicionog sporazuma. Ponavljam, zbog građana Srbije koji u ove sitne sate gledaju skupštinsko zasedanje, biće ispunjeno sve iz koalicionog sporazuma. Ovo znači da je predsednik Vlade javno priznao da to mora da se uradi.
Drugo, imamo izjavu Svetske banke da nije održivo najavljeno povećanje penzija na 70% od prosečne plate u narednoj godini. Manjak u budžetu, kažu oni, bio bi znatan ako bi se ispunila želja koalicionih partnera. To je mišljenje, dame i gospodo, Svetske banke, tačnije, direktora Svetske banke za istočnu Evropu. Tu bi trebalo da se zaustavimo, da se zapitamo šta će se desiti ako ova vlada ne posluša Svetsku banku.
Dalje, ulazimo u još neke probleme. Imamo dve izjave dva potpredsednika Vlade, Dinkića i Krkobabića. Dinkić kaže - ako bi se išlo dalje u primeni ovog zakona, došlo bi do obaranja finansijskog sistema, što će se znatno odraziti na budžet u narednom periodu. Krkobabić kaže - penzije će se usklađivati, i to tvrdi kategorički, sa kretanjem zarada ne po švajcarskom metodu, ni američkom iz 2005. godine, nego sa zaradama iz kojih su i nastale te penzije. Kada bi se one usklađivale sa kretanjem zarada umesto sa rastom troškova života, to bi bilo, kaže Krkobabić, samo pet milijardi više da se budžet optereti. To je izjava Krkobabića.
Kažem da to nije tako, a mnogi stručnjaci će to potvrditi. To znamo svi mi ovde prisutni. Struka kaže da je izjava, u najmanju ruku, smešna; takva izjava ne može da bude data javnosti od strane jednog potpredsednika Vlade.
Problem je što bi to na dugi rok, recimo do 2010. godine, bilo mnogo, mnogo milijardi više nego što je izjavio gospodin Krkobabić.
Ako uzmemo činjenicu da ministar za finansije drži ključ od državne kase i, kako gospođa Dragutinović kaže, u situaciji kada broj penzionera raste brže od broja zaposlenih, apsolutno nije dobro vezivati ih za rast plata... Poštovani građani, to je izjava ministra za finansije. Sada je, dame i gospodo, već izvesno da će za iduću godinu dotacije iz budžeta za penzije biti, ponavljam, 200 milijardi dinara. Tvrdim da je to više novca nego što je dobijeno privatizacijom preduzeća od 2001. godine. Naravno, to tvrdi i ministar finansija, ne samo ja, zato sam namerno i zastao i sačekao da vidim da li će neko da reaguje, ali očito da oni koji treba da slušaju moju priču ne slušaju.
Ovo je izjava ministra za finansije: više od četvrtine izdvajanja je rezultat vanrednog povećanja penzija od 10%, sada, već je izvorno četvrtina od svega toga. Konstatacija je da ako se ništa ne promeni, da nema promene zakona, već za sledeću godinu izdvajanja bi bila uvećana za 50 - 60 milijardi dinara. Žao mi je što ovde nije gospodin Popović, koji bi me razumeo, pošto se čovek bavi ozbiljno privredom već 18 godina. Njegovo učešće u raspravi je bilo zaista konstruktivno.
Ako uzmemo činjenicu da iz Svetske banke poručuju da je to nemoguće, da bi to dovelo do povećanja budžetskog deficita za 2,7%, to vi možete da potvrdite, ostaje nam da konstatujemo samo realnu činjenicu da za novonastalu situaciju postoje samo dva leka: da se razmišlja o smanjenju raspona u iznosu penzija i, kao glavno rešenje, a drugoga nema, priznali vi to ili ne, da bude što veći broj zaposlenih koji bi mogli da izdvajaju kroz svoje doprinose za penziju. To je jedino rešenje i drugog nema. Nigde u okruženju nije ovakva situacija, jer ni u jednoj drugoj državi nije bilo ovakvih koalicionih dogovora, pregovora,ustupaka, uslovljavanja i slično, da bi se došlo na vlast ili da bi se, kako naš narod kaže, domoglo vlasti.
Dame i gospodo, sve ovo što sam nabrojao je društvena, politička i, pre svega, moralna krivica i odgovornost onih koji su na vlasti, a ne nas, opozicije, jer uvek nas za nešto optužujete. Morate priznati da je odgovornost pretpostavka za krivicu.
Kada već govorimo o krivici, mogao bih da spomenem i da tražim informacije, vezano za pomenute u ovoj mojoj priči, naravno, isključivo vezano za Mlađana Dinkića i njegovu ekipu. Ništa ne izmišljam, tu su i napisi u štampanim medijima, ne tako davno, pre dva - tri meseca i opet se zaćutalo, što pokazuje da su mediji pod kontrolom onih koji su na vlasti. Setimo se, podsetiću javnost, da bi ministar ekonomije Mlađan Dinkić i bivši šef Poreske uprave Vladimir Ilić lako mogli da se nađu na optuženičkoj klupi Specijalnog suda za organizovani kriminal.
Protiv njih je u četvrtak, 8. maja Specijalnom tužilaštvu predata krivična prijava u kojoj se sumnjiče da su organizatori kriminalne grupe koja je Poresku upravu pretvorila u privatnu organizaciju za vršenje progona i terora nad privrednicima Srbije koji ne pripadaju njihovoj političkoj opciji.
Dinkić je, u svojstvu nekadašnjeg ministra finansija, u prijavi označen kao organizator, pazite, zločinačkog udruženja, a Vladimir Ilić, u svojstvu bivšeg direktora Poreske uprave Srbije, kao suorganizator.
Oni se sumnjiče da su u periodu od 16. februara 2005. do 31. oktobra 2007. godine izvršili krivično delo zločinačko udruživanje, kao i vršenje krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja izdavanjem nezakonitih i protivpravnih naloga za vršenje navedenih i drugih krivičnih dela podređenim licima u Poreskoj upravi.
Prijavljeno je još devetoro rukovodilaca Poreske uprave. Navode se imena, pročitaću ih i preneću javnosti: Momčilo Kijanović, Ljubomir Samokresović, Miodrag Pavićević, Tamara Samardžić, Milenko Kosanović, Zoran Radoman, Jelena Petkovski, Slavica Petrov i Biljana Miličić. Oni se sumnjiče da su kao pripadnici grupe zločinačkog udruženja izvršili krivično delo zločinačkog udruživanja, te da su po nalogu Mlađana Dinkića i Vladimira Ilića postupili u suizvršenju, učinili krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Takođe se navodi da su svesno i namerno prekoračili granice službenog ovlašćenja, te nanosili štetu privatnim firmama, ali i budžetu Srbije.
Ova priča vezana je za ovu temu o kojoj danas govorimo. Komitet za borbu protiv korupcije Koalicije zelenih podneo je krivičnu prijavu protiv Mlađana Dinkića zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe položaja time što nije ništa učinio da omogući naplatu poreza od nekoliko slovenačkih firmi. Ove podatke imaju članovi DSS-a. U jednom momentu, bili su bombastični naslovi u dnevnoj štampi u vezi sa tim, a onda se zaćutalo.
Iskoristio sam priliku da podsetim javnost, a i vas, gospodo poslanici, o čemu se radi i da će, kako je rekao gospodin Krasić, prvi da vas napusti Mlađan Dinkić. Hvala lepo.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Milanu Škrbiću.

Gospođica Nataša Jovanović, ima još dva i po minuta.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo poslanici, zaista je neshvatljivo obrazloženje Vlade zašto se odbija amandman kolege Živkova. On je imao najbolju nameru, rukovodeći se programom SRS da je potrebno da se što više pomaže masovni sport u našoj zemlji.
Moram da vas podsetim na to, o tome sam govorila i pre par meseci, da je na januarskom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope usvojena Rezolucija o modelu sporta koja obuhvata edukaciju najmlađih dečaka i devojčica, preko rekreativnog, pa sve do profesionalnog sporta.
Mi živimo u državi u kojoj se već nekoliko godina najavljuje privatizacija velikih sportskih klubova, a mi srpski radikali smo poznati po tome da smo istinski borci protiv sportske mafije. Ovoga puta moram da napomenem da sam lično, kao i mnogi srpski radikali (baš kao i dr Šešelj u svojim knjigama, do odlaska u haški kazamat), govorila o tome da su pojedini političari iz vrha dosovske vlasti povezani sa kriminalcima iz oblasti sporta, naročito fudbalskom mafijom, ali sam mnogo ranije saznala da je tu direktnu vezu, konkretno sa Žarkom Zečevićem, imao i isključeni član SRS Tomislav Nikolić.
Prema tome, i ovoga puta, pošto ovde samo sedi ministar za telekomunikacije, apelujem na Vladu Republike Srbije da što pre u Narodnu skupštinu dođe zakon, koji je već nekoliko puta bio na tzv. javnoj raspravi. Kao država moramo da učinimo sve, počev od lokalne samouprave.
Ovo je bio zaista veoma dobar potez kolege Dragana Živkova, poslanika SRS, da se pomogne onim klubovima koji nemaju mogućnosti za opstanak, sve do trenutka dok ne dođemo u situaciju da se steknu uslovi za privatizaciju. Vi vidite šta se dešava pojedinim našim klubovima. Na kraju krajeva, i u fudbalskom klubu "Partizan" pomenuti Zečević i ekipa oko njega su ostavili pustoš za sobom.
Da ne idemo dalje, cela ta priča bi mogla daleko da nas odvede; uključile bi se, verujem, i druge kolege poslanici u raspravu, narednih sat vremena. Ali, ovo je zaista još jedan dokaz da država ne želi da brine o našim naraštajima, ne želi da brine o sportu, a to je jedan od načina, i vi to vrlo dobro znate, kao i neko ko se stručno, visokoprofesionalno bavi bolestima zavisnosti i pošastima današnjeg doba, da se naša deca sklone sa ulica i da se usmere ka onome što je njihov razvoj, uz edukaciju, uz obrazovanje, a to je sport. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Na član 5. razdeo 22 amandman je podneo narodni poslanik Mićo Rogović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 26. stav 1. i 3. Zakona o budžetskom sistemu.

Da li neko želi reč? (Ne.) Zahvaljujem.

Na član 5. razdeo 23 amandman je podnela narodni poslanik Svetlana Stojanović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 36. stav 2. i 3. Zakona o budžetskom sistemu.

Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Svetlana Stojanović ima reč.

Poštovani narodni poslanici, u ime DSS-a podnela sam amandman koji se odnosi na budžet za kulturu, u nadi da ću vas zainteresovati za problematiku kulturne politike koja se u ovom domu do sada nije spominjala. Ne verujem da ću u tome baš uspeti posle 12 sati rada, ali ću pokušati.
Srbija nema strategiju održivog kulturnog razvoja, ni kratkoročnu, ni srednjoročnu, ni dugoročnu. Ne znamo šta su nam prioriteti. Nismo razlučili oblasti kulture iza kojih mora stati država od onih koje se mogu delimično budžetski a delimično i same finansirati, kao što nismo odlučili ni koje oblasti kulture i kulturnog života treba potpuno prepustiti slobodnoj tržišnoj utakmici. Nismo se opredelili za instrumente kojima ćemo razvijati i unapređivati nacionalnu, srpsku kulturu, pa se pitam sa čim ćemo mi to kao narod učestvovati u multikulturalnosti koje su nam puna usta.
Nijedan zakon o kulturi nije ušao u skupštinsku proceduru, bez obzira na to što se u novinama može pročitati da jeste. Rebalans budžeta za 2008. godinu je neproziran. Iz njega ne možemo pročitati kulturnu politiku Vlade. Vidimo samo zbirne podatke za plate, socijalna davanja zaposlenima u Ministarstvu kulture, institucijama kulture, ali ne znamo koliko je ljudi zaposleno, da li ih je previše ili premalo na državnom budžetu. Ne znamo ni koliko budžetskih sredstava dobija svaka od ustanova kulture pojedinačno, koliko Narodno pozorište, koliko Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Arhiv Srbije itd.
Budžet za kulturu je, bez ikakve sumnje, nedovoljan. Rebalansom se za razdeo kulture, a tu spada i informisanje, predviđa budžet od 6.888.000.000 dinara, 600.000.000 više nego što je usvojenim budžetom za 2008. godinu predviđeno, čemu se, naravno, radujem. Kada bi se ova sredstva trošila na osnovu usvojene strategije, planski i u skladu sa opštim i javnim interesom u kulturi, možda bi se sa blizu sedam milijardi dinara barem nešto moglo uraditi. Međutim, nije tako.
Osnovali smo Nacionalni centar za film, ali nemamo mehanizme kojima bi se zarada od filmova snimljenih novcem poreskih obveznika vratila u državnu kasu i koristila za dalji razvoj filmske umetnosti. O centru za knjigu govorimo godinama, ali ga osnovali nismo.
Specijalizovane usluge u budžetu Ministarstva kulture, a javljaju se u svim budžetskim razdelima, koštaju nas 1.200.000.000 dinara, od ukupno 6.888.000.000.
U rebalansu piše da ćemo dvadeset miliona dinara uložiti u arheološka istraživanja - koja, na kojim lokacijama? Jednoj ili više? O preostalih 1.180.000.000 ne znamo ništa, o njima odlučuje Vlada i o tome donosi specijalne akte.
Iz kratkog obrazloženja rebalansa budžeta ipak saznajemo nešto važno. Ministarstvo kulture ima zadatak da razvija i unapređuje umetničko stvaralaštvo, književno, prevodilačko, muzičko, likovno, filmsko itd. Ovo je rečeno u prvoj od ukupno tri, doduše podugačke, rečenice obrazloženja rebalansa za kulturu. Ako je tako, aproprijacija 472 - naknade za socijalnu zaštitu iz budžeta, pa još sasvim precizno, postaje zanimljiva – 216.000.000 dinara planirano je za isplatu posebnih priznanja umetnicima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije, a raspored i korišćenje sredstava ove aproprijacije vršiće se posebnim aktom Vlade. Zašto Vlada uopšte izlazi pred Skupštinu sa nekim zakonom o budžetu i rebalansom budžeta kada, zapravo, o svemu odlučuje sama i ne polaže računa nikome?
Sama činjenica da je socijalna zaštita umetnika ušla u budžet, da je priznata kao nešto na šta je država spremna da potroši 216.000.000 dinara, podstakla me je da podnesem amandman. Vodila sam računa da predloženim amandmanom ne poremetim budžetsku ravnotežu, prihodnu i rashodnu stranu. Za socijalnu zaštitu umetnika zadovoljićemo se sa 216 miliona dinara. I to je nešto, više nego ništa. Predlažem jedino da se ova sredstva malo drugačije rasporede. Evo kako. Prvo, da se najveći deo sredstava namenjenih za socijalnu zaštitu umetnika upotrebi za plaćanje doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika, umetnika koji žive isključivo od svog stvaralaštva. Ovakvo rešenje je u opštem i javnom interesu, a ne privatna stvar samih umetnika. Ono nije socijalna pomoć, ne sme se vezivati za zaradu umetnika, što umetnik više zaradi, veći porez će platiti državi. Nije ni nagrada. Nagrade su ustanovljene, možemo i nove ustanoviti, one se dodeljuju nezavisno od interesa društva da se umetnicima koji žive od svog stvaralaštva obezbedi socijalna sigurnost koji ima svaki zaposleni čovek.
Predloženom prenamenom već izdvojenih budžetskih sredstava omogućili bismo da mladi umetnici koji izlaze sa umetničkih fakulteta ne budu prinuđeni da potpuno odustanu od bavljenja umetnošću ili da traže fiktivna zapošljenja, bilo kakvu državnu službu, i da se opet nađu na teretu budžeta, ali na štetu umetnosti. Imali bi minimalnu socijalnu sigurnost da mogu da se posvete umetničkom radu i od umetnosti žive tako što će se potvrditi na tržištu.
Srednja generacija umetnika, umetnici pred penzijom, odavno zaposleni u ustanovama kulture u kojima više ne vide sebe ili te ustanove ne vide više njih, imali bi izlaz.
Status samostalnog umetnika kojem država uplaćuje doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje dao bi moralno pravo ustanovama kulture da im ponude rešenje da izađu na slobodno tržište umetničkog rada, a strukturu zaposlenih otvore za nove umetnike i naučnike i prilagode strategiji održivog kulturnog razvoja, koju, nažalost, nemamo.
Drugo, predlažem da se koriguju najniže penzije umetnika, na penzije od 10.000 dinara da se doda još 10.000 dinara, tako da svi penzionisani umetnici imaju barem prosečnih dvadesetak hiljada dinara. Kada govorimo o penzijama, govorimo o hiljadama dinara. Kada je reč o budžetskim stavkama o kojima ne znamo ništa, u pitanju su milijarde.
Treće, predlažem da zadržimo tzv. nacionalne penzije. Broj umetnika koji su ostvarili vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije meri se na desetine. Samostalnih umetnika za koje predlažem da im se doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje redovno uplaćuju iz budžeta moglo bi biti 1000 - 1500, pod uslovom da se zakonom, a ne aktom Vlade, propišu stroga i precizna pravila po kojima umetnici ovo pravo stiču.
Ne znam da li 216.000.000 dinara može da pokrije ovo što amandmanom predlažem. Polazim od toga da bi svaki, i najmanji, pomak u tom pravcu bio veliki i značajan. Plaćanje doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje iz republičkog budžeta je stečeno pravo samostalnih umetnika koje su oni decenijama ostvarivali, sve dok država jednostavno nije prestala da im uplaćuje doprinose.
Na kraju smo dobili zakon gospodina Mlađana Dinkića, mali zakon o izmenama i dopunama Zakona o uplati doprinosa za socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje. Ministar Dinkić je zamislio i ostvario da umetnici sami sebi uplaćuju doprinose, i to unapred, pre nego što išta zarade. Položaj samostalnih umetnika se Dinkićevim zakonom nije samo pogoršao; bavljenje umetnošću postalo je moguće, uz retke izuzetke, jedino umetnicima bliskim vlasti. Zavisnost od dobre volje političara u čijim je rukama kasa, umesto zakonom garantovanih prava, ozbiljno ugrožava slobodu umetničkog stvaralaštva.
Obrazloženje Ministarstva finansija zašto odbija ovaj amandman nije me iznenadilo. Moj odgovor na argumente iznete u obrazloženju je sledeći: nemam ništa protiv da uplate doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje ostanu u okviru budžeta Ministarstva za kulturu i da se za početak ostvaruju po ugovoru, ako tako mora, ako je samo to u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, ali Narodna skupština Republike Srbije mora jednom, što pre, doneti zakon o kulturi. Zakonom, a ne aktima Vlade moraju se definisati obaveze i prava umetnika, ljudi koji nam oblikuju nacionalni identitet, bez kojeg ne bismo znali ko smo i ne bismo bili potrebni nikome.
Usvajanje ovog amandmana, jedinog koji je podnet na razdeo kulture, bio bi prvi, mali, privremeni, ali značajan doprinos rešavanju socijalnog statusa umetnika. Trajno rešenje je donošenje zakona koji će se primenjivati, a ne ignorisati. Po mom najdubljem uverenju, rešavanje socijalnog statusa umetnika uopšte, a samostalnih umetnika posebno, jeste od prvorazrednog opšteg i javnog značaja za našu kulturu i državu. Pozivam vas da glasate za ovaj amandman. Hvala.