Reč ima narodna poslanica Judita Popović, a posle nje narodni poslanik Nenad Konstantinović. Narodna poslanica Judita Popović koristiće i svoje pravo da govori o razlozima za izdvojeno mišljenje na Odboru za pravosuđe i upravu, danas.

Poštovana potpredsednice, poštovana gospođo ministarko, poštovani dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, mi razumemo i verujemo da je predlagaču zakona bilo veoma teško kada je ovaj set predloga zakona o pravosuđu pripremao i stavio na raspolaganje Skupštini radi rasprave.
Pre svega, verovatno je uzeo u obzir teško nasleđe pravosuđa i tužilaštva u Srbiji, koje potiče ne samo unazad 20 godina, nego možda malo i duže seže u prošlost. Zatim, bilo je tu dosta propuštenih prilika, a i ustavni okvir je prilično ograničavao predlagača zakona da bi do kraja izveo predložene reforme.
Prema tome, sa svim tim problemima mi danas raspravljamo o setu pravosudnih zakona, dakle, o Zakonu o sudovima i tužilaštvima – kako ih urediti, gde im postaviti sedišta, kako organizovati rad sudova, sudija i tužilaca, kao i prekršajnih sudija.
Postavlja se, u stvari, jedno osnovno pitanje – da li se ovim zakonima postiže nezavisnost sudstva i tužilaca; da li se postiže depolitizacija sudstva; da li se postiže stručnost sudije, odgovornost i stvarni integritet sudije; da li je, zaista, ovim zakonima to i urađeno; da li mi postižemo da izjednačavamo i pravimo jednu ravnotežu ravnopravne vlasti: sudske, izvršne i zakonodavne; da li se sa ovim zakonima to postiže; da li ovim zakonima mi dovršavamo, odnosno započinjemo postupak lustracije; da li postižemo određenu uštedu u organizaciji i radu pravosudnih organa; da li mi postižemo jednu ozbiljnu reformu ove bitne grane vlasti?
Kada dobijemo odgovor na ta pitanja, onda možemo da kažemo –da, jeste, mi smo završili jednu bitnu stvar koja je započela 5. oktobra 2000. godine i koja je tako, na čudan način, zastala, da smo izgubili dosta vremena u preispitivanju kako reformisati pravosuđe, kako učiniti to da ovaj temelj društva postigne svoj cilj, kako bi krenuli dalje u privredne reforme, u reformu tržišta, da postignemo slobodno tržište i da postignemo jedan život koji je potreban ovom društvu, jer taj život je osnova svega. Zbog tog života postoje zakoni, zbog tog života mi i donosimo zakone, reformišemo zakone i reformišemo institucije.
Da su određene stvari ipak izmakle kontroli, odnosno nije se do kraja sagledalo, svedoči i ovaj predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
U suštini, danas ću govoriti sa aspekta Vojvodine. Iz tog razloga sam izdvojila svoje mišljenje na Odboru za pravosuđe, jer smatram da je kompleksnost Vojvodine prenebregnuta prilikom predlaganja ovog zakona.
Tako imamo slučaj da kod prekršajnih sudova sedišta na teritoriji Vojvodine čine 15% od ukupnih sudova na teritoriji Srbije. Tako imamo otprilike 25% osnovnih sudova, otprilike toliko što se tiče viših sudova i apelacionih sudova.
Nedopustivo je, recimo, da na teritoriji Vojvodine imamo samo jedan apelacioni sud, to je u Novom Sadu, a čini mi se da u Vojvodini ima puno dobrih i velikih sudova koji bi mogli da ponesu taj teret apelacije.
Najveći problem čine osnovni sudovi, pogotovu što se tiče osnovnog suda u Subotici, čija je nadležnost predviđena i za teritoriju opština: Ada, Bačka Topola, Kanjiža, Mali Iđoš, Senta, predviđene su sudske jedinice u Bačkoj Topoli, Kanjiži, Senti i Adi.
Smatramo da je to u stvari jedna gruba greška što se tiče Vojvodine, pa ćemo najverovatnije doći u situaciju za koju godinu, da ćemo sudove koje sada ukidamo morati ponovo da osnivamo, jer mi smo uzeli u obzir neku realnost, koja je morala da se uzme u obzir, upravo iz razloga, jer Vojvodina ne može da se svede samo na teritorijalnu podeljenost, na upravne okruge i na racionalizaciju, odnosno uštedu.
Kompleksnost Vojvodine se ogleda i u onome što se tiče njene teritorije i geografije, što se tiče njene tradicije i istorije, kao i u pogledu njenih nacionalnih manjina, multikonfesionalnosti i svega ostalog. Prema tome, ne može jednostavno da se preseče i da se izbrišu sa mape sudske karte određeni sudovi koji su postojali dvesta - trista godina na teritoriji Vojvodine, očigledno imaju određenu tradiciju, samo iz tog razloga da bismo mi racionalizovali i uštedeli nešto para, jer to nije reforma. Reforma je kada se zakoni, propisi usklade sa realnošću života, a to podrazumeva da se uzmu u obzir svi aspekti koji bi određivali te zakone i te propise.
Naše je mišljenje da su ovi zakoni, odnosno predlozi zakona, o kojima mi danas raspravljamo, bitan pomak u odnosu na postojeće zakonodavstvo. Međutim, mi smo podneli jedan određeni broj amandmana, računajući s tim da ćete vi imati razumevanja i da ćete ih prihvatiti, jer ti amandmani su upravo zato napisani i predati da bi, to što sam malopre rekla, uskladili život sa propisima, uskladili realnost sa vašim predlozima zakona. Dakle, poboljšali iste, sve u korist našeg društva. Jer, nije dovoljno da se postigne samo statistika u pogledu donošenja zakona, bitno je da ti zakoni služe svojoj svrsi, a pre svega, da poboljšaju život svih građana.
Nama nije potrebno da zakone donosimo svake druge godine, nije nam potrebno da ti zakoni budu doneti, a da se ne primenjuju. Nama je potrebno da naši zakoni budu primenjivi, da budu realni i da ti zakoni služe kao osnova za dalje reforme koje su, očigledno, potrebne.
Mi danas govorimo o reformi pravosuđa, sutra će nas čekati reforma zakonodavnog organa, izvršne vlasti i nije loše što smo mi počeli sa reformom pravosuđa, zato što je to temelj društva. Dobro pravosuđe je osnova da dođe strani kapital, da taj strani kapital pronađe tu neku sigurnost.
Dakle, da se investira u našu državu, što će opet proizvesti određene pozitivne posledice, a te posledice su one zbog kojih mi i radimo i sedimo u ovom parlamentu.
Prema tome, ti amandmani koji su podneti na ove zakone smatramo da zaslužuju da se dobro prouče i usvoje, u krajnjem slučaju.

Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović, a posle njega Milica Radović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da je meni izuzetno zadovoljstvo da smo posle 8 godina, u kojima smo bili svi svedoci rasprave o reformi pravosuđa, kritika na račun pravosuđa, priče o tome kako treba da suzbijemo korupciju i da je za to vrlo važno za pravosuđe, došli u situaciju da imamo jednu ozbiljnu radikalnu i korenitu reformu pravosuđa.
Mislim da je ovo i veliki korak koji je napravila i ova vlada predlažući ove zakone. Mislim da je ovo i veliki korak uopšte za demokratski proces u Srbiji, jer reforma pravosuđa predstavlja temelj jednog modernog društva. Mi imamo zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast. Zakonodavna i izvršna vlast su bile predmet provera i predmet preispitivanja od strane građana; imali smo izbore na svim nivoima, i to više puta, imali smo i doneli smo nove zakone o predsedniku Republike, nove zakone o lokalnoj samoupravi, teritorijalnoj organizaciji. Dakle, sve je bilo predmet preispitivanja i u Skupštini Srbiji i pred građanima. Jedino nismo imali ozbiljnu reformu pravosudnog sistema i preispitivanje organizacije i rada pravosuđa.
Ova reforma je neophodna iz razloga što se svi mi suočavamo, i građani znaju koliko nam je sudstvo neefikasno. Nema ni pravne države, nema ni pravne sigurnosti za građane, niti je pravda dostižna za građane ako sudski procesi traju po 20 i više godina. Šta će nam pravda posle 20 godina, koju vi eventualno ostvarite i kako možemo da prihvatimo da za 5,5 godina 4.300 krivičnih predmeta zastari. Znači, 4.300 okrivljenih su izbegli da odgovaraju za ono što su učinili, zato što je sudstvo bilo neefikasno. Imamo situaciju da su kazne, koje se izriču, manje od zakonskog minimuma. Dakle, to je stanje potpuno neprihvatljivo.
To stanje ne može da se promeni nekom polovičnom reformom i ne može da se promeni nekim kozmetičkim promenama ili sitnim izmenama i dopunama zakona. To stanje jedino može da se promeni, ponavljam, jednom radikalnom i korenitom reformom, kakvu mi nismo imali u ovoj zemlji, mogu da kažem, od Drugog svetskog rata naovamo.
Sudstvo, ne samo što je neefikasno, postoji i jedna predstava kod grđana, percepcija građana da je sudstvo korumpirano. To nije dobro. Sudstvo predstavlja branu stranim investicijama u ovoj zemlji. Pričali smo dosta koliko su nam važne strane investicije. Pričali smo o stranom kapitalu koji treba da dođe. Strani kapital treba da pokrene neka nova radna mesta.
Ko je taj ko će doći u Srbiju da ulaže ukoliko njegov kapital nije siguran? Zašto bi neko uložio ovde milione i otvarao fabrike ukoliko ne može u sudskom postupku i pred sudom da nađe zaštitu za svoj kapital i za svoje investicije? Dakle, mi moramo promeniti sudstvo da bi imali i više stranih investicija i nova radna mesta.
Na kraju, borba protiv korupcije. Doneli smo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali ne možemo suzbiti korupciju bez nezavisnog i efikasnog sudstva. Reforma pravosuđa je iskazana kao prioritet u svim izveštajima Saveta Evrope, svim izveštajima Evropske komisije i to je prioritet u procesu pridruživanja Evropskoj Uniji.
Ova reforma ne može biti uspešna ukoliko uradimo na pola, ova reforma ne može biti uspešna ukoliko predložene zakone pokušamo čak i u Skupštini amandmanima da ublažimo, jer neće biti efekta. Zakoni koji su predloženi, koji su pred vama, apsolutno predstavljaju razradu Nacionalne strategije koju je ovaj parlament usvojio u maju 2006. godine. U maju 2006. godine ovaj parlament je napisao u Nacionalnoj strategiji da je mreža sudova velika.
Ovaj parlament je napisao da od tih 187 sudova ukupno u opštoj i posebnoj nadležnosti koje postoje, većina predmeta se nalaze samo u nekoliko sudova u nekoliko gradova, a da drugi, manji, sudovi nemaju dovoljan broj predmeta i ovaj parlament je u Nacionalnoj strategiji predvideo da treba da se izvrši racionalizacija mreže sudova.
Mislim da je ovaj zakon o uređenju sudova apsolutno izrađen po svim uputstvima iz Nacionalne strategije kojom nas je Parlament Srbije obavezao u reformi i, naravno, ovaj zakon o uređenju sudova uspostavlja ono što je i Ustav Republike Srbije predvideo kada je u pitanju sudska vlast.
Svi sudovi koji se predlažu ovim zakonom o uređenju sudova su potpuno novi. Kao što je rekao kolega Palalić – neće biti posle ove reforme ništa isto, ja i ne mislim da treba da bude bilo šta isto, treba korenito da promenimo naše pravosuđe.
Novi je Vrhovni kasacioni sud, ima potpuno nove nadležnosti u odnosu na Vrhovni sud Srbije. Novi je jer sudi samo u trećem stepenu i imaće manji broj predmeta nego što je imao Vrhovni sud, jer smo uveli upravni sud koji će se baviti upravnim predmetima. Novi su potpuno apelacioni sudovi, nisu do sada postojali i oni sude samo u drugom stepenu, sude samo po žalbama.
Dakle, nemamo više situaciju kao kod okružnih sudova da malo sude prvi stepen, malo sude drugi stepen, pa čekamo u okružnom sudu mesecima da po žalbi okružni sud odluči. Sada imamo četiri apelaciona suda koji će se isključivo baviti suđenjem u drugom stepenu, dakle, po žalbama.
Novi je i viši sud, jer viši sud je sada praktično 90% prvostepeni sud, u jednom manjem delu ima drugostepenu nadležnost. Novi su i osnovni sudovi, novi su po svojoj teritorijalnoj organizaciji, pokrivaju mnogo veću teritoriju. Novi su osnovni sudovi zato što imaju sudske jedinice koje ranije nisu imali.
Novi su zato što imaju veći broj sudija nego što su imali i novi su zato što će većina tih sudova sada imati specijalizovana odeljenja, krivično odeljenje, parnično, odeljenje za radne sporove, izvršno-vanparnično odeljenje. Dakle, imamo potpuno novo uređenje sudova i ja se iskreno nadam da ćemo imati u velikoj meri i nove sudije koje će biti izabrane da rade u tim novim sudovima.
Što se tiče nove mreže sudova, nova mreža sudova omogućava građanima mnogo lakši pristup pravdi. Netačne su teze i mislim da nije dobro da plašimo građane Srbije da neće imati pravo na sudsku zaštitu, da im sud neće biti dostupan. Građani, kada se usvoje ovi zakoni, neće morati da putuju u drugo mesto da bi išli u sud. Građani će ići u sud u iste one zgrade u koje su išli i do sada. Svuda gde je postojao opštinski sud i sada će postojati sudska jedinica. Sudije će suditi u istim sudnicama. Pisarnice će biti na istom mestu. Overa potpisa će se vršiti u istim zgradama, u istim sudovima, na istim šalterima kao što je to bilo i do sada.
Dakle, građanima će biti lakši pristup pravdi zato što će biti sudije nepristrasne, zato što će biti nezavisne od uticaja lokalne zajednice, lokalnog stanovništva, lokalnih tajkuna. Kako se to postiže? Tako što u većem sudu nego što je bio ranije, a to je osnovni sud koji se nalazi u gradu ili u centru okruga, ima ih 34, biće u svakom najmanje četrdesetoro sudija, tih četrdesetoro sudija dolaze iz raznih mesta i žive u raznim mestima, nisu samo iz jednog mesta i vi ćete kada podnosite vaše tužbe ili podnosite vaše predloge sudu dobiti prirodnog sudiju koji vam sleduje, dakle, jednog od onih 40.
Kada podnosi tužbu neko ko živi u Mionici, podnosi tužbu osnovnom sudu u Valjevu i sudija koji bude određen, odrediće ga kompjuterski program a ne neko zato što ga poznaje ili ne poznaje, ili poznaje drugu stranu, i to će biti neko od 40 sudija koji sude u osnovnom sudu u Valjevu. To je jedini način da mi afirmišemo princip pravičnog suđenja, da građani lakše dođu do pravde i da nema pristrasnosti.
Svi oni koji su u ovoj sali advokati i koji zastupaju pred sudom, vrlo dobro znaju da kada odu u neko manje mesto gde je druga strana iz tog mesta da nemaju apsolutno nikakve šanse da uspeju u tom sporu. Mi se, koji smo advokati, susrećemo sa tim svakoga dana. Te veze koje postoje na lokalu, koje su i razumljive, kada uzmete na primer sud u Žabarima, imate troje sudija, pa, naravno, da se celo lokalno stanovništvo poznaje sa to troje sudija. Nema tu nepristrasnog suđenja. Imamo slučajeve da je ubio komšiju zato što mu je presudio na ovaj ili na onaj način.
Ako usvojimo ove zakone, mislim da ćemo izbeći subjektivnost i pristrasnost prilikom suđenja. Velika stvar koja se dobija ovim zakonima je otklanjanje nestručnosti u velikoj meri. Zašto?
U sudu koji ima troje sudija, a ima takvih sudova po Srbiji dosta, iako bi po sistematizaciji morali da imaju najmanje pet, ali nema potrebe za pet pa sudi i troje, tih troje sudija sude i krivicu i parnicu i izvršni postupak i u istrazi, sude i u vanparničnim stvarima. Nemoguće je da jedan sudija dobro radi i dobro sudi pet različitih postupaka. Na ovaj način dobijamo specijalizaciju. U velikom sudu imamo specijalna odeljenja. Sudija krivičar će suditi u krivici, a parničar će ubuduće suditi u parnici.
Na ovaj način novom mrežom sudova i ovim zakonom o uređenju sudova mi praktično smanjujemo drastične razlike koje danas postoje.
Pomenuo sam sudove koji imaju troje sudija, a imate i Prvi opštinski sud u Beogradu koji ima 73 sudije. I jedni i drugi primaju istu platu, samo što jedni i drugi nemaju iste uslove za rad i jedni i drugi nemaju isti broj predmeta. Dakle, imamo ogromnu razliku između drastično malih sudova i drastično velikih sudova.
Imate kao bitnu karakteristiku za efikasnost rada sudija priliv predmeta mesečno prema jednom sudiji. Kada pogledate statistiku doći ćete do zaključka da npr. u sudu u Mionici imate 55 predmeta mesečno koji stižu, imate petoro sudija, svaki sudija dobija 10 predmeta mesečno. U Beogradu ili u Valjevu, pošto će Mionica biti deo osnovnog suda u Valjevu, u Valjevu imate priliv od 53 predmeta mesečno po sudiji. Zašto bi sudija u Valjevu imao 53 nova predmeta u radu a sudija u Mionici 10 predmeta, i imali istu platu?
Kada to bude jedan sud i kada bude bilo 40 sudija, svi će imati isti broj predmeta u radu i omogućiće se efikasnije suđenje. Imate situacije sa brojem predmeta koji trenutno postoji u radu. Uzmite parnicu.
U Prvom opštinskom sudu svaki sudija prosečno ima u radu 290 predmeta, u Valjevu ima 118, u Mionici 39, dakle, ne može da bude efikasno suđenje ako neko ima 290 predmeta u radu, a znamo da je norma koju je Visoki savet pravosuđa propisao oko 25 sudskih odluka, u zavisnosti od postupaka, najviše 25 sudskih odluka koje jedan sudija treba i može da donese za mesec dana.
Ova nesrazmera će se smanjiti i definitivno dobijamo mnogo efikasniji sudski sistem. Mislim da je važno da pomenemo da je uravnoteženje ili ujedinjavanje ili uobličavanje uspostavljanje sudske prakse. Imamo situaciju da vi u Ljigu dobijete jednu odluku o istoj pravnoj stvari, a da, na primer, u Mionici ili u Valjevu dobijete potpuno drugačiju odluku i drugačiju presudu.
Dakle, to nije pravna sigurnost i nema predvidivosti sudske prakse i sudskih odluka. Kada bude bilo sve u sudu u Valjevu imaćete ujednačenu sudsku praksu.
Nisam pomenuo jednu važni stvar koja se odnosi na budžet i neka to bude za kraj, prvi put ovim zakonima uvodimo sudski budžet koji predlažu same sudije preko Visokog saveta sudstva.
Ako govorimo o nezavisnosti sudske vlasti, naročito nezavisnosti u odnosu na izvršnu vlast, onda treba da omoćimo sudijama da sami kroz Visoki savet sudstva predlaže svoj budžet i da se staraju o trošenju tih sredstava za plate sudija i za rad sudova.
To se ovim zakonom omogućava. Nije više Ministarstvo pravde i Vlada Republike Srbije ta koja predlaže deo budžeta koji se odnosi na pravosuđe, nego će Visoki sudski savet predlagati taj deo budžeta. Mislim da to u velikoj meri garantuje nezavisnost sudstva.
Još jednom molim sve one koji hoće da pomognu i građanima Srbije, sve one koji hoće da omoguće pravo i pravedno suđenje, sve one koji hoće da omoguće pravo na suđenje u razumnom roku, koji mi nemamo, a koji se nalaze u ovoj sali, da podrže ove zakone. Hvala.

Narodni poslanik Jovan Palalić traži pravo na repliku, po članu 101. osnov na repliku, pominjanje u izlaganju prethodnog govornika.

Koristim pravo na repliku. Uvaženi kolega Konstantinović je pomenuo u kontekstu da sam rekao da posle ove reforme pravosuđa ništa neće biti isto. Zaista, smatram da ukidanje 104 suda nije dobro, dok je uvaženi kolega rekao da je to odlična stvar, koja je urađena ovom reformom.
Razlog za ukidanje ova 104 suda upravo smo čuli – što manji broj sudija, to je veća korupcija. Sada stičemo utisak da je jedan od razloga ukidanje sudova što u malim sudovima, gde ima mali broj sudija, postoji mnogo veći stepen korupcije nego u velikim sudovima. Nismo dobili nikakve konkretne pokazatelje i podatke da, recimo, u velikim sudovima u centrima okruga stepen korupcije nije toliko izražen kao što je, recimo, ovde pomenuto, Mionica ili Crna trava, Aranđelovac ili Gornji Milanovac.
To je vrlo ozbiljna stvar da bi se na takav način donosile ovako važne odluke i strategije kao što je ukidanje 104 suda u Srbiji. I dalje smatram da posle ove reforme pravosuđa ništa neće biti isto i da je katastrofalno da se ukinu 104 suda sa obrazloženjem da je stepen korupcije tamo izuzetno visok, jer mali broj sudija tamo radi, da su oni nečasni, da su podložni lokalnim tajkunima i svemu onome što je ovde izrečeno.
Mislim da je za takve kvalifikacije potrebno izaći sa konkretnim podacima i reći da je u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, gde je velik broj sudija, ali i gde su veći predmeti i veći interesi, stepen korupcije izuzetno nizak, ali da je, recimo, u Gadžinom Hanu i Doljevcu taj stepen toliko velik da taj sud moramo da ukinemo.
I sutra ćemo možda doći u situaciju da kažemo da su u malim mestima profesori u osnovnim i srednjim školama vrlo korumpirani, pa, hajde tamo da ukinemo i osnovne i srednje škole, pa da onda lepo te škole prebacimo u centre okruga. Pa ćemo onda ukinuti i zdravstvene ustanove i sve ono što smatramo da u malim mestima ne treba da postoji jer je korupcija strašna, pošto se ljudi mnogo bolje poznaju!
Mislim da sa takvim argumentima, ako takvi argumenti postoje, treba da se otvori ozbiljna rasprava pre usvajanja zakona, jer ovakve kvalifikacije mogu da navedu neke ljude da izađu sa predlozima da se sve republičke institucije u Srbiji ukinu i da se uvede nečuvena centralizacija u svim segmentima javnog života u Srbiji. Mislim da to nije dobro i da to može biti pogubna posledica u situaciji kada se svi deklarativno zalažemo za decentralizaciju vlasti u Srbiji i ravnomeran regionalni razvoj. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Krasić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Gospođo Čomić kada se izađe iz uobičajenog klišea onda se dolazi na teren dostojanstva. Gospodin Konstantinović je napravio neke možda greške zbog kojih će da trpi posledice u okviru svoje stranke, ali je na neki način doveo u pitanje ugled SRS. Više puta je rekao da su ove promene seta pravosudnih zakona u stvari radikalne promene. Nema veze sa radikalnim promenama, da budemo načisto. Radikali sa ovim nemaju nikakve veze. To je prva stvar.
Druga stvar koja je vrlo značajna, sada ću sve lepo da objasnim. To kad odeš u Američku ambasadu neka ti napišu drugi govor, ovaj ti je bio loš. Ovo nema veze sa radikalima i sa radikalnim promenama. Ovo su promene unazad, e sad, zavisno kako se vi okrenete, to može da bude i napred. Ako se za 180 stepeni okrenete i krenete, vi idete unazad, a Konstantinović kaže da se ide unapred. Ne ide se unapred. Dobićemo partijsko sudstvo. To je za njih ta promena.
U nastavku kaže, sve ostaje isto, a svoje izlaganje propisno je zapržio nečim što smo ovde osporavali, ali on nije bio tu, a to je, suđenje u razumnom roku.
Molim vas, mi smo nekada imali izuzetno dobre odredbe u našim propisima o tome u kom roku mora da se donese prvostepena presuda, u kom roku treba da se donese drugostepena presuda, koliko može da traje pritvor, do kada mora da se podigne optužnica itd.
Vi ste to sad sveli ne na godine ili brojke nego na formulaciju, pa tako imamo nešto što je razumni rok. Da vas podsetim kako to u Evropi izgleda. Uzeću Međunarodni sud, Haški tribunal i tamo postoji standard da se obavezno sudi u razumnom roku, pa Vojislavu Šešelju se počelo sa suđenjem u šestoj godini pritvora. Prekršeni su svi međunarodni standardi.
Znači, ovo nema veze sa radikalnim promenama, ovo ima veze sa demokratskim promenama, sa evropskim putem kojim nas vodi Boris Tadić i DS, a znate i sami, taj put je otprilike kao kada krenete malo napred, pa se malo okrenete za 180 stepeni pa opet krenete napred. Mi sada idemo prema osmoj sednici i prema Brozovom sistemu sudstva u smislu kontrole komiteta nad presudama koje budu donosili sudovi.
Samo da vas podsetim, ako ste malo čitali neke pravne knjige, onda se sećate da je taj period opisan tako što kada sudija krene na posao prvo svrati u komitet pa mu oni izdiktiraju presudu, kad dođe u sud on je saopšti. Za to se zalaže gospodin Konstantinović, a to sa radikalnim promenama nema nikakve veze.

Nema povrede člana 104, na koju ukazuje narodni poslanik. Pitanje upotrebe izraza je pravo svakog poslanika, pa tako i poslanika Nenada Konstantinovića. Da je uvredio bilo koga, bio bi opomenut i da krši Poslovnik.       
Narodna poslanica Milica Radović ima reč, posle Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, na samom početku moram da kažem da sam vrlo iznenađena što mi već danas govorimo o ovom setu pravosudnih zakona. Danas o novoj mreži sudova, o uređenju sudova i o sudovima, odnosno izmeni Zakona o prekršajima, sutra o sudijama i o Visokom savetu sudstva, prekosutra o tužiocima i Državnom veću tužilaca.
Smatram da se vrlo brzo ovaj set pravosudnih zakona našao u skupštinskoj proceduri i da je njemu trebalo da prethodi jedna opsežna javna rasprava. Smatram da je ovo vrlo hrabar potez Ministarstva pravde, između ostalog, zbog toga što se oni upuštaju u jedan proces za koji ne znaju kako će da se odvija i da li je uopšte moguć.
Imamo niz radikalnih rešenja, koja se predlažu u ovom predlogu zakona, ali smatram da ona mogu da budu primenjena samo ukoliko ste sigurni i, ukoliko ste stoposto sigurni da ona neće stvoriti goru situaciju od postojeće. Izvinjavam se gospodinu Krasiću, mislim da se neće javiti po povredi Poslovniku, jer ovo nije upotrebljeno u lošem i negativnom značenju.
S obzirom na to da ćemo najmanje tri dana raspravljati o predlogu ovih zakona iz seta pravosuđa, o svakom ću ponaosob, kada budu došli na dnevni red, da izlažem svoje primedbe.
Slažem se sa tom idejom da je pravosudnom sistemu neophodna reforma, ali ona prvenstveno treba da bude dobro osmišljena, treba da bude realna i izvodljiva. Ono što u ovom trenutku pravosuđu najmanje treba jeste upravo jedan brz i prilično površan odnos prema ovoj grani vlasti.
Naime, jedini razlog koji sam uspela da pronađem za ovako brzo razmatranje ovih predloga zakona, a verovatno i usvajanje, jeste u intervjuu gospođe Malović, ministra pravde, gde ona kaže da su oni jedan od osnovnih uslova da bi Srbija dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Ovom prilikom neću da se udaljavam od tačke dnevnog reda, ali mislim da je sasvim očigledno i da je svima jasno da će Srbija dobiti status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji onog trenutka kada bude sposobna i kada bude spremna da prihvati, da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom i Metohijom, jer je prihvatanjem Euleksa već učinjen prvi korak ka priznanju jednostrano proglašenog otcepljenja južne srpske pokrajine. Zbog toga bih prosto molila da se ovaj razlog za brzo donošenje ovih zakona više ne upotrebljava.
Imali smo priliku da čujemo da su ovi predlozi zakona u pripremi više od godinu dana i da su oni prošli nekoliko krugova konsultacija. Istine radi, bile su dve stručne rasprave, ali nijedna od njih nije bila javna rasprava. Jedna je održana u februaru, druga je održana u septembru. Takođe, imali smo priliku da na sajtu Ministarstva pravde vidimo Nacrt zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji nikada nije došao u skupštinsku proceduru.
Naime, on je toliko drastično promenjen da mi danas raspravljamo o jednom predlogu koji nema veze sa onim prethodnim koji se našao na samom sajtu Ministarstva pravde, pa se onda postavlja jedno osnovno i logično pitanje – kako očekujete da javnost bude upoznata sa svim predlozima odredaba ovog predloga zakona, ukoliko ni sami tužioci, ni sudije, faktički, nosioci pravosudnih funkcija nisu imali mogućnost da se upoznaju sa sadržajem predloga ovih zakona?
Demokratska stranka Srbije ima ogromne zamerke i primedbe na svaki od ovih zakona iz seta pravosudnih zakona, ali mislim da je jedna od najvažnijih koja se odnosi na Predlog zakona o uređenju sudova i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ukoliko zaživi ovaj zakon, 104 suda će prestati da postoje. Oni će se ukinuti. Ukinuće se ogroman broj prekršajnih sudova i, samim tim, ogroman broj javnih tužilaštava.
Smatram da je to jako loše, posebno ako se ima u vidu da nigde nisu propisani kriterijumi na osnovu kojih se ukidaju sudovi. Ranije je, sećam se toga, bio u opticaju jedan kriterijum koji se odnosio na to da će se ukinuti oni sudovi koji broje manje od pet sudija. To je bio jasan kriterijum. Ne znam zašto niste primenili taj kriterijum. Ukoliko ste smatrali da postoje opravdani razlozi zbog malog priliva predmeta, zašto ga, prosto, niste prihvatili i na osnovu tog kriterijuma napravili novu sudsku mrežu? Ovo je sada urađeno na najgori mogući način. Nigde nisu predviđeni kriterijumi za ukidanje ovih sudova i smatram da je ovakvo rešenje, prosto, neodrživo.
Imamo razumevanja za to da je negde ukidanje samih sudova potpuno opravdano, ali onda treba uraditi jednu stručnu analizu, utvrditi faktičko stanje stvari i predvideti koji su to sudovi koji treba da budu ukinuti. Sud ima poseban značaj, kako u samom društvu tako i u životu svakog pojedinca ponaosob, jer je to poslednja distanca gde građani mogu da zaštite svoje zagarantovano pravo i slobodu. Ukidanjem ovolikog broja sudova mi njima to pravo u najvećem broju slučajeva otežavamo, a ako ne, i onemogućavamo. Kako mislite da jedan građanin, da bi došao do suda, treba da prođe ili da pređe 70 i više kilometara? Takvih primera ima. Mogu na to da se pozovem i u raspravi ću se na to sigurno pozivati.
Kako mislite da je to uopšte izvodljivo i kako branite argumentom da će pravda biti dostupna za sve? Smatram da prilikom izrade ovog predloga zakona nisu konsultovani kriterijumi koji nisu smeli da budu zaobiđeni, a to je veličina same opštine, razuđenost opštine i razvoj putne infrastrukture. Predlagač ovog zakona je krenuo od ideje da treba da dođe do same racionalizacije mreže sudova, što za posledicu ima i smanjenje troškova suda. Ova ideja nema svoje utemeljenje u ovom predlogu zakona. Ako ukidate sud, to ne znači da ukidate i zgradu suda. Zgrada suda će ostati da postoji. Neophodno će biti izdvajanje određenog broja sredstava, iznosa sredstava, za njeno održavanje. Nećete ukinuti ili ostaviti bez posla sve zaposlene u toj sudskoj jedinici i to su troškovi, takođe, koje ne treba zanemariti.
Ono što predstavlja suštinu ovoga jeste gde su troškovi naknade putnih troškova samog sudije prilikom odlaska, da bi se upoznao sa spisima predmeta, u jedan drugi sud ili prilikom samog suđenja? Gde su troškovi samog svedoka, veštaka, eventualnih tumača, troškovi odlaganja samog suđenja? Uzmimo jedan primer – primer Bosilegrad i primer samog Vranja. U Vranju imate osnovni sud. Udaljenost između Vranja i Bosilegrada je 110 km. To su činjenice koje ne treba da zaboravimo i trebalo ih je imati u vidu mnogo ranije, prilikom izrade samog Predloga ovog zakona.
Ukidanje sudova je političko pitanje i smatram da ono može, pored toga što će da izazove ogromno otpuštanje samih zaposlenih u sudovima, da izazove i niz drugih negativnih efekata. Nije mi jasno da niko nije razmišljao u tom pravcu, da ćemo na ovaj način predlaganjem ovakvog predloga zakona uticati na to da će rubna područja početi da se prazne. Radi se o malim opštinama sa jako malim stepenom zaposlenosti. Ne treba zaboraviti da je najveći broj građana tih opština zaposleno upravo u ovakvim organima. Ukoliko ukinete ovaj sud, snosićete posledicu za učestvovanje u nečemu što se zove odumiranje ovih gradova i građani biće prinuđeni da odlaze u same centre. Biće izražena velika gravitacija ka centrima, što direktno podriva ideju samog regionalnog razvoja i decentralizacije.
Poseban problem predstavlja beogradsko pravosuđe. Ovde ćete imati prvi osnovni sud koji će biti nadležan za teritoriju celog grada. On će pokrivati ceo grad bez prigradskih opština. Da pojasnim, on će pokrivati teritoriju svih ranijih pet opštinskih sudova, preuzeće sve njihove predmete i onda očekujete da on bude sud koji će efikasno moći da deluje. On će biti prebukiran. Nikom nije jasno kako će da se izvede i organizuje rad ovog suda, posebno ako se ima u vidu da za sprovođenje ovog zakona nisu obezbeđena dodatna sredstva.
Koji je toj broj sudnica sa kojima će on da raspolaže? Gde će biti uprava? Gde pisarnice? Da li je neko o tome razmišljao? Beogradsko pravosuđe je i sada izuzetno prebukirano. Imamo konstantan nedostatak broja samih sudnica. Suđenja se zakazuju, odnosno sudi se svaki drugi ili treći dan, što za posledicu ima da se direktno manifestuje na frekventnost zakazivanja ročišta i samih pretresa.
Kako ste zamislili da prvi sud preuzme nadležnost svih ranijih pet opštinskih sudova i da efikasno postupa u svemu tome? U jednim dnevnim novinama, čini mi se da se radi o "Blicu", pročitala sam da će krivični sud biti Četvrti sud. Svako ko je jednom bio u Četvrtom sudu može da zaključi da tamo nema dovoljno mesta za to. Četvrti opštinski sud nema ni pritvorsku jedinicu. Kako mislite da organizujete krivična suđenja tamo?
Iz tog istog članka sam pročitala, takođe, da će Palata pravde biti nadležan, da će tu biti parnični sud. U Palati pravde danas imate dva osnovna, dva opštinska suda i jedan okružni sud i oni u takvim uslovima rada ne uspevaju da sude svaki dan. Kako mislite da dodatno opteretite sa nadležnošću i sa predmetima još tri opštinska suda? Ovo je nezamislivo.
Pošto mi vreme više ne dozvoljava, zbog vremena koje je predviđeno za moju poslaničku grupu, javiću se kasnije putem Poslovnika, da komentarišem i druge predloge zakona. Hvala.