Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2008. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuju 124 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema, utvrđeno da su u sali prisutna 92 narodna poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sprečen sednici da prisustvuje poslanik Nikola Novaković.
Obaveštavam vas da sam, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da sednici prisustvuju gospodin Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, i gospodin Jovan Ćosić, načelnik u Ministarstvu pravde.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O SUDIJAMA (nastavak u pojedinostima)
Po Poslovniku se javio gospodin Balint Pastor.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, član 226. u vezi s članom 82 - pripremanje i sazivanje sednice. Moliću objašnjenje od predsednice Narodne skupštine u vezi sa stavljanjem statuta AP Vojvodine na dnevni red.
Naime, u dnevnom listu "Danas" od 22. novembra vi ste, gospođo predsednice, dali intervju pod naslovom: "Statut Vojvodine neće biti usvojen do kraja godine". Rekli ste u tom intervjuu da je Skupština sada već ''u cajtnotu'', da je na zakone o kojima raspravljamo podneto mnogo amandmana i da će se rasprava o njima odužiti. Isto tako ste rekli da je statut mrtvo slovo na papiru bez zakona o primeni statuta i time ste objasnili da statut neće doći na dnevni red Narodne skupštine do kraja ove godine.
Gospođo predsednice, zamolio bih vas da obavite konsultacije sa šefovima poslaničkih grupa na ovu temu, da vidimo da li je zaista nemoguće da davanje saglasnosti na statut AP Vojvodine dođe na dnevni red do kraja tekuće godine. Isto tako bih vas zamolio da zatražite od Vlade Republike Srbije obaveštenje da li je tačno da Predlog zakona o nadležnostima AP Vojvodine, odnosno prateći zakon, zaista nije pripremljen, pošto imam informacije da je radni nacrt ovog zakona pripremljen i da nije nemoguće da do kraja godine damo saglasnost na statut AP Vojvodine. Isto tako, nije nemoguće da se izglasa i zakon o nadležnostima AP Vojvodine.
Želeo bih da podsetim sve narodne poslanike kao i vas, gospođo predsednice, da je Skupština AP sa 89 glasova "za" usvojila Predlog statuta AP Vojvodine u Pokrajinskoj skupštini još 15. oktobra tekuće godine i da je od 16. oktobra Predlog statuta Vojvodine u skupštinskoj proceduri.
Isto tako moram da kažem da ogromna većina građana AP Vojvodine očekuje od Narodne skupštine da da saglasnost na Predlog statuta AP Vojvodine, iz razloga što je decentralizacija veoma važna i što je Republika Srbija i dan-danas, nažalost, najviše centralizovana država u celoj Evropi.
Ova vlada je napravljena na osnovu nastojanja da uvede ovu državu u EU, a pored toga je bitan cilj i socijalna pravda. Želim da vas podsetim da bez decentralizacije nema ni priključenja EU, kao što nema ni socijalne pravde. Znači, elementarna decentralizacija je veoma bitna, a prvi korak ka decentralizaciji je davanje saglasnosti na Predlog statuta AP Vojvodine. Nadam se da će se to desiti do kraja 2008. godine. Hvala.

Zahvaljujem. U vezi sa statutom Vojvodine htela bih samo da vam kažem da, uz saglasnost sa relevantnim državnim činiocima, faktorima i pozicijama koje odlučuju o tome kada ćemo staviti na dnevni red tu tačku dnevnog reda, imamo jedan dogovor, koji sam vam i usmeno saopštila.
Dakle, radi se o tome da je predsednik Skupštine Vojvodine, u dogovoru sa mnom, sugerirao da tačka dnevnog reda – davanje saglasnosti na statut Vojvodine - bude istovremeno kada i zakon o nadležnostima AP Vojvodine, odnosno akt koji reguliše primenu tog statuta.
Onog momenta kada se to usaglasi i kada bude stigao taj dokument, ja ću to i učiniti, ali se potpuno s vama slažem da je to tema o kojoj treba da razgovaramo i na sastanku sa šefovima poslaničkih grupa i da treba da učinim i dodatni napor i da se informišem kojom dinamikom se sve to događa. Moja procena o tome kada će to doći na dnevni red bila je u skladu, pre svega, sa ovim činjenicama o kojima sam vas sada informisala.
Na član 30. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospođa Radeta je govorila o ovom amandmanu. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 31. amandman je podnela narodni poslanik Jelena Budimirović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Krasić, izvolite.

Naravno, i ovaj amandman je, u plejadi amandmana koji dolaze od takvog podnosioca amandmana, besmislen, ali nemam baš namere da sada hvalim Vladu jer će da pomisle da su mnogo dobri, pa da ova  moja pohvala ne bude van svih mogućih okvira.
O čemu se, u stvari, radi? Radi se o amandmanu na član 31. Taj član reguliše dužnost obaveštavanja i podnošenja prijave, a tiče se postupka odlučivanja o nespojivosti. To je situacija kada, pored sudijske funkcije, sudija obavlja i neku drugu, da kažem, šire posmatrano, društvenu funkciju.
Amandmanom se stalno traži nešto besmisleno, da se u stavu 2. posle reči "o postojanju" dodaju reči "ili nepostojanju". Da se intelektualne sposobnosti koriste za ovu besmislicu, to je nepotrebno. Međutim, ono što je važno i što mislim da sudije treba da znaju, jer će se, u krajnjem slučaju, ovaj zakon i ticati najviše njihovog statusa i mogućnosti da oni rade ovaj posao u skladu sa Ustavom i zakonom, moram da iznesem stav da smatram da je situacija nespojivosti funkcija uređena Ustavom Republike Srbije.
To je član 152: ''Zabranjeno je političko delovanje sudija. Zakonom se uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa sudijskom funkcijom''.
Iz ovoga što su zabrane jasno proizlazi nalog da se to uredi zakonom. Odredba koja to treba da uredi, ili koja treba da se koristi prilikom uređivanja u zakonu, svakako je veza sa odredbom o prestanku sudijske funkcije.
Moram i to da pročitam, da bi sudije znale o čemu se radi. U Ustavu Republike Srbije, član 148: "Sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova...". Jedna je varijanta, znači, ako nastupi ova nespojivost funkcija, da to može biti jedan od uslova za prestanak sudijske funkcije. Znači, to je moglo da se stavi kao zakonom propisani uslov koji nalaže prestanak sudijske funkcije. Dalje: "... ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga...".
Vi ste propuštanje obaveza obaveštavanja ili kršenje ove zabrane sveli na disciplinski prekršaj. Ali, to ste sveli na disciplinski prekršaj, na to moram da vam skrenem pažnju, članom 62. Predloga zakona.
A sada, ako pogledate odredbe o disciplinskoj odgovornosti, pre svega član 90, videćete da tu ne postoji disciplinski prekršaj - nespojivost funkcija, u širem kontekstu posmatrano.
Postavlja se pitanje šta ste vi, u stvari, radili. Mogu da shvatim da sudija koji prekrši ovu zabranu nespojivosti funkcija, da sama ta činjenica može biti razlog za razrešenje, ali vi to niste tako napisali. Napisali ste da je, ukoliko propusti tu obavezu ili dođe u sukob interesa, to razlog za vođenje disciplinskog postupka.
Na stranu odredbe o disciplinskom postupku, smatram da odredbe o disciplinskom postupku protiv sudija nemaju mesta u zakonu o sudijama. Jer, ako vi protiv sudije možete da vodite disciplinski postupak i da mu izričete te disciplinske sankcije, disciplinske mere, onda se postavlja pitanje kakav je njegov kredibilitet da on deli pravdu drugim ljudima.
Slažem se da sve ono što ste naveli kao disciplinski prekršaj može biti osnov za razrešenje sudije. Ovo je potpuno drugačiji pristup ovom problemu. Ustavom i zakonom imate obavezu da garantujete nezavisno i samostalno sudstvo. Kako možete da garantujete nezavisno i samostalno sudstvo kada postoji mogućnost da sudiju disciplinski kaznite i on da nastavi dalje da sudi? To je nemoguća varijanta. Mentalno i logički nemoguća varijanta.
Sve što ste naveli kao disciplinski prekršaj može biti razlog za pokretanje postupka razrešenja sudije. I tu je početak i kraj priče.
Ne bih sada hteo da ulazim u sitne detalje povodom člana 31. jer se amandman odnosi na taj član, ali ne mogu da shvatim kako ste - da li ste zaboravili, da li ste ispustili, da li je to ispalo iz teksta - valjda ste u prvom stavu morali da predvidite obavezu sudije da, kada postoji sumnja da postoji sukob interesa između sudijske funkcije i neke njegove društvene ili privatne funkcije koju obavlja, valjda on prvo mora da obavesti predsednika svog suda.
To je elementarno. Sudija je dužan o svom statusu prvo da obavesti predsednika suda u kome radi, pa predsednik suda predmet da prosledi Visokom savetu sudstva da utvrdi da li postoji neka smetnja, pa da odgovori, pa ako ima smetnja, da se taj čovek ne bavi tim drugim poslom da ne bi upao u probleme.
Vi ste to ''istumbali'' i na kraju imate, po meni, jednu čudnu odredbu, gde kaže: ''Predsednik suda dužan je da podnese disciplinsku prijavu čim sazna da sudija vrši službu ili posao ili čini postupke za koje postoji mogućnost da su nespojivi sa njegovom funkcijom''. Gde je ono prethodno?
U prethodnom stavu Visoki savet sudstva o tome odlučuje. S obzirom na stanje u našim sudovima, N.N. sudija iz opštinskog suda (po vašoj terminologiji, iz osnovnog suda) podnese obaveštenje Visokom savetu sudstva, ne mora da obaveštava predsednika suda, završi se taj posao i oni kažu - ne postoji neka smetnja, možete da obavljate i jedan i drugi posao. Čovek krene da obavlja i jedan i drugi posao, predsednik suda čuje da on radi dva posla, pokreće disciplinski postupak i ne znajući da je on već obezbedio...
Znači, predsednik suda je neizostavan, on je komandant te parade u sudu. Kako neko može da komunicira sa Visokim savetom sudstva bez predsednika suda? Nemoguće je. Predsednik suda je ta dvosmerna komunikacija. Kao što je u Narodnoj skupštini - šta god hoćete da uradite u Narodnoj skupštini, vi napišete predsedniku Narodne skupštine. Ne mora predsednik Skupštine da gleda, ali on stoji na čelu tih službi koje raspoređuju gde šta ide, kom organizacionom delu unutar Skupštine.
To je neka normalna komunikacija. Oni nemaju mogućnosti da vide tu normalnu komunikaciju.
Da se vratim na ono što je najvažnije u svemu ovome. Kod ove odredbe mora i Visoki savet sudstva da bude izuzetno oprezan. Zašto? Zato što imamo sudije koje se bave naučnim radom, imamo sudije koje objavljuju svoje tekstove u publikacijama (bez obzira da li je to neki časopis ili naučna publikacija), imamo sudije koje su u mogućnosti da drže neka predavanja (da ih pripremaju), imamo sudije koje se, nažalost, bave i privatnim poslom (što direktno, što indirektno - preko supruge) i smatram da ova odredba o nespojivosti funkcija, ja je onako malo narodski definišem - nespojivost sudijske funkcije, mislim da tu treba oprezno da se pristupi, da se ne bi napravila neka šteta.
U svakom slučaju, naučni rad i izdavaštvo iz oblasti prava jeste funkcija koja ne smeta sudijskoj funkciji, ali svi drugi poslovi smetaju. Moram da vam skrenem pažnju na ove male sredine, male opštine, gde su sudije, tužioci, predsednik suda - ne zbog te funkcije koju obavljaju, nego kao ljudi - ipak poznati i čuveni.
Ako postoje neki mali sportski klubovi, gde se njihova deca bave nekim sportom (rukometom, odbojkom itd.), znam nekoliko slučajeva gde ste donosili neke preporuke da se ti ljudi više ne bave tim poslom i više taj sport ne postoji u tom mestu. A ne radi se o profitabilnosti, radi se o nečemu što je amatersko.
I zato kažem, ovde treba biti izuzetno suptilan. Ne može da se uporedi sudija koji sudi u Beogradu i sudija koji sudi u Babušnici. Ako sudija u Babušnici, preko svog deteta i odeljenja koji se bave fudbalom, vozi ih na utakmice, pomaže ili je tamo u upravi tog malog kluba, to ne smeta njegovoj sudijskoj funkciji, ali ako je u Beogradu, pa je u predsedništvu Partizana ili Crvene zvezde, to je druga priča. Zato ovde treba pristupiti suptilno.
Protivim se ovome da se protiv sudija vodi disciplinski postupak. Jer, ako se protiv sudija vodi disciplinski postupak, vi nemate sudiju, imate čoveka koji obavlja poslove i radne zadatke. Onda od sudije pravite industrijskog radnika. Sudija ne sme da obavlja tu funkciju, ne sme na taj način da dolazi u situaciju da mu preti predsednik suda, Visoki savet sudstva, disciplinska komisija, tužilac.
Celo poglavlje ste stavili nepotrebno. Sve to može biti razlog za razrešenje, a ne - odluka disciplinske komisije, pa na bazi nje da se traži razrešenje. Zašto to kažem? Zbog odredbe koja garantuje da protiv svake odluke o prestanku sudijske funkcije sudija može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom. To je novina po novom Ustavu.
Imaćete situaciju - protiv njega se vodio disciplinski postupak, dobio je nešto, pa se onda na bazi tog disciplinskog postupka vodio postupak razrešenja (verovatno po automatizmu), pa onda on traži zaštitu kad ga razreše pred Ustavnim sudom. Od čega traži zaštitu? Šta on napada? Akt o razrešenju. Ali, ima i prethodni akt. To znači - ako ste se nameračili na nekoga, on više ne postoji u sudu. To su ta sredstva pritiska na sudije.
Izbacite odredbe o disciplinskoj odgovornosti sudija i prebacite ih sve u razloge za razrešenja. Možete da postignite isti efekat ako želite da stabilizujete sud, ali na jedan dostojanstven način koji je garancija poštovanja samostalnosti i nezavisnosti sudstva.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 38. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 39. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospodin Sreto Perić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi došlo do reforme pravosuđa, pored zakonskih predloga koje mi ovde imamo na dnevnom redu, potrebno je ispuniti još dva preduslova.
Prvi, po nama iz SRS i osnovni, jeste da se oslobodimo iz sistema pravosuđa svih onih koji nisu stručni i sposobni, koji nisu dostojni pravosudnih funkcija i onih koji sude na osnovu izdiktiranih presuda. To je jedan od razloga, veoma bitan. Drugi razlog jeste da materijalni položaj nosilaca pravosudnih funkcija bude rešen na adekvatan način.
Kolega narodni poslanik Vladan Batić je u članu 39. predložio kako i na koji način treba voditi računa o materijalnom statusu i položaju svih nosilaca pravosudnih funkcija, s tim što mi smatramo da i sudsko osoblje takođe treba da ima adekvatan tretman po pitanju materijalnog položaja.
Prilikom obrazlaganja seta zakona iz oblasti pravosuđa, stekli smo utisak da je gospođa ministar i onim što je obrazlagala ovde ušla u detalje ovih zakonskih propisa, ali ako se pogleda ovaj zakon o sudijama, ja stičem utisak da su neke odredbe ovog zakona ostale čak i nepročitane.
Dokazaću to na osnovu odredaba ovog zakona, ali da kažem da su odredbe ovog zakona i materijalni položaj koji se nalazi u šestoj glavi zakona o sudijama razrada člana 4. ovog zakona.
Da bi sve bilo potpuno jasno i, kako vi volite da kažete, transparentno, moram pročitati član 4. ovog zakona, gde se kaže: Materijalna nezavisnost – ''Sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice. Plata sudije mora biti u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i teretom odgovornosti''.
Na ovaj član zakona kolega Batić je podneo amandman, on je prihvaćen i sada član 4. glasi: Sudija ima pravo na platu u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i njegovom odgovornošću. Stav 2: Plata sudije znači garanciju njegove nezavisnosti i sigurnosti njegove porodice.
I u prvobitnom članu 4, a i u ovom sada, prihvaćenom po amandmanu Batića, stav 2. polazi od toga da druga lica nemaju porodice.
Dame i gospodo narodni poslanici, i vi imate porodice. Ali, porodice imaju i rudari, i nezaposlena lica, i poljoprivrednici i svi drugi, pa se ne vodi računa čak ni o njima, a ne o njihovim porodicama. I dalje smatramo da treba adekvatna naknada za nosioce pravosudnih funkcija.
U članu 4. ovog zakona, koji se razrađuje detaljnije članom 37, kaže se: ''Sudija ima pravo na platu...''. To je početak stava 1. člana 4, ali se i u članu 37. kaže: ''Sudija ima pravo na platu...''. Dakle, ovaj član 4. je postao besmislen jer se članom 37, odnosno kompletnom glavom VI, koja ima šest članova, potpuno i detaljno razrađuje naknada ili plata sudija i predsednika sudova.
U članu 37, gospođo ministre, što sam vam ukazao da stičem utisak da možda niste stigli sve članove da pročitate, piše: ''Koeficijent za obračun i isplatu plate određuje se time što se svaki sudija razvrstava u jednu od pet platnih grupa...'', što je potpuno jasno svima, bez ikakve dileme, ali u članu 38, koji odmah sledi posle tog člana, razvrstava se u šest platnih grupa. Dakle, pojavljuje se jedna platna grupa više nego u prethodnom članu.
Mi smatramo i potrebno je valjda, da bi pravni sistem funkcionisao i da ne bi bio suprotan sam sebi, da i određeni zakoni moraju da budu usklađeni, a da ne govorim o pojedinim odredbama u samom zakonu koje imaju suprotnost, i to jedna do druge.
Član 38. potpuno obesmišljava i negira član 37. stav 5. Prilikom određivanja ko od sudija ulazi u koju platnu grupu i ovde je napravljen jedan nesklad, pa se kaže da u prvu platnu grupu ulaze sudije sudova za prekršaje. Tu se, dakle, pravi jasna razlika između sudija sudova za prekršaje i sudija osnovnih sudova, koji ulaze u drugu platnu grupu.
Kada su u pitanju predsednici tih sudova, onda se u treću platnu grupu stavljaju sudije privrednih i viših prekršajnih sudova. Ako se pravi razlika između osnovnog i prekršajnog suda, onda bi trebalo da se pravi razlika između Višeg prekršajnog suda i Višeg privrednog suda. Znači da ni ova odredba nije u redu.
Šta je konkretno predviđeno amandmanom Vladana Batića vezano za član 39, ja sada moram to da poredim, a potrebno je da postoji sedam platnih grupa, a ne pet kako je to navedeno u odredbi člana 37. Član 39. zakona predviđa da prva platna grupa ima koeficijent 2,5; amandmanom je predloženo 3,5. Druga platna grupa - koeficijent 3; amandmanom je predloženo 4. Treća platna grupa - 3,5; amandmanom - 4,5. Četvrta platna grupa ima koeficijent 4; amandmanom - 5. Peta platna grupa - koeficijent 5; amandmanom - 5,5. Šesta platna grupa ima koeficijent 6, a amandmanom je predviđeno 6,5.
Naravno, ovaj amandman je bio u Vladi i Vlada, prilikom svog obrazloženja zbog čega se ne prihvata ovaj amandman, ukazuje na to da je potrebno obezbediti određena sredstva i da to ne bi bilo dobro. Mi smatramo da se prema budžetskim sredstvima ne treba ponašati rasipnički, a ovaj amandman je za poslanike SRS prihvatljiv iz razloga što su sudije ti ljudi koji odlučuju o slobodi.
Ako neko ima za obavezu da odluči o slobodi, on treba da bude adekvatno i tretiran, da ima adekvatan lični dohodak, odnosno naknadu za svoj rad. Ali, mi imamo i konkretan predlog gde možemo da uštedimo da bi se obezbedila ova sredstva za naknadu, odnosno za plate sudija. Vi ćete videti kada koleginica Gordana Pop-Lazić bude obrazlagala svoj amandman na član 40 (ukoliko bude prihvaćen, a treba da bude prihvaćen) da će se određeni deo sredstava obezbediti za plate sudija kako je to predviđeno u amandmanu.
I pod uslovom da nema tog amandmana, mi odgovorno tvrdimo ukoliko bi se sprečilo ono o čemu je juče šef poslaničke grupe SRS gospodin Dragan Todorović govorio, a videli ste koliko sredstava iz budžeta Republike Srbije, ili džepova građana Srbije, uzme samo jedan pojedinac ili jedno preduzeće, "Aerodrom Nikola Tesla" u Beogradu. Ali, protiv takvih ljudi treba povesti proces. Ko vodi taj proces? Tužilaštvo, MUP i konačnu odluku o tome donosi sud i eto sredstava. A takvih preduzeća i tako neodgovornih funkcionera u Srbiji je sigurno na stotine.
Protiv toga se žestoko bore građani Srbije i SRS osluškuje i realizuje interese građana Srbije. Da bismo mogli to da sprovedemo do kraja, neophodno je da i ovaj amandman i amandman na član 40. koji je podnela gospođa Gordana Pop-Lazić budu prihvaćeni i onda ćete vi, gospođo ministre, ostati bez argumenata zbog čega ne prihvatate ove amandmane pozivajući se na nedostatak sredstava da bi plate bile obezbeđene.
Pravosudna funkcija, to vi dobro znate, jeste jedna od veoma odgovornih, neću da kažem teških, jer u ovoj zemlji ima mnogo građana koji rade i teže poslove. Oni su manje odgovorni, ali moramo da imamo u vidu i težinu ovih poslova i odgovornost, i to bi bio dobar način i za pozitivnu selekciju prilikom regrutovanja kadrova u pravosuđe jer onda bi bila zainteresovanost mladih i stručnih ljudi najpre da odrade pripravnički staž u sudu a potom da budu birani za najviše nosioce pravosudnih funkcija ako bi im dali šansu.
Pravosudni posao treba voleti, ali je, između ostalog, potrebno da on bude i adekvatno plaćen i mi bismo onda više od pola problema na koje ukazuje SRS, a na osnovu zahteva i interesa građana, u dobroj meri i rešili. Zahvaljujem.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 40. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč želi gospodin Krasić. Izvolite.

U pitanju je amandman na član 40. Predloga zakona, a tiče se plate predsednika sudova. Pročitaću kako je Vlada predložila da, po njima, treba da izgleda ovaj član.
Kaže - Osnovna plata predsednika suda: ''Osnovna plata predsednika suda se određuje tako što se plata sudije tog suda uvećava za: 10% u sudu do 20 sudija; 15% u sudu do 40 sudija; 20% u sudu do 60 sudija; 25% u sudu do 80 sudija; 30% u sudu preko 80 sudija''. Stav 2: ''Odredba stava 1. ovog člana se ne primenjuje na predsednika Vrhovnog kasacionog suda'', a on je šesta platna grupa, gde ima koeficijent 6. Batić je u prethodnom amandmanu predložio da to bude 6,50.
Gospođa Pop-Lazić je podnela amandman na član 40. i gde god su ovi procenti, ona je predložila da se to sve umanji za po 5%. Međutim, naravno, Vlada se, kada je davala odgovore i mišljenje povodom ovih amandmana, verovatno rukovodila nekim svojim interesima i stvarno je gubljenje vremena ako bi se sada ukazivalo na sve slučajeve kontradiktornosti.
Šta je Vlada odgovorila povodom ovog amandmana gospođe Pop-Lazić? Vlada je odgovorila ovako (ako to sad neko razume, verovatno će da pomogne da i drugi shvate): ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno'' (znači, Vlada je procenila) ''da broj sudija i veličina suda za koju je odgovoran jedan predsednik suda bitno opredeljuju i kvalitet rada u sudu...''.
Kakve veze ovo ima? Ajde, još jedanput ću da pročitam, stavite prst na čelo (nema ga onaj ideolog Demokratske stranke, otišao kod Borisa Tadića). Kažete ovako: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno da broj sudija" (a broj sudija može biti 20, 30, 40, ali dobro) "i veličina suda..." (Šta vam je to veličina suda – kolika je zgrada? Da li pod veličinom suda smatrate osnovni, viši, apelacioni? Šta je to veličina suda – prizemlje i sprat? Ja ne znam na šta ste mislili.) "...za koju je odgovoran jedan predsednik suda bitno opredeljuju i kvalitet rada u sudu...".
Znate, kvalitet rada u sudu pre svega određuju sudije koje sude, zatim svi oni koji učestvuju u suđenju kao sudsko osoblje i verovatno, na kraju, predsednik suda koji ima zadatak da organizuje da to sve funkcioniše. Ako ste već uzeli da kriterijum bude veličina suda, a to ste izrazili kroz broj sudija, onda nije jasno u čemu se ogleda ta razlika i zbog čega treba da se toliko više plati odgovornost.
Imate u sudovima i predsednike sudova koje uopšte ne interesuju predmeti, koji kažu ovako - što bih se ja interesovao za taj predmet kad je sudija samostalan, snosi odgovornost i neka radi taj predmet. Imate i takve sudije.
Imamo situaciju, od kada smo doneli ova tri nova, vrlo važna procesna zakona - o izvršnom postupku, o parničnom i o krivičnom postupku, da je postupak ubrzan do neslućenih razmera – kao mrtvo slovo na papiru, a u praksi toga nema.
Ovde su nam se kleli, gospođa Stanković koja je pisala Predlog zakona o parničnom postupku, gospodin Škulić koji je pisao Zakonik o krivičnom postupku, mislim Hiber i onaj Gaša su radili onaj Zakon o izvršnom postupku, oni su se kleli kroz obrazloženja svojih predloga: jedno, dva, eventualno tri ročišta i kraj.
Kažite mi koje je suđenje za protekle tri godine završeno na drugom ili trećem ročištu? Nema ga.
Je l' tako bilo, Ćosiću? Ti si tada bio ovde, kao predstavnik Vlade. Tako je obrazlagano ovde. I Stojković je tako obrazlagao, pa sam mu rekao - Zorane, pa ne može to tako. A on kaže - da krenemo, da pokušamo, da vidimo. Ne može, a vidite i sami da ne može.
Mi smatramo da nije dobro praviti tu veliku razliku u platama. Tim pre što sad imamo i nešto što je nasleđeno, imamo predsednike sudova koji sude, imamo predsednike sudova koji ne sude. Ako je predsednik suda na čelu te sudske uprave i organizacije svega toga, ne vidimo razlog za toliko nagrađivanje naviše. Inače, kvalitet rada u sudu gde postoji 25 sudija i gde postoji 65 sudija može da bude identičan bez ikakvog uticaja predsednika suda.
Drugo, moram da vam skrenem pažnju da je u našim procesnim zakonima došlo do svojevrsne redukcije ovlašćenja predsednika suda da postupa po predmetima. Ranijim propisima su se češće pitali predsednici sudova o tekućim predmetima, da li kao član vanraspravnog veća ili će van rasprave da odluči o nekom statusnom pitanju. Sada se to ipak smanjilo za neki procenat.
Možete da zamislite da 30% veću platu ima predsednik suda, a on sedi u sudu i samo..., on bi morao da radi i neke druge poslove, ali u praksi imamo da on prima advokate i stranke, bavi se molerskim poslovima, uvođenjem telefona i informatike. On, znači, radi visokoumne poslove koji praktično nemaju nikakve veze sa kvalitetom suđenja u živim predmetima, apsolutno nikakve veze. I njemu se daje malo više.
On i treba da ima malo više i mislim da je gospođa Pop-Lazić našla baš pravu meru. Kad se smanje ovi procenti, onda bi to ispalo da bi njegova plata, recimo za sud koji ima do 20 sudija, bila 5% veća od plate sudije.
Međutim, ovde se polazi sistemom velikih brojeva pa se računa da su viši sudovi sa mnogo većim brojem sudija nego osnovni sudovi, pa se onda ovde računa da će apelacioni sud verovatno imati više nego jedan viši, pa se razne matematike prave ovde. Međutim, mislim da nije trebalo plate da vežete za broj sudija u nekom sudu, nego je trebalo da ih vežete za naziv suda.
Kod predsednika apelacionog suda češće će doći ta situacija da se zauzima neki pravni stav da je potrebna njegova intervencija nego kod predsednika osnovnog suda. Jednostavno, posao je takav, a to su, u svakom slučaju, neke dodatne aktivnosti gde predsednik suda sa svojim znanjem i iskustvom treba da pomogne kolegi sudiji da završi posao, ili odeljenju u nekom u sudu itd. Mislim da ste tu napravili grašku jer ste vezali...
Pazite, sada imamo onaj treći zakon, četvrti. Teoretski je moguća situacija da predsednik apelacionog suda ima veću platu nego predsednik nekog suda koji je iznad, a nije ista odgovornost. Sada se vraćamo na ono što ste napisali u zakonu, a što smo juče kritikovali – sudovi republičkog ranga. To apsolutno ništa ne znači.
Mislim da je ovo smanjenje za po 5% jedna dobra procena, koja ne remeti vaš koncept. Znate da mi imamo potpuno drugačiji koncept, ali ovo ne remeti vaš koncept. Ali, zašto smo mi još to predložili? Predložili smo zbog toga da, zbog drčnosti predsednika suda koji bi hteo da ima 30% veću platu nego bilo koji sudija u njegovom sudu, zbog toga što on želi da ima 30% veću platu, neko sa strane ne bi uticao na njega.
On želi da ima mnogo veću platu i, zato što želi da ima veću platu, on, ako treba, ima da ide od kancelarije do kancelarije da bije sudije da završavaju posao. Stičem utisak da je vaša namera bila upravo to, a ne da se razluči, da se nađe neka mera za doprinos predsednika suda u obavljanju sudijske funkcije.
Zašto ste vezali za kvalitet, za vršenje sudijske funkcije? Sudijska funkcija ne može da bude kvalitetna i nekvalitetna. Vi odmah u startu to sve delite, odmah cepate, odmah idete na neke podele.
Predložio bih vam da prihvatite ovaj amandman. Nije poenta ovog amandmana u nekoj velikoj novčanoj uštedi budžeta Republike Srbije, već u jednom principijelnom odnosu prema predsednicima sudova i njihovoj odgovornosti za vršenje sudijske funkcije. Nemojte to da vezujete za kvalitet i nekvalitet. Vi u startu kažete da sud ne raspolaže kvalitetom. To nije dobro.
Jednostavno, iz svih ovih odredbi vidi se neka začkoljica, neka rezervna varijanta, rezervna pozicija, da vam je potrebna baš ova formulacija jer dozvoljava neko tumačenje i neke uticaje itd. Eto, to je taj problem, pogotovo ovog zakona.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 42. amandman je podneo poslanik Boris Aleksić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Aleksić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, reč je o amandmanu na član 42, gde je predloženo da se u stavu 1 - 50% zameni sa  20%, u stavu 2 - 100% zameni sa 30%, a u stavu 4 - 50% zameni sa 15%.
Dakle, reč je o članu 42. u kojem se kaže sledeće: "Osnovna plata sudije koji obavlja funkciju u sudu u kome se ne mogu popuniti sudijska mesta može se uvećati do 50%. Osnovna plata sudije koji postupa u predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala i ratnog zločina može se uvećati do 100%. Odluku o uvećanju osnovne plate iz st. 1. i 2. ovog člana donosi Visoki savet sudstva. Osnovna plata zamenika predsednika suda uvećava se za 50% uvećanja iz člana 40. stav 1. ovog zakona."
Šta je poenta amandmana? U obrazloženju je Vlada rekla da je u porastu broj krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala za koje se sudi.
Međutim, mi smo ovde pre svega imali u vidu, s jedne strane, sudije kojima se ne povećava zarada, jer samo tri kategorije sudija potpadaju pod ovaj član, da im se povećava zarada, dok ostali ostaju bez mogućnosti povećanja zarade. Ali, problem leži i u jednoj drugoj stvari, koja je znatno ozbiljnija.
Ovde se, kao što ste videli, pominju krivična dela sa elementom ratnog zločina. Postavlja se pitanje kako se u ovoj državi sudi za ratne zločine i da li se uopšte sudi. Sudi se, ali pod potpunom kontrolom Tribunala u Hagu. Pošto vidim da se ovde određeni ljudi u prvom redu smeju, moram odmah da kažem da se za zločine nad srpskim narodom gotovo ne sudi, što je prosto neverovatno.
Daću vam jedan podatak, da je najveća izložba o genocidu nad srpskim narodom 2003. godine zapaljena u Parohijskom domu u Vranju. To je izložba kakvu ova država nikada nije imala. Ona je obuhvatala period 1941-1945. i 1991-1992. godine, baš vezano za ova dela i za ove zločine koje vi navodite (pročitaću kasnije) i za koje se sudi pred Specijalnim sudom.
Materijalna vrednost te izložbe je, kao što sam ranije rekao, 300.000 evra, nematerijalna vrednost je neprocenjiva. Autor izložbe je Bojana Isaković. Godine 2003. je zapaljena, do dana-današnjeg nije utvrđeno ko ju je zapalio.
Zamislite koji bi značaj bio te izložbe u ovom procesu protiv Republike Hrvatske, jer se tu pominju i Ovčara, Vukovar itd. To nisu bile samo fotografije; ona je sadržavala brojne dokumente (predmete, objekte) o izvršenju krivičnih dela, tj. genocidu.
Do dana-današnjeg niko nije utvrdio šta je bilo s tom izložbom. Očigledno je, znači, da našu državu ne interesuje zločin genocida nad Srbima. To ste stavili sa strane. Pominjete neko etničko čišćenje u mogućoj tužbi protiv Hrvatske itd. Ta izložba bi danas bila pravo blago. Ali, postavlja se drugo pitanje - zašto se pred sudom za ratne zločine izbegava da se pokrenu procesi koji su vezani za ratne zločine nad Srbima­? Pokazaću vam (99% je na drugu stranu), evo dokaza. Vlada Republike Srbije je poslala narodnim poslanicima Nacionalni program za integraciju Srbije EU, pa kaže:
Regionalna saradnja i međunarodne obaveze – Oblici saradnje: ''Saradnja sa MKTJ se odvija kroz nekoliko segmenata: hapšenje i transfer optuženih; saradnja na pronalaženju svedoka i osumnjičenih; dostavljanje dokumentacije; održavanje redovnih kontakata sa predstavnicima Tribunala, a naročito tužilaštva MKTJ; regionalna saradnja ... Tužilaštvu je do sada obezbeđeno na stotine hiljada dokumenata..." (Niste mogli precizan broj da stavite, kao da se radi o krompiru. To su vrlo bitni dokumenti, ali hajde da vidimo koji su to dokumenti.) "...uključujući poverljive dokumente sa sednica Vrhovnog saveta odbrane, Ministarstva odbrane, državnih bezbednosnih agencija, MUP i drugih organa. Od sredine 2006. godine Tužilaštvo MKTJ ima opšti i direktan uvid u sve arhive državnih organa Republike Srbije..." (Ovakva ovlašćenja nema niko, nema MUP, nema BIA, čak ni Vlada nema ovakva ovlašćenja.) "...Navedena dozvola uvida je uzrokovala značajno povećanje broja zahteva Tužilaštva MKTJ, koji su iz istog razloga znatno obimniji nego prethodnih godina".
Onda se priča kako glavni tužilac (ili glavni tužioci, kako se već smenjuju) hvale Vladu, ali, evo, vezano za suđenja za ratne zločine u samoj Srbiji, znači pred Specijalnim sudom: "Novoustanovljeni pravosudni organi za ratne zločine procesuirali su preko 100 lica osumnjičenih za ratne zločine. Različiti postupci koji se vode protiv ovih lica nalaze se u različitim fazama - od faze istrage pa do postupaka koji su okončani donošenjem pravosnažnih presuda. Ovi postupci, iako procesno razdvojeni, poznatiji su grupisano kao sledeći slučajevi: slučaj ''Osvetnici'', slučaj ''Štrpci'', slučaj ''Ovčara''.... (Baš ste imali, recimo, Ovčaru obrađenu u ovoj izložbi o kojoj sam govorio, koja je zapaljena 2003. godine, a vezana je za genocid nad srpskim narodom. Kompletan slučaj, znači ne samo parcijalno, kako predstavljaju u Tribunalu i na drugim mestima kod nas, već kompletno kako se odvijalo, od početka do kraja.) ... slučaj ''Zvornik'', slučaj ''Škorpioni'', slučaj ''Batajnica'', slučaj ''Lovas''. Tužilac za ratne zločine aktivno je sarađivao i sarađuje s Tužilaštvom KMTJ u pripremi ovih predmeta''. (Znači, sami ste rekli da vam Tribunal priprema predmete.)
Već sam naveo velik broj problema koji se tiču uopšte funkcionisanja Tribunala u Hagu. Jedan od najtežih problema jeste uvođenje kolektivne krivice. Oni tamo ne sude za individualnu krivičnu odgovornost, sude za kolektivnu krivičnu odgovornost. To su analize američkih stručnjaka. Oni to rade preko koncepta udruženog zločinačkog poduhvata. Američki profesori Alen Deršovic, koji dolazi sa Univerziteta ''Harvard'', zatim Dženi Martinez, koji dolazi sa Univerziteta ''Stenford'' naveli su te primere. To uopšte nije sporno, da je treća kategorija udruženog zločinačkog poduhvata praktično uvođenje kolektivne krivice u opticaj.
Oni su počeli da primenjuju udruženi zločinački poduhvat od 2001. godine, od presude Dušku Tadiću. Osam godina pre toga uopšte ga nisu primenjivali. Zašto? Zato što se on ne nalazi u Statutu Tribunala. Izmisli su ga posle osam godina. Od 2001. godine preko 70% presuda protiv Srba se zasniva na udruženom zločinačkom poduhvatu. Šta mislite zašto? Upravo zbog tog koncepta kolektivne krivične odgovornosti.
Evo šta kažu, recimo, američki stručnjaci sa Univerziteta ''Berkli'', opet vezano za udruženi zločinački poduhvat. Ovo je objavljeno na njihovom zvaničnom sajtu, na sajtu Univerziteta ''Berkli'' - Ukoliko ekstenzivni oblik UZP, kategorija tri, nema jasan presedan u slučajevima iz epohe Drugog svetskog rata, onda on zaista podseća na druge dve kontroverzne doktrine, gonjenje zločinačkih organizacija i zločin zavere, koji su korišćeni pred Međunarodnim vojnim tribunalom u Nirnbergu.
Samo da objasnim, oni ovde analiziraju pozivanje u presudama Tribunala, pozivanje na pravnu praksu međunarodnih vojnih tribunala nastalih posle Drugog svetskog rata i dokazuju da nema osnova tome, tj. da oni uopšte ne primenjuju tu praksu, da čak rade sasvim suprotno. Na stranu što ne primenjuju zločin protiv mira, za koji se sudilo pred vojnim tribunalima, pre svega. Predstavnici Tribunala se ne pozivaju na najvažnija dela iz nadležnosti Vojnog suda u Nirnbergu, kao ni na njegovu praksu u tom smislu, jer im to nikako ne ide u prilog.
Kada govorimo o praksi suda u Nirnbergu, vezano za zločinačke organizacije, treba istaći (dakle, to pišu Amerikanci) da su sudije Međunarodnog vojnog tribunala pokazivale značajnu nelagodnost prilikom odlučivanja u tim predmetima. Naime, ni Londonska povelja, kojom su regulisana nirnberška suđenja, ni optužnica u kojoj su iznete optužbe od strane tužioca nisu dale definiciju zločinačkih organizacija. Vi je dajete gotovo svakodnevno.
Sudije su konačno zaključile da tužilac da mora da dokaže da je organizacija nužno postojala kao grupni entitet, i to takve vrste da je njegovim članovima moralo biti jasno da služe zajedničkom cilju.
Sudije su takođe presudile da je za proglašenje organizacije zločinačkom potrebno da zločinački ciljevi organizacije budu prožimajući i prihvaćeni među članovima. To ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, ni za kategoriju dva koja se odnosi na koncentracione logore, a ni za kategoriju jedan.
Na kraju, sudije u Nirnbergu su uklonile sa liste četiri od sedam inkriminisanih organizacija. Zločinačkim su proglašene samo državni vrh Nemačke - Gestapo i SS-trupe.
Konačno, sudije su izmenile teret dokazivanja i presudile da u narednim postupcima tužilaštvo mora da dokaže da je svaka osoba kojoj se sudi za članstvo u zločinačkoj organizaciji pristupila organizaciji dobrovoljno - ne važi za kategoriju tri - i da je znala da je organizacija učestvovala u zločinima inkriminisanim u Londonskoj povelji - ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, koji primenjuje Tribunal.
Ukoliko tužilac za ovo poslednje ne bi mogao da izvede dokaz, onda bi bio u obavezi da pokaže da je optuženi lično učestvovao u takvim zločinima - no ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, koji primenjuje Tribunal u Hagu. U narednim postupcima Tužilaštvo je bilo prinuđeno da podnese teret dokazivanja vojnog i svesnog učešća svakog pojedinca u grupi sa zločinačkim ciljevima. Dakle, sve suprotno praksi Tribunala u Hagu.
Praksa vezana za druga dela za koja je suđeno u Nirnbergu takođe ne ide u prilog tumačenju udruženog zločinačkog poduhvata. Član 6. Nirnberške povelje inkriminiše zaveru kao zločin protiv mira. Nije u nadležnosti Tribunala u Hagu. Pogodite zašto – zato što znamo ko je izazvao rat.
Presuda vezana za ovaj zločin, a koji se proteže na oko 1.000 strana, sadrži odeljak od tri strane naslovljen ''Pravo po pitanju zajedničkog plana ili zavere''. U njemu sudije Vojnog tribunala u Nirnbergu usvajaju restriktivan pojam zavere, odbacuju primenu zavere na zločin protiv čovečnosti i ratne zločine, i konačno, ograničavaju osudu za zaveru na vođenje agresivnog rata i na osobe visokorangirane u Hitlerovom rukovodstvu koje su aktivno učestvovale u planiranju agresije, dakle, zločina protiv mira.
Koristeći te kriterijume, sudije su zaključile da dokazi potvrđuju zajedničko planiranje, pripremu i vođenje rata od strane određenih optuženih. Od 22 optuženih za zaveru samo je osam bilo osuđeno, pri čemu zavera nije igrala značajnu ulogu u konačnim presudama. Štaviše, u razmatranju pojedinih osuda u presudi za zločin protiv čovečnosti i ratne zločine ne spominju se ni odgovornost za zaveru ni odgovornost za zajednički plan.
Konačno, domet optužnice za zaveru u Nirnbergu je bio značajno sužen od strane sudija Vojnog tribunala, a igrao je istaknutu ulogu samo u pogledu zločina protiv mira. Dakle, opet da pomenem – zločin za koji se ne sudi ni kod nas, ni u međunarodnom sudstvu, a naravno ni pred Tribunalom u Hagu. Tribunal u Hagu se svojim odlukama očigledno suprotstavlja sudskoj praksi Vojnog tribunala iz Nirnberga iako se na nju poziva.
Koncept udruženog zločinačkog poduhvata, koji je usvojio Tribunal, a naročito treća kategorija, praktično uvodi na mala vrata odgovornost po osnovu kolektivne krivice.
U ovom slučaju je prosto zapanjujuće da se Vlada hvali saradnjom sa Tribunalom u Hagu, da Vlada kaže u ovom Nacionalnom planu pridruživanja Evropskoj Uniji da tužilac za ratne zločine aktivno sarađuje i da je sarađivao sa tužilaštvom Tribunala u pripremi svih predmeta koji se tiču suđenja za ratne zločine u Srbiji.
Ovo je jedna katastrofalna situacija. Prvo, protivustavna je, suprotna je međunarodnom pravu. Videli ste iz analize ovih američkih stručnjaka da i oni tako smatraju. Zato vas pozivam da prekinete sa ovom praksom i da počnete da poštujete Ustav, zakone i međunarodno pravo.