Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko bitnih stvari vezano za amandman, u znak podrške amandmanu kolege Hajdarevića, moram nekoliko stvari da pitam, konkretno, vas, gospođo predsedniče Narodne skupštine.
Danas sam, negde oko 12 sati, tražila, ne znam kako komunicirate sa službama, sa sekretarom ili njegovim zamenikom, ko je već tu bio – da nas, čim se pojavite, ako dođete danas, tako sam rekla, u Parlament, a vi ste došli, obavestite da li ćete preduzeti nešto vezano za zakazivanje RIK-a kada su u pitanju odbornički mandati u SO Leposavić. Zašto sam se obratila vama? Zato što ste, i juče sam o tome detaljno govorila, prošle nedelje, kada je kolega Kragović izneo taj problem, rekli da će sednica RIK-a biti zakazana u toku ove nedelje. Tačno je, bila je zakazana, ali, nažalost, nije doneta odgovarajuća odluka. Juče sam vam rekla, zapravo, rekla sam narodnim poslanicima i javnosti Srbije, da ta odluka nije doneta zato što je očigledno da je napravljen dogovor između DS-a i SPS-a.
To sam ilustrovala time da su članovi Komisije – sekretar Skupštine Srbije, gospodin Odalović, i ministar gospođa Malović, koja uporno ovde ponavlja da ona nije prisustvovala sednici, što je apsolutno ne opravdava. Sednici je prisustvovala. Dozvoljavam sebi da sumnjam da je namerno izašla kada se raspravljalo o tome, da kao ministar ne bi zaštitila pravosnažnu presudu Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici.
Tada sam rekla da je protiv verifikacije ovih odborničkih mandata sa liste SRS-a u opštini Leposavić glasao Veljko Odalović. Vi ste, gospođo Đukić-Dejanović, rekli da to nije tačno. Naknadnom proverom, utvrdila sam da je kod glasanja bilo 7:7 i da Veljko Odalović nije glasao. Znači, ipak je on bio taj koji je presudio da se ovi mandati ne vrate, odnosno da se ne verifikuju mandati odbornika u SO Leposavić.
Vi ste danas, a i sinoć, ali da se ne vraćamo na to što je bilo sinoć, a sinoć ste na jedan vrlo ružan, a pre svega neposlovnički način, prekinuli sednicu Parlamenta, zato što vam se nije dopadalo što narodni poslanici SRS-a govore po Poslovniku.
Juče je i te kako bila aktuelna tema ono što se dešavalo u kući Darka Mladića, upad od strane policije u kuću Darka Mladića, maltretiranje njegove porodice. Danas su kolege poslanici iz LDP-a govorili o nekim stvarima koje oni smatraju bitnim za njihovo političko delovanje.
Što se tiče poslanika SRS-a, mi tu nemamo, zaista, nikakav problem. Svi poslanici, svih 229 narodnih poslanika mogu da govore sve što misle da treba da kažu i da upute sve poruke građanima Srbije, svojim biračima. Ovo nije, da ne budem pogrešno protumačena, nikakva primedba na to što su kolege iz LDP-a govorili ono što misle da je trebalo da se kaže. Da biste prekinuli to njihovo dalje javljanje po Poslovniku, opet suprotno članu 77. Poslovnika Narodne skupštine, zakazali ste sednicu Odbora za industriju, a nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 77.
Dakle, ništa ne gori. Gospodin Buha biće ovde kada završi poslove vezane za Vladu Republike Srpske Krajine u progonstvu, jer je on predsednik te vlade. Na vreme sam vas, odnosno sve narodne poslanike, o tome obavestila, da se ne bi postavilo pitanje gde je gospodin Buha.
Dakle, i vi i predstavnici skupštinske većine pokazujete i juče, i danas, i ovih dana, neku potpuno nepotrebnu nervozu, pokušavate na sve načine da ubrzate rad ovog parlamenta i onda vam ne smeta da, odjedanput, nekome ko nije narodni poslanik dozvolite da s ovog mesta govori deset minuta. Ako vam se žuri, gospođo Đukić-Dejanović, onda vodite računa da se svaki minut u ovom parlamentu iskoristi u skladu sa Poslovnikom, kao što to poslanici SRS-a uvek i u svakoj prilici čine.
Danas, kada sam govorila o jednom od amandmana, pošto sam govorila više puta, amandmani su, u suštini, isti, naravno, svi se odnose na različite sudove, odnosno na teritorije sudova, rekla sam da je suština to da je većina narodnih poslanika u ovom parlamentu, ili bolje da kažem, većina poslaničkih grupa u ovom parlamentu, upravo kroz amandmane izrazila svoj stav o ovom predlogu zakona. Očigledno je da u ovom parlamentu, bar kada se govori s ovog mesta, nema volje i nema potrebne većine za izglasavanje ovog zakona.
Bilo bi dobro kada bi gospođa ministar pokazala malo više sluha za ovo što mi ovde govorimo. Ovih dana smo hvalili gospođu Malović zato što sedi ovde, to i dalje važi, uredno nas sluša, ili možda ne sluša, u svakom slučaju je u Parlamentu, i to je ono što treba da bude primer svim ministrima u Vladi Republike Srbije. Ali, gospođo Malović, morali biste malo da obratite pažnju na suštinu onoga što mi ovde govorimo.
Želim, pre svega, zbog javnosti, građana Srbije i zbog onih narodnih poslanika koji ovde govore i zalažu se za svoje amandmane, da ih zamolim, sve te kolege koji su podnosili amandmane, da ostanu pri svom stavu i da, zaista, u danu za glasanje ne glasaju za ovaj zakon, ako su već podnosili amandmane i ako su se ovde svojim sugrađanima predstavljali kao neko ko se bori za njihova prava.
Poštovani građani Srbije, ako se desi da ovaj užasni zakon, koji će napraviti haos u pravosuđu Srbije, u danu za glasanje bude izglasan, onda vodite računa o tome ko su vaši predstavnici. Sada vam unapred kažem, ako se to desi, onda to znači da vas vaši predstavnici, vaši poslanici, koji vam na terenu obećavaju da će se zalagati da ostanu sudovi u svim malim sredinama koje Ministarstvo i skupštinska većina žele da ukinu, varaju.
Izvinjavam se što to kažem. Možda ćete me demantovati, i to bi bilo najbolje, jer ako zaista svi koji su ovde rekli da neće glasati za zakon ako se ne usvoji njihov amandman, a došli smo do 47 amandmana koji nisu usvojeni, onda to znači da ovaj zakon nema većinu.
Ako je to tako, onda se zaista postavlja logično pitanje – zašto trošimo vreme ubeđujući Vladu u nešto što, očigledno, nema prolaznost u ovom parlamentu?
Da li Vlada zamajava nas, ili neki narodni poslanici iz skupštinske većine zamajavaju svoje sugrađane, svoje birače, to ćemo saznati u danu za glasanje. Ali, kad god o bilo kom amandmanu budem govorila, svaki put ću podsetiti građane iz tih sredina da vode računa da li će njihovi poslanici glasati da se ne ukinu sudovi u tim malim sredinama.
Kada je u pitanju amandman kolege Hajdarevića, nadam se da ću stići da u roku od 15 minuta kažem, jer sam obećala danas da ću da vam, pre svega, zbog javnosti, reći na koji način je Vlada Republike Srbije prešla preko ovih naših amandmana. Zapravo, očigledno je da ih niko nije ni pogledao, a to se vidi iz obrazloženja zašto amandmani nisu prihvaćeni.
Kolega Hajdarević je u obrazloženju svog amandmana rekao – predlažem da se u mrežu sudova uključi i zaseban osnovni sud u Priboju, s obzirom na geografske, ekonomske, višenacionalne, multikonfesionalne, jezičke i druge društvene specifičnosti opštine Priboj.
''Priboj je višenacionalna sredina, u kojoj u značajnom broju žive pripadnici dva najbrojnija naroda u Sandžaku. Zbog toga je važno da upravo u ovoj opštini budu razvijani institucionalni mehanizmi za integraciju obe zajednice i izgradnju institucija koje predstavljaju šansu za bolji i kvalitetniji zajednički život svih građana. Pored toga, zbog specifičnog položaja, pogranične opštine, postoje naročito važni i opravdani razlozi da u ovom gradu budu smeštene posebne pravosudne institucije, uključujući i poseban osnovni sud.''
Obrazloženje je apsolutno u skladu s amandmanom. Jedino što bismo mi promenili u ovom obrazloženju jeste da bismo, umesto Sandžak, rekli – Raška oblast, ali, u suštini, obrazloženje amandmana odgovara stanju stvari na terenu.
Istina je da je Priboj višenacionalna sredina i da bismo mi, narodni poslanici koji predstavljamo većinski, srpski narod u državi Srbiji, morali da vodimo računa i o toj specifičnosti, ne samo u Priboju, nego u svim višenacionalnim sredinama. Mi smo ti koji moramo svim građanima Srbije da obezbedimo primenu Ustava Republike Srbije, koji garantuje ljudska i manjinska prava.
Tačna je činjenica koja je navedena u ovom obrazloženju, koja se odnosi i na to da je u pitanju pogranična oblast, da je blizu granica sa Crnom Gorom, sa Republikom Srpskom i da, pogotovo što su to, da tako kažem, mlade granice, tim više ima problema i potrebe za postojanjem i suda za prekršaje i opštinskog suda.
Neverovatno je da Vlada Republike Srbije kaže da ovaj amandman ne prihvata. Kaže se – Vlada ne prihvata amandman iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Radović Milice na član 3. Predloga zakona.
Onda sam se vraćala, vraćala unazad, jer je svaki put tako pisalo, pa se odjedanput pojavilo da Vlada ne prihvata amandman iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Miloša Aligrudića. Onda, dođoh do tog obrazloženja na amandman Milice Radović, gde se kaže – Vlada ne prihvata amandman iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Radović Milice. Ovo je, takođe, njen amandman na član 3. Predloga zakona. Pored toga, u predloženom amandmanu, upotrebljava se pojam ''opštinski sud'', koji nije u skladu s Predlogom zakona o uređenju sudova, u kome je predviđeno postojanje osnovnih sudova.
Gospođo ministar, kako ste mogli da napišete da ovo nije u skladu sa zakonom? Gde je to u pravnoj praksi, gde je to u našem pravnom sistemu zaživelo i gde postoje osnovni sudovi? U Predlogu zakona. Pa, sačekajte da se Predlog usvoji, pa onda govorite da je to nešto što je u pravnom prometu.
Izvinjavam se, isteklo je ovih 15 minuta, ali ću vrlo brzo, povodom nekog od amandmana, da nastavim i dođem i do obrazloženja za amandman Miloša Aligrudića, pa ćete da vidite koliko je nelogičnosti u obrazloženju Vlade i koliko, zapravo, Vlada nije ni pogledala naše amandmane i koliko, poštovani građani Srbije, Vlada ne vodi računa o vašim interesima.

Zahvaljujem.

Na član 3, amandman su zajedno podneli narodni poslanici Saša Dujović i Đorđe Milićević.

Vlada i Odbora za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč?

Reč ima gospodin Zoran Krasić.

Gospođo Đukić-Dejanović, mislim da javnost u Srbiji mnogo bolje zna kako treba da se uredi pravosuđe nego pojedini poslanici. Jer, po Poslovniku, mislim da ne bi niko smeo da unosi laptop u salu Narodne skupštine. Mi ne znamo da li je to informativni centar, da li je lokator, da li je neka satelitska veza s Pentagonom, sa CIA-om, ili je to, jednostavno, sredstvo za potkazivanje, kako bi neko direktno čuo šta se radi u Narodnoj skupštini, a moguće je da je sredstvo komunikacije, kako bi se dobilo sopstveno mišljenje.
No, ovi amandmani su stvarno interesantni, jer omogućavaju javnosti da vidi kakva je to operacija uređenja i organizacije sudova u Republici Srbiji u režiji DS-a. Ja moram da vam skrenem pažnju da kada nešto radi DS, morate biti oprezni – mora to sve lepo da se pretrese i da se vidi šta će dole da ispadne, to šta dole ispadne, to je ono glavno.
Malo ću se baviti nečim što se zove međunarodni standardi. Te standarde su propisale Ujedinjene nacije i to već važi 20 i nešto godina, jer kad je UN shvatio da ne može da se bori za zaštitu ljudskih prava, a to je postala neka nova funkcija UN-a pre dvadesetak i nešto godina, zaključili su da treba da propišu načela koja treba da garantuju samostalnost i nezavisnost sudstva. Jer, glavne članice UN-a, stalni članovi Saveta bezbednosti i one najznačajnije države, po bilo kom kriterijumu, imale su formalno-pravno garantovano sudstvo, ali su organizacija, uređenje i ta minimalna načela koja treba da garantuju poštovanje ljudskih prava bili veoma različiti, pa je nastala potreba, čini mi se da je to bilo rađeno u Rimu, da se naprave standardi. Oni su postali prilično obavezujući za sve države članice UN-a.
Prvi je standard da se garantuje samostalnost i nezavisnost. Tu je stavljeno na volju državama da to mogu da urade ustavom, kao najznačajnijim pravnim aktom, ali nije problem ni ako se to uradi zakonom.
To su uradili zbog toga što su bili svesni da je teško da neke države promene svoje ustave, da ovo ugrade. Jer, ima nekih država koje po 70-80 godina ne menjaju ustave, za razliku od nas koji to menjamo kako se promeni vladar, u Republici, naravno, pošto smo mi Republika a nismo monarhija. To je tako išlo. Napravljen je jedan standard. Taj standard koji je kod nas napravljen, moram da kažem, i pre 30 i nešto godina, u međuvremenu je dograđivan, bez obzira na to da li su sudije birale opštinske skupštine, ili kasnije, od 1991. godine, Narodna skupština – ali taj standard je očuvan. Sada imamo jednu intervenciju u organizaciji i uređenju sudova koja bitno narušava te standarde koje smo primenili i koji su postali deo naše pravne tradicije.
Na šta mi ovo liči – ova operacija DS-a? Ova operacija DS-a mi liči na nešto što smo imali prilike da vidimo 1993. godine, u dva pokušaja, u Savetu bezbednosti UN-a. Jedan pokušaj je bio februara, a drugi se završio maja 1993. godine. Obratite pažnju na datum kada je to bilo završeno, bio je 25. maj, Dan mladosti, 1993. godine. Doneta je jedna rezolucija i, formalno-pravno, tom rezolucijom je osnovan Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, sa sedištem u Hagu. Sastavni deo te rezolucije bio je i Statut Haškog tribunala.
To je 78 uglednih profesora međunarodnog prava kritikovalo, jer međunarodni sud se formira međunarodnim ugovorom, a pod nekim uslovima, to je moguće i na Generalnoj skupštini UN-a. Savet bezbednosti, u čijoj je nadležnosti samo očuvanje mira, nema to pravo i to ovlašćenje, sada to malo karikiram, da postupa kao zakonodavno telo, pa da donosi opšte akte takve prirode, pogotovo u onoj oblasti gde se garantuje samostalnost i nezavisnost sudstva i sudske funkcije.
To je konstatovao i Butros Gali, u to vreme generalni sekretar. Naravno, on to nije mogao da izmisli, već je morao da koristi usluge 10 država koje su pitane za savetodavno mišljenje šta da se radi, kako da se to uradi. Međutim, u tom svom izveštaju on je konstatovao veliki nedostatak legitimiteta i legaliteta takvog jednog suda, pa su onda pronašli formulu da to bude pomoćni organ Saveta bezbednosti.
Onda je usledila kritika – kako je moguće da pomoćni organ bude sud? Onda su rekli, neka bude ad hok pomoćni organ, čini mi se da beše iz člana 39. Povelje UN-a. Opet su svi osetili da je problem legitimiteta jako izražen, jer ako nema legitimiteta, onda nijedna odluka ne može biti legalna.
Samo da vas podsetim da su 1998. godine završavani razgovori, jer je ranije započet taj proces oko formiranja jednog stalnog suda za ratne zločine, i okončani su 16. jula 1998. godine, kada je potpisan tzv. Rimski statut Stalnog suda za ratne zločine. On je nastao na osnovu međunarodnog ugovora, jer države koje su učestvovale u razgovorima zaključile su takav sporazum.
Zaključenjem takvog sporazuma, one su prenele deo svog suvereniteta i svojih suverenih prava u oblasti sudske funkcije na jednu međunarodnu instituciju, uz mnoge odredbe koje garantuju suverenitet članica. Bez obzira na taj statut, članice su kasnije nastavile pregovore, da bi definisale elemente bića tih zločina koji su propisani Statutom Haškog tribunala. Najviše se zbog toga bunila delegacija SAD, na čelu sa Teodorom Meronom, inače, on je sudija u Haškom tribunalu. Znači, zvanična Amerika se protivila formiranju stalnog suda za ratne zločine, a onda je taj njihov predstavnik koji se tome protivio – izabran za sudiju i, bogami, čini mi se da je u dva mandata bio predsednik Haškog tribunala. To je radi te doslednosti.
Povodom tog rimskog statuta, samo da vas podsetim da je to SRJ ratifikovala. To su SAD ratifikovale poslednjeg dana mandata Bila Klintona, ali instrumente o ratifikaciji nikada nisu predali. Onda su krenuli u bilateralne ugovore sa državama kako se Rimski statut ne bi primenjivao na njihove vojnike i na njihove državljane.
To je samo da bi se shvatilo ovo – srljanje u Evropu i ovi pozivi na velike tekovine, demokratske, naravno, na borbu za ljudska prava, na zalaganje Amerike, Evrope, za poštovanje ustava i zakona, to nije nikakva parodija. Ovo su sve, što bi se reklo, suve činjenice. Da bi se rešio problem Haškog tribunala, koji i dalje postoji s njihovim legitimitetom, Latini su se dosetili, pa su onda preporučili svim državama da donesu posebne zakone o saradnji s Haškim tribunalom.
Zašto su ti zakoni doneti? Iz jednog prostog razloga, što ustavi mnogih država ne bi dozvoljavali da se njihovi građani isporuče nekom stranom sudu. Znači, ustavi mnogih država to ne dozvoljavaju. Čuven je primer Nemačke, koja je donela jedan takav zakon, ali je u tom zakonu navela da nijedan Nemac ne može biti isporučen Haškom tribunalu.
Onda je krenuo pritisak prema SRJ i taj pritisak je okončan donošenjem Zakona o saradnji s Haškim tribunalom. Tim zakonom, a on nema ustavni osnov, jer taj zakon predviđa da SRJ isporučuje, ili kako se tamo koristi termin, predaje svoje državljane Haškom tribunalu, SRJ je priznala da ruši svoj suverenitet. Kasnije je državna zajednica, kasnije je taj zakon menjao neke svoje oblike, odnosno datume novog donošenja, i danas imamo to kao jednu materijalnu silu; niti je legalno, niti je legitimno, ali postoji, proizvodi dejstvo.
Imamo situaciju da kada naši građani u tom Haškom tribunalu postignu uspeh, poraze Tužilaštvo, prikažu kakvi su ti svedoci, prikažu oblik falsifikata srpske istorije, onda, jednostavno, neko u Srbiji pomahnita, pa onda Sonja Liht zabrani "Politici" da izveštava o suđenju, zabrani ono pravo izveštavanje, pa onda građani koji prate preko televizije, u 10 sati uveče, prenos suđenja Vojislavu Šešelju, kada ujutru pročitaju "Politiku" ne mogu da se načude šta je to napisano.
Slična je situacija i sa drugim novinama. Jednostavno, te informacije o nečemu što je izuzetno kvalitetno i uspešno urađeno, o čemu bruji ceo svet, u Srbije ne sme da se čuje, apsolutno ne sme da se čuje. Onda se postavlja pitanje – kome to smeta? Onda, danas imamo tu situaciju da neko besan polomi jednu statuu od gipsa.
Samo da vas podsetim, vajar te statue je sin našeg poslanika Dimitrijevića iz DSS-a. Malopre mi je rekao da je njegov sin čuo za to i obećao je da će da napravi dva puta veću bistu, dva puta veću bistu Radovana Karadžića ima da napravi i da je istakne u knjižari ''Nikola Pašić'', gde možete da kupite vrlo jeftino one knjige o srpskoj istini.
Ovo sam vam sve ispričao da biste shvatili, napravili neku paralelu s ovom operacijom "Zumbul". Jeste, smejte se vi, ne smeju se sudije, ne smeju se tužioci, pogotovo ovi iz Niša i okoline, kad su čuli da će, po funkciji, član tog nultog sastava Visokog saveta sudstva biti Boško Ristić.
Samo se vi smeškajte, sve što je Boško Ristić u svom životu uradio, tiče se prava i tih stvari, bilo je neuspešno. Pisao je Ustavnu povelju, nemamo tu državu. Izbacivao je poslanike DSS-a, samo da vas podsetim, pa su svi vraćeni odlukom Saveznog ustavnog suda po toj ustavnoj žalbi. Radio je na izmenama Poslovnika, svašta je radio i sve je ocenjeno kao loše.
Mladiću, ne mogu više da te hvalim, izuzetno si uspešan. Otkad su ti, mladiću, usvojili amandman, ti si se toliko promenio da ja moram da te pohvalim.
Srđan Milivojević je stvarno napredovao. Vidite i sami kako se promenila ideologija DS-a, ona je postala daleko efikasnija – BIA danas ovde, sutra onde, prekosutra, možda, u vašem stanu.

Gospodin Aligrudić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bismo govorili o amandmanu gospode Dujović Saše i Milićević Đorđa koji tretiraju problematiku Suda u Priboju, moramo reći da se, zapravo, menja onaj stav člana 3. Predloga zakona koji govori o Osnovnom sudu u Prijepolju, u kome se kaže da se osniva Osnovni sud u Prijepolju, za teritoriju opština Nova Varoš, Priboj i Prijepolje, sa sudskim jedinicama u Novoj Varoši i Priboju.
U obrazloženju, Vlada kaže zašto odbija ovaj amandman. Vlada ne prihvata amandman iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Radović Milice na član 3. ovog zakona. Onda se vratite na amandman Radović Milice na član 3. ovog zakona i tu, između ostalog, čujemo sledeće.
Zbog čega se ne prihvata taj amandman Radović Milice? Naime, poslanica Radović Milica je predložila da postoji 138 opštinskih sudova.
Rekli smo prošli put da je termin "opštinski" namerno ovde upotrebljen, da bi aludiralo na potrebu da se resetuje čitava stvar, vrati na sam početak i time skrene pažnja predlagaču zakona da napravi novi predlog zakona, jer ovaj nije dobar. Sam termin, zapravo, nije toliko bitan u ovoj stvari.
Između ostalog, ovde se kaže ovako – članom 3. Predloga zakona je propisano da u svim opštinama u kojima su postojali opštinski sudovi postoje sudske jedinice.
Pazite, to jeste tačno, ali, ako hoćete da imate manji broj osnovnih sudova od dosadašnjeg broja opštinskih sudova, prirodno je da, zbog dostupnosti pravde, predvidite sudske jedinice na određenim područjima, zbog građana i onih koji su zainteresovani, kojima treba posredstvo suda da reše svoje probleme ili svoje sporne odnose, ili da država deluje prema počiniocima krivičnih dela ili onima koji čine prekršaje. Znači, neophodno je da to pokrije određeno teritorijalno područje. To nije sporno, međutim, kaže se drugačije – s druge strane, predložena mreža osnovnih sudova omogućiće da mnogo veći broj sudija postupa u predmetima, budući da se sudije biraju za sud a ne za sudsku jedinicu, čime će se postići objektivniji rad suda, ujednačavanje sudske prakse (to ne mogu da razumem), kao i izbeći uticaj lokalne sredine na rad sudija.
Iz toga proističe normalno pitanje – a ko sudi u tim sudskim jedinicama? Niko? Jer, ako se sudije biraju za osnovni sud a ne za sudske jedinice, normalno da se biraju za osnovni sud, da li to znači da te sudske jedinice zuje prazne? Da li to znači da sudije koje sude u sudskim jedinicama, mora tamo neko da se nađe i da sudi? Čemu sudske jedinice ako ne dođe sudija u sudsku jedinicu? Da li to onda znači da je na tog sudiju koji je došao u sudsku jedinicu nemoguće izvršiti lokalni uticaj?
Verovatno da ne, jer je ideja predlagača zakona da ih oni malo šetaju, tako da taj jedan sudija ne bude iz Priboja, nego ko zna odakle.
Sve je to lepo i krasno, ali to ne odgovara na pitanje koje smo sto puta do sada postavili – kamo kriterijumi? Zašto nemamo osnovni sud u Priboju? Zbog čega je osnovni sud samo u Prijepolju, a u Priboju ga nema?
Mi smo tu bili u prilici da vidimo jednu inicijativu SO Priboj, na sednici koju su održali 27.10.2008. godine, u kojoj kažu da traže da Vlada Republike Srbije izmeni Predlog zakona o sedištima i područjima sudova, ovaj predlog o kome danas raspravljamo, tako što će njime predvideti postojanje opštinskog suda u Priboju, opet tvrdim da je nebitan termin, za teritoriju opštine Priboj, ili postojanje opštinskog suda u Priboju, za teritoriju opština Priboj i Nova Varoš, s odeljenjem suda u Novoj Varoši, koji postaje javno tužilaštvo Prekršajnog suda u Priboju.
U obrazloženju ove inicijative, između ostalog, kažu, koncentrišem se na ono što je za mene relevantno – opština Priboj je pogranična opština, sa jako izraženim određenim potrebama i problemima. To je brdsko-planinsko područje, s veoma loše izrađenim komunikacijskim sistemima, lošom putnom komunikacijom i s veoma udaljenim naseljenim mestima od centra opštine, što je istina. To je istovremeno područje na kome se dosta često čine određene krivične radnje i prekršaji od strane lica koja područje koriste samo kao tranzit, upravo iz razloga što se radi o pograničnoj opštini. Gustina naseljenosti je, uistinu, dosta mala, ali sama površina opštine i broj stanovnika zaslužuju da na ovoj teritoriji budu sedišta navedenih državnih organa itd.
Komparativno gledano, u odnosu na Prijepolje i u odnosu na čitavo to područje koje pokrivaju ove opštine, gde ustanovljavamo sudske jedinice i tamo gde ih ne ustanovljavamo, postavlja se pitanje – koji je kriterijum nagnao predlagača zakona da izostavi osnovni sud u Priboju?
Te kriterijume ne vidimo, jer iz ovoga što je dato u obrazloženju za odbijanje amandmana Milice Radović ne proističe da to mogu biti kriterijumi i razlozi za odbijanje ovog amandmana, a ti razlozi se bukvalno navode za odbijanje ovog amandmana.
Onda, u nekim slučajevima ovde, u ovoj brošurici koju smo dobili od Vlade, gde je dat pregled amandmana koji su prihvaćeni i koji su odbijeni, iz kojih razloga se odbijaju, vidimo da su, da ne bi morali da daju posebna obrazloženja za pojedine amandmane, radili onim kompjuterskim principom „copy-paste“, pa su u mnogim slučajevima pisali isto obrazloženje. Za amandman Kenana Hajdarevića stoji da se ne prihvata iz razloga iz kojih se ne prihvata ni amandman Milice Radović na član 3, pa se u određenim slučajevima amandmani Milice Radović ne prihvataju iz istog razloga zbog kojih se ne prihvata moj amandman, ili obrnuto itd. Ova sveščica je puna toga.
Kriterijumi i razlozi koje treba navesti za rešenje pojedinih slučajeva, zbog čega određeni osnovni sud treba da postoji za određena područja, zbog čega ne treba, zašto se i gde formiraju sudske jedinice i koji su tu razlozi, to nigde ne stoji. Verujte mi da ti razlozi ne mogu biti isti za sve opštine u Srbiji i za sva područja u Srbiji. To je, na jedan način, nipodaštavanje podnosilaca predloga amandmana, jer se na taj način, bukvalno, osujećuje mogućnost narodnim poslanicima da na ravnopravan i normalan način učestvuju u ovoj raspravi.
To, po mom mišljenju, niti je korektno, niti je dobro, i očitava nešto drugo – da predlagač zakona nema odgovor na pitanje koje mu postavljamo, jer da postoji odgovor na ta pitanja, za svaki od predloženih amandmana postojalo bi obrazloženje zbog čega to tako mora da bude.
U jednom delu ovog obrazloženja na amandman Milice Radović, između ostalog, kaže se i sledeće – predložena mreža osnovnih sudova u skladu je s analizom rada dosadašnjih opštinskih sudova i prosečnim godišnjim prilivom predmeta.
Nije tačno. To smo vam dokazali u našoj diskusiji, imate stenogram, da se ne vraćamo na to, u kojim sve slučajevima ovo što ste naveli kao pravilo nije tačno. Možda vam je to neka analiza koju ste vi pravili, ali rezultat te analize je netačan. Ta analiza rezultira činjenicama. Činjenice su nešto sasvim drugo.
Pitamo se – kakva je to analiza, ko je obavio tu analizu, kako je urađena, da biste vi došli do ovakvih zaključaka? To je problem s ovim predlogom zakona.
Mislim i stojim iza toga da bi najbolje bilo da se ovaj predlog zakona povuče, da se zaista napravi jedna sveobuhvatna analiza. Ponavljam, mi iz DSS-a nemamo ništa protiv smanjenja ukupnog broja opštinskih, odnosno, po novoj varijanti, osnovnih, sudova; mreža treba da bude nešto manja, to je bila i naša ideja, da se formiraju sudske jedinice, da se sve to napravi kako treba, ali ovo što je ovde učinjeno je surogat ideje koju smo imali. Ne možemo, kao neko ko je bio nosilac te ideje svojevremeno, da ovo prihvatimo. Ovo deluje kao neka vrsta neslane šale ili loše komedije.
Ovo je za nas, zaista, neprihvatljivo. Naravno, šta će biti u danu za glasanje, videćemo. Nisam siguran kako će sve ovo da se završi, kada je reč o podnetim amandmanima i sudbini ovog predloga zakona. Zato vam je pametnije da se ovaj predlog zakona povuče, da se konsultuje stručna javnost u ovom delu. Ne mora se svaki argument uvažiti. Ima tu i lokalnih interesa, svega i svačega. Može da se oslušne ono što govori stručna javnost o ovome i može da se napravi, zaista, dobra i nezavisna analiza i da se, na osnovu nje, dođe do rezultata.
Ovo nije stvar koja se mora sad, hitno završiti. Možemo završiti tokom sledeće godine, da donesemo ovde jedan predlog zakona, da napravimo jedan zakon koji će kasnije da bude u funkciji ostvarivanja pravosuđa i pravosudne uloge države u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)

Na član 3, amandman je podneo narodni poslanik Vlatko Ratković.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite, gospodine Ratkoviću.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem da je reforma srpskog pravosuđa conditio sine qua non pravne države.
Najveći broj naših građana podržava paket ovih pravosudnih zakona, a ovaj zakon o teritorijalnoj organizaciji, koji kolokvijalno nazivamo mrežom sudova i javnih tužilaštava, samo je jedan u segmentu ovih zakona. Neophodno je usvojiti sve zakone, i o sudijama, i o Visokom savetu sudstva, i o javnom tužilaštvu, i o Državnom veću tužilaca, i ovaj zakon o teritorijalnoj organizaciji, o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Parametri kojima se rukovodio predlagač su relevantni za formiranje sudova, čuli smo to i u izlaganju gospođe ministarke, kao predlagača zakona, videli smo to i u obrazloženju zakona i u raspravi koja je vođena u načelu, a i u pojedinostima.
Intervenisao sam amandmanski na član 3. stav 1. tačku 27, uvažavajući sve parametre kojima se rukovodio predlagač zakona, a to su i demografski i geografski parametri, tradicija, kao i aktuelno stanje u poslednjih nekoliko godina u sadašnjem opštinskom sudu u Rumi, broj sudija, broj predmeta, parničnih, krivičnih, izvršnih itd.
Našao sam za shodno da je potrebno intervenisati jednim amandmanom, kako bi se racionalizovala mreža sudova koja se tiče Sremskog okruga. Predlog zakona predviđa konstituisanje jednog osnovnog suda na teritoriji Sremskog okruga, a to je Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, sa sudskim jedinicama u Rumi, Irigu, Pećincima, Staroj Pazovi.
Predložio sam amandmanom da se konstituiše i Osnovni sud u Rumi, za teritoriju opština Inđija, Irig, Pećinci, Ruma i Stara Pazova, sa sudskim jedinicama u Inđiji, Irigu, Pećincima i Staroj Pazovi, a da Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici bude konstituisan za teritoriju opština Šid i za grad Sremska Mitrovica, sa sudskom jedinicom u Šidu.
Rukovodio sam se, pre svega, geografskim i demografskim i infrastrukturnim parametrima kada sam predložio i formulisao ovaj amandman. Ukratko ću samo izneti neke od ovih parametra.
Sremski okrug, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, po popisu stanovništva iz 2002. godine, ima 335.901 stanovnika i on je treći po veličini okrug, izuzev grada Beograda. Veći su Južnobački i Nišavski okrug.
Što se tiče grada Rume, on broji 32.000 stanovnika, prema popisu iz 2002, a sama opština, grad Ruma i 16 naseljenih mesta, imaju oko 65.000 stanovnika.
Zašto ovo govorim? Svi navedeni gradovi, Subotica, Zrenjanin, Kikinda, Vršac, Pančevo, Sombor, Šabac, Valjevo, Smederevo itd, svi ovi gradovi, koji imaju više od 30.000 stanovnika, u koje spada i Ruma, imali bi sedište osnovnog suda, izuzev Rume.
Analitikom sam došao do sledećih podataka, da Loznica, Negotin, Paraćin, Požega i Prokuplje imaju manje od 30.000 stanovnika, a imaju, uglavnom, sedišta osnovnih sudova. Sremska Mitrovica, kako je to predviđeno Predlogom ovog zakona, imala bi sedište osnovnog suda, jer to je sedište Sremskog upravnog okruga. Sedište Osnovnog suda u Mitrovici, geografski, prostorno je postavljeno na periferiji teritorije okruga, jer centralni i istočni Srem predstavlja teritoriju sa 218.000 stanovnika. Tu su Stara Pazova, Inđija, Irig, Ruma i Pećinci, a stanovnici najvećeg dela Srema prolaze kroz Sremsku Mitrovicu samo kada putuju za Republiku Hrvatsku ili druge zemlje južno od Austrije. Drugi razlozi za put u Sremsku Mitrovicu su isključeni, s obzirom na blisku komunikaciju Rume sa Novim Sadom i Beogradom, koji su udaljeni od sedišta ovih opština između 20 i 50 kilometara.
Predložena teritorijalna organizacija osnovnih sudova zasnovana je na principu da, uglavnom, sedišta sudova predstavljaju geografski centar za područje za koje je sud osnovan, kao i trgovački, privredni i drugi centar za građane koji će pred tim sudom ostvarivati svoja prava ili biti stranka.
Dakle, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, kao teritorijalni centar za područje opština Mitrovica i Šid, obuhvatio bi ukupno 124.800 stanovnika. Moj amandmanski predlog, ukoliko bi se usvojio, formiranjem osnovnog suda u Rumi, sa sudskim jedinicama u Irigu, Pećincima, Pazovi i Inđiji, obuhvatao bi područje od oko 200.000 stanovnika.
Mojim amandmanom se sigurno ne bi narušio koncept ovog zakona, koji je odličan. Smatram da su parametri koje je predlagač zakona koristio relevantni i validni, ali isto tako smatram da bi se usvajanjem mog amandmana poboljšala teritorijalna organizacija, odnosno mreža sudova, naročito u odnosu na Sremski okrug. Dakle, osnovni koncept ne bi bio narušen, s tim što bi svi ovi elementi koje sam izneo doveli do formiranja osnovnog suda u Rumi, tako da bi Sremski upravni okrug imao dva osnovna suda – u Sremskoj Mitrovici i u Rumi.

Gospodin Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici,  amandman mog uvaženog kolege Vlatka Ratkovića je apsolutno na liniji onoga što zastupa SRS. Dakle, treba zadržati postojeću pravosudnu mrežu. Apsolutno podržavam predlog gospodina Ratkovića da opština Ruma ima svoj osnovni sud. Mislim da za to postoje i ekonomski, i demografski, i socijalni, i svi drugi razlozi.
Ja sam već rekao u diskusiji o amandmanima drugih narodnih poslanika da je, izgleda, Vlada Srbije krenula potpuno pogrešnim i naopakim putem.
Umesto da javnu potrošnju smanjuje tako što će da racionalizuje državnu administraciju, koja je suviše glomazna, Vlada Srbije je krenula da to radi tako što će da menja pravosudnu mrežu u Srbiji, što će opet da dovede do poskupljenja pravde za građane. Dovešće do otpuštanja velikog broja sudija i velikog broja osoblja koje radi u sudskoj administraciji. Pri tome, Vlada Srbije potpuno zanemaruje sve one kritike koje joj upućuje ne samo opozicija u Narodnoj skupštini Srbije, nego i njihovi prijatelji iz Evropske unije, Svetske banke i MMF-a.
Evo o čemu se radi. Prema podacima Svetske banke o broju zaposlenih u pojedinim evropskim državama u periodu od 1999. do 2001. godine, može da se zaključi da je srpska državna uprava kadrovski predimenzionirana, odnosno da je broj lica koja rade u državnoj upravi iznad evropskog proseka. Broj zaposlenih u državnoj upravi u Srbiji veći je nego u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, koje su i same, s izuzetkom Finske, u tranziciji.
Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj upravi Republike Srbije i u državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje, takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji je zabeleženo veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj.
Kako se aktuelna vlast, i ova sadašnja i ona pre nje, odnosi prema poštovanju zakonitosti i kako zamišlja racionalizaciju državne uprave u Srbiji, neka građani Republike Srbije sami procene, neka procene narodni poslanici. Ja ću da govorim isključivo jezikom činjenica, jezikom brojki, jezikom zvaničnih dokumenata ministarstava u Vladi Republike Srbije. Ovo može da se tumači kao jedna mikrostudija kako aktuelna vlast narušava princip ustavnosti i zakonitosti, kako gazi sva moguća pravna načela, samo da bi u državnoj upravi Republike Srbije zaposlila svoje partijske kadrove, a pri tome se flagrantno krše odredbe Zakona o državnoj upravi, Zakona o državnim službenicima i nameštenicima.
Imam u rukama zapisnik o redovnom inspekcijskom nadzoru u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. U pitanju je akt Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Sektor za upravni nadzor, Odeljenje upravne inspekcije broj 130-038-00-26/2007-13, dana 2.7.2007. godine. Dakle, jedno krilo Vlade Republike Srbije, odnosno jedna stranka u Vladi Republike Srbije, kontrolisala je kako njihovi koalicioni partneri rade u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Da ne bi bilo nikakve zabune, nije opozicija kontrolisala vlast, nego je jedan deo vlasti kontrolisao drugi deo vlasti. Evo šta je jedan deo vlasti ustanovio kako se drugi deo vlasti ponaša.
Na 6. strani ovog zapisnika, odeljak b) raspoređivanje državnih službenika i nameštenika, kao i na 7. i narednih nekoliko stranica piše – određen broj državnih službenika u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede nema položen državni stručni ispit propisan članom 84. Zakona o državnoj upravi i članom 100. Zakona o državnim službenicima, ne ispunjavaju poseban uslov, položen državni stručni ispit iz Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, a samim tim ni uslove za raspoređivanje na izvršilačka radna mesta u određenom zvanju, i to... Neću da navodim imena ovih ljudi, ne bi bilo korektno, ali ću govoriti jezikom brojki.
Dakle, ovde se kaže – određeni broj državnih službenika. Radi se o izuzetno velikom broju. Kaže se ovako – u Sektoru za analitiku i agrarnu politiku – jedan čovek, u Sektoru za inspekcijski nadzor – 11 ljudi, u Sektoru za pravne i opšte poslove – dvoje ljudi, u Projektnom centru – troje ljudi, u Upravi za zaštitu bilja – 11 ljudi, u Republičkoj direkciji za vode – 13 ljudi, u Upravi za šume – 10 ljudi, u Upravi za veterinu, dame i gospodo narodni poslanici koji se zalažete za ulazak u EU, 121 čovek zaposlen a da nije položio stručni državni ispit. U radnom odnosu na određeno vreme, koji, takođe, ne ispunjavaju zakonom propisane uslove, u Upravi za zaštitu bilja – dvoje ljudi, u Upravi za veterinu – 11 ljudi, u Sektoru za razvoj sela i poljoprivrede – dvoje ljudi.
Na strani 14 ovog zapisnika, odeljak v) oblast radnih odnosa državnih službenika i nameštenika, piše – članom 157. Zakona o državnim službenicima, propisano je da svaki državni organ sprovodi deo kadrovskog plana koji se na njega odnosi. Inspekcijskim nadzorom je utvrđeno da je određen broj zaposlenih zasnovao radni odnos u Ministarstvu suprotno usvojenom privremenom kadrovskom planu za 2007. godinu, i to ukupno troje ljudi.
Članom 88. Zakona o državnim službenicima, pored ostalog, propisano je da rukovodilac može da premesti na neposredno više izvršilačko radno mesto državnog službenika kome je najmanje dva puta uzastopno data ocena – naročito se ističe, a članom 90. navedenog zakona –da državni službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto u istom državnom organu, ili privremeno premešten u drugi državni organ.
Ovde se navodi ime jedne gospođe koja je diplomirani građevinski inženjer, rešenjem broj 112-01-1/561/06-09, od 14.7.2006. godine. Ta gospođa je raspoređena na radno mesto vodoprivrednog inspektora, u zvanju savetnik u Odeljenju vodoprivredne inspekcije, u područnoj jedinici široj od područja upravnog okruga za Mačvanski, Kolubarski, Podunavski i Braničevski upravni okrug i područnoj jedinici za grad Beograd, sa sedištem u Beogradu, koje je utvrđeno pod rednim brojem 223. Pravilnika.
Trajno je premeštena na radno mesto za upravne i analitičke poslove, u zvanju samostalni savetnik, Odeljenje za upravne i analitičke poslove i standarde u oblasti vodoprivrede, koje je utvrđeno pod rednim brojem 187 Pravilnika, počev od 1.02.2007. godine. Rešenje o premeštaju je broj 112-01-1/31/07-09, od 1. marta 2007. godine. Osnov za donošenje rešenja je član 88. Zakona o državnim službenicima, jer joj je, navodno, dva puta uzastopno određena ocena – naročito se ističe, za 2005. i 2006. godinu.
Međutim, članom 3. Uredbe o ocenjivanju državnih službenika, propisano je da prvi period za ocenjivanje započinje 1. januara 2007. godine, pa premeštaj državnog službenika po osnovu člana 88. Zakona o državnim službenicima nije mogao biti izvršen 1. marta 2007. godine. Pored toga, postupak popunjavanja radnog mesta za upravne i analitičke poslove, koje je razvrstano u zvanje samostalni savetnik, na koje je imenovana premeštena, nije sproveden na način propisan članom 3. Uredbe o sprovođenju internog i javnog konkursa za popunjavanje radnih meta u državnim organima, ("Službenik glasnik Republike Srbije'', broj 3, iz 2006. godine.
Naime, nije doneto rešenje o popunjavanju izvršilačkog radnog mesta, koje se dostavlja službi za upravljanje kadrovima, a pored ostalog, ni izjava rukovodioca da se izvršilačko radno mesto popunjava premeštajem državnog službenika iz istog organa. Popunjavanje radnog mesta za upravne i analitičke poslove u zvanje samostalni savetnik se ne uklapa ni u donet privremeni kadrovski plan, jer je u 2007. godini predviđeno 15 radnih mesta u zvanju samostalni savetnik i sva radna mesta su popunjena.
Zamislite šta bi vam rekao Havijer Solana ili Oli Ren da čuju ovo.
Uvidom u personalna dosijea imenovanih, utvrđeno je da zaposleni, do isteka probnog rada, odnosno do 20. maja 2007. godine i 18. juna 2007. godine, nisu položili državni stručni ispit i da im radni odnos nije otkazan, što je suprotno članu 130. stav 1. tačka 4. Zakona o državnim službenicima. Zakonitost rešenja o razvrstavanju izvršilačkih radnih mesta u određena zvanja, shodno Zakonu o državnim službenicima, nije se mogla utvrditi, zamislite, jer u personalnim dosijeima zaposlenih nedostaju dokazi o stručnoj spremi zaposlenih, kao i dokazi o potrebnom radnom iskustvu u struci.
Inspekcijskim nadzorom je utvrđeno da određenom broju državnih službenika nisu utvrđena zvanja u koja su razvrstana radna mesta u skladu sa zakonom, pa se onda navode imena ljudi, koja neću da pominjem. Personalna dosijea zaposlenih su nesređena i ne sadrže sve dokaze o ispunjavanju opštih uslova za zasnivanje radnog odnosa, propisanih članom 45. Zakona o državnim službenicima.
Onda se navodi da nedostaju dokazi o školskoj spremi, overene kopije diploma, uverenja o položenom stručnom ispitu, uverenja o državljanstvu i drugo, radne knjižice su neažurne i za određeni broj zaposlenih nisu date na uvid. Iz stranice u stranicu, bruka i sramota izvršne vlasti u Srbiji.
Vi mislite da na ovaj način uvedete Srbiju u Evropsku uniju. Zapošljavate svoje partijske kadrove bez dokaza o školskoj spremi, kršite Zakon o državnim službenicima, kršite Zakon o državnoj upravi, kršite Ustav Republike Srbije. Jednostavno, za vas ništa ne važi. Ne vas se ne odnosi nijedna pravna norma u Republici Srbiji. Sve što je dobro za DS i G17 plus, to je dozvoljeno. Što je to suprotno važećim zakonskim propisima u Republici Srbiji, šta nas briga!
Dakle, gospodo iz Vlade Srbije, nažalost, ovde nema nikoga, valjda su se umorili, menjajte politiku. Menjajte put kojim mislite da reformišete pravosuđe u Republici Srbiji. Ostavite sudije na miru. To su u najvećoj meri časni i pošteni ljudi, koji hoće da žive od onoga za šta su se školovali, dakle, da budu sudije. Pozabavite se ovakvim stvarima. Na stotine i hiljade ljudi, ovo je samo jedan mali primer, mogu da vam donesem desetine ovakvih zapisnika koji vrve od nezakonitosti, zaposlili ste u vašim ministarstvima kao vaše partijske kadrove. To su potpuno nestručni ljudi, nesposobni, ne ispunjavaju nijedan zakonski uslov, ali zato iz godine u godinu isisavaju budžet Republike Srbije.
Vaši ministri najavljuju, traže od građana Srbije da stežu kaiš. Stežite kaiš vi, gospodo iz vlasti. Lako je stezati kaiš čoveku koji je gladan. Stegnite kaiš najpre sebi. Jedan ruski istoričar je rekao da nije dobra država koja se goji dok narod slabi. Narod u Srbiji je, gospodo, sve mršaviji i mršaviji, a vi, gospodo iz vlasti, sve deblji i deblji.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne)

Na član 3, amandman je podneo narodni poslanik Zoran Šami.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da)

Zoran Šami ima reč.