Moram čak i Tomislavu Nikoliću da izađem na repliku, pošto je on maločas rekao – čak i Momi Markoviću moram, evo, i ja čak njemu moram da izađem na repliku.
Gospodine Nikoliću, crkva nije STR Arsićev pa da se ulazi svaki dan i da se polaže zakletva svaki dan, zakletva se polaže kao što se krstite jednom, zakletva se polaže jednom i važi za ceo život i za sve mandate koji od te stranke dobijete. To je prvo. (Aplauz.)
(Predsednik: Gospodine Markoviću, samo nam recite koji je član Poslovnika povređen.)
Član 104 – dostojanstvo Skupštine.
Drugo, tačno je da sam bio dva i po meseca u pritvoru u "Sablji", ne u zatvoru, zbog krivičnog dela, kako kažu, zloupotreba službenog položaja, što sam zaposlio 78 ljudi. Da sam danas u situaciji, isto bih to uradio. A o vašim krivičnim delima, vašim krivičnim prijavama koje stoje i čekaju da budu procesuirane, o tome ćemo razgovarati kad počne suđenje i kad se eventualno suđenje završi. (Aplauz.)

Reč ima gospodin Šormaz, po Poslovniku.

Gospođo predsednice, član 104, mada sam već jednom govorio, vi niste bili tu, bili ste u razgovoru sa sindikalcima. Koliko sam ja razumeo, predstavnici Veća samostalnog sindikata Srbije došli su sa svoje sednice pravo kod nas i da su imali sa vama sastanak, zatim da su otišli u Vladu, pa da su se onda vratili po dogovoru sa vama, odozdo su ih poslali, da kažemo, sa prijema, u kancelariju broj 73, gde su, ljudi, došli na ugašena svetla. Navodno, trebalo je da održe sastanak sa svim predstavnicima poslaničkih grupa. Mene više interesuju lažovi koji su na vlasti, nego sad opet rasprava koju vidimo u opoziciji.
Tim ljudima je obećan Kolektivni ugovor. Interesantno, 29. aprila potpisano je, pa je pred izbore 11. maja potpisano u četiri opštine, prošireno dejstvo Kolektivnog ugovora sa njima, ministar u Vladi je potpisao, a sada im se kaže da od toga nema ništa. Meni je jasno da ste ih vi prevarili, da ste to koristili u kampanji, a sada vas to stiže.
Znači, ljudi gore čekaju, vi ste im obećali sastanak sa predstavnicima poslaničkih grupa, a nema nikoga, osim DSS-a, nema nikoga, ugašeno svetlo Mislim da je bila i Nova Srbija, video sam i Velimira Ilića tamo.
Da li je taj sastanak organizovan? Zašto oni ljudi gore sede i čekaju? Njima je rečeno u 17 časova, a sada je 17.30 i nema nikoga gore da sa njima razgovara.

Gospodin Markićević ima reč, po Poslovniku.

Samo sam htela da vas obavestim da su predstavnici Samostalnog sindikata imali razgovor sa mnom i da su me obavestili da nameravaju da i preko odgovarajućih odbora i poslaničkih grupa žele da intenziviraju aktivnosti vezane za amandman koji će podneti, odnosno koji je već podnela, kako sam ih shvatila, Poslanička grupa Nove Srbije.

Dakle, ljudi rade svoj posao, sindikalci, a mi radimo svoj ovde u sali.

Ja ih uopšte nisam pozvala, ja sam ih samo primila jer su me zamolili da ih primim i zato je gospođa Čomić predsedavala jedan deo dok sam sa njima razgovarala.

Izvolite, gospodin Markićeviću.

Poštovana predsednice, po čl.  225. i 226. Poslovnika.
Vi ste već informisali javnost, i poslanike i građane Srbije i sve radnike. Mislim da Samostalni sindikat zahtev za podnošenje amandmana nije uputio samo Novoj Srbiji, nego svim poslaničkim grupama. Mi smo ih danas, neki od poslanika Nove Srbije, sačekali pred Skupštinom i rekli im ono što ste i vi sada preneli ovde, da smo mi u njihovo ime u istom tekstu, sa istim obrazloženjem, taj amandman i podneli.
Vlada, odnosno poslanici vladajuće koalicije koji su glasali za ovu vladu, imaće priliku da se izjasne o tom sporazumu, odnosno o amandmanu koji smo mi podneli, a Sporazum je pre nekoliko dana ili sedmica potpisan sa Samostalnim sindikatom posle sednice Socijalno-ekonomskog saveta Vlade Republike Srbije. U tom savetu, samo da vas podsetim, učestvuje šest ministara i svi su dali saglasnost na potpisivanje tog sporazuma, a posle toga je neko, mislim Rasim Ljajić, u ime Vlade taj sporazum i potpisao. I to je taj amandman koji smo mi podneli, praktično, što je Samostalni sindikat u pismu gospodina Ljubisava Orbovića i zatražio od poslaničkih grupa. To je Nova Srbija i uvažila i uradila.
Iz ovog vašeg obrazloženja shvatam da ćete vi prvi i vaša poslanička grupa podržati taj amandman i glasati za radnike Srbije, da im se i da ono što je obećano. Hvala.

Zahvaljujem. Na poslaničkom klubu ćemo dogovoriti kako ćemo glasati. Gospodin Milenić ima reč, izvolite. Vašoj poslaničkoj grupi je ostalo devet minuta.

Poštovana gospođo predsednice, cenjeno predsedništvo, gospodine ministre, ovu relativno kratku diskusiju o Zakonu o budžetu za 2009. godinu iskoristio bih da stavim dva akcenta na ovu temu, sa stanovišta analize budžeta kao programskog dokumenta.
Ima, kod Orvela u "84-oj", jedna vrlo oštroumno formulisana kritika protiv totalitarne levičarske demagogije i propagande u svetu dela, koja se odnosila na laburističku levicu u vremenu pisanja romana, koja otprilike kaže sledeće – kod velikog brata je dva plus dva moglo da bude i tri, moglo je da bude i pet, zavisno od potrebe i zahteva trenutka, ali kada je ta računica potrebna za konstruisanje aviona ili kada se lije top dva i dva je uvek bilo četiri, što je čini se vrlo egzaktno formulisana linija razgraničenja između proklamovanih i stvarnih interesa, namera, ciljeva. I zaista, kada kvantifikatori uđu u analizu planova i namera, onda tu više naprosto nema nikakvih izvrdavanja, ma koliko želeli bilo kome da se dopadnemo, ma koliko želeli da se preporučimo na raznim stranama – mi u stvari pokazujemo šta su stvarni ciljevi, količine i vrednosti kojima operišemo.
Dakle, u tom duhu posmatram kao programski dokument – budžet pokazuje da je Vladi Republike Srbije stalo, pre svega, do dve vrednosti: do dokumenta koji će da podrži makroekonomsku stabilnost, kao i do dokumenta koji će izaći u susret zahtevima socijalne odgovornosti. U tom smislu, zaista, sa stanovišta odgovornosti koju je Vlada demonstrirala u kreiranju ovog dokumenta, ona zaslužuje najviše pohvale.
Ali nisam siguran da ista mera pohvala sleduje i za pokazani nivo hrabrosti. Zaista hrabrost nije vrednost koja bi mogla univerzalno da se zahteva i otuda ona i ne može da se uspostavi kao dužnost, jer nije moguće zahtevati od svakoga da mora biti hrabar. Hrabrost spada u ono što u etici zovemo – opera supere rogativa, pozdravljamo kad god kod nekoga na to naiđemo, ali se ni od koga ne sme imperativno zahtevati.
Međutim, može se postaviti pitanje da li je bez kategorički zahtevane hrabrosti moguće osnažiti, u ovakvim unutrašnjim i spoljnim prilikama reformsku politiku u Srbiji? Da bih bio jasniji šta hoću da kažem, možda je to najdirektnije moguće demonstrirati već na prvim stranama Predloga zakona o budžetu za 2009. godinu, kada se, recimo, vidi da je ukupan projektovani nivo prihoda jednak tekućim rashodima, a da su kapitalne investicije u stvari u svom obimu ekvivalentne ili približno jednake planiranom budžetskom deficitu ili možda još preciznije ako kažem – izvan svake sumnje je štednja afirmativna vrednost, koja se mora demonstrirati pre svega u oblasti javne potrošnje. Nije li makar jednako važno bilo insistirati i na investicijama i razvoju.
Da budem sasvim precizan, ovo nije kritika, već je ovo pre jedno ukazivanje ili možda podsticanje na to – da je Srbiji potrebna nova hrabrost da bi, uprkos svim okolnostima, svim ometanjima, svim zaprečavanjima organizovanim i spontanim, nastavila sa reformama i jasno definisanim kursom evropskih integracija. Srbiji je potrebna, nova hrabrost kakva se, recimo, demonstrira u ipak značajnim delovima budžeta, kao – kada se 20 milijardi dinara opredeljuje za potrebe NIP, kada se 14 milijardi dinara odvaja za realizaciju najvažnijeg proizvodnog projekta koji će u značajno većoj meri rešiti na realnim osnovama problem uposlenosti, govorim o ''Fijatu'', nego što bi bile određene socijalne mere, kada naiđemo na 20 milijardi dinara opredeljenih da se preko Vladinog Fonda za razvoj prenesu sredstva za podsticaj i razvoj malih i srednjih preduzeća.
Sa takvim merama se naprosto mora nastaviti, jer ponavljam, Srbiji je potrebna nova hrabrost da bi uspostavila kontinuitet sa voljom da napreduje i samo prevazilazi svoje domete. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Ima reč gospodin Paja Momčilov, izvolite. Vaša poslanička grupa ima 60 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, poslanici SRS, naravno kao što je i uvodničar rekao, ne mogu glasati za ovakav budžet.
Mi smo čuli od premijera da bi ovo trebalo da bude budžet zajedništva, solidarnosti, kontinuiteta. Što se zajedništva tiče, ukoliko mislite da je ono nešto što karakteriše ovu vladu, mislim da događaji kojima smo bili svedoci – baš ne mogu to potvrditi. Neću govoriti konkretne situacije, kada ministar industrije govori jedno, a ministar za ekonomski razvoj govori sasvim drugo na istoj sednici odbora, i čitav niz drugih takvih primera možemo da pokažemo.
Kada govorite o kontinuitetu, teško da može i ovaj princip da bude realno zadovoljen, a da se bude racionalan u sadašnjoj situaciji. Ako mi imamo ekonomsku krizu koja je već prisutna i koja dolazi, kako onda možete govoriti o kontinuitetu. Naprotiv, vi morate tada da uspostavite određeni diskontinuitet. U kom smislu? Morate preispitati svoju aktuelnu politiku, koju ste ranije hteli da sprovedete i morate da odredite nove prioritete. I, naravno, neko će kazati da morate da budete i racionalni do kraja, a to znači – da budete štedljivi.
Nobelovac Jozef Štiglic, bio je nedavno u Beogradu, lepo vam je rekao da epicentar ekonomskog cunamija, koji se nalazi u Americi, najviše će pogoditi periferiju, uključujući i Srbiju. Rekao vam je još jednu veliku istinu, nobelovac je, je li tako, da floskula o regulaciji tržištem ekonomskih odnosa više ne dolazi u obzir, da je to palo u vodu, kao i veliki značaj velikih nezavisnih nacionalnih banaka. To vam je rekao Štiglic ovde u Beogradu, mogli ste lepo čuti.
Vidite, šta nije urađeno, da bi vaš zadatak bio urađen valjano? Vi, prvo, niste dali analizu ostvarenja prethodnog budžeta. Vi nas vodite iz mraka u mrak. Sve ozbiljne zemlje prvo analiziraju kako su sproveli prethodni budžet, pa onda nastave da grade nešto što bi bilo novo.
Nema nikoga ko se neće složiti da je velika javna potrošnja; da imamo veliki trgovinski deficit; da imamo egzibicije Narodne banke sa nerealnim kursom, koji opet vuče svoje posledice, a onda imamo i nešto što je ekonomski krajnje sumnjivo, sprovođenje Trgovinskog sporazuma sa EU. Mi sami želimo da demonstriramo svoju privrženost. Ja to ne bih nazvao ni tim terminom, ali neću da koristim grube termine, pa da to preskočimo.
Odričemo se sami carinskih prihoda, u situaciji kada će biti jako teško doći do sredstava i investicija, to je verovatno svima jasno. I, koga najviše pogađamo? Pogađamo naše poljoprivrednike kojima smanjujemo subvencije i koje sada dovodimo u krajnje neravnopravan položaj, kada gledamo poljoprivrednike iz razvijenih zemalja.
Nisu naši poljoprivrednici nesposobni, izdržali bi oni konkurenciju seljaka iz drugih razvijenih zemalja, ali ne mogu da izdrže subvencije. Kako se danas ponašaju razvijene zemlje? Znate vi najbolje. Kakve su njihove subvencije, kako sad štite svoju motorsku industriju? Ne treba ni govoriti. Svima je jasno da se mere protekcionizma i državne intervencije i te kako primenjuju.
No, sve ovo, ukoliko se prihvati ovakav budžet, ukoliko budemo imali prestanak rada, recimo, "U.S. Steel" koji učestvuje sa 14% izvoza, ako budemo imali smanjenje investicija, ako imamo inflaciju, ako imamo otpuštanje radnika, neminovno dovodi do ''argentinskog sindroma'', a vi, tj. Vlada, ili oni koji upravljaju Vladom su potpuno svesni toga da treba izbeći ''argentinski sindrom'' i već uveliko pripremate mere, ili za rekonstrukciju Vlade ili za nove izbore.
Lažni optimizam koji smo videli kod pojedinih predstavnika Vlade, kod Đelića i Dinkića, mislio sam da je njihova lična umotvorina. Međutim, kada sam pročitao pismo Sejmona Greja na sajtu Svetske zdravstvene banke, a on je direktor Kancelarije u Beogradu, gde je on krajnje neodgovorno rekao kako smo mi u izvanrednoj poziciji i da stvarno možemo izaći iz ovoga samo sa ojačanom ekonomijom, video sam da ovi jadnici prepričavaju ono što je mentor kazao, da im je to zadati zadatak.
No, ja sam lekar, da ne bih upao u zamku, pa da se bavim onim što daleko slabije znam nego moje kolege ekonomisti i vi, kao ministar, samo bih se složio sa jednom vašom rečenicom, kada ste rekli da vaša mama bolje kuva ručak za vaše prijatelje, nego da odete u kafanu. Međutim, ovaj ručak koji ste nam skuvali nije iz domaće kuhinje.
Nažalost, MMF je ovde bio gazda, a bilo ih je i drugih i više. Mi akušeri kažemo – kad je mnogo babica, deca znaju da budu jako kilava.
Nešto samo da kažem o ovom delu, o zdravstvu. Osnovna zamerka, opet, kad gledate šta je bilo predviđeno od troškova za zdravstvo, od troškova Ministarstva za zdravstvo i od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Možemo da kažemo da možemo da budemo relativno zadovoljni. U prošloj godini 10 milijardi i 999 miliona smo imali na raspolaganju, sada Ministarstvo ima 12 miliona 530 hiljada. To je povećanje za 11%. Ako gledamo šta je Fond za zdravstveno osiguranje imao, imao je 193 milijarde i 150 miliona dinara, a sada ima 172 miliona i 376 hiljada i to je za 12% više.
Međutim, ima jedna stvar koja nas brine. Vi ste se u svom Memorandumu opredelili da idete na smanjenje učešća zdravstvenog dinara u bruto nacionalnom dohotku i vi nam sada sugerišete da sa 6,2% bruto nacionalnog dohotka, treba da idemo na 5,9% bruto nacionalnog dohotka za zdravstvo iz ovih javnih fondova. Verujte, to nije dobra odrednica. Srbija ima tešku zdravstvenu situaciju. Razvijene zemlje ukupne troškove imaju 10%. Niko u Srbiji ne zna koliki su ukupni troškovi, koliko naši jadni građani plaćaju, koliko su opljačkani, što od sistema i zakona ministra Milosavljevića, to i od nesavesnih lekara. Molim vas, nemojte smanjivati ove stope, nije situacija za smanjivanje!
Vi hoćete u Evropu. U razvijenim zemljama Evrope ukupno izdvajanje za zdravstvo je 10% bruto nacionalnog dohotka. Držite se, eto, bar toga.
Ono što treba kazati, redefinisanja ciljeva i mera zdravstvene politike nema. Ovo je autističan primer zdravstvenog budžeta, gde kao da ne postoji kriza, kao da neće biti teško, nego se insistira na održavanju nečega što je započeto pre osam godina. To što je započeto pre osam godina, nažalost, nije dobro i to mora trpeti žestoku kritiku. Zašto? Stanje zdravlja srpskog naroda i naših građana je izuzetno teško. Zašto? Biološki je ugrožen integritet građana Srbije.
Prvo, 30 hiljada nas više umire nego što se rađa, nestajemo sa ovih terena. Zbog čega? Zbog bele kuge.
Drugo, zbog hroničnih nezaraznih bolesti koje haraju ovom zemljom, a to su bolesti koje se mogu sprečiti. Kojim merama? Jeftinim merama prevencije i jačanjem primarne zdravstvene zaštite. Ovaj budžet je sve suprotno od jačanja primarne zdravstvene zaštite, od ulaganja u te mere.
Skoro smo imali na javnoj raspravi Strategiju za prevenciju i kontrolu hroničnih nezaraznih bolesti. Odbor za zdravlje Narodne skupštine je pozdravio ovaj prvi korak i Akcioni plan je već trebalo da pristupi realizaciji određenih programa.
Ko su naši najveći neprijatelji? To su kardiovaskularne bolesti, maligne, hronične, plućne i šećer. Kojim merama – faktori borbe protiv faktora rizika, da ih sada ne pobrajam, znani su oni dobro, međutim, šta nam nudi ovaj dokument? On nigde ne govori o prevenciji i zaštiti od kardiovaskularnih bolesti koje su ubice broj jedan našeg naroda. A, šta je uzeo da radi? Uzeo je da radi, da se na simboličan način bori sa izvesnim bolestima koje jesu od značaja.
Izdvojićemo 6,5 miliona dinara za borbu protiv malignih bolesti. U istom vremenu, u istom projektu budžeta, 170 miliona se izdvaja za HIV. Molim vas, zar je HIV nacionalni problem da 170 miliona uložite za HIV, a samo 6,5 miliona za maligne bolesti?! To je ludilo!
Ako gledate drugo, da za dijabet, koji se tiče 300 hiljada potencijalno obolelih i obolelih, izdvajate za preventivu dva miliona dinara. Pazite, za HIV 170, za dijabet 2 miliona?! Ima čitav niz stavki koje su ovde potpuno nejasne. Nemam puno vremena da ih obrazlažem.
Ono što je strašno, strašna je potrošnja u izgradnju novih kapaciteta, dižu se novi klinički centri, milijarde idu tamo, to su krediti i tu nema istupanja. Ministarstvo i ministra interesuju samo tenderi, njega interesuje samo tamo gde se može ugraditi, a preventiva i istinska briga za borbu za očuvanje zdravlja i našeg biološkog identiteta ne interesuje gospodina ministra. To je ovaj budžet.
Na kraju krajeva, detaljno ćemo vam obrazlagati sve ove dubioze i nenormalnosti koje se ovde nalaze. Vi lično niste krivi za to, nije kriv ni onaj gospodin Cvetković koji vodi ovu vladu. Kriv je Boris Tadić i tajkuni, zajedno sa mentorima u liku ministara, o jednom smo govorili, to je onaj Britanac.
A, ono što je najstrašnije i najtragičnije, oni ne rade u interesu zdravlja srpskog naroda, nego ga ovakvim predlogom budžeta dovode u još goru zdravstvenu situaciju. (Aplauz.)

Narodni poslanik Simo Vuković ima reč. Izvolite.