Poštovana gospođo predsednice, cenjeno predsedništvo, gospodine ministre, ovu relativno kratku diskusiju o Zakonu o budžetu za 2009. godinu iskoristio bih da stavim dva akcenta na ovu temu, sa stanovišta analize budžeta kao programskog dokumenta.
Ima, kod Orvela u "84-oj", jedna vrlo oštroumno formulisana kritika protiv totalitarne levičarske demagogije i propagande u svetu dela, koja se odnosila na laburističku levicu u vremenu pisanja romana, koja otprilike kaže sledeće – kod velikog brata je dva plus dva moglo da bude i tri, moglo je da bude i pet, zavisno od potrebe i zahteva trenutka, ali kada je ta računica potrebna za konstruisanje aviona ili kada se lije top dva i dva je uvek bilo četiri, što je čini se vrlo egzaktno formulisana linija razgraničenja između proklamovanih i stvarnih interesa, namera, ciljeva. I zaista, kada kvantifikatori uđu u analizu planova i namera, onda tu više naprosto nema nikakvih izvrdavanja, ma koliko želeli bilo kome da se dopadnemo, ma koliko želeli da se preporučimo na raznim stranama – mi u stvari pokazujemo šta su stvarni ciljevi, količine i vrednosti kojima operišemo.
Dakle, u tom duhu posmatram kao programski dokument – budžet pokazuje da je Vladi Republike Srbije stalo, pre svega, do dve vrednosti: do dokumenta koji će da podrži makroekonomsku stabilnost, kao i do dokumenta koji će izaći u susret zahtevima socijalne odgovornosti. U tom smislu, zaista, sa stanovišta odgovornosti koju je Vlada demonstrirala u kreiranju ovog dokumenta, ona zaslužuje najviše pohvale.
Ali nisam siguran da ista mera pohvala sleduje i za pokazani nivo hrabrosti. Zaista hrabrost nije vrednost koja bi mogla univerzalno da se zahteva i otuda ona i ne može da se uspostavi kao dužnost, jer nije moguće zahtevati od svakoga da mora biti hrabar. Hrabrost spada u ono što u etici zovemo – opera supere rogativa, pozdravljamo kad god kod nekoga na to naiđemo, ali se ni od koga ne sme imperativno zahtevati.
Međutim, može se postaviti pitanje da li je bez kategorički zahtevane hrabrosti moguće osnažiti, u ovakvim unutrašnjim i spoljnim prilikama reformsku politiku u Srbiji? Da bih bio jasniji šta hoću da kažem, možda je to najdirektnije moguće demonstrirati već na prvim stranama Predloga zakona o budžetu za 2009. godinu, kada se, recimo, vidi da je ukupan projektovani nivo prihoda jednak tekućim rashodima, a da su kapitalne investicije u stvari u svom obimu ekvivalentne ili približno jednake planiranom budžetskom deficitu ili možda još preciznije ako kažem – izvan svake sumnje je štednja afirmativna vrednost, koja se mora demonstrirati pre svega u oblasti javne potrošnje. Nije li makar jednako važno bilo insistirati i na investicijama i razvoju.
Da budem sasvim precizan, ovo nije kritika, već je ovo pre jedno ukazivanje ili možda podsticanje na to – da je Srbiji potrebna nova hrabrost da bi, uprkos svim okolnostima, svim ometanjima, svim zaprečavanjima organizovanim i spontanim, nastavila sa reformama i jasno definisanim kursom evropskih integracija. Srbiji je potrebna, nova hrabrost kakva se, recimo, demonstrira u ipak značajnim delovima budžeta, kao – kada se 20 milijardi dinara opredeljuje za potrebe NIP, kada se 14 milijardi dinara odvaja za realizaciju najvažnijeg proizvodnog projekta koji će u značajno većoj meri rešiti na realnim osnovama problem uposlenosti, govorim o ''Fijatu'', nego što bi bile određene socijalne mere, kada naiđemo na 20 milijardi dinara opredeljenih da se preko Vladinog Fonda za razvoj prenesu sredstva za podsticaj i razvoj malih i srednjih preduzeća.
Sa takvim merama se naprosto mora nastaviti, jer ponavljam, Srbiji je potrebna nova hrabrost da bi uspostavila kontinuitet sa voljom da napreduje i samo prevazilazi svoje domete. Hvala na pažnji. (Aplauz.)
