Javljam se povodom amandmana poslanika Arsena Đurića, s obzirom da je gospodin Šormaz pričao o tom amandmanu, zato što su oni poprilično slični i sa amandmanima drugih poslaničkih grupa, to je više tama za predstavnike Vlade, a ne za narodne poslanike.
Tačno je, nekoliko poslanika je podnelo amandman na član 3. Predloga zakona. Tim članom Predloga zakona vrši se izmena člana 9. Zakona o akcizama, a to je član koji se odnosi na akcize na derivate nafte, na derivate nafte plaća se akciza.
Ovim predlogom zakona Vlada traži da se kod motornog benzina akciza poveća sa 27,50 na 42 dinara po litri, da se kod dizel goriva sa 16,66 dinara podigne na 26 dinara po litri tog goriva i kod ovih ostalih frakcija je ostalo 32 dinara, a kod tečnog naftnog gasa za pogon motornih vozila predlaže se da akciza bude 13 dinara po kilogramu, pošto postoji razlika u načinu kako se izražava količina goriva i tečnog naftnog plina, to je plin koji koriste putnički automobili.
Sve bi ovo moglo da se na neki način shvati kao poruka, s obzirom da kod prihoda od carine u 2009. godini Vlada računa na realni pad prihoda, onda po logici nekoj, da bi se nadomestio taj nedostatak sredstava, predlaže se povećanje akciza.
Akcize su najinteresantnije baš kod ovih proizvoda iz člana 9. Videli ste da je predloženo značajno povećanje, da bi se, pre svega, namirilo ono što je Vlada planirala u 2009. godine da bude budžetska potrošnja.
Znači, u odnosu na 2008. godinu imamo realni porast javnih rashoda koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Samo da podsetim da je nekoliko puta za proteklih sedam i po godina povećana državna administracija, da što se tiče obaveza koje se podmiruju preko budžeta, a tiču se socijalne politike, nije došlo do nekog značajnijeg pomeranja, te možemo zaključiti da ovo povećanje akciza poprilično nema nekog opravdanja.
Zamolio bih, pošto će verovatno još sat i po trajati rasprava oko člana 3. Predloga zakona, da svi koji učestvuju u raspravi imaju u vidu i odredbu člana 17. postojećeg Zakona o akcizama, jer to je član koji reguliše indeksaciju akciza koja se, po nekom automatizmu, sprovodi jedanput godišnje. Poslednja indeksacija čini mi se da je bila u februaru 2008. godine.
Posebno bih skrenuo pažnju na odredbe stavova 2. i 3. člana 17. koje propisuju, ako mogu tako da kažem, i tzv. vanrednu indeksaciju, za slučaj kada dođe do pada proizvođačke cene derivata nafte izazvanog pre svega poremećajem na tržištu sirove nafte. Onda imamo varijante kada se ta akciza povećava na bazi ovlašćenja koje je zakonom preneto Vladi i kada se umanjuje.
Mislim da član 9 sa ovom intervencijom i član 17. Predloga zakona moraju jedinstveno da se sagledavaju tokom današnje rasprave. Zašto? Zato što ta dva člana, praktično, treba da omoguće prihode po akcizama kako je planirano budžetom Republike Srbije.
Moram da vam skrenem pažnju da smo u toku 2007. i 2008. godine bili u situaciji da se obogatimo sa jednim iskustvom, jer je cena sirove nafte po barelu išla do nekih 130-140 dolara, čini mi se, naravno, u zavisnosti od situacije na Bliskom istoku, i ne samo situacije na Bliskom istoku, u zavisnosti od rata, od politike članova OPEKA i činjenice da se sagledavaju svetske rezerve sirove nafte i da sve procene ukazuju da, pored nekih novih nalazišta koja treba da se otvore i treba da se traže, na svim drugim lokalitetima možemo pričati o ograničenim izvorima, tako da ova promena cene sirove nafte na svetskom tržištu sigurno će da se odrazi i na naše tržište.
Vi se sećate da smo u toku 2008. godine, verovatno neću mnogo pogrešiti ako kažem, gotovo svakog meseca imali promenu maloprodajne cene derivata nafte.
Mislim da smo čak jedanput ili dvaput imali dva puta u toku meseca zbog tog drastičnog skoka.
Mora da se uzme u obzir i da nabavka sirove nafte, kupovina sirove nafte, bez obzira da li ide preko berze ili ide na neki drugi način, jedna je cena kada se ugovori, druga je cena kada se isporuči. I to, takođe, utiče na maloprodajnu cenu derivata nafte.
Da se vratimo na to zašto mi smatramo da je ovo povećanje akcize neopravdano. Ono je neopravdano iz prostog razloga što, u uslovima kada svi razmišljaju o tome kako da se preživi 2009. godina na globalnom nivou – malo će zemalja imati pozitivnu stopu rasta bruto društvenog proizvoda, vidite da se i kod nas luta sa tim procenama koliko će doći do realnog rasta bruto društvenog proizvoda, bez obzira na promenjenu metodologiju izračunavanja bruto društvenog proizvoda, čini mi se od juna 2001. godine – sva ova kretanja ukazuju da država mora da reguliše i onaj deo koji se tretira kao trošak ili kao rashod. Mora da se ograniči u svojoj potrošnji.
Kada ovde pričamo, barem mi iz SRS, o potrebi ograničavanja javne potrošnje, pre svega mislimo na budžet, mi mislimo ne na socijalne komponente našeg budžeta, ne na one transfere koji su definisani materijalnim propisima, gde postoji obaveza države, već, pre svega, mislimo na one pozicije, a samo kao asocijaciju za razmišljanje, to su, pre svega, one pozicije – usluge po ugovoru, službena putovanja, neopravdano veliki broj zaposlenih, razmnožen broj agencija za proteklih šest-sedam godina, povećanje broja zaposlenih i činjenicu da za mnoge državne poslove ili neke procene koje bi trebalo da rade državni organi, angažuju se razne agencije sa strane, da tu treba tražiti prostor za smanjenje javne potroše, i to ove direktne javne potrošnje, te na taj način omogućiti da se ne povećava akciza, da se ne povećava i stopa poreza na dodatu vrednost.
Jer moram da podsetim javnost da i kada se donosio Zakon o porezu na dodatu vrednost, pre nekoliko godina, kao stranka smo predlagali da ta stopa ne bude 18%, nego smo rekli da krenemo sa 14%, pa da vidimo u perspektivi da li treba da se menja na gore.
Ovako smo sada došli u jednu situaciju, krenulo se sa 18%, zadovoljili su se neki apetiti i sada se javlja kao problem nedostatak sredstava, i javljaju se ovakva razmišljanja oko poreza na dodatu vrednost, a znate i sami da, što sa onom nižom, što sa onom višom stopom poreza na dodatu vrednost, gotovo da je obuhvaćeno preko 90% svih, ako mogu da kažem, i roba i usluga.
Mislimo da mora štedljiva politika da se vodi, jer ukoliko se ta politika ne vodi na taj način, onda dolazimo u situaciju da od materijalno-pravnih propisa, koji moraju da imaju relativno dug vremenski period garantovane nepromenljivosti, mi dolazimo sada u situaciju da se, zbog Zakona o budžetu, svake godine menja 10-15 materijalnih propisa koji treba da predstavljaju relativno trajnu vrednost.
Jer ako neko treba da planira svoju proizvodnju za nekoliko godina, on mora da zna - stopa PDV neće da se menja, akciza neće da se menja, porez na imovinu neće da se menja, porez na dohodak građana neće da se menja, porez na dobit preduzeća neće da se menja. Znači, on mora da zna šta su to njegovi, ako mogu da kažem, "fiksni troškovi poslovanja", vrlo specifični, ali ipak oni troškovi na koje on mora da računa.
Samo da vas podsetim, mi smo pre nekoliko meseci ovde doneli dva zakona kojima smo odložili izmirivanje nekih obaveza po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja i po osnovu poreza. Mislim da je to u zbiru negde oko 45 milijardi dinara, tako da onaj ko bude uredan može da računa da će da mu se otpiše ono što je dospelo do 31. 12. 2008. ili 2007. godine, nije ni bitno.
Bitno je da postoje neki mehanizmi i da mora dugoročno da se razmišlja, jer ako se svake godine dva puta menja Zakon o akcizama, onda bi Privredna komora morala da organizuje štrajkove, morala bi da organizuje demonstracije privrednika, jer oni nemaju stabilne uslove poslovanja. Kako se promeni ideja o izgledu budžeta, tako se menja materijalni propis dugoročnog karaktera. Mi se, naravno, bunimo protiv toga, podižemo glas i kritikujemo Vladu.
Sada bih skrenuo pažnju na još neke momente koji nemaju možda direktne, ali imaju indirektne veze sa ovim. O čemu se radi. Ako se iz budžeta forsiraju neke "kapitalne investicije" i za to obezbeđuju neka sredstva sa strane ili Vlada pokušava da glumi dobrog kreditora svojim sredstvima, ili preko nekog javnog preduzeća, pa onda oni koji se upuste u tu operaciju, poput putara, građevinaca itd, da bi ostali u tom poslu moraju da uzimaju komercijalne kredite i da se mole kada će država, što direktno, što preko paradržavnih organa, da ispuni svoju obavezu za izvršeni rad i usluge, i onda dolazimo u situaciju da se svi uspešni rezultati nekog poslovanja sele u banke.
Sve se preselilo kod banaka. Videli ste, putari kažu ne znam koliko milijardi je dug države prema njima. Vidite ko zarađuje, nije zaradio onaj ko je radio, koji je organizovao posao, nego onaj ko je bio vlasnik kapitala i ko je mogao tim kapitalom da finansira ovo. Stičem utisak da ovom vladom rukovode bankari, trgovci dušom.
Mogu da vam dam još jedan primer. Uzmite štampane medije u Republici Srbiji, ne računajući dva-tri koja imaju privilegovani položaj, svi drugi su zavisni od nekoliko preduzeća koja se bave distribucijom novina. Po pravilu, tu se duguje 45-70 dana. Štamparije traže pare odmah, ima listova koji duguju po dva meseca. Da bi obezbedili izlaženje, oni moraju da uzimaju bankarske kredite. Kada im posle 60 dana distributer novina vrati njihove pare, oni su namirili praktično banku. Da bi opstali, žive od onih reklama koje mogu da naplate. Tako ste počeli da gasite i medije.
Da budem još precizniji, ako uzmete šta ste radili u 2008. godini, šta ste zaradili, radili ste za Vladu Republike Srbije. Nema zarade. Zarada postoji samo kod onih privrednika koji su zagarantovanu dobiti gotovo planirali kao fiksni trošak poslovanja, pa šta ostane neka ide na struju, na poreze, i na zaposlene, kao vlasnik kapitala zgrabio sam ono što sam očekivao i planirao u toku ove godine ili ovog meseca. Tako se ne vodi ekonomska politika. Kada bi se tako vodila ekonomska politika, onda malo ko bi mogao da kaže da na nekoj teritoriji postoji neka država.