Predsednice, poštovani narodni poslanici, imam dva pitanja za predsednika Vlade gospodina Cvetkovića. Iskoristiću svojih šest minuta da bih ih obrazložio.
Krećem od ovoga. DSS je u ovom parlamentu pokrenula inicijativu, poslavši pismo svim predsednicima poslaničkih grupa, a samim tim smo želeli da o tome bude informisana i Vlada, pre svega preko poslaničkih grupa koje pripadaju vladajućoj koaliciji, da je neophodno u Skupštini održati skupštinsku raspravu na temu - izazovi svetske ekonomske krize, kako se ona reflektuje na domaćem prostoru i kakve su mere kojima bismo se suprotstavili tim tendencijama.
Ideja je bila da se o tome raspravi u parlamentu, onako kako to normalne države, što smo i preko TV prijemnika mogli da vidimo prethodnih dana, raspravljaju u svojim parlamentima. Ako pogledate govor predsednika SAD pre neki dan, dobar deo tog govora bio je posvećen efektima te krize i to je činjeno pred Kongresom. Ozbiljne države raspravljaju o tome na ozbiljan način.
DSS je tražila da se o tome raspravlja u parlamentu. I tražila je ne samo raspravu, tražili smo i da se formira jedan tim za praćenje krize i da to uradi parlament, a ne samo Vlada. Predlagali smo i niz mera i zakona za koje je bilo zamišljeno da učestvuju kao pokazna vežba, kao jedan paket mera na susprezanju efekata finansijske krize. To je sve bilo ignorisano. Govorilo se za nas da smo demagozi i populisti kada to predlažemo, da bismo kasnije saznali da Vlada Republike Srbije planira slične takve mere, čak smo dobijali i zakone.
Danas umesto te rasprave imamo nešto što je napravila vladajuća koalicija. To je, gospodine Cvetkoviću, ovaj naš razgovor, tj. postavljanje poslaničkih pitanja i odgovori na ta pitanja na temu. Tema jeste ona koju smo mi želeli, ali ovo nije rasprava. Tri minuta za postavljanje jednog pitanja, pet minuta za odgovor, 180 minuta ukupno za sve odgovore na pitanja, pa kad padne klapna, padne. Da li će svi ljudi koji su na ovom spisku, koji su želeli da postave pitanje, doći na red ili neće, to je posebno pitanje.
Način na koji se ovo odvija je taj da vladajuća koalicija postavlja pitanja, 50% vremena gubi u odnosu na opoziciju, što jeste formalno pravo svakog poslanika, ali to nije red. To SPS 1994. godine nije radila. Ovo što se radi zove se opstrukcija teme. Benevolentno se serviraju pitanja ministrima i premijeru kako bi se izgubila polovina od onih 180 minuta koji bi trebalo da budu posvećeni odgovorima.
Na ovaj način se izbegava ozbiljna rasprava na ovu temu. Ako to radite, onda se postavlja pitanje - šta su vaši motivi? Osim vaših izjava u novinama, osim saopštenja Vlade Republike Srbije o pojedinim merama koje ste povremeno preduzimali, mi nemamo nikakav uvid u paket mera koji imate nameru da preduzmete.
Servirano pitanje od šefa poslaničkog kluba gospođe Nade Kolundžije na početku ove rasprave, gde ste vi govorili 15 minuta iz cuga, na osnovu čega ja sad imam pravo da govorim šest za dva pitanja, iz cuga, o čemu ste se dogovorili na zatvorenom sastanku šefova poslaničkih klubova, bez našeg učešća, manir je na koji se radi ovde u Skupštini. Dobijete servirano pitanje, za 15 minuta izdeklamujete šta ste mislili da treba, bez ijednog pisanog dokumenta.
Valjda su građani Srbije zaslužili da dobiju jedan pisani dokument, u kome bi stajalo šta su vaše namere konkretno. Valjda je ova skupština, kao predstavništvo građana, zaslužilo da to vidi. Valjda. Trebalo bi da je tako, ali očigledno nije. Očigledno je smišljen ovaj surogat normalne sednice da bi se navodno raspravilo o temi, a u stvari se nije raspravilo ništa, da bi otišli svi srećni i zadovoljni.
Mi, naravno, nismo mogli da ne dođemo na ovu sednicu, nismo smeli da je ignorišemo i pored zamke koju ste nam napravili, jer da nismo došli na ovu sednicu, ne biste imali postavljenih deset pitanja od strane vladajuće koalicije, nego možda jedno ili dva, onda bi pred novinare izašao neko, Nada Kolundžija ili bilo ko, i rekao – evo, opoziciju ne zanima svetska ekonomska kriza, ne zanima je socijalni položaj građana koji će, zbog vas i vaše nesposobnosti, gladovati. To nije moja želja, ali to će da se desi jer vi niste u stanju da upravljate ekonomskom krizom i posledicama ekonomske krize, to ste do sada pokazali.
Moja dva pitanja za vas su sledeća.
Prvo pitanje, gospodine Cvetkoviću, ne slušate me, pa nećete moći na njega ni da odgovorite, a možete vrlo kratko, sa da ili ne – imate li vi nameru da u ozbiljnoj skupštinskoj raspravi raspravljamo o ovom pitanju? Da ili ne? I imate li nameru da nam dostavite bilo kakav dokument?
Drugo pitanje je takođe za vas, gospodine Cvetkoviću – šta se desilo sa informacijom o prihodima i rashodima koja je bila nedostupna na sajtu Ministarstva finansija od 1. do 20. februara? Naglo su ti podaci skinuti, da bi 20. februara ponovo bili okačeni. Hoću odgovor na to pitanje.
