Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih, na početku, da vas pozdravim (ovo je moje prvo obraćanje u ovoj kalendarskoj godini) i da se zahvalim što se konačno došlo do jednog poslovnika koji će nam omogućiti efikasniji rad. Posebno se zahvaljujem onim poslanicima koji su želeli da učestvuju u ovoj raspravi koja je od esencijalne važnosti za celu državu, a to su potvrdili svojim prisustvom na ovoj sednici.
Kada se radi o konkretnim pitanjima, pokušaću da dam odgovor u okviru onoga kako je to predviđeno Poslovnikom, a naravno, pred nama je dug rad ovog poslepodneva i večeri, gde će imati prilike i moje kolege ministri da učestvuju.
Ovde je bilo tri pitanja koja se u osnovi odnose na to da li je kriza već kod nas, da li je osećamo, šta Vlada preduzima i, konačno, da li to što preduzima jeste samerljivo ili uporedivo sa onim što se preduzima u drugim zemljama?
Kada se radi o prvom pitanju, da li je kriza već kod nas, odgovor je: da, jeste, kriza je kod nas. Počeli smo to da analiziramo negde početkom četvrtog kvartala 2008. godine i tom prilikom su koncipirane prve mere, na način kojim bi se odgovorilo tim prvim izazovima koji su se pojavili.
Želeo bih da vas podsetim da se najava krize kod nas u početku pojavila kao kriza vezana za bankarski sektor, gde su građani, smatrajući da bankarski sektor nije dovoljno fundiran, počeli da povlače svoje štedne uloge. Mi smo u tom trenutku počeli da razmatramo pitanje da li je to što se dešava u stvari zaista način gde će se kriza ispoljiti ili će se ona preliti u realni sektor i kakve će to posledice imati.
Drugi problem koji se bio postavio pred Vladu jeste što se najava krize u drugim zemljama prevashodno ispoljavala kao deficit na strani tražnje, koji je izazvan time što su banke počele da se povlače iz kreditne aktivnosti, a mi smo praktično 2008. godinu završavali sa pregrejanom tražnjom koja je izazivala veliki deficit tekućeg računa plaćanja.
Zbog toga se postavilo pitanje da li mi imamo specifičnu poziciju u odnosu na svet i da li će možda kod nas kriza da se ispolji na drugačiji način nego u drugim zemljama.
U to vreme smo formirali radnu grupu koja je bila više na tehničkom nivou, uglavnom su tu bili predstavnici Narodne banke i Ministarstva finansija, i ta radna grupa je vršila i pravila analize. Među prvim predlozima koje je ona generisala bili su predlozi usmereni ka zaštiti bankarskog sistema, za koji smo znali da je dobro fundiran, ali imajući u vidu da svaka banka počiva zapravo na poverenju, bilo je potrebno vratiti poverenje ljudima da je bankarski sektor fundiran i da praktično ne moraju da brinu za svoje devizne štedne uloge.
U tom kontekstu su se naši predlozi i naše mere svodile, kao što sam rekao, u početku na to da podignemo nivo osiguranog depozita sa tadašnjih 3.000 na 50.000 evra i da ukinemo poreze na prihode koji se ostvaruju od kamate koja se dobija na devizne štedne uloge. Te mere su tada najavljene, a kasnije su u parlamentu i sprovedene.
Međutim, primenjivali smo i na operativnom planu veoma ozbiljne mere, kako bismo obezbedili da bankarski sektor bude likvidan tako da ta povlačenja deviza ne dovedu do toga da postoji disproporcija u odnosima između izjava i stvarnog života, odnosno da pokažemo da banke ne samo da su fundirane, već i da su sposobne da isplaćuju sve svoje obaveze.
Pokazalo se da je... Ne, imam 15 minuta, pošto su tri pitanja postavljena. Hvala. Dakle, to što je urađeno tada...
(Predsednik: Gospodo poslanici, izvinite gospodine predsedniče, na sastanku su šefovi poslaničkih grupa malo konkretizovali odredbe Poslovnika i dogovorili smo se da, ako se postave tri pitanja, odgovor može biti u trajanju do 15 minuta. Izvolite.)
Hvala. Dakle, te operativne mere su se pokazale uspešnim. Uspeli smo da zaustavimo taj trend povlačenja štednje iz banaka i od druge polovine decembra, naročito u januaru, ponovo su počele devizne rezerve da rastu.
Paralelno s tim prvim aktivnostima, krenuli smo u razgovore s nizom zainteresovanih strana, pre svega tu mislim na privrednike, bankarski sektor, pa smo čak razgovarali i sa političkim strankama, u želji da utvrdimo da li postoje neke ideje koje bi mogle da budu od koristi, jer smatramo da kriza predstavlja problem koji nije samo stranački, već je to problem pred kojim se našla čitava država i privreda.
Želeli smo da svi koji mogu i žele participiraju u rešavanju tih problema i u tom kontekstu su i organizovani ti razgovori.
Na osnovu svih tih razgovora, naročito na osnovu razgovora sa privrednicima i bankarima, došli smo do novih ideja i shvatanja na koji način se kriza, praktično, preliva kod nas, jer je to prelivanje počelo najviše da tangira realni sektor.
U decembru je došlo do usporavanja aktivnosti i u sektoru industrije, nemamo podatke za januar i februar ove godine, međutim, po svoj prilici, neke prognoze o ubrzanom rastu u ovoj godini neće moći da budu realizovane.
Mere koje smo koncipirali, a kasnije primenili, u osnovi su pošle od pristupa da nam je potrebna jedinstvenost u definisanju, donošenju i implementaciji mera, pri čemu smo pod jedinstvenošću podrazumevali, pre svega, političku, ali i uopšte jedinstvenost svih građana koji moraju s tim da se suoče. Takođe, pošli smo od principa solidarnosti, koji otprilike znači da oni koji su najranjiviji moraju da budu najviše zaštićeni i da u kriznim trenucima zapravo solidarnost treba najviše da se ispolji.
Konačno, treći princip bio je princip kontinuiteta, što znači da smo se založili da pratimo razvoj krize iz dana u dan, da donosimo mere, pratimo njihovu realizaciju i po potrebi ih prilagođavamo novonastaloj situaciji. Ako su uspešne, da ih još više pojačavamo, a ukoliko su neuspešne, da ih menjamo sa onim drugima koje bi mogle da budu uspešne, prema našoj oceni.
U okviru takvog koncepta smo napravili jedan program mera, ne bih detaljnije govorio o njemu, moje kolege će kasnije odgovoriti na ta pitanja, ali taj program mera u osnovi ima dva paketa. Jedan paket jeste restriktivnost, a drugi je podsticajnost.
Deo paketa koji se odnosi na restriktivnost prevashodno se odnosi na državu, u najširem smislu te reči, dakle, na državne organe, javna preduzeća itd. Tu se išlo na restriktivnost, što praktično znači - ušteda na svim nivoima gde je to moguće.
Deo koji se tiče podsticajnog dela je zapravo usmeren ka privredi, dakle podsticaj privredne aktivnosti, koja je ostvarena na nekoliko različitih načina.
Jedan način jeste da se obezbedi aktiviranje kreditne aktivnosti prema privredi, znači za podsticaj izvoza, za smanjenje nelikvidnosti itd.
U drugom delu je taj podsticaj bio dat na strani tražnje, da se podstakne tražnja, pri čemu smo morali da vodimo računa da podstičemo tražnju za domaćim proizvodima, jer bi nas generalno podsticanje tražnje moglo dovesti u dalje povećanje negativnog spoljnotrgovinskog bilansa.
Konačno, treći je jedna značajna investicija u infrastrukturu, koja "per se" podiže tražnju, dakle, može se smatrati kao da je deo ovog trećeg paketa.
Ono što se postavlja kao pitanje jeste – da li je ovaj paket i makroekonomski relevantan i kako on stoji u poređenju sa ostalim zemljama koje su ga primenile?
Pre svega, kada se radi o samom tajmingu, već ste imali prilike da budete informisani, on je donet među prvim zemljama, a praktično, mi smo imali informaciju da smo mi bili druga zemlja koja je formalno donela taj program mera. U tom smislu je vrlo teško reći da se tu kasni, naprotiv, mi smo upravo krenuli nešto brže od ostalih u rešavanje tih problema.
Kakva je njihova makroekonomska značajnost u poređenju sa drugim zemljama? Mi smo utvrdili i gledali šta su druge zemlje radile i koliko su izdvajale za podsticaje. Pri tome, vi ste imali prilike da čujete da mnoge zemlje daju milijarde evra, stotine milijardi evra itd. Naravno, mi smo jedna mala zemlja i zbog toga smo gledali kakav je relativan uticaj ovih naših podsticaja koje dajemo u privredu u odnosu na količinu bruto domaćeg proizvoda u jednoj godini i onda sa tog stanovišta upoređivali naše mere.
Sada bih iskoristio priliku da vam dam informacije o desetak zemalja, da vidite koliko su one ulagale, odnosno kakav je njihov program mera u odnosu na krizu i da se to uporedi sa našom zemljom.
Podsticaji bruto domaćeg proizvoda u procentu su sledeći: u Rusiji - 1,1%, u Nemačkoj - 2,4%, u Japanu - 2%, u Velikoj Britaniji - 1,1%, u Francuskoj - 0,4%, u Kini - 6% (dakle, Kina ima najveće podsticaje), u SAD - 5,8%, u Indiji - 1,3%, Kanadi - 2%, a Brazilu - 0,2%.
Kada uporedimo ove cifre sa iznosima koje mi plasiramo u našu privredu, pri tome napominjem da se ove cifre koje ću sada izneti ne odnose na ukupne cifre koje će katalitički biti izvedene iz subvencije kamata, dakle, ovde govorim samo o neposrednim izdacima iz budžeta koja idu u rešavanje problematike krize i one za Srbiju, dakle, samo budžet, iznose 2,17%.
Od toga u privredu ide 0,58%, infrastrukturu 0,95%, preko NIP-a - 0,64%, ukupno 2,17%. Kada se ova cifra sada uporedi sa ciframa ovih drugih zemalja, onda se otprilike može videti da su od naše zemlje za realizaciju mera protiv krize samo dve od ovih nabrojanih zemalja imale značajnije izdvajanje u odnosu na bruto domaći proizvod, to su Kina i SAD, jedni 6%, a drugi 5,8%, dok su sve ostale zemlje imale ispod nivoa od 2%. Odnosno, neke su bile oko 2%, ali je bio značajan broj zemalja koje su izdvajale oko 1,1%.
Na osnovu ovoga što sam rekao može se konstatovati da su naše mere, i to neposredno budžetske, zapravo relevantne i u makroekonomskom smislu i da se otprilike nalaze u gornjem delu izdvajanja koje su druge države predvidele. Inače, ukoliko bismo posmatrali ukupno i katalitički uticaj ovih mera, time bismo došli na preko 6%, konkretno 6,38%. Hvala.