Postaviću tri pitanja, devet minuta, a da ste odgovorili kolegi Vujadinoviću, dva pitanja ne bih imala potrebu da postavljam.
Dugovi su problemi u svetu, vidimo. Dugovi su rešenja, kažete. Gde je istina? Jesu li dugovi problemi ili rešenja, ili je problem u meri koju ova vlada ne ume da odredi?
Kriza je kod nas samo razgolitila probleme nagomilane lošim vođenjem ekonomske politike poslednjih osam godina i pokazala da gotovo nemamo šta da zaštitimo, jer nemamo domaću proizvodnju, nemamo domaće banke, ni državne, ni razvojne, ni privatne, preko kojih bismo mogli tu podršku da učinimo. Dospelih dugova u ovoj godini imamo, priznajete, četiri milijarde evra. Kažu da je to 16% bruto društvenog proizvoda. Od onog koji smo planirali ili od onog koji ćemo da ostvarimo? Razlika je značajna. Znači, od onih šest-sedam, vrlo optimističnih, do ovih 3,5, pitam – od kojeg bruto društvenog proizvoda?
Kažete – mi smo prezaduženi, imamo 27 milijardi dolara duga. Kažete – Hrvatska ima više spoljnog duga, ali ne kažete da Hrvatska ima samo 10% deficita, u odnosu na naših 16-18, kako ko procenjuje, a koji je najveći od svih zemalja u okruženju. Naš budžet je dvostruko manji od hrvatskog, a imaju, kažete, više spoljnog duga nego mi. Sve vreme se vraćam na osnovno pitanje – o kom dugu govorimo, da li je dug rešenje, ko ga procenjuje i iz čega će taj dug moći da bude vraćen?
Govorimo o aranžmanu MMF-a, ali, da se razumemo, ne pitam za 402 miliona evra, pitam o novim uslovima za dve milijarde evra, koliko se pregovara. Sramota je za srpsku javnost i nas poslanike da agencija "Blumberg" objavi da se pregovara o 1,3 milijardi, da se ovde ćuti, a da se onda objavi podatak da se pregovara o dve milijarde. Zamenika direktora MMF-a gospodina Murilja Portugala impresionirali ste spremnošću na saradnju.
Nas ne morate impresionirati. Nama jednostavno dugujete, jer pregovarate u ime građana Srbije, pa i naše, odgovor na pitanje – da li znate pravo stanje stvari u ovoj zemlji? Da li imate prave bilanse, podatke i da li ste spremni da saopštite MMF-u, a on će imati sluha da čuje, koja to rešenja nama odgovaraju? Ako oni budu nudili rešenja, ona retko, iz iskustva, odgovaraju zemlji kojoj predlažu rešenja, ali dopuštaju da im kažete koja rešenja odgovaraju nama.
Jedno od pitanja će biti – čime MMF uslovljava kredite? To ne sme da bude tajna. MMF predlaže recepte, iz iskustva znamo, čiji je prevashodni efekat da osposobe zemlju za vraćanje već uzetih kredita. Pitanje za celu javnost je – da li se ruši kula od karata, a zove se građevina svih ekonomija, građena na prekomernoj potrošnji?
Mi smo država izgrađena na prekomernoj potrošnji, reklamiranoj, promovisanoj, i svi se slažemo da trošimo više od onoga što proizvodimo, više od onoga što stvaramo, trošeći budućnost unapred.
Da li ste vodili računa o dugovima do dana današnjeg, od preuzimanja vlasti? Budžet je bio kuća građena s krova, od potreba, a ne prema mogućnostima. Prevelik je za srpsku privredu. Previše je to dugova za naše mogućnosti.
Molim, gospođo Dragutinović, nije metodologija stvar kojom ćemo se izgovarati i reći šta su međunarodni standardi u tome kad procenjujemo zaduženost.
Da li naš budžet može da podnese zaduženost, u smislu - kako će se vratiti ove godine dospele četiri milijarde evra? Nebitno je šta je po metodologiji spoljni dug, šta je javni, šta je dug građana. Građani su naše komšije koje negde rade, koje će možda ostati bez posla, pa neće imati čime da vrate dug. Ne zanima me metodologija kojom vi izgovarate sebe i brišete odgovornost kad razmišljate o tome čime će se i kako vraćati dugovi. Hoće li nas MMF naterati da o tome vodimo računa ili mi to moramo sami?
Hoću da kažem da je osećaj mere u životu uvek bio tajna uspeha, u svemu, i vi to svi znate, ali je sada osećaj mere duga i mogućnosti da ga vratimo tajna našeg opstanka, a ne uspeha. Naš opstanak je naš zajednički uspeh.
Zaista mislim da sam ovo pitanje, koje ponavljam danas, mnogo puta za ovom govornicom pomenula – a šta je sa Upravom za javni dug, šta je sa realnom procenom da li samo od nas, od naše volje, od naše snage, od mera koje privredi namenjujemo da stvara neka sredstva za vraćanje duga, ili, kao što vidimo, od svetske krize, od tuđe volje, ne od zle volje, od objektivnih okolnosti, zavisi da li proizvodi "Tigar", da li je došao strateški partner u "Fijat", da li je vlasnik "Aleme" samo postavio stubove i napustio zemlju? Znači, mi moramo, procenjujući zaduženost, da znamo šta zavisi od nas, a ne da imamo najružičastiju varijantu optimistički izgrađenih projekcija da ćemo dobiti priliv kapitala u doznakama i ne znam sve čemu. Ozbiljna država to mora.
Želim da pitam – šta je sadržina memoranduma, to je drugo pitanje, o saradnji između Vlade i Narodne banke Srbije, koji je takođe bio uslovljen razgovorima sa MMF-om? Svi znaju, retko ko saopštava, ja ponavljam po ko zna koji put – gotovo svi naši problemi proističu iz pogrešno shvaćene nezavisnosti Narodne banke, odnosno iz pogrešnog shvatanja gospodina Jelašića da on nije dužan da polaže račune građanima Srbije za svoje loše mere.
Konkretno pitanje je da li će gospodin Jelašić, ne monetarni odbor koji je zvao zabavištem, lično da odgovara za gubitak Narodne banke koji je u 2006. godini iznosio 386.000.000 evra, u 2007. godini 180.000.000, a vi danas to nazivate subvencijom Vlade kojom dotirate kamatu zato što je referentna kamata, koju guverner godinama drži i gura tako visoko, osnov da vi danas jedino bankama dajete posao, jedino njima garantujete da će im biti plaćeno ono što rade, time što će im država, hajde da prevedemo, građani iz budžeta, platiti najveće moguće kamate u okruženju.
Uništili ste bankarski sistem, a niste doveli do toga da mi zbog konkurencije imamo niže kamate, ali zato njima garantujete da će, ne za kupovinu hrane, odeće, obuće i komunalije, što im je preko potrebno,...
(Predsednik: Hoćete da preformulišete treće pitanje? Govorite već pola minuta duže.)
... već za zaduživanje, moći da imaju sigurnu zaradu.
Tri pitanja sam postavila. Ako ih nisu zabeležili, ja ću ih ponoviti.