Malo smo spori, možda, ali pokušaću sve da vam objasnim. Malo mi je neobično što se, šta god da se uradi, to uvek shvati, čini mi se, na pogrešan način i uvek je iza neke greške nešto strašno rđavo. Rekla bih da je problem zaista čisto metodološki i pokušaću da ga objasnim.
Ako se sećate, kada smo usvajali rebalans budžeta za 2008. godinu, na izvestan način sam promenila metodologiju obračuna. Zašto sam promenila? Zato što sam smatrala da način na koji je definisan budžetski deficit u Zakonu o budžetskom sistemu nije dobar indikator fiskalne politike.
Metodologija se menja i to ću isto da kažem, ako mi dozvolite. Kako sam to uradila? Prethodna metodologija je malo precenjivala prihode, potcenjivala rashode i činila našu fiskalnu politiku manje ekspanzivnom nego što jeste. Dakle, sama moja odluka da promenim i prikažem rezultat gorim valjda jeste makar neki dokaz da nisam htela da činim stvari drugačijim i boljim nego što to jesu.
Ako me pitate da li je ta metodologija bila poslednja reč nauke i tehnike, moram reći da nije. U čemu je, zapravo, bio problem? U istom periodu kada smo usvajali rebalans budžeta tekli su pregovori sa MMF-om. Metodologija na kojoj mi zasnivamo izračunavanje, bila je metodologija iz 1986. godine. Ona se menja i sada postoji metodologija iz 2001. godine. Ja sam učinila jedan pomak i u suštini sam modifikovala metodologiju iz 1986. godine, što još uvek ne predstavlja pravi indikator fiskalne politike. MMF naravno nije prihvatio ni ovu našu ''bolju'' definiciju deficita budžeta i sa njima smo razgovarali o potpuno drugim ciframa.
Kada usvajamo budžet, usvajamo prihode i rashode, imajući u vidu samo izvorne prihode, poreske prihode. Pored tih, kao što je premijer rekao, postoje sopstveni prihodi organa, različite sudske takse itd. Ali to nije jedina stvar. To je samo jedna, možda i najmanje važna.
Postoji, takođe, druga stvar, a to je tretman JP "Putevi". U većini zemalja to jeste direktan budžetski korisnik, i kod nas je bio, ne znam tačno do koje godine, ali MMF je zahtevao i standardna metodologija zahteva da Javno preduzeće "Putevi" ima tretman direktnog budžetskog korisnika.
Treća stvar su zajmovi međunarodnih finansijskih institucija, koji idu direktno na projekte, a ne u budžet, pojedinačnim ministarstvima. O tome takođe vodi računa MMF.
Dakle, budžet koji smo usvojili nismo prekoračili. Nismo ostvarili ni prihode, 96% je procenat izvršenja, ali nismo ostvarili ni rashode. Stvarna slika da li je deficit veći od onoga što smo projektovali – jeste, ali ne mnogo, a u skladu je sa onim što smo dogovorili sa MMF-om. Da biste bili potpuno sigurni da je tačno ono što govorim jeste i činjenica da vidite šta je MMF-ova metodologija za 2009. godinu, a šta je budžet za 2009. godinu. Ukoliko uporedite te dve cifre, videćete da je deficit zapravo veći, prema najsavremenijoj tehnologiji, prema JFS iz 2001. godine, za oko osam milijardi.
Spremna sam da branim svaki pojedinačni broj. Lično sam proveravala svaki pojedinačni kredit MMF-a i na sva pitanja povodom tog nesretnog slučaja spremna sam da odgovorim.

Zahvaljujem. Gospodin Aligrudić ima potpitanje.

Prvo, zahvaljujem se gospodinu Cvetkoviću na izraženoj dobroj volji za odgovor na moje prvo pitanje, a hvala i vama što ste odgovorili na drugo pitanje, iako ste to učinili svakako prekoračivši vreme koje je Poslovnikom predviđeno za odgovor, što očigledno predsednica Narodne skupštine ne uvažava i uopšte je to ne zanima, nego voli da dobacuje narodnim poslanicima, ali to s vama, naravno, nema veze.
Moje potpitanje je ovakvo. Razumem da verovatno postoji razlika u metodologiji (vi to zovete metodologija) i da ta razlika u metodologiji može da izazove eventualnu potrebu da se nešto drugačije prikaže, ali mislim da to nije bilo ono što je u javnosti izazvalo pažnju kada se povukla stranica sa sajta Ministarstva finansija, pa se pojavila volšebno posle 20 dana.
Svakako da je promenjena metodologija, ali to ne odgovara na ključno pitanje, a to je – kakvom metodologijom, ili kojim metodom koji ćete upotrebiti, možete sada da nam odgovorite na to da li ovoj državi treba 500 miliona evra zaduživanja u ovom trenutku, dve milijarde evra, sa koje strane ćemo to sve pokupiti i po kojoj metodologiji možete da znate na koji način ćemo pokrivati budžetski deficit u sledećih šest meseci, a kamoli godinu dana? Na kraju krajeva, kada se očekuje rebalans?

Na šest minuta postavljanja pitanja Vlada ima pravo deset minuta da odgovara. Gospodin Cvetković ima reč, izvolite.

Kao odgovor na pitanje kada se očekuje rebalans, moram da kažem da nemamo jasno napravljenu dinamiku kada bi rebalans mogao da bude, već imamo nameru da zajedno sa ekspertima iz MMF-a, koji se očekuju da dođu početkom marta, razmotrimo trenutnu situaciju i utvrdimo dalje korake. Tek nakon toga ćemo doneti odgovarajuće odluke. Dakle, za sada rebalans nije stavljen kao nešto o čemu se razgovara sa datumima koji su postavljeni.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Dragan Vujadinović želi da postavi pitanje Vladi. Izvolite.

Poštovani, krenuću odmah. Imam tri pitanja i jednu molbu-predlog. Prvo pitanje je iz sfere javne potrošnje, javnih preduzeća. Zašto se ne utvrde egzaktni planovi i pravila raspodele osnovnih zarada i varijabilnog dodatka menadžmenta upravnih i nadzornih odbora, kao i preventivna kontrola javne potrošnje na svim nivoima?
Dodatak tom pitanju jeste – zašto jedan resor u okviru Ministarstva finansija, odnosno jedan državni sekretar ne bude direktno zadužen za preventivnu kontrolu izvršenja desne strane budžeta, kao i javnih preduzeća? Zašto država nastavlja praksu iz vremena vlada prof. Koštunice da i dalje subvencioniše i veštački održava tzv. velike sisteme, umesto da na svaki mogući način pronađe ozbiljnog strateškog partnera?
Zadnji je primer RTB Bora, a imamo i ostale primere. Nemoguće je odlaganjem ozdraviti i revitalizovati te sisteme. U te sisteme je kroz otpust duga i direktne subvencije do sada ubačeno oko osam i po milijardi.
Zaista mislim da pored svih problema koje ova vlada ima sa dodatnim suočavanjem sa svetskom krizom, problem velikih sistema i javnih preduzeća mora staviti u prioritet.
Prvo pitanje je bilo o javnim preduzećima i javnoj potrošnji, zbirno pitanje. Drugo pitanje je iz sfere banaka i NBS. Zašto se u okviru integralnog programa mera štednje ne smanji referentna kamatna stopa NBS, kao reper za poslovne banke na dinarske kredite, na maksimalno 12%, projektovane inflacije 8%, plus 50% na projektnu inflaciju?
Zašto poslovne banke nisu više učestvovale u podnošenju ekonomske krize, nego je teret preliven najviše na Fond za razvoj, koji će svoja sredstva koja je plasirao po 3% subvencionisati poslovne banke, i budžet? Instrumenata ima, zar ne? Narodna banka ima instrumente. Poslovne banke su ostvarile za dve zadnje godine 400 miliona profita. Morale su da instrumentima ili dogovorima u većoj meri podele sudbinu realnog sektora u 2009. i 2010. godini.
Treće pitanje je iz sfere ministra Mrkonjića, nažalost nije tu, ili ministarke Kalanović. Može li se očekivati da ubuduće ne počinjemo sve, a malo šta završimo, da ne pravimo partijske puteve tamo gde ima dosta birača (neću govoriti nikakva imena), već da utvrdimo strateške prioritete i završavamo jedan po jedan projekat?
Molba bi bila sledeća. Uslov za isplatu subvencija za 2009. godinu, bilo da je po hektaru obradive površine, bilo za krave prvotelke ili za ostali stočni fond, za registrovane seljake jeste da su isplatili doprinose za 2008. godinu. Molba je velikog broja tih ljudi da se obrne proces. Oni ne mogu sakupiti para da isplate doprinose pa da dobiju subvencije, već da se obrne, da država direktno tim registrovanim seljacima umesto subvencija uplati poreze i doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje.
Dakle, da se ne čeka da seljak prvo plati pa da dobije, već da država plati umesto njega i spoji mu staž za 2008. godinu, umesto što će čekati subvencije jer ih neće sačekati. Mnogo vam hvala. Izvinite.

Zahvaljujem, gospodine Vujadinoviću. Izvolite, gospodine predsedniče.

Pitanje troškova u javnim preduzećima generalno predstavlja jednu od oblasti sa najvećim interesovanjem ove vlade, naročito u fazi izrade budžeta i uopšte posmatranja sektora države u najširem smislu, u koji spada javno preduzeće.
U tom kontekstu, ako se vratimo na način kako su postavljeni osnovni principi, ona tri o kojima sam govorio, gde je jedan od tih principa bio da se zapravo uvede restrikcija na sektoru države, a podsticaji na sektoru privrede, mi smo naravno morali da se bavimo i pitanjima javnih preduzeća.
Pri tome smo došli do zaključka da kod pitanja javnih preduzeća i njihovih troškova zapravo postoji nekoliko stvari koje moraju biti rešene, od čega su neke relativno jednostavne i pravolinijske, a neke su malo komplikovanije.
Prva stvar koju smo ocenili jednostavnom i pravolinijskom jeste da obuzdamo visoke naknade koje se plaćaju članovima upravnih odbora i drugim predstavnicima države u organima upravljanja (upravni odbori, skupštine itd.), gde je Vlada još pre možda dva meseca, ne sećam se tačno, donela odgovarajuću uredbu i taj nivo naknada se sveo na nivo koji je odgovarao prosečnoj plati, a to je negde oko trideset i nešto hiljada, što je predstavljalo kod nekih upravnih odbora smanjenje od bukvalno pet, šest, pa i više puta. Dakle, ne radi se o procentima, nego o prilično velikom smanjenju i restrikciji.
Drugi problem koji se pojavio jeste problem troškova i sa tim i konkretno problem koji je bio u pitanju narodnog poslanika, a to su plate koje primaju direktori, odnosno lica koja su postavljena da vode ta javna preduzeća.
Ovo pitanje je na prvi pogled moglo populistički da se reši na taj način što bi se i tu odredio neki ''niski nivo'' i onda bismo imali jedno zadovoljstvo, ali bi sa druge strane postojala opasnost da se uruši čitav sistem. Jer, kako god mi gledali, javna preduzeća ipak iza sebe drže ogromni kapital i vi, praktično, morate da vodite računa kome taj kapital poveravate da s njim barata. Naravno, imate i mnoga javna preduzeća koja posluju u konkurentnim uslovima i onda morate da vodite računa na koji ćete način taj problem rešiti.
U isto vreme pojavili su se napisi u novinama o nekim enormnim platama u institucijama tog tipa i formirali smo radnu grupu koja je razmatrala pitanje načina na koji to treba da se razreši. Ta radna grupa se zapravo suočila sa ovim problemima o kojima sam vam do sada govorio, no, na kraju krajeva, ona je došla i do nekih zaključaka koji su nam poslužili da definišemo pravac kojim treba da se ti problemi razrešavaju. Ti zaključci su bili, otprilike, sledeći.
Prvi zaključak je bio da te visoke naknade o kojima smo imali prilike da čitamo u novinama u stvari nisu bile plate tih direktora, nego su to bila njihova primanja. Dakle, razlika između plate i primanja je u tome što je plata neki fiksni iznos, a primanja čini plata uvećana za raznorazne bonuse, naknade itd. Oni su zaista u dobrom delu koristili taj drugi deo da platu uvećaju tri do četiri puta, tako da su neki, recimo sa platom od sto i nešto hiljada imali primanja trista i nešto hiljada itd.
Taj nalaz do koga smo došli nam je poslužio da se u stvari fokusiramo na ograničenje tih dodatnih beneficija koje idu preko plate, a da, kada se radi o samom nivou plata, to ograničimo ne kroz fiksni iznos, nego kroz jednu dodatnu i novu analizu.
Na osnovu ovoga što sam vam rekao, Vlada Republike Srbije je na današnjoj sednici usvojila preporuku u vidu zaključka o ograničenju prihoda za javna preduzeća, za rukovodstvo i druga lica koja su izabrana i postavljena na to mesto. Imaćete prilike da pogledate taj zaključak, ali da parafraziram, on otprilike kaže sledeće: svi dodaci koji idu na platu u toku godinu dana ograničavaju se na nivo od četiri mesečne plate, pri čemu one ne mogu da se isplaćuju ako se ne da odgovarajuće obrazloženje koje se dostavlja Vladi.
Dakle, neće biti sada autonomnosti u tome da oni mogu da podižu i daju beneficije koliko žele, već će to biti strogo kontrolisano. Sama plata kada bude utvrđena, a predlog je da se, u skladu sa trenutnom kriznom situacijom, izvrši jedna nova analiza i da upravni odbori donesu nove pravilnike o platama, postoji obaveza da se objavi i učini dostupnom javnosti, što otprilike znači da nećemo više imati problema tipa "ovo je službena tajna, ne mogu da vam kažem". Naprotiv, sve će to biti okačeno na sajt ili objavljeno na način da javnost do toga može da dođe.
Konačno, u tom zaključku su, takođe, striktno definisane i mogućnosti koje su vezane za dodatne rashode i troškove, a to su pre svega reprezentacija, upotreba službenih automobila itd.
Dakle, moj odgovor na ovo poslaničko pitanje u tom delu jeste da je taj zaključak donet. Sticajem okolnosti ga je Vlada usvojila danas, iako se već nekoliko meseci diskutovalo na tu temu, i imaćete prilike da vidite tačno kako on glasi.
Što se tiče pitanja kontrole čitavog ovog postupka pa i malo šire, dakle, kontrole troškova javnih preduzeća, u Ministarstvu finansija zaista postoji jedan sektor, koji se čak i zove Sektor za javna preduzeća, i to je sektor preko koga se prelama odnos finansija sa javnim preduzećima. Sva javna preduzeća su dužna da dostave svoje finansijske planove, koji se zatim usvajaju na Vladi i onda ti finansijski planovi i razgovori idu preko tog sektora, tako da taj sektor raspolaže informacijama koje su relevantne i on prati troškove.
Problem koji je do sada nastao i zašto je bilo pitanje oko tih visokih prihoda je u tome što je taj sektor pratio ne pojedinačni nivo plata, nego masu plata i starao se da ne dozvoli javnim preduzećima da se masa plata uveća u odnosu na neki procenat koji je dogovoren, ali sektor nije ulazio u internu raspodelu ko koliko prima. Sada će, sa ovom izmenom, taj sektor praktično dobiti pravilnike o platama i zaradama, i imaće mogućnost direktnog uvida u pojedinačne cifre, a ovi su dodaci ograničeni na način kao što sam rekao.
Samo bih još nešto rekao u vezi s Narodnom bankom, pa bih dao reč svojim kolegama da i oni još nešto kažu pošto imamo još vremena.
Kao što znate, Skupština jeste proizvela, između ostalog, i nas kao Vladu, dakle, mi smo produkt Skupštine i njoj referišemo. Na isti način je Skupština proizvela i rukovodstvo Narodne banke, tako da je Narodna banka u odnosu na Vladu potpuno nezavisna, ali nije nezavisna u odnosu na Skupštinu, koja ju je izabrala.
Zbog toga, u vezi s pitanjem o politici NBS, načinom na koji ona treba da radi, apelujem na vas da pozovete, isto kao što ste zvali nas za poslanička pitanja, guvernera NBS i viceguvernere. Oni bi došli ovde i verovatno sa zadovoljstvom dali odgovore na ta pitanja. Dozvolite mi da ne ulazim u njihovu sferu.
Sada bih zamolio gospodina Mrkonjića da da odgovor.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodin Vukadinović je imao pitanje za vas, gospodine Mrkonjiću. Izvolite.