Gospođo predsedavajuća, javljam se po osnovu člana 101. jer sam bio pogrešno protumačen. Naime, govornik koji je pre mene tada govorio, govorio je i potvrđivao činjenice koje ne stoje, a tu su poslanici iz svih stranaka, pa i iz koalicije mogu potvrditi.
Gospođa Nada Kolundžija je saopštila javnosti da sam upravo govorio ono da sam sve potvrdio što je ona govorila. To je besmisleno. Ima stenogram u kome sam rekao da ovaj zakon nije dobar zakon. Drugo, ovim zakonom koji se predlaže ne rešava se ništa. S druge strane, i sam predlagač zakona konstatuje u obrazloženju da postoji deset zakona koji su regulisali odredbe o diskriminaciji.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, ne govorite o povredi Poslovnika.)
Jeste, ali evo samo nekoliko napomena koje se odnose na ovo.
(Predsednik: Ne možete govoriti te sadržaje koje govorite. Ako imate primedbu, odnosno ako ste konstatovali povredu Poslovnika, obrazložite to da bih mogla to da shvatim. Izvolite.)
Obrazložiću ako vi dozvolite. Je l' mogu?
Dakle, gospođa Nada Kolundžija je izjavila.
(Predsednik: Gospođa Kolundžija nije mogla da povredi Poslovnik, samo sam ja mogla da ga povredim.)
Molim vas, ona je mene pogrešno protumačila. Moram to da obrazložim, da branim svoj stav.

Molim vas, to nije osnov za povredu Poslovnika. Nemate reč, gospodine Jojiću. Zahvaljujem.

Gospodin ministar Čiplić želi da nam se obrati. Izvolite, gospodine ministre.

Poštovana predsednice, poštovani poslanici, poštovane poslanice, nakon razgovora i debate koju su predstavnici ili predsednici poslaničkih klubova u svom prvom izlaganju i obraćanju dali kao komentar na ovaj predlog zakona, smatram neophodnim da dam nekoliko razjašnjenja, jer lično vidim da, možda će to vama zvučati čudno, ne postoje toliko velike i nepremostive razlike. Evo o čemu se radi. Kada je stavljeno kao primedba da nije bila valjana javna rasprava, onda u svakom slučaju javna rasprava koja je, kako sam i u uvodnom izlaganju rekao, vođena u formalnom smislu od novembra do decembra prošle godine, mesec dana, nije bila jedina prilika i jedina mogućnost da se o sadržini ovog zakona svako ko je zainteresovan izjasni. Pre ovoga, kao što i sami znate i kao što su poneki poslanici rekli, već šest godina je bila rasprava, bila je svojevrsna izrada i rad na zakonu o zabrani diskriminacije.
Bez obzira na činjenicu što je i praktično u decembru javna rasprava formalno završena, Vlada Republike Srbije, smatrajući to kao sve ono što je do sada bilo, uračunavajući i one rasprave u prethodnim sazivima Vlade i prethodnim sastavima parlamenta, Vlada Republike Srbije je pre desetak dana odlučila, zato što su crkve i tradicionalne verske zajednice to zahtevale, da ovaj predlog zakona povuče na kratko vreme, ne bi li uočili šta to može biti problem u ovom zakonu sa aspekta crkava i verskih zajednica, za koje smo ovde čuli i sami znamo da preko 85 -90% građana ove države se smatraju pripadnicima određenih crkava.
Ono što je, i tu mislim da možemo da nađemo zajednički jezik, za sve poslanike, odnosno poslaničke grupe koje su izražavale stavove kroz reči svojih predstavnika i predsednika poslaničkih klubova, je da, kao što i sami znate, od pre deset dana i juče bila i potvrđena informacija koju ste mogli da uočite, poslednji put razgovarano, završni razgovor, sa predstavnicima crkava.
Član 18, ovakav kakav je ovde, formulisan je upravo na zahtev svih pet crkava. Formulisan je tako da on, s jedne strane, pruža imunitet sveštenicima i sveštenim licima, koju inače imaju i po matičnom zakonu, sistemskom zakonu, a sa druge strane, to je onaj stav koji je otvarao nedoumice, obezbeđuje da pripadnicima tih crkava i tradicionalnih verskih zajednica takođe pruža imunitet. Dakle, javno, van crkve, izgovarajući učenja svoje crkve, oni ne podležu odredbama ovog zakona, odnosno to se ne smatra diskriminacijom.
U tom smislu nema dileme da je ovaj član 18. formulisan na kompromisan način i da u svakom slučaju on izražava kompromis i dobru volju s jedne strane Vlade i sa druge strane crkve i verskih zajednica. Kao što ostali deo zakona izražava kompromis, pre svega sa evropskim pravilima i sa ustavno-pravnim poretkom, s jedne strane, i sa pomalo mentalitetom, sa druge strane, koji u Srbiji još vlada.
Ovaj zakon, i to je jako bitno da se uoči, ne uvodi neka nova prava. Ovaj zakon ne uvodi prava koja već ne postoje upravo po Ustavu. Ovaj zakon samo kao specifičan i poseban vid zaštite koji nije jedini stavlja ova prava.
Ono što je veoma bitno reći, u članu 21. ne stoji skoro ništa od onoga što se ovde primetilo. Znate, znanje obavezuje. Kada nešto znate, pa prećutite, onda to nije u redu. Najveći broj onoga što je izrečeno za ovom govornicom kao vrsta "seksualne orijentacije" zabranjeno je Krivičnim zakonom. Znači, ne postoji nikakva opasnost od onih strahova koji su ovde izrečeni. Naprosto, to su krivična dela.
S druge strane, protivurečnost koja je uočena u članu 21. s jedne strane reč je o privatnoj stvari i privatnom pravu, a sa druge strane ima pravo da ga javno ispoljava, a da zbog toga ne trpi diskriminaciju. Svako pravo ima dve strane. Jedna je privatna, da ga privatno uživa, a druga je zbog tog prava koje mu pripada, da kada javno kaže da je korisnik tog prava, da uživa to pravo, da ne bude diskriminisan. Nema nikakve protivurečnosti. Svako pravo ima dve strane.
Nemojte zaboraviti, član 21. se odnosi, govorimo rečnikom koji se najčešće upotrebljava i prepoznaje, kako na homoseksualne osobe tako i na heteroseksualne osobe. U ovom članu naprosto ne mogu se prepoznati niti videti toliko normi, više se prepoznaju fobije ili strahovi, ali ovaj član, ponavljam, ne uspostavlja nijedno pravo koje do sada ne postoji već po Ustavu.
Bitan je odgovor, svakako, pošto je važna i primedba, zašto je ovaj zakon bio potreban. Govorim o pravnoj obavezi Srbije, pre svega prema svojim građanima. U uvodnom izlaganju naveo sam vam nekoliko, čini mi se možda i preko 10, pravnih akata, međunarodnih konvencija, međunarodno-pravnih akata UN i Saveta Evrope koje je država Srbija potpisala da li u vreme SFRJ ili danas.
To je standard na koji smo se obavezali da ćemo pružiti svojim građanima. Nije sporno da imamo nekoliko zakona koji govore o zabrani diskriminacije, ali, kao što sam i rekao, ti zakoni, odnosno te diskriminacije su parcijalne, izgubljene su u sistemu u kome se propisuju. To je praksa i to je problem mnogih država koje takve zakone imaju, pa su kao i mi, odnosno mi kao i oni sada jedan opšti zakon, neko kaže krovni, neko kaže sistemski, propisali.
Ono što je bitno, naravno neću se sada javljati jedini put. Smatram da u dobroj debati i dobroj razmeni argumentacije, ako ima mesta i ako ima potrebe, možemo popraviti zakon.
Za kraj ovog izlaganja samo bih vam naveo koje su to države koje kroz poseban zakon o zabrani diskriminacije pominju zabranu diskriminacije zbog seksualne orijentacije, odnosno države koje u specijalnim prilikama zabranjuju diskriminaciju zbog seksualne orijentacije, a to su: Austrija, Belgija, Bugarska, Hrvatska, Danska, Finska, Nemačka, Norveška, Irska, Litvanija, Holandija, Rumunija, Slovačka, Španija, Švajcarska, Ujedinjeno kraljevstvo.
Specifičan je slučaj Italije, koja nema državni zakon na način na koji mi imamo državni zakon, ali imaju zakone tzv. autonomnih jedinica, autonomnih oblasti koje sve od reda, ako imaju antidiskriminacioni zakon, imaju i zabranu diskriminacije zbog seksualne orijentacije.
Dakle, možemo to posmatrati sa dva aspekta. Ovaj zakon država Srbija duguje svojim građanima, da na jedno mesto objedini ono što je po Ustavu obavezna da objedini. Sa druge strane, ali to je da kažemo samo pojavni oblik, to smo obavezni da uradimo i zbog bele šengen liste, što znači opet zbog naših građana. Nekome se ova argumentacija ne mora dopadati, ali ta argumentacija stoji. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre, na korisnim objašnjenjima. Ima reč gospodin Tomić, po Poslovniku. Izvolite, gospodine Tomiću, gde sam povredila Poslovnik?

U članu 104.
Pošto je gospodin ministar izostavio neke stvari, odnosno nije bio precizan, mislim svesno i namerno, a to ću dokazati. On je kao učesnik ove rasprave o ovom zakonu jednak sa nama i samim tim podleže članu 104. stav 1. koji govori o povredi dostojanstva Skupštine.
Naime, kada je govorio o saopštenju SPC koje su podržale i ostale crkve u Srbiji jedna stvar je vrlo jasna koja tu piše:"Pogrešan pristup ovog teksta predloga očigledan je iz priloženog obrazloženja (znači, govorimo o obrazloženju ovog zakona, koje je možda zanimljivije čitati od samog zakona) u kome se povodom člana 21. kaže da je izražavanje ovih ličnih svojstava, govorim o rodnom identitetu i o homoseksualnim sklonostima, osnovno ljudsko pravo nekog lica.''
To nije osnovno ljudsko pravo. Izađite i kažite gde ste to pročitali i gde je osnovno ljudsko pravo - izražavanje rodnog identiteta i homoseksualne orijentacije? Kada smo kod rodnog identiteta, valja istaći da se u članu 21. taj pojam ne pojavljuje na osnovu raznih intervencija, pa tako i crkve. Međutim, rodni identitet je ostao u članu 13. Poslanička grupa DSS je podnela amandman - da se to briše.
Molim vas, vi ste bili prvo dužni, pošto se prvi put u srpskom zakonodavstvu pojavljuje pojam "rodni identitet", da date definiciju rodnog identiteta. To niste uradili u ovom zakonu, šta to znači i šta to može da bude diskriminišuće u odnosu na rodni identitet od strane bilo koga u državi. Vi to niste uradili, novi pojam niste obrazložili, a imamo još dosta toga.

Zahvaljujem. Gospodine Tomiću, gospodin ministar ne može da povredi proceduru time što analizirate njegov sadržaj i nalazite da ima nekih primedbi u odnosu na vaše stavove. Proceduru mogu povrediti ja. Dakle, vaše ukazivanje na povredu Poslovnika ovom prilikom je bilo apsolutno neosnovano - nema povrede Poslovnika.

Gospodin Martinović, rekli ste - replika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Čiplić nam je ostao dužan neke vrlo važne odgovore koje smo od njega tražili. Prvo, gospodine Čipliću, niste uspeli da objasnite kako je moguće da po ovom predlogu zakona genocid i etničko čišćenje postaju pojavni oblici diskriminacije, kada je genocid jedno od najtežih krivičnih dela propisano Krivičnim zakonikom.
Vi na ovaj način relativizujete pojam krivičnog dela. Vi na ovaj način ublažavate onu težinu koju genocid sobom nosi. Ako bi se ovaj zakon doslovno i bukvalno primenio, može da se desi da neko počini genocid koji može da bude strašnih razmera i da neka slučajno preživela žrtva genocida može jedino da se obrati povereniku za zaštitu od diskriminacije, pa da onda poverenik uputi javnu opomenu onome koji je izvršio genocid - pa to je besmisleno. To je besmisleno, gospodine Čipliću.
Besmisleno je da vi u Republici Srbiji kao oblik diskriminacije propisujete aparthejd. Niti su crnci većina u Srbiji, niti belci progone crnce, niti je Srbija Južnoafrička Republika. Očigledno je da ste vi bukvalno prepisivali neke tuđe tekstove i veštački sada pokušavate da ih nakalemite ovde u Republici Srbiji.
Što se tiče homoseksualizma i što se tiče seksualnih orijentacija, mislim da bi trebalo da se uvažava jedno elementarno načelo građanske kulture. Zašto ne ostavite pitanje seksualne orijentacije ličnom opredeljenju građana, neka to ostane u sferi privatnosti?
Zašto bih morao da javno saopštavam bilo kakvu seksualnu orijentaciju i da slušam kakva je seksualna orijentacija drugih ljudi? To je vekovima bila stvar nečije intime. Zašto država treba da se meša u te najintimnije pore ljudskog života? Ne mrzi SRS homoseksualce, ne tražimo da se oni progone. Ne tražimo da im budu uskraćena bilo koja ljudska prava, ali nemojte homoseksualizam i uopšte nemojte bilo kakvu seksualnu orijentaciju da podižete na nivo društvene norme i društvene vrednosti, jer to ne treba da se radi, gospodine Čipliću.
Vi znate kako postupaju Englezi. Zašto malo niste učili od njih? U Engleskoj zakon nastaje tako što se uvažavaju običaji koji vekovima postoje u jednom narodu. Zakon, koga donosi Skupština, ako hoće da bude dobar zakon, on mora da uvažava socijalne zakone, običaje koji postoje u jednoj sredini, moralna shvatanja jednog naroda - Englezi tek tada donose zakon. Zato su im zakoni dugovečni i zato zakoni u Engleskoj traju vekovima.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.

Znate, pustila sam vas tri minuta da govorite. Rekli ste da imate repliku, niti ste obrazložili osnov za repliku, niti ste se ponašali u skladu sa čovekom koji je imao zaista repliku.

Vi ste pokušali da održite predavanje gospodinu ministru. To je bilo potpuno nepotrebno i nije nikako u formi replike, ali sam vas pustila da ipak tri minuta govorite, u nadi da ćete do kraja reći koji je to osnov za repliku. Niste ga rekli, prema tome, upozoravam vas jer se ovo može shvatiti kao zloupotreba. Vi ste to iskoristili samo da biste se javili za reč. Gospođa Pop-Lazić.

Zaista, gospođo predsedavajuća, neviđenu diskriminaciju sprovodimo upravo ovde u Narodnoj skupštini. Podsetiću vas na Poslovnik i na član 1, jer vi nas stalno upozoravate na to da se mi javljamo po Poslovniku zbog kršenja procedure. Ne javljamo se zbog toga. U samom članu 1. piše da Poslovnik reguliše način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika. Nama ovaj poslovnik omogućava mnogo štošta. Ne vodimo mi samo računa o tome šta vi radite, pa ste nešto pogrešili, pa sad mi vas opominjemo, ne, nego ste ugrozili, recimo, vi nešto ili neko drugi od narodnih poslanika ono pravo koje nama Poslovnik daje i mi onda negodujemo ili nešto predlažemo, ili tražimo.
Dakle, to je smisao Poslovnika. Taj vaš učitelj, gospođa Čomić, to je uvela u parlament - procedura povređena. Kakva procedura, molim vas? Replika je upravo ustanovljena zbog toga da mi možemo da komuniciramo jedni s drugima. Ministar takođe može da se koristi pravom na repliku, može da izađe kad god hoće za govornicu i da kaže, a onda svih 249 poslanika može da mu izađe na repliku jer misli drugačije. To je valjda smisao svega ovoga.
To što ste vi sveli parlament na to da mi za dva minuta treba da kažemo nešto što je esencija onoga što sadrži neki zakon ili neki predlog, to pokazuje kako vi vidite značaj svega onoga što mi ovde radimo. Pravo da vam kažem, mislim da je ovaj zakon došao na dnevni red ovog trenutka samo zbog toga što su veliki i nagomilani socijalni i ekonomski problemi, takvi da vi ne smete da se njih dotaknete, pa hajde da se malo mlatimo sa nečim što je već regulisano našim pozitivnim zakonodavstvom.

Zahvaljujem. Nije bilo osnova za repliku. Upozoravam vas da ste se javili po povredi Poslovnika, a zapravo niste rekli ni koji je član. U proceduri ne možete biti meni edukator, to prosto nije predviđeno Poslovnikom.

Zaista, zahvaljujem vam se, neke vaše sugestije ću primiti na drugom mestu, ali ne možete na ovoj sednici. Možete, ali ću biti prinuđena da vam izreknem meru.

Ne možete razgovarati sa mesta sa mnom.

Izričem vam opomenu.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: SPS, Nova Srbija, LDP, G17, ZES, SRS, Napred Srbijo i DSS. Poslanička grupa manjina se takođe javila i mislim da su oni prvi.

Dajem reč po Poslovniku gospođici Nataši Jovanović.