Dva minuta. Zahvaljujem poslaniče.
Zloupotrebili ste pravo na osnovu člana 100, koji vam omogućava da dobijete reč i govorite o povredi Poslovnika, i ponavljam vam stav 3 - odluku o slučajevima iz stava 1. i 2. donosi predsedavajući. Narodni poslanik Ognjen Mihajlović dobacuje iz klupe i krši član 104, upozoravam vas da je to osnov za izricanje kaznenih mera iz Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, upozorila sam vas da ne tražite da govorite o povredi Poslovnika spominjući član 101, jer to ne može da bude povreda Poslovnika, pošto se radi o odluci koju donosi predsedavajući, starajući se o redu na sednici Narodne skupštine i pažljivo slušajući šta govore narodni poslanici. Osnova za repliku nema u slučaju za koji je tražio narodni poslanik Zoran Šami, a ni u slučaju za koji je tražio narodni poslanik Paja Momčilov. Kada osnova za repliku nema, onda se reč ne može dobiti.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Nova Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, žao mi je što nemam priliku da pozdravim ovde nekoga iz Ministarstva prosvete. Zaista bi bilo pravo mesto da neko iz Ministarstva prosvete, a pre svega sam ministar, bude prisutan kada se razgovara o temi kakva je Nacionalni prosvetni savet.
Pre svega, Nacionalni prosvetni savet je jedna od najznačajnijih institucija koju u ovom momentu Srbija ima. Nacionalni prosvetni savet kreira prosvetnu politiku, propisuje ono što deca u školi uče, propisuje sadržaje, časove, predmete.
Nacionalni prosvetni savet pre svega bavi se resursom od, kako reče malopre kolega Momčilov, 1.100.000 učenika predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Računajte da je tu direktno i indirektno zainteresovan resurs od oko dva miliona ljudi. To je tri miliona građana direktno zainteresovano i direktno zavisno od Nacionalnog prosvetnog saveta i njegove strategije.
Ono što je u ovoj smeni i ovom imenovanju, odnosno smeni jednog predsednika i imenovanju novog predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta važno reći, nije dobro da se ovaj dom, ovaj visoki dom prema ovom Nacionalnom prosvetnom savetu ne odnosi sa strogošću, sa zahtevanjem ili zahtevom za određenim odgovorima na neka pitanja i za određenom odgovornošću.
Ako se već Nacionalni prosvetni savet bavi ovim najznačajnijim ljudskim resursom i najznačajnijim duhovnim resursom koje Srbija u ovom trenutku ima, onda je Nacionalni prosvetni savet morao ovom domu redovno, kao što to radi ili rade saveti u svim evropskim zemljama, kao obaveza na kraju godine, a mi se nešto kao ugledamo na te evropske zemlje, podneti izveštaj o stanju prosvećenosti nacije, o tome šta planira da preduzme o unapređenju tog istog stanja prosvećenosti nacije. Podaci koje smo čuli, koje je kolega pročitao, su porazni.
Prosveta, kao jedan od najznačajnijih stubova ove države i svake države, svakako je prilično ruiniran. Nije mogla sama i samostalno izdržati udare kojima je bila cela Srbija izložena. Svakako da bi bilo odgovorno da smo dobili i jedan predlog, i jedan plan i program kandidata za predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta o kome treba da se izjasnimo.
Očekujem da taj čovek ima neku viziju o prosveti, da ima nešto konkretno da ponudi, da predloži, čime će se preporučiti da bude prihvaćen, nešto čime će obezbediti da ne glasa samo 126 poslanika, nego 150 ili 200, 220, kako je već bilo u ovom domu otkako je ovaj saziv.
Nije dobro da se prilikom smene u Nacionalnom prosvetnom savetu ponašamo kao da je pre toga, pre jedne garniture bio potop i da će posle ove garniture biti potop. Treba neko da kaže javno, pre svega ovom visokom domu koji se izjašnjava o pojedinačnim kandidatima i koji će se izjasniti o predsedniku, šta je tu urađeno, šta se u baštinu ostavlja novom prosvetnom savetu ili novom savetu ili novom predsedniku Nacionalnog prosvetnog saveta.
Prosveta je jedan od najznačajnijih resursa. Prosveta oblikuje svest budućih generacija. Prosveta je ono na kojoj je u stvari najveća odgovornost. Nikada nismo možda na taj način želeli o prosveti razmišljamo, nikada se nismo bar javno izjasnili o tome, ali prosveta to jeste.
Član prosvetnog saveta plaćen je više nego jedna učiteljica ili učitelj u prvom, drugom, trećem razredu osnovne škole. Najteži posao, jedan od najtežih intelektualnih poslova jeste rad učitelja u prvom razredu osnovne škole, ma koliko to neverovatno vama to zvučalo. Održati jedan čas u prvom razredu osnovne škole je jedan od najtežih i najodgovornijih poslova.
Zato je na ovom Nacionalnom prosvetnom savetu odgovornost i za naše ponašanje ovde, za formiranje ličnosti koje će doći posle nas u ovaj parlament, za one koji će predlagati nove zakone. Zar ne mislite da je ova polemika koju smo imali u javnosti oko zakona o diskriminaciji u stvari rezultat i toga što je Nacionalni prosvetni savet negde zatajio.
Ono što mi imamo kao obavezu kao ovaj visoki dom, odnosno visoki dom koji je izabrao, izglasao članove Nacionalnog prosvetnog saveta, ono što jeste naša obaveza, to je da od njih tražimo redovan izveštaj, da ih zbog rada ili nerada smenimo, da njihove kvalitetne poslove, kvalitetne radne zadatke iznesemo javno, da ih promovišemo kao ljude koji su kvalitetno obavili svoje zadatke, a ne samo kao politička imena koji će zarad neke lojalnosti ili biti imenovani na neko mesto gde će primiti nešto više apanaže nego što su do sada imali. To mora da prestane da bude prakse, bar kada je prosveta u pitanju.
Prosveta je ono što traži, kako reče svojevremeno jedan moj profesor filozofskog fakulteta, prosveta je kao crkva, traži čistog i celog čoveka. U prosveti ne sme da bude ni ovakvih pokušaja, ni ovakvih promašaja. U prosveti ne sme da bude, pre svega, mnogo politike, što manje politike i što više nacionalnog interesa.
Ako je već nešto nazvano Nacionalni prosvetni savet, pretpostavljam da taj pridev - nacionalni, treba da govori o tome da će taj prosvetni savet voditi jednu nacionalnu politiku, politiku koja će unaprediti našu naciju, unaprediti naš narod, unaprediti život građana Srbije u onom kvalitativnom smislu da će učiniti život boljim i kvalitetnijim obrazovanje onih mladih koji dolaze.
Nemojte zaboraviti da je to resurs na kojem mi ostavljamo našu budućnost. Već kada o tome govorimo, molim vas da zapamtite onu cifru koju je pomenuo gospodin Paja Momčilov, da je to 1.100.000 dece, a ja je dopunjavam samo još jednom cifrom, to je još dva miliona direktno ili indirektno zainteresovanih njihovih roditelja, staratelja, starije braće i sestara.
Mi smo ti koji imamo veliku dužnost i veliku odgovornost, i bez obzira što će se za imenovanje predsednika Nacionalno prosvetnog saveta pritisnuti dovoljan broj tastera, odnosno dići dovoljan broj ruku da on bude izabran, zaista očekujem da se on pojavi u ovom visokom domu da nam podnese izveštaj o radu, da nam podnese plan onoga što misli da radi, da taj plan bude podvrgnut javnoj kritici.
Jer ovaj resurs od oko dva miliona ljudi, dva miliona zainteresovanih ljudi, garantuje da će dobiti dobre i prave sugestije.
Moram da vam kažem da mi u prosveti u direktnom radu nismo ni do sada bili mnogo pitani ni slušani. Znali smo da postoje neke institucije, ali saveti koji su dolazili iz prosvete, vapaji koji su dolazili iz prosvete, pri tom ne mislim na materijalnu stranu prosvete, jer svi koji smo se opredelili za prosvetu znali smo da je ona zauvek bila slabo i loše plaćena, ali je imala jedan dignitet, jedno dostojanstvo kome smo svi stremili.
Nismo ni do sada imali mnogo dobrih i čvrstih veza. Očekujem da Nacionalni prosvetni savet ima nacionalnu strategiju vaspitanja i obrazovanja, da je javno iznese, da je ustoliči na neki način, da je prezentuje prosveti, da prihvati sve dobre sugestije prosvete koje dolaze, sve dobre sugestije koje budu dolazile od roditelja.
Pre svega imam zamerku što u Prosvetnom savetu nema predstavnika roditelja. To je najznačajnija grupacija koja je direktno zainteresovana za rad Prosvetnog saveta i da ovaj visoki dom ima priliku da se izjasni o planu, programu i radu Prosvetnog saveta ubuduće. Dakle, da nam obeća da će nešto uraditi i da mi možemo da pratimo učinkovitost tog njegovog obećanja.
Ne sme sa Nacionalnim prosvetnim savetom da se desi ono što se dešava na političkim opcijama na izborima, da se obećanja dele šakom i kapom i da ona više nikoga ne obavezuju već kada se zatvore biračka mesta.
Ne, Prosvetni nacionalni savet ima strategiju na duge staze, reforme u obrazovanju su vrlo bolne, vrlo teške, traju dugo, sporo i njihovi rezultati se vide mnogo kasnije.
Setite se nekoliko neuspelih i loših eksperimenata u srpskom školstvu, setite se čuvene Šuvarice, i devetog i desetog razreda, i svih onih koji su prošli taj put. Zapamtite da je ovo institucija od koje mnogo više zavisi nego što mi dopuštamo da vidimo u ovom trenutku. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Napred Srbijo.

Gospođa Čomić, predsedavajući, poštovani građani, poštovane kolege, u okviru objedinjene rasprave ću govoriti o Predlogu odluke o izboru predsednika Saveta Narodne banke. Zadatak mi je da govorim o izboru Dejana Šoškića, vanrednog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, na mesto predsednika Saveta.
Kada bi neko od mene očekivao da u jednoj rečenici definišem ovaj predlog, ovu tačku dnevnog reda, mogla bih da kažem sledeće - miš može da bude i genijalan, ali ako se nađe u mišolovci, gotovo je sa njim.
Mišolovka za ovog genijalca jeste aktuelna monetarno-kreditna politika i Zakon o NBS.
Impresivna biografija gospodina Šoškića, stručnjaka pre svega za ekonomsku statistiku i finansijska tržišta, prilično obećava. Mlad čovek, 67. godište, iz porodice uglednog profesora Šoškića, po čijim knjigama su, verujem, gotovo svi studenti ekonomije polagali predmet, zvali smo ga kolokvijalno - doktrine, reč je o predmetu Razvoj ekonomske misli, i zaista knjiga vrlo vredna i koju čuvam i dan-danas, a polagala sam taj ispit na svom prištinskom Ekonomskom fakultetu, u vreme dok se u Prištini moglo živeti.
To obećava da čovek ima poglede koji treba da odgovore trenutku u kome se nalazimo.
To što je stručnjak za ekonomsku statistiku govori da se od njega očekuje da vrlo ozbiljno priđe upotrebi, odnosno zloupotrebi statistike u trenucima kada se govori o našem bruto društvenom proizvodu i od njega lično očekujem jedan konkretan primer, da u vreme kada nam je MMF u aprilu 2008. godine dostavio podatke o tome da će na osnovu studija njihovih vrlo stručnih ljudi rast društvenog proizvoda u našoj zemlji u 2008. godini maksimalno moći da iznosi 4%, a mi smo u svoja, ne samo planska dokumenta, kao memorandum, nego smo i u budžet, u trošenje, ugrađivali projekciju da će taj društveni proizvod rasti 7%.
To govori o značaju statistike koja onom ko hoće da realno sagleda ulazne podatke onemogućava da se građanima sutra pravda za neuspešnu politiku izgovorima poput - svetska finansijska kriza. Ako je kriza svoje pravo lice pokazivala već u oktobru 2007. godine, i ja sam jedna od onih koja je na to upozoravala, postoje stenogrami u ovoj kući u kojoj i danas govorimo, i ako u aprilu dobijemo od MMF u godišnjem pregledu budućih ekonomskih kretanja kakve će to cifre biti naš gvozdeni ram, reče neko, za dalji razvoj i rad, a mi se na to ne obaziremo, očekujem da jedan ovakav autoritet i na ovakvom mestu kaže da se te i takve cifre moraju uvažavati.
Očekujem da, kao neko ko se bavi finansijskim tržištima, sagleda sve razloge virtuelnog elektronskog novca i da nas o tome upozorava na vreme, da vrati ugled reviziji i regulatornim telima kao profesiji i kao organima koji su zaduženi da regulišu pohlepu, koja je dominirala i finansijskim tržištima i izveštajima revizorskih kuća, koji su se potpisivali i koji očekuju da im danas verujemo na reč kad tvrde da npr. NIS vredi ovoliko ili onoliko, ne shvatajući da je ugled profesije urušen zato što su ljudi na ključnim mestima dozvoljavali i odobravali takvu zloupotrebu i statističkih podataka, ali i teorije o tome da razvoj finansijskih tržišta može da podigne jednu privredu.
Od ovakvog stručnjaka očekujem da građane uveri da razvoj jednog društva mora da bude zasnovan na štednji, a ne na kreditu, da razvoj jednog društva trajno može da bude moguć i u usponu samo ako je baziran na razvoju industrijske proizvodnje i na precizno definisanim granama koje će ova država da subvencioniše, da pomaže, kao i poljoprivredu, jedan od ključnih faktora razvoja društva.
Nisu moja očekivanja prevelika. U liku gospodina Šoškića imamo, možda je to sukob interesa ali ovog trenutka to hoću da vidim kao prednost, čoveka koji je i u ekonomskom timu gospodina Cvetkovića, pa samim tim ima uvid i u ekonomsku politiku, i u mere ekonomske politike koje treba preduzimati, i njihovu vezu sa merama koje sprovodi, predlaže, preduzima NBS, u čiji savet se on sad predlaže.
Ponavljam, očekujem da prisustvo gospodina Šoškića i u ekonomskom timu i u Narodnoj banci omogući da se konačno pokidane veze između ekonomske politike Vlade i NBS konačno povežu, a u interesu svih građana. Može neko da se žali, kao što se guverner žali, da se danas svi bave vođenjem monetarne politike, odnosno vrednošću deviznog kursa, kao što su se nekada bavili sastavom tima fudbalske reprezentacije, normalno pežorativno govoreći, da se navodno danas svi razumeju u makroekonomsku politiku i finansijske tokove.
Za gospodina Jelašića poruka, gospodinu Šoškiću savet - ne moraju se građani razumeti u makroekonomsku politiku NBS, ali je najbolji indikator uspešnosti te politike njihov novčanik. To koliko iznosi kreditna rata, kolika je inflacija, najbolji je dokaz da li onaj ko tu politiku vodi se u nju i razume, odnosno pokazuje se da ta politika ili nije dovoljno osmišljena ili, što bi još gore moglo biti, za šta ima mnogo dokaza, da se ta politika vodi u interesu nekog drugog, a ne građana zbog kojih postojimo i mi ovde, i NBS i savet.
Promene kursa i uspešnost te politike građani vide na svom džepu. Ono što hoću na ovom mestu da ukažem je da su navodno neuspešne politike NBS u stvari zasnovane na velikim troškovima povlačenja likvidnosti koje je Narodna banka imala kao trošak zato što je imala veliki devizni priliv. Svu besmislenost povlačenja viška likvidnosti, odnosno dinara koju je guverner radio kada u zemlju uđu devize, što je suprotno svakoj ekonomskoj teoriji, nam je pravdao njenom isplativošću na dugi rok. Isplativost na dugi rok, citiraću Kejnza, malo vredi jer smo na dugi rok svi mrtvi i to za građane nije nikakvo opravdanje.
Koliki je to dugi rok u kojem će se njegova politika isplatiti, ako već treću godinu unazad imamo iskazane gubitke Narodne banke koji se od 2006. mere podacima - 386 miliona evra za 2006. po završnom računu iz 2007. godine, pa 180 miliona evra itd, što pokazuje da je ta politika potpuno neuspešna. Pred nama su samo troškovi te politike i gubici koje je Narodna banka ostvarila.
Političari, kao i dobar deo javnosti, ne raspolažu baš znanjima i veštinama da vrše to monetarno upravljanje. Međutim, slabljenje dinara je ugrozilo i prihode i rashode budžeta, i to treba da brine svakog od nas. Prihodi su ugroženi, jer taj slabiji dinar o kojem je guverner brinuo vodi smanjenju uvoza, a svi znamo da je dve trećine PDV-a dolazilo upravo iz oporezivanja uvoza.
Sa druge strane, smanjena kupovna moć dinara takođe znači i smanjenu potrošnju. Koliko će se sada ta manja kupovna moć svakog od budžetskih korisnika, koji dobija iz budžeta neke prihode, odraziti na njegovu dnevnu potrošnju takođe je jasno svima.
Svima je jasno da je budžet u velikoj meri zavisan od deviznog kursa, ali je guverner zaštićen onim što se zove nezavisnost Narodne banke.
Ta nezavisnost Narodne banke je, po shvatanjima guvernera, čak i nezavisnost od interesa građana, čijim se oni zaštitnikom i predstavlja. Njegov vrlo značajan posao je bio da se bavi reklamiranjem kredita i stvaranjem, i od države, i od građana, idealnih dužnika.

Izvinite, gospođo Tabaković, samo jedan sekund. Izvinjavam se, nemate obavezu da sedite u sali dok analizirate buduće sedenje u Domu Narodne skupštine, pa vas molim da obratite pažnju na izlaganje gospođe Tabaković.

Ako dozvoljavate, oni imaju neku narodnu muziku, kolo svira, mogu napolje da iziđu da igraju, to je korisnije.

Molim vas da iz pristojnosti prema ženi koja govori, narodnoj poslanici, koleginici obratite pažnju. To može da bude i korisno. Hvala vam.

Tokom 2004. i 2005. godine NBS je vodila navodno politiku stabilnog deviznog kursa. Međutim, ovaj period karakteriše i ...

Izvinite, gospodinu Ognjenu Mihajloviću izričem drugu opomenu, zbog narodne muzike koju puštate na mestu gde joj nije primereno.

Tokom 2004. i 2005. godine imali smo znatan priliv deviznog novca i to od prodaje, kao što je bilo i do tada, od privatizacije i prodaje državnog kapitala.
Bilo je nešto doznaka i iz inostranstva i te, kažem, navodne viškove likvidnosti koje su se stvarale kreiranjem dinara za taj uneti priliv kapitala guverner je povlačio rep operacijama, gde je omogućavao poslovnim bankama da trguju sa Narodnom bankom kao najsigurnijim kreditorom, dajući im kamate i iznad inflacije, i time je napravio te velike gubitke.
Priča da je takvim vođenjem skupe, ali korisne monetarne politike učinjena neka korist građanima svodi se na to da je izgubljeno poverenje i u politiku Narodne banke, i u devizni kurs, koji je sa 76 dinara došao na nekih 94, 95, 96 dinara, izgubljeno je i poverenje građana u stabilnost kursa, ali i poslednji, upotrebiću reč koja odslikava stanje, saučesnik guvernera u vođenju ovakve politike, a to su poslovne banke, napustile su ovu igru. Poslovne banke su od ukupnog novca koji u ovoj zemlji cirkuliše, tri milijarde evra držale konstantno u tim rep operacijama, trgujući sa Narodnom bankom. Umesto da novac bude plasiran u kredite preduzećima, on je bio od strane poslovnih banaka usmeravan u trgovinu Narodna banka - poslovne banke, ali je danas tih tri milijarde evra spalo na svega 900 miliona dinara. Igranka je završena.
Igra je završena. Gubitnici su svi. Više neće ni poslovne banke da učestvuju u takvoj igri, jer 80 i nešto procenata stranog vlasništva u bankarskom sistemu Srbije dovelo je do toga da centrale tih banaka, koje su u inostranstvu, zahtevaju da se to malo kapitala što ga ima plasira u zemlji iz koje banke dolaze.
Tvrdim da guverner nije očekivao da se ova igra završi, ali je svestan da u ovoj igri više ne želi da učestvuje ni država, ni poslovne banke i on se sada žali čitavoj javnosti kako svi predstavljaju najcrnje scenarije, svestan da je njemu vreme da pakuje kofere.
Pakovanje kofera guvernera i izbor novog predsednika savetnika ne znači apsolutno ništa ukoliko se ne promeni Zakon o Narodnoj banci, u kojem će Narodna banka prvi deo svog naziva zaista i poštovati, da politika Narodne banke bude u interesu naroda, jer svi dokazi u ekonomskoj oblasti pokazuju da upravo monetarna politika najviše guši ovu privredu. To Narodnu banku Srbije čini direktno odgovornom. Kako svi upravo najviše zavisimo od te monetarne politike, očekujem da reforme krenu prvo od nje. Ulogu u pokretanju tih reformi može da ima ovakva ličnost kakva je gospodin Dejan Šoškić, impresivne biografije. Bilo bi dobro da se ne dokaže tvrdnja da i najgenijalniji miš, kad se nađe u mišolovci, nema tu šta da traži.
Zaista mu želim puno sreće, ali želim mu i mnogo odlučnosti, da se na primer u pregovorima sa MMF-om ne počinje od pitanja - da li nam treba dve ili tri milijarde, nego da se podvuče crta zašto smo došli do toga da dug zamenjujemo dugom, da pasivu zamenjujemo pasivom i da krenemo ozbiljno u reformu ove države, koja mora da počne od Narodne banke. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali su o klupe.)