Koristim svoje pravo da, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Nova Srbija, prodiskutujem nešto oko predviđenog vremena članom 143. Poslovnika.
Već sam iznela u načelnoj raspravi da Nova Srbija smatra kako zakon o diskriminaciji jeste neophodan, što uostalom proizilazi iz Ustava, usvojenog voljom građana Srbije i to baš u vreme kada su Nova Srbija i DSS vršile vlast u državi. Upravo zbog našeg jasnog opredeljenja protiv svake diskriminacije, za nas iz Nove Srbije, kao i za većinu građana koji su nam dali podršku za izneti stav, ostaje neprihvatljivo da se ovako važan zakon donosi bez prave javne rasprave, javne rasprave koja bi obuhvatala i neke kritičke tonove i na brzinu, skoro uz neku vrstu prinude i diskriminatorski stav predlagača prema svima koji su ispoljili kritičke tonove.
Ukazali smo već jednom da je potpuno neprihvatljivo svođenje zakona o zabrani diskriminacije samo na pitanje diskriminacije, tzv. LGBT populacije, koja nažalost ne izražava čak ni pojedinačne stavove osoba gej orijentacije, već finansijskog i političkog lobija, uspešno skrivenog iza plaćenih eksponenata. Taj lobi zapravo vodi dvojno knjigovodstvo, tako što je za javnost strejt, a u privatnom životu gej.
Ako je već reč o normalnoj seksualnoj orijentaciji, zašto onda oni koji su gej, a ima ih i u Vladi i ovde u Skupštini, ne izađu javno i da svojim ličnim primerom svedoče o normalnosti ove seksualne orijentacije?
No, kako je ovih dana bilo sasvim dovoljno govora o seksualnim manjinama, ostavimo državnom sekretaru Ministarstva za manjinska prava, osobi sa tako prijatnim prezimenom Karadžić, a tako različitoj od onoga ko je proslavio to prezime u srpskom narodu, mislim na Radovana Karadžića, da se bavi podrškom gej paradama, što može da bude u njegovo privatno ime i njegovo privatno pravo i interesovanje, sve dok ima na umu da su u Srbiji ugrožena prava većine.
Isto, kao što gospodinu ministru kulture, gospodinu Bradiću, ostavljamo da se po slobodnoj volji bavi onim što ga lično interesuje, ali samo dotle dok to ne ugrožava i funkciju koja mu je poverena.
Ako dozvoljava da propada Narodni muzej, ako ga baš nervira osoba koja je proslavila Beogradsku filharmoniju, ako nacionalne penzije dobijaju zaslužni stvaraoci po ključu, ali ne i jedan Milutin Popović Zahar, koji samo da je napisao "Vidovdan", morao bi biti legenda, a istovremeno se daje novac vaspitno zapuštenoj četvorki za sajt kojim se vređa Crkva, ljudska prava zatvorenika Uroša Mišića, a uz to priznaje i nezavisno Kosovo – onda to više nije privatna stvar ministra i za to mora da se snosi odgovornost.
Prava manjina, posebno ona oko kojih nema opšte saglasnosti, ne smeju se pretvoriti u manjinsku diktaturu nad većinom građana Srbije. Ako se u članu 2. ovog zakona izrazima "diskriminacija" i "diskriminatorno postupanje" označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje na osnovu pretpostavljenih ličnih svojstava, da li se teškim oblikom diskriminacije, sa smrtnim ishodom, može nazvati događaj od četvrta, kada je pripadnik Interventne jedinice ubio mladića Đorđa Zarića, samo na osnovu pretpostavke da poseduje lično svojstvo opasnog momka?
Koliki broj stvarno opasnih momaka interventne jedinice neće ni da pipnu, jer baš im se ne gine svako veče? Tu se prosto ne zna ko je više diskriminisan, ali je jedno jasno – ako u Hagu srpski generali odgovaraju zbog komandne odgovornosti, ovakvi slučajevi isto tako zahtevaju ostavke najviših policijskih funkcionera, a ne smene šefova interventnih jedinica. Nije dovoljno reći – žao mi je, časna Titova pionirska reč, ovo se nikada više neće ponoviti, nego preuzeti i profesionalnu i moralnu odgovornost.
Kako da verujemo da će biti suzbijani svi oblici diskriminacije, kada je moguće da se zbog loše odokativne procene službenog lica pogine?
Pri tome, ne hapse se oni koji su na Interpolovim poternicama i protiv kojih je upravo MUP Srbije pokrenuo krivičnu tužbu, a reč je o Haradinaju i Tačiju. Da li su oni prošli kroz crveno ili to tek treba da urade, da bi se postupalo po crvenim poternicama?
Dalje, ko je merodavan da proceni, odredi i sankcioniše govor mržnje koji je ovde obuhvaćen članom 11, a svojevremeno je bio sankcionisan i Zakonom o javnom informisanju iz 2003. godine? Šta sve spada u govor mržnje i da li postoji razlika u sankcionisanju govora mržnje, zavisno od toga da li je reč o pripadniku stranke na vlasti ili pripadniku stranke u opoziciji?
Predsednika poslaničkog kluba i predsednika cele Nove Srbije samo što nisu razapeli, jer je ukazao na povredu procedure i praktičnog dostojanstva uoči proslave Dana državnosti. Iako je tužilac utvrdio da nije bilo govora mržnje u izlaganju Velimira Ilića, čoveka koji je mnogima iz ove aktuelne vlasti i omogućio da imaju slobodu govora i javnog izražavanja, nastavljena je medijska hajka i pravi linč u kući Velikog brata, ali i van nje. Onaj ko je fokusiran do nivoa psihopatološke fiksacije Velimirom Ilićem, čovekom koga je svojevremeno predlagao za predsednika Srbije, nema čime da popuni svoje prazno dociranje i dodvoravanje mlađoj populaciji, osim da opljune Velju.
Da li je normalno da imunitet gospodina Nenada Čanka štiti od antiustavnog ponašanja – izjava o Vojvodini republici sa ove govornice? Kada je mitropolita Amfilohija nazvao Ristom – sotonom, a predstavnike srpskih nevladinih organizacija njegovim nacističkim i klerofašističkim jurišnicima, on nije optužen za govor mržnje, jer niko iz moćnih nevladinih organizacija nije reagovao.
Ali, kad zabranjuje "Obraz", kao što je svojevremeno hteo da zabrani i SRS, a nedavno i Novu Srbiju – onda za to ima i nevladinu i Vladinu podršku. Ovo je pravi primer ne samo diskriminacije, već terora manjine nad većinom.
Dalje, u članu 13. u isti koš su stavljeni izazivanje neravnopravnosti na osnovu rodnog identiteta i genocid, etničko čišćenje i aparthejd. Dakle, kad neko uvredi lezbijku, to je isto kao kada, recimo, Hrvati učine genocid nad Srbima, u akcijama "Bljesak" i "Oluja", a Jasenovac i da ne spominjemo. Stoga postaje jasno zašto je "čuvar Vlade u zimskom periodu" javno obećao povlačenje srpske tužbe nad državom Hrvatskom, a usput sklonio od očiju preosetljivog Sanadera, našeg ministra inostranih poslova, koji nije po volji Hrvata.
Samo možemo pretpostaviti šta će se dogoditi kada isti zastupnici budu pregovarali sa predstavnicima Kosova. Verovatno će im se, budući da su se i ranije sretali na kongresima tzv. Socijalističke internacionale, izvinjavati za to što su Srbi bili etnički počišćeni sa svojih vekovnih ognjišta.
Što se aparthejda tiče, bilo bi smešno da nije toliko glupo, jer je reč o političkoj doktrini upotrebljavanoj u južnoj Africi, koja sa Srbima i Srbijom nikakve veze nema, ili možda u fantaziji nekih nevladinih organizacija Romi glume crnce, a Srbi belce koji ih ugnjetavaju.
Konstatacija da je potpredsednik Nove Srbije i predsednik opštine Topola, gospodin Dragan Jovanović, hteo da ogradi Rome nije kvalifikovana kao govor mržnje, iako ne odgovara istini, čak ni u primislima ostrašćenih lezbejki, pogotovo zato što je upravo gospodin Dragan Jovanović izgradio preko četiri i po hiljade stanova za Rome.
Što se člana 18. tiče, predstavnici Ministarstva za rad i socijalna pitanja su se umilostivili da unesu izmenu na zahtev tradicionalnih verskih zajednica, tako što će dati sveštenicima i verskim službenicima slobodu da govore u skladu sa verskom doktrinom, ali su istovremeno diskriminisali vernike koji će smeti da svoja verska uverenja ispoljavaju, recimo, u gluvoj sobi. Gejevi javno, a vernici tajno. Dobro je što nema diskriminacije.
U članu 20. govori se o diskriminaciji na osnovu pola. Nova Srbija je, gospodo iz vlasti, jedini autentičan primer poštovanja načela ravnopravnosti polova, jer je to jedina stranka u srpskom parlamentu koja ima trećinu žena poslanika. Gledajte i ugledajte se, jer upravo poštovanje tradicionalnih, hrišćanskih i nacionalnih vrednosti garantuje istinsku ravnopravnost muškarca i žene. Slobodno se okrenite.
Za nas je posebno značajan član 22. koji se tiče zabrane diskriminacije dece. Ono što je u njemu izostalo je da diskriminacija dece postoji ako im se ugrožava pravo na nacionalni, kulturni i verski identitet, te niko nema pravo da menja postojeći verski identitet deteta, niti da mu zabrani da ga slobodno ispoljava.
U razgovoru sa roditeljima čija su deca žrtva sekti, došli smo do saznanja da neki centri za porodični smeštaj dece dozvoljavaju da dete ode u hraniteljsku porodicu sekte "Jehovini svedoci". Tom detetu je zabranjeno da komunicira i sa roditeljima i sa decom pravoslavne veroispovesti, da nosi krstić oko vrata, čak i da slavi rođendan.
Slučaj male Sandre, ćerke Slađane Jovanović, postao je poznat široj javnosti nakon tekstova u Presu, pri čemu nije rezultirao nikakvom akcijom, ako se izuzme klevetanje i ozbiljna diskriminacija same majke. Što je najgore, ovo nije usamljen slučaj da se pored tolikog broja porodica i bračnih parova u Srbiji koji imaju odlične uslove i čekaju red za hraniteljstvo deca daju sektašima.
U članu 23. tretira se diskriminacija na osnovu starosnog doba, pri čemu nije precizno određeno o kom se uzrastu govori kad se pominju stariji, niti o kojoj kategoriji stanovništva se radi, da li su to penzioneri i koji, ili je reč o radno-aktivnom stanovništvu.
Dalje, u uslovima kada sve veći broj ljudi srednjeg doba ostaje bez posla, bilo zato što ne može da nađe zaposlenje na tržištu rada, bilo zato što je prestala potreba za njihovim radnim mestima, pri čemu se očekuje da će 10.000 ljudi mesečno ostajati bez posla, uopšte nije svejedno da li se, nezavisno od sposobnosti kvalifikacija, pravi neopravdana razlika među kandidatima samo na osnovu starosne dobi.
Diskriminisani su i mladi, i srednji i stari, jer samovolja poslodavca nije ograničena zakonskom obavezom, te neki od njih smatraju kandidate suviše mladim sa 30 godina, drugi ih tretiraju kao stare, a treći samo razmišljaju kako da od njih što više isisaju, ali bez plaćanja zakonski predviđenih doprinosa.
Pune su ulice ljudi koji na kartonskim kutijama ili na haubama nude raznoraznu robu, a da su pri tom proganjani, jer su proglašeni ruglom i brukom zbog predstojeće Univerzijade, kao da imaju nekog drugog rešenja, pa su jednostavno ludi, ne žele da drže fensi butike u klimatizovanim prostorijama.
Ono što je u potpunosti izostalo iz ovog predloga zakona je diskriminacija među žrtvama rata, tako da uopšte ne postoji posebna kategorija vezana za civilne žrtve rata.
Sutra se navršava 10 godina od početka agresije 19 zemalja tadašnjeg NATO na Srbiju. Agresija je trajala 78 dana, poginulo je više od 3.500 ljudi, ranjeno preko 10.000. Materijalna šteta se procenjuje na više desetina milijardi. Pogođeno je ili uništeno 7.643 kuće, 300 škola, 53 bolnice, 50 crkava, 37 mostova i mnogobrojni drugi civilni i vojni infrastrukturni objekti.
Porast malignih oboljenja od 1999. godine iznosi preko 40%. Uz sve to agresori su nas 17. februara 2008. godine, proglašavajući lažnu državu Kosovo, podsetili da su NATO agresiju izveli s ciljem razbijanja Srbije.
Moramo se setiti žrtava stradanja, ali ne samo na skupovima koji su predviđeni za sutra, već u zakonu koji mora da uvaži žrtve rata.
Inače, Nova Srbija će sutra na Avalskom tornju, u 10.30, predložiti spomen ploču na kojoj će biti ispisana imena svih žrtava. Sve žrtve, makar posthumno, zaslužuju jednak tretman i obavezu da pamtimo, pa i u ovom zakonu.
Umesto toga, da završim, u članu 45. mi ovde uvodimo nekakav princip objektivne odgovornosti, po kojoj postoji ozbiljna nemogućnost da tuženi koji je u tu poziciju došao čak i na osnovu insinuacije dokaže kako nije kriv.
Nigde u direktivama EU o zabrani diskriminacije ne stoji nalog da se uvede princip objektivne odgovornosti za diskriminatornu radnju, tj. da počinilac ne može dokazivati da nije kriv.
Ispada da manjina diskriminiše većinu, koja je u poziciji tuženog, jer je prihvatila univerzalne postulate o smislu postojanja ljudskih bića i života.
Očigledno je da je Srbiji definitivno, gospodine Čipliću, uz dužno poštovanje vama, potrebnije ministarstvo za prava većina.
