Kao ministar u Vladi Republike Srbije, mislim da je Vlada Republike Srbije na pravi način odala poštu ljudima koji su poginuli pre deset godina i na pravi način našla meru prema događajima koji su bili pre deset godina. Da li to nekom smeta ili ne smeta, to je već drugo pitanje. To je pitanje i gledanja na događaje koji su bili pre deset godina. Ali ja vam kažem, ne može se ni kod nas ni na drugim stranama napraviti korak napred dok se ne smogne snage da se razgovara o svemu. Nije Vili Brant postao to što jeste zato što je bio predsednik SDP ili savezni kancelar, nego zato što je priznao da su Nemci to radili u odnosu na Jevreje. Pre ili kasnije neko će morati da kaže - jesmo, uradili smo to i izvinite, građani Republike Srbije.
Ako krenemo logikom koju, nažalost, neki od naših kolega i poslanika i šire javnosti koriste, da je naše samo da ćutimo i da bez roptanja prihvatimo sve što nam se nameće, tu nema države. Mislim da ste videli i u radu Vlade, kroz otvorenu sednicu, ono što je govorio predsednik Vlade Mirko Cvetković, i kroz ponašanje poslanika, ministara koji su obišli određena mesta i kroz govor predsednika Tadića iz Njujorka, da je Vlada i da je država Republika Srbija našla meru u odnosu na to.
Imam utisak da to više cene oni na koje se to odnosi nego neki naši građani koji pokušavaju politički da profitiraju na tome. Zna se šta je bilo 1999. godine, pogotovo sada 2009. godine, i o uzrocima i posledicama. Tema nije problematična, nego se postavlja pitanje da li će u odnosu na činjenice zaključak biti onakav kakav treba da bude ili ćemo poći od one Marfijeve - ukoliko se vaše mišljenje ne slaže sa činjenicama, utoliko gore po činjenice. To je problem kod nekih naših ljudi.
Jesmo, bombardovani smo. Odlučili su da nas bombarduju i to je bio konačan rezultat jedne politike. Evo sada, u međuvremenu, i Račak i sve one druge stvari su doživele svoje mesto u istoriji, zato što su neposredni akteri tih događaja dali svoj sud. Znači, ne mi, nego oni su o tome rekli šta misle.
Imamo istinu, što će nam sutra, prekosutra, u nekim godinama... Promeniće se, i drugi se menjaju, ne treba tražiti samo od nas da se menjamo, a drugi da ćute. Govorim vam, Vili Brant nije postao to što jeste time što je bio predsednik ili kancelar, nego time što je priznao da je pre tri, četiri, pet decenija (kada je on to uradio, to je već bila daleka prošlost) država uradila nešto.
Znači, pre ili kasnije će to doći. To je moje mišljenje, ali sam potpuno ubeđen da je država Republika Srbija to uradila na jedan apsolutno dostojanstven način.
Moram vam reći, bio sam u Varvarinu. Bilo mi je jako teško jer sam stajao pored čoveka čija je ćerka poginula 1999. godine, koji je pripadnik SPO, stranke s kojom smo devedesetih godina mi socijalisti bili na potpuno drugim pozicijama. Verujte mi na reč, ništa se moj rečnik, kao ministra u Vladi Republike Srbije, nije razlikovao od onoga što je on rekao kao predsednik opštine ili kao roditelj koji je izgubio ćerku. O tome vam ja pričam.
Mnogo se toga promenilo i mi moramo da budemo svesni da se svet menja, ali nemojte samo da tražimo unutar nas, unutar nas, unutar nas... Menjaju se i drugi. Da li oni to priznaju ili ne, to je druga priča. Svi prave greške, i mali i veliki, samo je razlika između malih i velikih što veliki to ne priznaju. Oni povlače svoje poteze na drugi način.
Izvinite, hajde prokomentarišite vi kako doživljavate poruku američkog ambasadora kada je otišao u Pančevo i izvinio se, priznao da je bilo ljudskih žrtava i materijalne štete. Kako vi to doživljavate? Izvedite zaključak sami.
Ne treba Vladu Republike Srbije prozivati zbog onog što u interesu države radi. Nije tu bilo nikakvih ni hvalospeva ni slavlja. Odata je pošta prema ljudima koji su poginuli 1999. godine i prema 2.500 civila, 89 dece i 1.005 vojnika i policajaca. Svi su oni na jedan drugi način branili zemlju ili su bili žrtve onoga što se desilo.
Tu su činjenice i gotova stvar, samo je pitanje da li smo svi spremni to da prihvatimo i na koji način 1999. godinu ili ovo što sad Vlada radi upotrebljavamo. Hvala vam.