Ima reč gospodin Milivojević, takođe, replika.

(Tomislav Nikolić, s mesta: Kako to replika na repliku?)

Govorili ste o crtanim filmovima u Parlamentu. Izvolite, gospodine Milivojeviću.

Neću, zaista, gospodine Nikoliću, da vam repliciram na način koji će dalje otvoriti bilo kakvu polemiku u ovoj sali. Razumem vaš hendikep, jer niste pobedili Borisa Tadića na predsedničkim izborima, i naravno da niste dobro ni čuli poruke koje je on tada poslao biračima, jer smo u to vreme mi imali kampanju za predsednika Srbije.
(Tomislav Nikolić, s mesta: Nisam govorio o Borisu Tadiću.)
Jeste, kazali ste da mi govorimo da se odričemo Kosova. Boris Tadić je u svojoj predsedničkoj kampanji, a i DS jasno kazala da se mi nikada nećemo odreći ni Kosova, niti puta u EU. I mi tu politiku sprovodimo, jasno, i ta politika je prepoznatljiva biračima i građanima ove zemlje.
Izvinjavam se ako je bilo ko uvređen u ovoj sali mojim prethodnim izlaganjem, posebno vi, jer niste bili veći deo rasprave kada su drugi govorili, jer sam imao priliku da im kroz svoju diskusiju ukažem na određene propuste u njihovim govorima. Nije mi zaista namera da otvaram polemiku. Važna je tema, važni su simboli koje moramo doneti i mislim da je potrebno da iskažemo jedinstvo makar povodom ovih simbola. Hvala.

Ima reč gospodin Čikiriz.

(Tomislav Nikolić, s mesta: Hoću repliku.)

Nemate pravo na repliku, ništa nije bilo uvredljivo.

Gospodine Čikiriz, izvolite.

(Tomislav Nikolić, s mesta: Hoću da govorim po povredi Poslovnika.)

Po povredi Poslovnika, ima reč Tomislav Nikolić.

Gospođo Đukić-Dejanović, zaista, nema smisla, da nas selektivno ovde puštate za ovu govornicu. Ako gospodin Milivojević nije imao pravo da dobije repliku na repliku, onda nemam pravo ni ja. Ali, ako ste njega pustili i to pod ovako zluradim komentarom da sam ja govorio o crtanim filmovima, onda me pustite da ono što imam da kažem da kažem na svoj način. On nije imao pravo na repliku. Ja sam njemu replicirao, a Poslovnik je to, jednom, konačno, zauvek ukinuo.
Pošto ste me pustili, ja ću vama samo kratko odgovoriti – jeste, izgubio sam ja te predsedničke izbore, ali od tog rezultata koji sam postigao, zauzdan, vama se danas tresu gaće! (Aplauz.)

Zamolila bih vas da ubuduće kažete koji je član povređen, kada već reklamirate Poslovnik. Izvolite, gospodine Čikiriz.

Hvala, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, mi iz SPO procenjujemo da je ovo jedan od najvažnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji i da ova sednica treba da ima svečani i svečarski karakter. Ja ću pokušati u svojoj diskusiji, uz puno razumevanje za sve naše nesloge i sva naša lutanja, da iznesem argumentaciju SPO, zbog koje ćemo glasati za predloženi zakon.
Naravno, možda bismo mi imali neke primedbe. Ako je kruna simbol kraljevine, a ima je na grbu, a ne pominje se u himni onda tu ne postoji logika. Moja diskusija neće ići u tom smeru.
SPO smatra da su državni simboli izraz narodnog duha i kulture i da bez njih nema potpune države. Podržavajući Predlog zakona o upotrebi grba, zastave i himne, u ovom zaista značajnom danu, a mislim da je značajan i za našu političku stranku, jer uz podršku većine poslanika u Domu Narodne skupštine SPO ispunjava jedno od svojih programskih opredeljenja koje je staro već 19. godina.
Pokušaću da ukažem na, po nama najznačajnije istorijske razloge za podršku usvajanju ovih zakona i mislimo da je potrebno, s vremena na vreme, da i mi obnovimo istorijsku svest, jer smo mi sa svojom krunom pre hiljadu godina postali jedan od uzora tadašnjeg civilizovanog sveta i da je tadašnje srpsko neimarstvo sada u vrhu svetske kulturne baštine.
Srbija je stara evropska država. Još u devetom veku srpski vladari su imali svoje državne simbole i znamenje. Tačno je ono na šta je ukazala većina govornika, simboli i znamenja su se vremenom menjali, ali postoji jedna zajednička nit na koju ću ukazati. Najstariji znak o srpskoj zastavi zabeležen je 1078. godine kada je zetski knez Mihajlo tražio od pape da mu pošalje steg i plašt, kao znamenje kraljevskog dostojanstva. Tokom čitavog milenijuma Srbi su isticali svoja državna znamenja, ne računajući, naravno, samo period turske vladavine i period jednopartijske diktature, u kojima je na tenkovima crvene armije ideološka trupa boljševičke religije sibirskih gulaga nasilno zamenila vekovne simbole srpske državnosti ideološkim. To se nama desilo samo jednom u istoriji.
Najčešći oblik srednjovekovnih srpskih zastava je trouglasti sa jednim ili dva pera, dok je boja varirala. Zastava kralja Vladislava, koja se pominje 1281. godine, imala je dve boje koje ima i sadašnja zastava, a to su crvena i plava boja. Kralj Uroš i kralj Stefan Dečanski koristili su i zastave na kojima su se nalazile žuta, zelena i oranž boja.
Pre 17 godina u Srbiji je organizovan i referendum na ovu temu i na njemu je trebalo da građani odrede državne simbole, ali referendum nije uspeo zato što nije sazrela svest i u građanima, a pre svega u političkim strankama. Sa zastave je tada skinuta petokraka kao ideološki, silom, nametnut simbol, jer je tako odlučila Skupština Srbije uvažavajući raspoloženje građana. Raspoloženje građana tada nije uvažavano i u pogledu grba i himne, iako je na javnim manifestacijama raspoloženje građana bilo više nego vidljivo. Zvaničnoj himni građani su zviždali i pevali zabranjenu himnu "Bože pravde".
Tražeći svoj grb, tada je predlagano ili vraćanje grba Kraljevine Srbije, ili vraćanje grba kneza Vladislava, ili grba kneževine Srbije – koji i predlog ovog zakona. Motiv dvoglavog orla se javlja veoma rano, 1190. godine.
Od tada su svi Nemanjići i deo vlastele koristili dvoglavog orla kao simbol vlasti, ali i nacionalnog poleta i nacionalne snage. Dvoglavi orao se javlja i na zastavi cara Stefana Dušana 1339. godine na zidinama Skoplja, a trajni heraldički znak postaje 1402. godine za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića.
Srpski grb iz 1882. godine, koji ćemo usvojiti kao državno obeležje, prvi je i jedini grb koji je heraldički sastavljen i definisan od oca srpske heraldike, Stojana Novakovića, i čine ga dve bitne heraldičke celine. Prva je figura belog dvoglavog orla u poletu, sa zlatnom krunom Nemanjića, čime se Srbija i simbolično ponovo oslonila na srednjevekovnu nemanjićku tradiciju. Druga je srebrni časni krst sa četiri srebrna ocila na polju crvenog štita, koji simbolizuje odanost Hristovom učenju i srpskoj naciji.
Ovo heraldičko rešenje preuzeli su i Karađorđevići do 1918. godine. Proglašenjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije grb je dopunjen simbolima Hrvata i Slovenaca u štitu. Time je prikazana njegova multietničnost, a sklonjena su i dva krina, i takvi simboli su i danas prisutni u ovom visokom Domu Narodne skupštine i mi se sa njima srećemo svakodnevno.
Tako je grb izgledao sve do 1946. godine, dok u jednopartijskoj diktaturi totalitarni režim nije nametnuo grb sa ocilima, klasjem i petokrakom.
Himnolozi srpsku himnu "Bože pravde" procenjuju jednom od najlepših nacionalnih himni, a takva jeste himna koja peva o Bogu i pravdi. Pisac teksta Jovan Đorđević, o kome su danas sa puno uvažavanja govorili mnogi narodni poslanici, i autor muzike Slovenac Davorin Jenko, koji je mnogo učinio za srpski narod i koji je ostavio značajan trag u našoj kulturi, ne samo zbog ove himne, još pre 127 godina su bili posebno nadahnuti u stvaranju ovakvog umetničkog dela, jer su izazvali uzvišeni osećaj pripadnosti kraljevskom narodu koji se moli Bogu da mu sačuva rod.
Moralna obaveza nalaže nam da se danas setimo svih onih koji su pod krunom Nemanjića, sa srpskom trobojkom i himnom "Bože pravde" branili zemlju u oslobodilačkim ratovima, širili njene granice i uvodili zemlju među zemlje koje su činile napredniji deo sveta. Treba da se setimo i svih onih koji su nakon 1945. godine imovinom, građanskim pravima i životom platili preveliku cenu odanosti srpskoj pobedničkoj istoriji, ispisanoj mudrom državotvornom strategijom pod državnim obeležjima koje ovih dana vraćamo nama samima.
Društvena uređenja vremena menjaju, ali kod naroda koji drže do sebe, koji pamte svoju prošlost, ponose se svojim precima, svojom nacijom, ne menjaju se državna obeležja bez obzira na državno uređenje. Nova državna obeležja treba da imaju nove države.
Stara državna obeležja treba da imaju stare države kao što je država Srbija. Srbija se obnovom državnih obeležja vraća sebi, svojoj tradiciji i ispravlja još jednu veliku nepravdu.
Nećete mi zameriti što ću danas kao potpredsednik SPO, pre svega, čestitati građanima Srbije zbog ispravljanja jedne velike istorijske nepravde, ali i onom delu građana koji su dali, čini mi se, najveći doprinos, a to su članovi SPO. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodine Čikiriz.

Dajem reč narodnom poslaniku Borislavu Peleviću.

Poštovani građani Srbije, gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dobro je što će država Srbija dobiti zakon o državnim simbolima. Naravno da je bolje imati zakon, nego samo preporuku ili ustavno rešenje koje nije obavezujuće. Kao što je rekao predsednik Poslaničke grupe Napred, Srbijo – Srpske napredne stranke, gospodin Tomislav Nikolić, naša poslanička grupa će glasati za ovaj zakon, mada nismo presrećni datim rešenjima. Mislim da se radi o dva modifikovana rešenja, pre svega kad se radi o grbu i kada se radi o himni. Ovo nije autentični grb Nemanjića, ovo je, praktično, kompilacija grbova tri dinastije.
Podsetiću vas da je grb Nemanjića usvojio i jedan od srpskih vladara Đurađ Kastriotić, koga su Albanci prisvojili i sad je on njihov nacionalni heroj zvani Đurađ Kastriot. To je istorijska neistina, samo što je njegov grb bio potpuno isti kao nemanjićki, ali crne boje. Dakle, mislim da je bilo bolje usvojiti takav autentičan grb, ali i ovo je rešenje koje je za nas u neku ruku prihvatljivo.
Što se tiče himne izbačene su reči "kralj" i ubačene su reči "srpske zemlje, srpski rod". Možda je to primereno u ovom trenutku, ali opet se radi o modifikovanom slučaju. U svakom slučaju, s obzirom na to da naša stranka nije monarhistička, ne možemo biti protiv ovog rešenja, jer samim imenom "srpske zemlje" to nas podseća i na Republiku Srpsku i na Crnu Goru, koja jeste u osnovi srpska zemlja, i na Republiku Srpsku Krajinu.
Ovaj zakon je u nekim svojim delovima nepotpun, recimo, u članu 2. govori o tome da se on primenjuje na teritoriji Republike Srbije. Mi smo reagovali amandmanima u kojima tražimo da se na teritoriji Republike Srbije mogu upotrebljavati isključivo grb, zastava i himna Republike Srbije, osim, naravno, stranih zastava i himni kada su u pitanju međunarodne posete ili međunarodne manifestacije.
O čemu se tu, zapravo, radi? Radi se o Kosovu i Metohiji. Imamo situaciju da se na Kosovu i Metohiji, osim u srpskim enklavama, odnosno u srpskim getima, ne upotrebljava ni simbol, nijedan simbol države Srbije, već simboli tzv. lažne države Kosovo. U tome je problem i zato je to trebalo definisati ovim zakonom.
Takođe, nismo ni najsrećniji zastavom AP Vojvodine, koja je više jedna kombinacija zastave EU i srpske zastave, ali mnogo više zastave EU. Ako bi ta zastava sadržala grb Srbije, onda bismo mogli da je prihvatimo zaista kao srpsku zastavu, ovako mi liči na zastavu neke druge države a ne dela Republike Srbije.
I, kada je reč o članu 2, postavlja se pitanje i člana Ustava koji govori o tome da je i nacionalnim manjinama zagarantovana upotreba simbola. Da, naravno, i treba da bude, ali zašto se ovim zakonom nije regulisalo da se prilikom podizanja albanskih, šiptarskih zastava u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, spuštaju srpske zastave? U tome je najveći problem, niko ništa nema protiv toga da se viju i šire šiptarske zastave tamo gde su oni većina, ali zašto tada skidati srpske zastave, jer to jeste i uvek će biti deo Srbije. To su samo neke primedbe na član 79. i na član 183. Ustava Republike Srbije, koji to regulišu, odnosno na član 2.
Govori se, takođe, i o tome da se na međunarodnim manifestacijama koje se dešavaju u Srbiji svira srpska himna i ističu simboli države Srbije. To je nepotpuno. Trebalo je dopuniti to, reagovali smo našim amandmanima i nadam se da će to biti usvojeno, kao i da će zakon biti potpuniji. Šta ćemo kada pobedi srpska reprezentacija ili reprezentativac Srbije u bilo kom sportu, kolektivno ili pojedinačno? To nije regulisano ovim zakonom i mislim da treba dopuniti taj član zakona, a se radi o članu 36.
Dakle, neophodno je ubaciti 3. stav koji će da govori o tome da se srpska himna i srpska zastava podiže onda kada srpska reprezentacija u bilo kom sportu ili srpski pojedinac u bilo kom sportu osvoji zlatnu medalju u zemlji ili u inostranstvu. To možda nekome izgleda trivijalno, ali je zaista jako važno.
Treće, kao što znate, svuda u svetu, makar zvaničnici, a većinom i građani tih zemalja, kada se intonira državna himna drže desnu ruku na srcu. Mi smo to predložili našim amandmanom, jer mislimo da je primereno da ako ne baš svi građani Srbije, makar zvaničnici Srbije izraze svoju ljubav i poštovanje prema svojoj zemlji time što će staviti desnu ruku na srce. Recimo, pravoslavni građani mogu staviti tri prsta, a ostali, koji su ateisti ili pripadnici ostalih veroispovesti, mogu odnosno morali bi da u znak poštovanja prema državi Srbiji stave desnu ruku na srce. Mislim da je to trebalo dopuniti u ovom zakonu.
Još jedna stvar na koju ću reagovati, a reagovao sam i amandmanom, to je član 33. ovog zakona, koji predviđa gde se sve ne sme upotrebljavati zastava i grb. To su zavese, prekrivači, pokrivači, otirači itd. Svedoci smo da se na mnogim buvljim pijacama i u mnogim radnjama prodaju peškiri sa grbom Srbije i sa zastavom Srbije. Mislim da je zaista neprimereno brisati noge ili ruke sa zastavom ili sa grbom Srbije.
To je jedan stav koji sam dodao na član 33. amandmanom i nadam se da će time ovaj zakon biti potpuniji i bolji. Hvala vam na pažnji i razumevanju. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Peleviću.

Među prijavljenima za reč u vezi sa načelnim pretresom koji je u toku nema više prijavljenih za reč.

Pitam, da li još neko želi reč?

Reč ima gospođa Raguš.

Gospođo Raguš, niste iskoristili ni svoje vreme kao predstavnik poslaničke grupe i vaša poslanička grupa ima još 68 minuta.

Sednica Odbora za saobraćaj i veze će biti održana danas, dakle, u četvrtak, 2. aprila, u 14 časova, u sali II kod Pres centra u Domu Narodne skupštine.

Izvolite, gospođo Raguš.

Gospođo Đukić-Dejanović, hvala.
Pre nego što krenem na izlaganje, čini mi se da je neko zaboravio naočare, pa pretpostavljam da će taj neko i da podigne svoje naočare.
Gospodine Milivojeviću, ukoliko ste pomislili da ćete ostati bez odgovora na vaše izlaganje, uveravam vas da nećete.
Dakle, ono što jeste suština celokupne ove naše priče i što će biti suština svih naših izlaganja tj. najverovatnije mog, tokom svih ovih dana, jeste konkretna argumentovana priča sa pozivanjem na određeni izvor.
Godine 2002. čovek koji nije zaslužio kraj kakav je zaslužio, jer niko normalan ne može da se raduje nečijoj smrti, odgovornost u ovoj državi i u ovom društvu i ovom narodu trebalo bi da se podnosi na izborima, krivična odgovornost pred sudskim institucijama. Dakle, gospodin Zoran Đinđić je 2002. godine napisao sledeće kada je govorio o istoriji nacionalne borbe Srba, između ostalog je rekao: "Glavni krivac za to su bili međunarodni odnosi na kojima su se lomile ambicije male balkanske nacije koja je tražila svoje mesto pod evropskim suncem, ali bilo je i vlastite krivice, pre svega nesposobnost da se formuliše jasan nacionalni projekat i da se oko njega okupe sve snage."
Danas su mnoge stvari veoma slične ranijim prilikama, i unutrašnje podele i nedostatak istinskog građanstva, raširenog siromaštva, slabe institucije, sklonost populizmu, uz jednu veliku razliku, gospodine Milivojeviću, danas je međunarodno okruženje prvi put u istoriji na strani naših ambicija. Ako danas ne uspemo jedini razlog smo mi sami. Mi smo u isto vreme i problem i rešenje. To je nekadašnji predsednik vaše partije rekao. Kao što vidite, ne čitam samo dela Vojislava Šešelja, zaista čitam dela svih onih koji beleže i koji su obeležili srpsku političku scenu.
Kada se javljate na temu pozivanja na totalitarni sistem koji ste srušili, trebalo bi da imate u vidu da je ovo 2009. godina, da ste 2000. godine obećali narodu sistemske reforme, a da od toga, kao što vidimo, nema ni "s".
Ono što je još značajnije, gospodine Milivojeviću, a takođe me je motivisalo i opet se nastavlja na ono moje izlaganje, vezano i za Pećku patrijaršiju i za Visoke Dečane, a o čemu srpska javnost vrlo malo zna, smatramo da treba da bude u detalje upoznata jeste i sednica Saveta bezbednosti, održana 23. marta 2009. godine.
U početku vam neću reći o kome je reč, samo ću citirati šta je taj čovek rekao na toj sednici: "Sutra, 24. marta, biće 10 godina od početka NATO bombardovanja moje zemlje. Želeo bih da vas podsetim da taj tragični događaj, koji je trajao punih 78 dana, nije bio odobren od strane ovoga tela. Tokom tromesečnog perioda u kome su stradali gradovi i sela i bili bombardovani svaki dan, dve i po hiljade civila je bilo ubijeno, uključujući 89 dece i 12 i po hiljada povređenih.. Naravno, ovaj broj žrtava ne uključuje one koji su naknadno bili izloženi leukemiji i ostalim opasnim i smrtonosnim bolestima izazvanim od strane osiromašenog uranijuma. Kao rezultat ukupno dve hiljade i trista vazdušnih udara na celu Srbiju, 148 zgrada i 62 mosta su bila uništena, dok je 300 škola, bolnica, takođe, i druge javne zgrade su bile uništene. Da ne govorim o 176 zgrada sa kulturnim značajem."
Idemo dalje, ovo malo sporije traje zato što je tekst u originalu na engleskom jeziku, srpska država se nije potrudila da ovaj govor, kao i stenogram sa ove sednice prevede na srpski, tako da vam sada i srpska javnost ekskluzivno ovo sluša, ja direktno prevodim.
Dakle, bili smo kolektivno optuženi, a onda kolektivno bombardovani i kako se tvrdilo da je zapravo zbog toga što je 800 hiljada etničkih Albanaca isterano, odnosno proterano sa KiM. Kao rezultat tog tragičnog rata bilo je uspostavljanje međunarodne administracije i egzodus od oko 200 hiljada etničkih Srba sa teritorije KiM.
Zaista želim da pomenem i da podvučem da su 10 godina kasnije Srbi kažnjeni, opet bombama, masovnim proterivanjem sa teritorija KiM, a za uzvrat Albanci su dobili svoju nezavisnu državu. Gospodine Milivojeviću, 1998. godine SRS je ušla u ''Vladu narodnog jedinstva'', upravo iz ovih razloga.
Ono što smo mi tada radili je bilo posledica terorističkih napada na nedužne civile i ne samo na Srbe, nego i one Albance koji su bili lojalni srpskoj državi. Protivpravna akcija, divljanje NATO-a zvala se "Milosrdni anđeo", koji nije pogodio tada Slobodana Miloševića, nego je zaista ubijao nevinu decu, žene, bombardovao škole, bolnice, groblja.
O tome, gospodine Milivojeviću, predsednik Boris Tadić govori 23. marta 2009. godine na sednici Saveta bezbednosti i za uzvrat dobija packu od strane američkog diplomate, odnosno ambasadora u UN i britanskog, koji podsećaju kao mentori predsednika DS-a – nemojte se igrati sa tim, zato što je KiM nezavisno i to je nepovratna činjenica, i zato što se na Kosovu sprovodi plan Martija Ahtisarija.
Godine 2009, gospodin Boris Tadić, kao predsednik srpske države, kao predsednik DS, kao čovek koji je vodio kampanju tako što će očistiti Srbiju od radikala, koji nam je stalno spočitavao da mi pozivamo na ratove, iako smo govorili da se treba boriti mirnim, diplomatskim, pravnim i političkim sredstvima za zaštitu ljudskih prava Srba koji su proterani sa nekadašnjih teritorija, na kojima su vekovima unazad živeli, taj isti čovek se nalazi u poziciji u kojoj smo se mi nalazili marta 1999. godine, gospodine Milivojeviću.
Ovo što je on dobio kao odgovor, a čućete kasnije, od ambasadora Velike Britanije i SAD je odgovor koji smo mi dobili tada, i onda je došlo do "Milosrdnog anđela". Zašto? Zamislite, Srbi su se drznuli da kažu – ne, ne damo nijedan deo svoje teritorije i zaštitićemo narod od terorističkih napada. Da je ovo tačno, ne govore samo izvori bliski SRS, čak je i nebitno što ja govorim, vi imate fantastičnu činjenicu od strane gospođe Helen Ranta. Da vas podsetim, ona je bila glavni forenzičar i ona je rekla da je NATO agresija bila zasnovana na fingiranom izveštaju, na koji ju je prisilio gospodin Voker. Dakle, sama ta izjava, sama njena autobiografska knjiga obara celo divljenje američke i britanske administracije i daje nama kao srpskoj državi fantastičan argument da se izborimo na najbolji mogući način, da KiM bude suvereni deo teritorije.
Ovo, naravno, gospodine Milivojeviću, ne znači da želim polemiku sa vama, u smislu ko je bolji, jači, veći, vredniji patriota ili rodoljub. Samo želim da vas podsetim na činjenice, na ono što su pokušavali mnogi pre vas i nisu uspeli, jer projekat "velike Albanije" star je nekoliko vekova. Sama ideja naslednika Dizraelijeve politike sada se sprovodi.
Dakle, istorija se na ovim prostorima redovno ponavlja. Ono što se očekuje od svih nas i ono što je narod nama dao u amanet jeste da budemo mudri, da izvučemo pouke iz istorijskih grešaka i krenemo dalje.
Upozoravam vas, i kao što je određeni deo stručne javnosti imao priliku da vidi prateći uživo sednicu Saveta bezbednosti, vrlo je ozbiljna situacija. Samo zato što je vaš predsednik došao na naše pozicije, našao se u situaciji da može Srbiji opet da se desi neki "Milosrdni anđeo", jer kao što čujemo i Hrvatska i Albanija su primljene u članstvo NATO-a.
Dakle, znamo da vama nikako nije lako i znamo da ovo nije situacija za ubijanje političkih poena na ovakav način, ali ne možete da očekujete od nas da ćemo da trpimo pozivanje na nekakve naše greške, na nekakve naše propuste samo zarad dve godine u ''Vladi nacionalnog jedinstva''. Gospodine Milivojeviću, da li u ovoj sali zaista postoji neko ko je mislio da mi zbog toga nismo platili na izborima? Jesmo.
Imali smo problem da kažemo našem članstvu i dokažemo da ulazimo u koaliciju sa ljudima sa kojima smo bili ljuti protivnici, koji su našeg predsednika tamničili i platili smo to na izborima. Vi ćete platiti, takođe na izborima sve vaše greške i ostavite to tu gde jeste, ali nemojte baratati određenim netačnim podacima. Naprosto, to nije tačno, gospodine Milivojeviću.
Ali, da se vratimo na ono što jeste tema ovde i sada, a to su državni simboli, kao što su zastava, grb i himna. Zahvaljujem vladajućoj većini na mogućnosti da SRS progovori poneku reč na tu temu, za koju mislimo da je vrlo značajna i za koju mislimo da predstavlja lice i naličje jednog naroda jedne države. Hrišćanski je post, dame i gospodo, u toku. Srbija se bliži jednom od najznačajnijih hrišćanskih praznika, kao što je Uskrs. Sama crkva, SPC, je utkana u samo biće srpskog naroda i predstavlja jedan od najznačajnijih simbola kada je reč o nama. O tome, naravno, govori i himna "Bože pravde", koja je zaista poseban vid molitve, jer se najčešće srpski narod jedino mogao da osloni na samu Božju pravdu i po kojeg saveznika.
Poslednji događaji su nas ubedili i na kraju po ko zna koji put uverili ko su to zaista naši tradicionalni saveznici, a ko su oni koji Srbiju vide kao jedan mali pašaluk, koji Srbiju vide svedenu na pretkumanovske granice, koji jednom narodu poništavaju pravo na lice, naličje, ime i prezime, ponos i dostojanstvo, na pismo, na kulturu, na simbole.
Nažalost, dame i gospodo, imali smo prilike da na sednici Saveta bezbednosti čujemo da KiM neće biti srpsko, da na KiM ne važe srpski zakoni, nego zakoni gospodina Martija Ahtisarija.
Ono što se moglo čitati dalje jeste da Srbi koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta ne bi trebalo ni da pomisle o povratku, jer tamo njima siguran život nije. Ali ono što mi nikako ne možemo da čujemo jeste odgovor od srpske Vlade, predstavnik je tu, nadam se da će u toku današnjeg zasedanja da nas udostoji odgovora – kad? Kada će da se zavijori zastava u Prištini? Kada će lepi dvoglavi nemanjićki orao da stoji tamo gde mu je mesto i kada će "Bože pravde" da vrati sve one koje su šiptarski teroristi proterali?
Još jednom, koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi trebalo da bude velika?
To su pitanja čije odgovore očekujemo danas, s tim što, opet, gospodine Milivojeviću, napominjem da ovo zaista nije vreme, pokrenuli ste priču, i sada pokušavam da je privedem u normalne okvire, za ovakve političke poene, ali ne mogu da ne odgovorim na temu svečane sednice i svečane atmosfere. Nisam sklona, uslovno rečeno, epskim momentima, ali vidite na majici je lik čoveka i najčešće vidim podsmehe kod drugih kolega zbog toga kako smo odeveni.
Taj čovek je predsednik SRS i simbol je otpora mondijalizmu. Zbog tog otpora on je šesta godina u Hagu, samo zato što je prepoznao udružene u zločinu, predvideo ono što čeka Srbiju i jednostavno su ga konačno dočekali u Hagu. Optužnica je pisana u Beogradu, a kako Karla del Ponte kaže, nažalost, "vaš predsednik nekadašnji je rekao – vodite ga i ne vraćajte ga više"!
Dakle, kada god vidite srpskog radikala do povratka doktora Šešelja videćete simbol otpora, svemu onome što zadire u srpski nacionalni interes. Mi smo zaista u uverenju da najviše ova majica sa likom smeta britanskom i američkom ambasadoru. To smo očekivali, kao što vidite, kada kažem da nijedan čovek ne zaslužuje kraj kakav je zaslužio srpski premijer u Srbiji, a saznaćemo, vreme će pokazati ko zaista stoji iza toga, kome je to bio interes, Srbiji nije, ja to tvrdim.
Mi ljudski sa vaše strane nikada nismo čuli zaštitu našeg dostojanstva, da vi kažete gospodinu ambasadoru Velike Britanije da Dragan Todorović nije čovek koji se zove brada i bedž, tako ga naziva na svom blogu, da ne može da se meša u srpsku političku scenu na taj način što će reći da mi pripadamo prošlosti, radujući se raskolu koji je on kreirao, samo previše egzaltirano, kao da mu plan nije uspeo do kraja. Ili, da smo ljudski sa vaše strane čuli da američkom ambasadoru kažete – ne možete, to je protiv diplomatskog bontona, da se na taj način mešate u srpsku političku scenu.
Neka smo mi najgori, neka smo mi najretrogradnije snage, nas je neko birao. Mi se nalazimo u ovoj Skupštini i ako hoćete da gradite takvu budućnost, da se svi zajedno okupimo i odbranimo Srbiju, u nama ćete imati sagovornike i borce, zakrilićemo Tadića kada Hag bude tražio njega. Blizu je tome, s obzirom na poslednje. Mi ga nećemo dati, kao i svakog rodoljuba i svakog patriotu. Tu je razlika, gospodine Milivojeviću, između vas i nas. Ali eto, mi možemo sa vama i vi možete da računate na nas kao partnere samo ako nas tako doživljavate, samo ako nas tako doživljavate.
Tužna je ovo slika. Nema najjače opozicione stranke. Ne kažem da smo mi bezgrešni, uopšte o tome ne pričam. Govorim o tome da su nama oteti mandati, da nam nisu vraćeni i da je demokratska vlast pala na tom ispitu. Ako je bilo nekih nepravilnosti sa ostavkama, makar su nekolike bile čiste, pali ste, niste uspeli.
Vi ste izdali čak i zaostavštinu Zorana Đinđića. Nešto ne vidim majice sa njegovim likom, npr. Kako se mi ljudski odnosimo prema porodici vašeg nekadašnjeg predsednika, Zorana Đinđića, ne dao Bog da jedna žena bude na mestu Ružice Đinđić i njegove porodice, ne dao Bog!
Ali i dr Šešelj ima porodicu. Kada je ko od vas zapitao? Kada je uopšte Haška kancelarija ili Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom konačno nas ubedio da postoji obostrana saradnja, pa zapitao tu decu kako odrastaju bez oca ili tu ženu kako podnose teret odrastanja u Srbiji? Znate li kako izgleda život u Srbiji porodice osumnjičenih za ratne zločine pred Haškim tribunalom, ne samo dr Šešelja, nego svih onih koji su samo radili ono što vi sada polako pokušavate da radite i nalazite se na minskom polju?
Ovaj put, zaista svim kolegama iz vladajuće koalicije Za evropsku Srbiju mogu da kažem, ne dao Bog da neko krene na vas od strane velikih međunarodnih porodica, prva ću i prvi ćemo da vas štitimo do poslednjeg, zato što negde treba da se podvuče crta i negde treba da se stane i krene napred. Ono što mi vidimo jeste užasan i monstruozan plan rastakanja Srbije i svega onoga što je srpsko. Nije vam lako, ali to je možda tema za neku drugu priču.
Da se vratim na srpske simbole. Nacionalni simboli jednog naroda okvirno se mogu klasifikovati na osnovne i izvedene. Osnovni su zastava, grb i himna. O srpskoj zastavi Laza Kostić je napisao posebnu brošuru, dok po pitanju grba upućuje na temeljnu studiju Aleksandra Solovjeva. Najtemeljitiju studiju o srpskom grbu napisao je Aleksandar Solovjev i 1958. godine objavio je u Australiji u izdanju srpske emigracije. Zamislite, trebalo je više od 40 godina da se ta knjiga štampa u Srbiji. Solovjev državni grb smatra svetim znamenjem koje je ovaploćenje ideje otadžbine, ideje radi koje pojedinac treba da živi, radi koje je spreman da umre. Pitanje grba i zastave on smatra problematikom državno pravne i istorijsko pravne nauke. Od 12 veka grb je u evropskoj heraldici nasledni vladarski simbol, ali korene vuče još iz, tada je zapravo vraćena i kneževska kruna na vrhu grba.
Po pitanju heraldičkog porekla dvoglavog orla, a ovde smo danas imali prilike da čujemo nekoliko vrlo zanimljivih izlaganja kolega poslanika, ali najčešće se smatra da je to izvorno simbol cara Konstantina, kojim je on označavao rimsku vlast nad Istokom i nad Zapadom. Ali, Solovjev misli da se on pojavio tek u 11 veku kao ukras na dvorskoj odeći, da bi kasnije postao carski amblem. Sam znak dvoglavog orla vezan je svojim poreklom za azijski narod. On je plod istočnjačke mašte koja voli da stvara u svojim verovanjima i u svojoj umetnosti fantastična božanstva, životinje, sfinge, lavove i bikove, mnogo glava i mnogo ruku božanstvu.
Dvoglavi orao se takođe javlja i kod Sumeraca verovatno kao simbol Gilgameša ili sunčevog božanstva, a kasnije u Egiptu, Etiopiji, Vavilonu, dakle, 2.500 godina pre Hrista, pa nadalje.
U poznijem vremenu, dvoglavi orao je prisutan i na saracenskim grbovima, odakle su ga krstaši prenosili na zapadnoevropske prostore. Srbi i Rusi su dvoglavog orla preuzeli iz vizantijske tradicije koji je zamenio ranijeg rimskog jednoglavog, još od vremena Julija Cezara, kao simbola Zevsove vladarske moći.
Na srpskim freskama, najstariji zlatni dvoglavi orlovi vide se na crvenom plaštu humskog velikog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, naslikanog na zidinama crkve Svetog Petra i Pavla kod Bijelog Polja. Dvoglavi orao se posle nalazi na pečatu Miroslavljevog sina Andrije, otisnutog na ugovoru potpisanim sa Dubrovčanima. Prisutan je i na odeći kralja Stefana Prvovenčanog na fresci manastira Žiča, kao i na crvenom plaštu kralja Radoslava, na fresci manastira Studenica. Nakon toga, dvoglavi orao je prisutan na prstenu kraljice Teodore, žene Stefana Dečanskog, čije se mošti nalaze, gospodine Milivojeviću, u Visokim Dečanima, i kojima teško možete da se poklonite, baš onda kada to poželite, zato što neki strani ljudi treba da odrede da li ste vi dobrodošli u Visoke Dečane.
Da se vratim temi. U vreme cara Dušana, to je već najznačajnije znamenje srpskog vladara prisutno i na carskim zastavama. Na kovanom novcu, prvi put se pojavljuje na moneti Despota Jovana Olivera. Od doba proglasa srpskog carstva, skoro svaki velikaš nosi na svom svečanom odelu carske orlove, naročito ako ima visoki dvorski čin.
U pravom smislu reči, dame i gospodo, kao heraldički znak, dvoglavi orao se ukorenjuje u vreme Despota Stefana Lazarevića, posebno na njegovom štitu i novcu. Brankovići su zadržali delimično dvoglavog orla, ali su primat dali lavu, kao sopstvenom simbolu. Vizantijska država u poslednjoj fazi postojanja sve češće je koristila dvoglavog orla kao službeno znamenje. Ovaj orao je kasnije postao kao grb pravoslavne Rusije, kao naslednice Vizantije. Dvoglavog orla je prihvatila i porodica Crnojevića, kao i srpski despoti u Ugarskoj, crnogorski mitropolit Sava 1743. godine na svome pečatu urezuje starog srpskog dvoglavog orla, obnavljajući državotvornu tradiciju Crnojevića. Nakon što je 22. februara proglašena kraljevina, 12. juna 1882. godine, zakonom je ustanovljen njen grb. Grb Kraljevine Srbije jeste dvoglavi beli orao, na crvenom štitu sa krunom kraljevstva.
Vrh obe glave dvoglavog orla stoji kruna kraljevska i ispod svake kandže po jedan krinov cvet. Na prsima mu je grb Kraljevine Srbije, beo krst na crvenom štitu sa po jednim ognjilom u svakom uglu krsta. Grb je ogrnut purpurnim hermelinovim plaštom, kome se na vrhu nalazi kraljevska kruna.
Nakon proglašenja kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, Ministarski savet je uredbom 1919. godine propisao novi oblik grba, tako što je dvoglavi orao na grudima zadržao srpski i dobio hrvatsku šahovnicu, i na brzinu sklepan slovenački, od tri šestokrake zvezde grofova celjskih i navodnog ilirskog polumeseca. Komunisti su taj grb ukinuli i propisali nove, savezni i republičke, po sovjetskom uzoru, s tim što je sužena Srbija zadržala štit sa ocilima, ali bez časnog krsta.
Solovjev, takođe, piše da gotovo sve slovenske zastave potiču od ruske trobojke Petra velikog. Pretpostavlja se da je za cara Petra inspiracija bila holandska zastava sa njegovog drugog putešestvija, ali je on ruskom stegu dao originalani izraz, pa je carska zastava belo-plavo-crvene boje prvi put svečano istaknuta prilikom posete ruske pomorske eskadre Carigradu 1699. godine na ratnim brodovima.
Pored zvanične državne, uveo je ratnu zastavu bele boje sa Andrijinim krstom. Obe ruske zastave podeljene su Crnogorcima prilikom boravka ruske eskadre admirala Senjavina u Boki Kotorskoj 1806. godine.
Na molbu kneza Miloša, piše Solovjev, oktobra 1835. godine sultanovim fermanom je oktroisana srpskom narodu trobojka zastava sa horizontalnim prugama: crvenom, plavom, belom. Te tri boje su srpskom narodu već bile poznate, jer to su ruske nacionalne boje, samo postavljene obrnutim redom.
Kada je reč o srpskoj himni, svečane pesme u mnogim narodima od pamtiveka imaju izraženu sugestivnu gotovo magičnu moć, kao koncentrisani izraz patriotskih, nacionalističkih ili religijskih emocija.
Harmonija poezije i muzike, poruka i ritam u kome se ona izražava, imaju teško objašnjivo tajanstveno dejstvo za onoga ko tome srcem pristupa, identifikuje se i oseća ljubav. Himna deluje čak snažnije od grba i zastave. Svako intoniranje himne je svečano samo po sebi. Faktor stvaranja posebnog raspoloženja, ponosa, poleta i entuzijazma.
Himna je pesma kojoj sopstvena lepota nije jedini i prevashodni cilj. Ona je usmerena na realizaciju nekog političkog interesa, pa je i sredstvo političke borbe, mobilizacije, stimulans, duhovno nadahnuće, podstrek, budi kreativne potencijale i rađa spremnost na požrtvovanje, uspostavlja dodatnu vezu između generacija. Njihov je najčvršći kohezioni faktor kao manifestacija ideje nacionalnog jedinstva i istorijske misije. Ona teži da postane neprolazna, nadistorijska i metafizička kategorija.
Mi se zaista nadamo da će ova generacija, politička generacija Srba uspeti da pusti srpsku himnu na srpskom KiM, a iskreno zahvaljujemo vama iz vladajuće koalicije što o ovoj temi danas pričamo.
Od melodije himne očekuje se da bude prijemčiva za srce, um, maštu i sluh, da bude puna simbola, a ipak nezapaljiva. Trebalo bi da ima marševsku pravilnost i da nosi, ipak, ona ne sme da potisne reči. Da bi postala sveopšta pesma, melodija himne mora da se u uho i svest urezuje zajedno sa rečima, bezbolno i trajno, poput bora na licu i brazda na čelu.
Prvu srpsku pesmu himničkog karaktera "Vostani Serbije" spevao je 1804. godine Dositej Obradović, inspirisan i herojstvom Prvog srpskog ustanka.
Negde u isto vreme, možda i nešto ranije, nastala je najpopularnija srpska svečana pesma, himna svetom Savi, čije autorstvo nikada nije pouzdano utvrđeno, samo se zna da je prva njena verzija spevana na crkveno slovenskom jeziku. Kompozitor Kornelije Stanković, koji je stručno uobličio i obradio njenu melodiju 1858. godine, smatrao je da je reč o narodnoj pesmi.
Novosađanin Luka Sarić je 1860. ispevao pesmu "Oj Srbijo mila mati", koja je stekla ogromnu popularnost, a zvaničnu srpsku himnu proglasio je Nedićev režim u okupiranoj Srbiji.
Na zahtev kneza Milana Obrenovića, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu gospodin Jovan Đorđević napisao je dramu "Markova sablja" i u okviru nje himnu "Bože pravde", za koju je muziku komponovao Davorin Jenko. Pesma je vrlo brzo postala veoma popularna u srpskom narodu, a 1882. godine, povodom Milanovog ustoličenja za srpskog kralja, Đorđević je tekst preradio, pa je njegova verzija postala prva zvanična verzija.
U toku Prvog svetskog rata nastale su još dve srpske patriotske pesme himničkog karaktera. Stanislav Binički komponovao je "Marš na Drinu", koji je u uslovima komunističke diktature veoma brzo postao omiljen u srpskom narodu, kao izraz neugašenog ponosa i obnovljenog prkosa.
Miloje Popović je tek 1965. godine napisao tekst za tu melodiju. Spontano je ispevana pesma "Tamo daleko", koja je svoj svečani i zavetni ton urezivala u svest mnogih generacija srpskih patriota.
Nezvanično, gotovo spontano, prihvaćena himna komunističke Jugoslavije bila je svečana pesma "Hej Sloveni", nastala je u vremenu buđenja panslovenske nacionalne i romantičarske velikodržavne svesti i to u krugu katoličkih slovenskih naroda, što svakako predstavlja karakterističan istorijski paradoks. Autor je Slovak Samjuel Tomašik, koji je 1834. godine vrlo lepim stihovima izrazio svoju idealizovanu viziju opšte slovenskog jedinstva i slobode, motivisan prevashodno krajnje teškim položajem sopstvenog naroda u mađarskom ropstvu. Tomašikovi stihovi prilagođeni su staroj poljskoj melodiji "Još Poljska nije propala, dok mi živimo" iz 1777. godine.
Pored Slovaka, pesmu "Hej Sloveni" oduševljeno su prihvatili Česi i Poljaci, a potom i skoro svi drugi slovenski narodi.
Kao himna prvi put je izvedena na prvom sveslovenskom kongresu u Pragu 1848. godine. Ostalo je zabeleženo kada su 1876. godine mađarske vlasti uhapsile velikog srpskog nacionalnog borca i istaknutog panslavistu Svetozara Miletića. Budimski državni tužilac, bratanac Samjuela Tomašika, izvršio je samoubistvo da ne bi bio realizator režiranog sudskog procesa, na kome je, inače, srpski patriota osuđen na pet godina zatvora.
Dakle, sveslovensku himnu već 1839. godine na srpski jezik je prepevao istaknuti književnik i velikosrpski političar, panslovenske orijentacije Pavle Stamatović i objavio u Almanahu "Serbska pčela". Svaki naredni prevod, odnosno prepev imao je svoje specifičnosti, tako da se himna pevala u različitim verzijama. Između dva svetska rata pesma "Hej Sloveni" je prihvaćena kao sokolska himna, ali u Poljskoj i kao državna, sa izmenjenim stihovima.
Period od nekoliko decenija komunističke diktature bio je ispunjen i stalnim traganjem za novom zvaničnom himnom koja će veličati titoističku ideologiju, dok se za "Hej Sloveni" zvanično smatralo da ima privremeni karakter.
U nekoliko navrata raspisivani su neuspešni javni ili pozivni konkursi. Nakon raspada Jugoslavije, improvizovanog usvajanja Ustava SRJ, svečana pesma "Hej Sloveni" je prvi put ozvaničena kao himna jugoslovenske države, iako bitno skraćena i svedena na suženu Srbiju i Crnu Goru.
Slom komunizma i neuspeh jugoslovenskog eksperimenta podstakao je obnavljanje srpske nacionalne svesti, ponosa i tradicije. Uspostavljanje parlamentarne demokratije i višepartijskog sistema, ubrzali su odbacivanje rigidnih ideoloških predrasuda, pa se stara srpska himna "Bože pravde", decenijama ignorisala, zaboravljala i zabranjivala, uspravila u punoj snazi svog junačkog instinkta i slavljena ideala, pravde i slobode. Uz vrlo male izmene teksta, izbacivanjem kneza, odnosno kralja, kao pojmovnog i političkog anahronizma, postala je zvanična himna Republike Srpske.
Dame i gospodo, gospodine ministre autor ovog dela teksta je dr Vojislav Šešelj o ovome je pisao u svojoj knjizi koja je nastala u haškom kazamatu "Ideologija srpskog nacionalizma". Kao što vidite, kada se izvade iz konteksta ove reči mogu da dobiju potpuno drugačiji značaj i prizvuk.
Međutim, izgovoreno u punom kontekstu oslikavaju čoveka koji, bez obzira na svoj politički i ideološki stav, poštuje tradiciju, poštuje kulturu, poštuje istoriju.
Dakle, on je ovde govorio o istorijatu srpskih nacionalnih simbola, bez potrebe da ih kvalifikuje na ovaj ili onaj način, jer su sastavni deo države Srbije i srpskog naroda. S obzirom da je Poslanička grupa SRS, makar oni ljudi, moje kolege koje su se prijavile da govore, uskraćena odlukom predsedavajuće da prisustvuju ovom redovnom zasedanju, u njihovo ime ću da pročitam one delove koje su oni pripremili, a čini se da jesu značajni i važni za ovu temu.
Koristim priliku prisutnog ministra, čak i uz čak jednu kvalifikaciju, znam da gospodin Dulić jeste čovek koji je sklon znanju i saznanju i kome bih rado poklonila knjigu "Ideologija srpskog nacionalizma", u kojoj može puno toga da nauči o srpskim simbolima, možda mu nekada i zatreba, i iskreno da vam kažem, nije me čak ni briga što nije kvalifikovan za ovu temu, tu je i predstavlja srpsku Vladu, očekujemo da je preuzeo određenu odgovornost i da će pronaći prave odgovore na pitanja koja ću mu ja postaviti u ime kolega koji nisu tu.
Dakle, gospodin Dragan Stevanović kaže, predloženi zakon u poglavlju – Kaznene mere, ne predviđa kazne za one koji ne istaknu nacionalne simbole u dane i u vreme kad to, a sada i ovaj zakon predviđa. Kazne su za one koji zloupotrebe insignije ili ih koriste u neadekvatnom obliku, ali za one koji ih uopšte ne koriste nema kaznenih mera. To je, u stvari, odnos vlasti prema nacionalnim simbolima i našim nacionalnim vrednostima.
U svim zemljama u okruženju, na primer Bugarska, u svakom selu ili zaseoku gde postoji neka državna institucija, dakle, škola, vrtić, ambulanta imate nacionalne simbole. U Srbiji, usred Beograd, na državnim institucijama nemate srpsku zastavu, a da ne govorim o unutrašnjosti.
Ono na šta se kolega Stevanović posebno osvrće i skreće pažnju jeste član 8. ovog zakona, koji je bitan u sledećem kontekstu:
U opštinama Preševo i Bujanovac, gospodine ministre, nije redak slučaj da se sa srpskih državnih institucija skidaju srpske zastave, a postavljaju albanske.
Mi verujemo da vi to znate. To se naročito dešava na Dan zastave u Albaniji, kada šiptarski ekstremisti postave albansku zastavu na zgrade opštinske uprave u Preševu i Bujanovcu.
Pitam ministra, da li je razlog ovakve indolentne reakcije vlasti na ove događaje stvar političkog koncepta i uslovno rečeno mondijalističkog ili anacionalnog opredeljenja izvršne vlasti u Beogradu, ili tehnički nedostatak zakonske regulative? Da li će ovaj zakon obezbediti da se poštuje ustavni poredak ove države na njenoj celoj teritoriji i da li će obezbediti da se, recimo, na zgradi Mesne kancelarije u selu Veliki Trnovac na jugu Srbije postavi srpska državna zastava?
Na kraju, ono što SRS najmanje očekuje od ovog zakona jeste da će omogućiti izvršnoj vlasti da u saradnji sa njenim partnerima iz EU istakne sve državne i nacionalne simbole na zgradama državnih institucija na teritoriji AP Kosovo i Metohija, recimo, u Peći, Prizrenu, Uroševcu, Đakovici, Prištini, naravno, sve ovo sa Ustavom iz koga je ovaj zakon proistekao.
Kolega Mirko Munjić koji je, takođe, odlukom ljudi koji predsedavaju ovim redovnim zasedanjem, udaljen sa ovog redovnog zasedanja, smatrao je za shodno da se na ovaj način obrati Skupštini.
– U poslednjih 15 godina nema nijedne značajnije odluke zapadnih sila a da nije protiv srpskih nacionalnih interesa. Time nam valjda vraćaju za milione poginulih tokom Prvog i Drugog svetskog rata, kada se srpska zastava vijorila na strani saveznika, a pod njom ginuli uglavnom srpski hrabri vojnici. Tomas Džeferson je rekao, podseća kolega Mirko Munjić, inače za Ameriku koja se trudi da štiti nacionalne interese na teritoriji Srbije, odnosno KiM – zabrinut sam za sudbinu svoje zemlje Amerike kada znam koliko je Bog pravedan.
Ono što je, takođe, značajno za kolegu Munjića i ono što nas je sve iskreno povredilo, mislimo da je to potpuno neprihvatljivo i politički krajnje nekorektno, možda je omaška, možda je protokolarna greška, a na kraji stvari je i domaćeg vaspitanja, kako se predstavnici srpske vlasti, a pogotovo prvi srpski ministar ponaša na određenim događajima. Dakle 15. februara u Orašcu povodom Dana državnosti, prvi srpski ministar je uveo novi običaj i tako ošamario celokupan srpski narod, bacio ga na kolena pred celokupnom EU, da nije potrebno skidati kapu s glave ni prilikom intoniranja državne himne, ni prilikom odavanja pošte srpskim junacima, Karađorđu i srpskim ustanicima.
Odnos koji srpska vlast pokazuje i vladajuća većina u Srbiji, to je naše političko uverenje, prema nacionalnim simbolima, posebno, zastavi, grbu i himni, pokazali su zapravo u odnosu sa Hagom. Ono što smo imali prilike, takođe, da čujemo na sednici Saveta bezbednosti, o kojoj je bilo reči 23. marta 2009. godine, vrhunski argument gospođe Dikarlo, nadam se da sam dobro izgovorila prezime, bio je uostalom, gospodine Tadiću, mi ne možemo da pričamo o pravednom i nepravednom rešenju na 2900 strana, Haški tribunal je doneo presudu srpskom nekadašnjem vrhu.
To je, dakle, šamar, u poslednjih možda sto godina Srbija nije dobila takav aperkat, od strane srpskih vlasti, nadam se da ćete me ispraviti ukoliko grešim, tu su pripadnici vladajuće većine i gospodin ministar, kada se izricala ta sramna presuda, posle oslobađajuće presude Ramušu Haradinaju, koji je zaista potpisnik najgnusnijeg zločina na teritoriji KiM, koji je zaista potpisnik sa svima onima koji danas haraju Kosovom, a jesu šiptarski teroristi, kriminalci koji su trgovali organima nedužnog naroda, posle sramne oslobađajuće presude, jer šta su Srbi, samo meso, organ koji vredi pet miliona evra na crnom tržištu, srpska vlast je reagovala na način da je samo gospodin Ivica Dačić rekao da je to sramna i ponizna presuda za Srbiju i da Srbija mora da reaguje na adekvatan način. Izvinjavam se ukoliko je još neko odreagovao na sličan način, ali ovo je jedino bilo meni dostupno kroz medije.
Dakle, to što je u Hagu smišljeno, napravljeno, jeste samo dokaz srpskog zločinačkog poduhvata. To je ono što su i Amerika i Velika Britanija i Nemačka uz pomoć svojih saveznika predodredili srpskom narodu, mnogo pre nego što ste vi došli na vlast, pa vas je to zateklo, mnogo pre nego što smo mi počeli da razmišljamo o političkom delovanju. Ovo je plan i projekat koji ima svoje višedecenijsko trajanje i provođenje, strpljivo, predano, faza po faza. Krajnji cilj jeste pretkumanovska Srbija i umanjenje srpske moći. Zašto? Zbog Rusije. Naslednici Dizrelijeve politike jako dobro znaju da kada zatreba, nijedan Srbin neće pucati ni na jednog svog pravoslavnog brata. Kada se sagradio Bondstil, krajnje protivpravno, to je nama bio simbol onoga što će se desiti nekoliko godina kasnije. Mi smo već tada znali da KiM odlazi u ruke onih koji su prekrojili sudbinu naroda na ovim prostorima.
Isto tako, braćo i sestre, pošto je hrišćanski post i bližimo se, kažu da smo u Hristu svi jednaki, o tome bi trebalo posebno razmišljati pogotovu kada govorimo o molitvenoj himni ''Bože pravde'', treba podsetiti te velike i Zapad i sve one koji stoje iza ovog poslednjeg eksperimenta koji nas i suviše puno i visoko košta – da je, takođe, jedan od najznačajnijih simbola budućnosti Pećka patrijaršija i jesu Visoki Dečani, i da je u istoriji srpskog naroda bilo i gorih vremena, ali da se srpski narod dizao iz pepela onoga momenta kada su svi od njega redom digli ruke, tako će biti i ovaj put.
Možda među vama iz vladajuće koalicije ima lakovernih. Sasvim sigurno znam da ima dosta i rodoljuba i patriota i sasvim sigurno znam da većina vas misli da radi najbolje što može i da će birajući evropsku Srbiju obezbediti ono što ste obećali 5. oktobra. Ja tu nemam nikakvu dilemu i SRS tu nema nikakvu dilemu. Mi samo želimo da vas ubedimo da smo mi u tom razmišljanju bili i da su nas prevarili.
Imate konačno svedočenje nekoga koga smo držali, uslovno rečeno, za nekadašnji DOS-ov obaveštajni kadar, a to je gospodin Zoran Mijatović. Važio je za najobaveštenijeg čoveka u Srbiji. Između ostalog, taj čovek svedoči o tome kako Hag radi, odnosno Haška kancelarija – da su izbegavali državne organe. Gospodo, to je vama argument, jer jednostavno nisu hteli zvaničnu saradnju sa vama, nego su radili ispod žita. A zašto? Zato što uvek postoji neko potencijalni za neku hašku tamnicu! A ko su ti potencijalni – svi oni koji stanu u odbranu onoga što se zove sve i podvodi pod državne atribute Srbije, i onoga što bi trebalo da se definiše kao srpski nacionalni interes?
Svi, ali zaista redom svi koji su u istoriji Srba pokušali da sagrade kuću podjednako dobro za sve građane, platili su previsoku cenu – neko glavom. Jedan od primera je ubijeni predsednik Milošević. Da vas podsetim to je zaista bio simbol još jednog od srpskih neuspeha, poraza i tragedija. Taj čovek je pred očima celokupne svetske javnosti govorio da mu treba adekvatna lekarska pomoć, a taj "civilizovani", "humani" Zapad je jednom totalitarcu, primitivnom Srbinu rekao – baš me briga, i time učestvovao u ubistvu nekadašnjeg srpskog i jugoslovenskog predsednika. I tu nije bio kraj. Prema rečima gospodina Zorana Mijatovića, da vas podsetim da je on bio zamenik načelnika resora DB, gospodina Gorana Petrovića, u periodu kada je bio ministar Dušan Mihajlović, on je, nažalost, kasno shvatio, da svi oni koji jesu sada srpski aparat, jesu potencijalni optuženi za ratne zločine pred Haškim ili nekim drugim tribunalima.
Mi smo imali jedan zaista sjajan primer od strane baš vas iz vladajuće koalicije. Reč je, naravno, o predsedniku SRS koji je šest godina, o kvalifikaciji optužnice, o zločinima, to ću ostaviti možda za neku drugu temu, uopšte neću sada da ulazim u tu priču. O čemu se ovde radi? Dakle, ta međunarodna razvijena zajednica je, koja se toliko ponosi demokratskim tekovinama u odnosu na srpski primitivni narod, samo sedam sati pred kraj postupka protiv dr Vojislava Šešelja prekinula postupak. Svi ste svedoci, pošto je javnost pratila to u Srbiji, na šta je ličio taj postupak i koliko je dominantnu ulogu imao dr Šešelj u odnosu na instruisane svedoke da posvedoče lažne navode optužnice.
Hajde da ne budem ja suviše subjektivna neću ulaziti dalje u kvalifikaciju toga – uglavnom, prekidaju postupak na samo sedam sati pred kraj izvođenja dokaza optužbe od strane tužilaštva i pokreću postupak protiv jedne osobe, novi postupak za nepoštovanje suda. Navodi za tu optužbu su, da vam ne pričam da su prekršili sva moguća pravila, da je dr Šešelj uticao, zastrašivao, obelodanio imena određenih svedoka. Sada dolazimo do poente, do svetlog primera koji zaista moram da navedem, a tiče se vladajuće većine.
Gospodin Rasim Ljajić je tada rekao – nikada srpska država nije dobila zahtev od strane Tužilaštva ili Haškog tribunala da se obezbedi sigurnost i bezbednost potencijalnih svedoka insajdera, u slučaju tužilaštva protiv dr Vojislava Šešelja. Nikada nisu dobili ni naznaku da se bilo kome od tih ljudi, koji su trebali da svedoče pred tužilaštvom, odnosno preti bilo kakva opasnost. O čemu mi onda ovde pričamo?
Na neki način mi ovde možemo da govorimo i o prenosnim i izvedenim nacionalnim simbolima. To što se plasira priča da se u Hagu sudi o pojedincima za izvršene ratne zločine, čitajte samo presudu Ramuša Haradinaja.
To što se plasira priča da treba da se desi dvosmerna saradnja – molim vas, recite mi u čemu se ona ogleda? Svi srpski simboli su pali na toj dvosmernoj saradnji, jer tri hiljade DNK uzoraka je uništeno u laboratorijama Haškog tribunala. Ti uzorci su, dame i gospodo, trebalo da posvedoče o monstruoznim zločinima nad srpskim nedužnim stanovništvom u periodu NATO agresije i malopre. Nestalo je devet strana UNMIK-ovog izveštaja.
Onesposobljena je istraga na teritoriji Albanije, a mi imamo primere kako je VBA sve vreme imala podatke i navode prvih ljudi VBA – da je srpska država bila na vreme upoznata o tome, i da se nije reagovalo. Čak imamo navode, a o tome se pisalo u izvesnim medijima, tadašnjeg prvog čoveka VBA koji je rekao – mi smo znali za autobuse koji su, tri ili četiri autobusa, koji su po 60 Srba odvodili na sever Albanije.
Gospodo, mi pričamo o svim tehnikama vađenja organa, koje ne mogu da se odvijaju bez prisustva ili bez saznanja nadležnih institucija ili organizacija. Konačno imamo tajni izveštaj Savezne nemačke obaveštajne službe, koja je napravila pravu pometnju u Nemačkom parlamentu.
Usledile su i mnoge ostavke posle toga, koje su zapravo direktan dokaz kriminalnih aktivnosti šiptarskih terorista na teritoriji KiM, koje su, takođe, direktan dokaz povezanosti šiptarskih terorista sa najvišim vrhovima u – Americi, Velikoj Britaniji i Briselu.
Tajni izveštaj BND, odnosno neko se iz samog BND potrudio – više nije tajni izveštaj, možete ga naći, sada je već dostupan javnosti na internetu. To su frapantni podaci. Srpska javnost je o tome saznala onog momenta kada su dva špijuna, a nisu prijavljeni kao obaveštajni oficiri, bila uhapšena navodno zbog podmetanja bombe na određene prostorije Euleksa na teritoriji KiM.
Dakle, čini se da srpska vlast i srpska javnost živi u nekim paralelnim realnostima i mislim da se svi mi bližimo onom kritičnom momentu, a posebno srpska vlast, kada će definitivno morati da se kaže – ili idemo do kraja i štitimo ono što nam garantuje naš Ustav, Povelja UN, Rezolucija Saveta bezbednosti, dakle, da štitimo samo međunarodni pravni poredak i onda smo svi u tome i onda tu nema stajanja.
Ali ja moram da vas upozorim, to smo prošli. Zar mislite da ubijeni jugoslovenski predsednik gospodin Milošević nije bio američki saveznik, nije bio čovek koji je bio faktor stabilnosti na teritoriji Balkana? Javno ste o tome govorili. Zar mislite da i on nije hteo da uspe kao političar, kao ideolog, kao čovek? Imao je samo jedan problem, verovao je onima kojima nije trebalo i to je kasno shvatio. U istoj situaciji se, nažalost, dame i gospodo, nalazite i vi sada.
Izabrali ste put, kao što rekoh na početku izlaganja, koji je za nas potpuno legitiman. Ljudi su glasali Za evropsku Srbiju. Ja pripadam listi koja je samo glasala za srpsku Srbiju, onoj listi koja je toliko prokužena u poslednjih nekoliko meseci, protiv koje se vodi bespoštedna medijska kampanja.
Niko od vas se nije ljudski našao da zaštiti dostojanstvo vaših kolega poslanika. Šta se o nama piše? Koliko koštamo Srbiju? Kako se to ponašamo? Kako bi trebalo da se ponašamo? Kako biste se svi vi ponašali da ste na našem mestu? Ne možete u hodnicima da nam kažete – mi vas razumemo, vi ste u pravu, nikada se to u poslednjoj modernoj srpskoj istoriji nije desilo kao to što se vama desilo, a da u medijima mi zaista svakodnevno budemo razapinjani.
Politika dvostrukih standarda je bila politika možda nekih ranijih režima i uvek se to obijalo o glavu onih koji su sprovodili represiju.
Pripadam listi koja je osvojila hiljadu dvesta i skoro dvadeset glasova. Ti ljudi su glasali za srpsku Srbiju, za jaku nacionalnu, ekonomski oporavljenu Srbiju koja će znati gde su joj granice, gde će ljudi moći normalno da hodaju Kosovom i Metohijom i da uđu u Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane, gde će "Bože pravde" da se svira na svakom mestu i svakoj prilici koja za to dolikuje.
Ti ljudi su glasali samo za priliku za ravnopravno učešće u onome što se zove svakodnevni posao, da niko ne može da ih ucenjuje da li pripadaju vladajućoj garnituri ili pripadaju onima koji polako ali sigurno odlaze u prošlost.
Oni su glasali za Srbiju koja će biti jednako sigurna kuća za sve i koja će sve da krili i štiti od napada onih kojih su se nasilili na Srbiju. U toj Srbiji njihova deca bi trebalo bezbedno da odrastaju. U takvoj Srbiji postoji privreda, postoji industrija, postoje neke fabrike, a postoje naravno i strane firme, ali zna se šta se daje i kome se daje primat.
U toj takvoj Srbiji ne bi trebalo da bude sramota da se uči o srpskoj istoriji, da se vrednuje srpska kultura. U toj Srbiji ne bi smelo da se desi da troje izvanrednih umetnika podnesu ostavke na mesta direktora srpskih najvažnijih nacionalnih institucija.
Pogledajte, dame i gospodo, zaista, atakujem na sve vas koji ste iskrene patriote i rodoljubi, kako izgleda Narodna biblioteka Srbije. Ona je toliko devastirana da nema osobe koja nije okrenuta izučavanju poštovanja svega onoga što je neko teškom mukom napisao, a možda čak i na robiji, a da ne boli svaki put kada uđete u prostorije Narodne biblioteke. Kako mi to da razumemo?
Mi to možemo da razumemo samo kao konkretan odnos vlasti prema svemu onome što treba da bude simbol jedne nacije i jedne države.
Mogu da razumem, možda je vrlo teško u situaciji kada šta god da dotaknete to su kao začarani olimpijski krugovi, jedno rešavanje problema vodi u drugi problem, ali hajde da sednemo i da pričamo o tome, da se ovde stvori politička volja i da vidimo šta je politički konsenzus, šta je nacionalni interes i da napravimo politički dogovor. Situacija koja se nama dešava i zbog koje smo mi u SRS razapeti je rezultat nepostojanja političke volje da se dođe do političkog dogovora.
Znam da vi niste direktno odgovorni i krivi za to i znam da vi ne možete drukčije da se ponašate u odnosu na one koji su vas polako ali sigurno dovodili u vlast protiv Miloševića. Znam da oni vama neće dozvoliti da se ovde napravi politički dogovor i da se ovde napravi politička klima koja će ojačati Srbiju. Dame i gospodo, njima jaka Srbija ne treba, njima treba mala zemlja, rasparčana, sa kojom će lako da manipulišu. Njima treba fragmentisana politička scena, što više partija – to bolje, sa kojom će, takođe, moći da manipulišu.
Niste vi, dame i gospodo, ni prvi ni poslednji koji se suočavaju sa tim. Mnogi pre vas su bili u sličnim problemima. Ima onih čestitih koji su to i priznali, priznali svoje poraze, naučili svoje greške i krenuli dalje. Zaista apelujem, Srbija ulazi u užasnu krizu. Mi nekako kao da smo potpuno otuđeni, javlja se nešto što ne nalikuje srpskom narodu, a što se prepoznaje, bože sačuvaj, kao mržnja. Mi jesmo politički protivnici i neistomišljenici, ali nismo neprijatelji jedni drugima.
Hajde u ime tog naroda koji svakodnevno ostaje bez svog dostojanstva jer ne može da prehrani svoju porodicu, koji nema institucije koje mogu da zaštite sve ono što čoveka čini dostojnim čovekom, dajte da u ime svih tih ljudi konačno prestanemo sa svim ovim, da se dogovorimo da napravimo tu bolju državu, bolju Srbiju, svako sa svojih pozicija, vi za evropsku Srbiju, mi za srpsku Srbiju, vi sa gospodinom Tadićem, mi sa doktorom Šešeljem.
Hajde da argumentima ubedimo narod ko može da ostvari samo jednu jedinu potrebu, život dostojan čoveka. Hajde da govorimo argumentima, a ne kaznama, opomenama i isključenjima. Hajde da uvedemo slobodu govora i odgovornost, slažem se, ali ne represivno. Dajte nam prostora da se i mi pojavimo u medijima, da i mi učestvujemo sa vama ravnopravno u raznim televizijskim emisijama, i da kažemo to što mislimo.
Zaboga, milion i skoro dvadeset hiljada ljudi nije zanemarljiv broj, to je dobar deo Srbije. Nemojte raditi ono što su prethodni pre vas radili, pišete pravila koja će za vas kao opoziciju da važe, pogotovo što mi sada pored svih ovih nacionalnih tema, pored svih problema koji se tiču konkretno opstanka Srbije, a jeste i odnos sa Republikom Hrvatskom,
Bili smo prvi koji su pozdravili istupe gospodina ministra spoljnih poslova, gospodina Jeremića, prvi smo rekli – tako treba da zvuči ministar spoljnih poslova.
Srbija mora da se digne sa kolena. Srbija neće da ratuje. Kome je do ratova? Mi smo ti koji smo najviše gubili, svi, nema porodice u Srbiji, takođe i vi koje nije ta nesreća dotakla, ali mi nismo imali izbor. Srpski narod je bio zatečen, dame i gospodo, vi to svi znate, zatečen udruženim zločinačkim poduhvatom onih koji su sada dole na Kosovu i Metohiji, koji sada maltretiraju vašeg predsednika, gospodina Tadića u Savetu bezbednosti, drsko i bezobrazno, samo zato što kaže ono što smo mi govorili. Dajte da pitamo Britance i Amerikance kako bi se oni ponašali u situaciji da im neko, neka strana sila oduzima deo teritorije? Da li bi ti Britanci, Amerikanci i Nemci rekli – izvolite? Sasvim sigurno ne, kao što podanički položaj niko od njih ne poštuje.
SRS je, dame i gospodo, bila za punopravnu, ravnopravnu saradnju sa EU, ali samo kao punopravni i ravnopravni partner, a ne kao podanik i neko ko se ponižava na takav način.
Volela bih od gospodina srpskog ministra da čujem, zaista bih želela, argumente kako misli da izvede tezu do kraja – i Kosova i Metohija i Evropska unija?!
Evo, pred očima smo srpske javnosti. Svaki izbori su upravo ta vaga da se proceni ko obmanjuje, ko je populista, ko greši, ko obećava nešto što ne može da ispuni.
Nadam se, gospodine Duliću, da ćemo u toku današnjeg dana od vas čuti odgovore na ova pitanja koja su izneta pred vas. Vi ovde niste samo čovek koji je predložio ovaj predlog zakona, već predstavnik srpske Vlade.
I te kako smo sigurni da svako zasedanje Skupštine Srbije prate svi oni koji treba da ga prate. Ovo je poruka sa ovoga mesta – vrlo brzo kada srpska vlada shvati ko su joj partneri u tom poslu, kada shvati da neće moći da puni budžet, kada shvati da je u potpunom dužničkom ropstvu, da neće biti novih radnih mesta, da će investicije dolaziti sve ređe i sve manje, tada će Srbija da se digne.
Bojim se da ćete pre toga, gospodo iz vladajuće većine, imati reke ljude na ulicama, onih koje pokušavate sada da opterećujete dodatnim porezima samo što ljudi naprosto neće imati odakle da odgovore obavezama prema srpskoj državi koja je propustila šansu da odgovorno izađe i da odgovorno pred narodom, vrlo jasno kaže, narod bi to shvatio, u kakvoj smo mi situaciji, koliko nam snage treba, šta je potrebno da uradimo. Da li zaista mislite da se na tom planu ne bismo ni mi našli? Bi, jer svi mi predstavljamo deo naroda koji ima samo jednu želju, da živi životom dostojnog čoveka.
Šta ste još propustili da uradite i ono što je za nas bilo zaprepašćujuće, a jesu određeni primeri koji su zaista bolni i sramotni za državu Srbiju. Milina je gledati sportiste koje sticajem okolnosti država Srbija nije negovala, setila se kada su ostvarili evropske i svetske uspehe, kada onako lepi i ponosni, sa medaljama na grudima, stoje uspravno uz neku himnu koja se pušta i tada ceo svet zna da je to Srbija.
Ti isti sportisti kada odluče da svoje milionske premije upute za Kosovo i Metohiju, tako što će se sanitetskim vozilom spasiti veliki broj života, dobiju pretnju smrću od albanskih terorista. Primer vam je dobro poznat, radi se o našem zaista izuzetnom teniseru, koji ne može da uđe u Srbiju, a da ga ne čuva posebna teroristička jedinica, samo zato što je momak hteo sanitetskim vozilom da pomogne nekim ljudima na Kosovu i Metohiji.
Imate i drugi primer, isto fantastičnog mladog sportistu, koji nas je na najbolji mogući način proslavio gde god je bio. Nosio je majicu "Kosovo je Srbija". Šta je dobio za uzvrat? Jednostavno su ga eliminisali sa Evropskog prvenstva. To je katastrofa. Tada je cela Srbija trebalo da ustane i da određeni odgovor da, diplomatski nije, i da štiti svoje ljude gde god da se nalaze. Nije to sramota. Naprotiv, to je ono što se očekuje, što ti mladi ljudi očekuju.
Ti sportisti, umetnici, glumci, naučnici, svi oni koji nas na najbolji mogući način predstavljaju bilo gde da se pojave i zbog kojih se mi toliko ponosimo, očekuju da osete šta znači patronstvo majčice Srbije, očekuju da su deo ovog naroda i ove države. Da li je to mnogo? U tome se ogleda patriotizam i u tome se ogleda rodoljublje.
Opet ću vas podsetiti svojevremeno na reči menadžera kampanje DOS-a, da zaista jeste patriotizam ukoliko uspete da obezbedite život dostojan čoveka jednom jedinom građaninu Srbije. Šta je sa tim, dame i gospodo?
Imamo preko 60 hiljada ljudi koji su ostali bez posla u Srbiji. Hiljadu ljudi od 1. jula neće imati socijalno, neće moći da obezbede sebi markicu. Koliko će ih tek ostati bez posla? Pola miliona ljudi u Srbiji živi u liniji donje granice siromaštva. Sada već ljudi stavljaju prst na čelo i pitaju se kako će uspeti da prehrane svoje porodice.
Ne kažem da ste vi krivi i odgovorni za krizu koja se prelila u Srbiju, ali ste i te kako odgovorni, tu ste odgovornost preuzeli izbornim rezultatima, da ponudite rešenje. I tu priliku ste propustili.
Ono na šta gospodin Buha, inače predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, želi da podseti, naravno, dame i gospodu narodne poslanike i gospodina ministra, na pravom mestu srpsku javnost, a nije u mogućnosti, jeste sledeće:
Savremene države posvećuju posebnu pažnju državnim simbolima – grbu, zastavi, himni, jer su u ove simbole utkani istorija, tradicija i kultura jedne nacije, kao i ostali kultni činioci. Nažalost, srpska država, za razliku od mnogih drugih stvari, nije poklonila dužnu pažnju ovim simbolima i ovim gestom je iskazala svoju anacionalnost i neuvažavanje srpske tradicije, te se aktivno zalagala za usvajanje simbola i negovanje vrednosti koje su u suprotnosti sa slavom i bogatom istorijom srpskog naroda.
Današnji srpski simboli prvi put su ugrađeni u ustavnopravni sistem u Republici Srpskoj Krajini. Ustavom Republike Srpske Krajine iz 1991. godine za grb je izabran dvoglavi orao sa pozlatom i ocilima. Zastava je bila srpska trobojka sa grbom, a himna "Bože pravde", dok je drugi deo srpskog korpusa izložen pogubnom ideološkom klišeu pevao himnu "Hej Sloveni", borci Republike Srpske Krajine u boj su odlazili sa tradicionalnim srpskim simbolima koje danas inaugurišemo sa ovim zakonskim projektom.
Uz srpsku trobojku su se proslavljale pobede u odbrani etničkih teritorija srpskih naroda koje su napadane od strane ustaških bandi, potpomognutih snagama NATO pakta. Kako se postupa prema državnoj zastavi i himni neka posluži za primer jedno poslaničko pitanje koje je Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije postavio narodni poslanik Milorad Buha.
Od Ministarstva je za tražena informacija o brojnim incidentima koji su izazivali hrvatski navijači na svetskom prvenstvu u rukometu u Republici Hrvatskoj. Prvo su hrvatski navijači pokušavali izvršiti fizički napad na srpske rukometaše, posle su spalili srpsku zastavu uz uzvike šovinističkih uvreda upućenih srpskom narodu. Na svakoj utakmici srpske rukometne reprezentacije prilikom intoniranja himne pobesneli hrvatski navijači su skandirali fašističke parole, dame i gospodo: "Ubi Srbina", "Srbe na vrbe"! Takođe, i druge iz arsenala koje podsećaju na one iz Drugog svetskog rata.
Najveći incident izazvao je gradonačelnik Zadra, jedan od domaćina svetskog prvenstva, koji je sa zvaničnog jarbola na kome su bile izložene sve zastave učesnika prvenstva skinuo srpsku trobojku. U toj atmosferi trebalo je naši rukometaši da igraju i da donesu uspehe Srbiji. Razlog za uklanjanje srpske zastave, po njegovim rečima, bila je preventivna mera kojom je izbegnuto iritiranje hrvatskih navijača. Incident bez presedana, ali i bez osude sa srpske strane.
Državni organi Republike Srbije, kao i srpski elektronski i pisani mediji prećutkivali su ove incidente. Ovakvi incidenti su redovna pojava kada su u pitanju susreti sportskih ekipa u Republici Hrvatskoj. Hrvatska strana kurtoazno izrazi žaljenje za nastale incidente, obećava časnu reč da će kazniti izgrednike i na tome se završi.
Zadatak srpskih državnih organa jeste da protestuje protiv otvorenih napada na državne simbole, da zaštiti od grubih nasrtaja na fizički integritet sportista, novinara, sportskih navijača i drugih učesnika, diplomatskim i drugim mirnim sredstvima upozori drugu stranu da iza ovih nemilih incidenata stoje organizovane grupe, potpomognute od državnih organa koji ne čine ništa da spreče izgrednike u otvorenoj nameri da se putem paljenja simbola, uklanjanje zastave i sličnih aktivnosti povrede nacionalni simboli, ponizi jedna država i potpuno naruše naši odnosi.
Ovakvim postupcima ruši se ugled srpske države, srozava se moral sportista, navijača i građana.
Ćutanje državnih organa zaista ne možemo da tretiramo kao neznanje, već kao otvorenu diverziju kojom se urušavaju srpski nacionalni interesi. Dame i gospodo, imali smo prilike da gledamo određene utakmice koje su se odigravale u sportskoj dvorani "Lora", na mestu gde su nekada mučeni srpski vojnici. Niko od srpskih vlasti nije uputio protest organizatorima skupa, da je tamo trebalo da se raduju postignutim golovima oni koji bi trebalo da se izvinjavaju za ono što je rađeno u "Lori" i to je strašan incident.
Kada je gospodin Milivojević pričao o dvoglavom nemanjićkom orlu, zaista sam pomno pratila vaše izlaganje, i hvala vam na tome što ste pomenuli da je ispod tog orla zaista reka ljudi stradala, najčešće nevinih, služeći kao meso osvajačima koji su prepoznatljivi u istoriji kao predstavnici, pripadnici ili saveznici velikih sila ili carstava. Ali, gospodine Milivojeviću i kolege iz vladajuće većine, zaista bih volela da čujem šta se konačno uradilo da se o srpskim žrtvama priča, recimo, u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu. Da li srpske žrtve ne zaslužuju da im se, recimo, napravi spomen-soba, gde će oni koji su ih nasledili, koji su poslednji preživeli moći bar neki cvet ili sveću da im zapale.
Da vas podsetim na istinu o kojoj se ne priča u Srbiji, a to je put kojim se ređe ide. U Sarajevu je stradalo 6.635 Srba, u Srebrenici 3.287, u Brodu 445, Prijedoru 648, u Banja Luci 1.416 Srba u periodu od 1992. do 1995. godine. Broj nastradalih na teritoriji KiM se još uvek utvrđuje. Broj etničko počišćenih sa teritorije Republike Srpske Krajine za vreme dve akcije "Bljesak" i "Oluja" premašuje cifru od 450 hiljada. Tu su gospoda kojima verujem na reč i za koje znam da će me ispraviti ukoliko grešim.
Da li je u Srbiji od 2000. pa naovamo ikada bilo reči o ovim ljudima, na način na koji te žrtve zaslužuju da se o njima priča? Da li je srpska država razmišljala o tome da uputi zahtev drugim državama da se istraži istina? Kako mislite da postignete pomirenje ako istinu sprovode nevladine organizacije koje predstavlja Nataša Kandić?
Lično nemam ništa protiv te gospođe, ali imam utisak da je vrlo subjektivna i imam utisak da vrlo provodi jednostrane interese onih koji finansiraju njen rad. Ali bih volela da čujem gospođu Natašu Kandić da kaže da je srpska vojska procesuirala sve one vojnike u periodu svih ovih ratova, poslednjih, odbrambenih, koji su prekoračili svoja ovlašćenja. Da su srpska država i vojni sudovi procesuirali, imamo beleške o tome, to je javni podatak, možete doći do toga, sve one koji su počinili zločine.
U Šapcu 1994. godine je procesuirana grupa "Žute ose" i Repić koji je počinio, utvrđeno je, određena zverstva. Čovek je naprosto bio narkoman i alkoholičar i užasno je to što je uradio. Ne dao Bog da se ikada ponovi, ali Srbija je javno govorila o zločinima pojedinaca. Taj gospodin, koji je i umro 2006. godine u zatvoru, bio je osuđen na deset i po godina, vezivao se za SRS iz čisto političkih razloga. Sve te navode DOS-a 2003. godine kada je naš šef popakovan za Hag, predsednik SRS, demantovao je Zoran Mijatović, zamenik načelnika resora Državne bezbednosti, Gorana Petrovića, u periodu DOS-a, kada je istražiteljima Haškog tribunala, konkretno Džefriju Najsu koji mu je upao u stan i pokušavao da iznudi lažni iskaz, objasnio ovo što vam ja prepričavam.
Dakle, zaista bih volela da vidim volju da dođemo do te istine. Miloševića više nema! Čovek je ubijen i to vreme je zauvek iza nas. Argument da ste vi naslednici nečega što je uradio Milošević, mislim da ne stoji. Vladate koliko i on. Imate poluge moći koje je imao i on.
Imate možda slične saveznike koje je on imao i koji su ga prodali i koji su mu govorili, očigledno, neistine i laži. Nema druge blaže reči. Jedno su govorili u susretima u Beogradu, a u svojim maticama radili nešto sasvim drugo. To sada vidimo. Pretpostavljam da oko toga više nema dileme.