Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika želi da iskoristi svoje pravo iz člana 235. Poslovnika i traži objašnjenje ili dodatno obrazloženje? (Ne.)
Dajem dodatna obaveštenja o toku sednice u današnjem radnom danu.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Velimir Ilić, Jelena Travar-Miljević, Suzana Grubješić i Nikola Žutić.
Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da sednici, pored predstavnika predlagača, prisustvuju i Gradimir Nenadović, direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Darko Radojčić, pomoćnik direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. Povodom sledećih tačaka dnevnog reda Milan Avramov, državni sekretar u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, Aleksandar Vasić, Ljiljana Stanojević i Jelena Cvetković, pomoćnici ministara životne sredine i prostornog planiranja.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZGLEDU I UPOTREBI GRBA, ZASTAVE I HIMNE REPUBLIKE SRBIJE ( načela)
U jučerašnjem radnom danu, nakon otvaranja načelne rasprave, svoje pravo da se obrati Narodnoj skupštini imao je u ime predlagača ministar Oliver Dulić.
Dodatna informacija, došlo je do izmene i upućeno je obaveštenje Narodnoj skupštini da je ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe SRS Marina Raguš.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč, predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, narodni poslanik Boško Ristić, kao i predsednik Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković? (Ne.)
Narodni poslanici koji su izdvojili mišljenje, Zoran Krasić i Vjerica Radeta, imali bi pravo da svoje mišljenje obrazlože ali su zbog kršenja odluka Administrativnog odbora i teških povreda reda isključeni sa sednice Narodne skupštine.
Da li reč žele predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik Poslaničke grupe Napred, Srbijo.

Dame i gospodo narodni poslanici, i meni je kao građaninu Srbije jako dugo smetalo to što nemamo zvanično obeležje i što smo bili prinuđeni da nekakvom preporukom, ničim utemeljenom, obavežemo držane organe na to da koriste nekakva obeležja koja bi, ukoliko se odlučite da ovako glasate, trebalo da budu obeležja Republike Srbije.
Mi smo imali ovaj problem i kao Srpska napredna stranka u želji da na svom grbu i na svojim obeležjima primenimo potpuno ne samo heraldiku, nego i istoriju obeležavanja srpske državnosti, i nismo se usudili, kao što je to Vlada Republike Srbije uradila, da državnost Srbije vežemo za 1882. godinu, za grb koji je nacrtao jedan Nemac, prevario najboljeg srpskog istoričara Novakovića, nacrtao mu nemački, a ne Nemanjićki grb. Da ste hteli da se malo raspitate i da nas zaista vežete za Nemanjiće, a mislim da nam je tu ishodište, naš koren, i da nam je na nesreću sva državnost vezana za uspehe Nemanjića, mogli ste da vidite gde se razlikuje taj orao, koga preporučujete danas, od dvoglavog, pravog, belog orla Nemanjića.
Vi nama, najpre, ne predlažete dvoglavog orla nego ''dvovratog'' orla. Nemanjićki orao, beli orao na crvenoj pozadini, imao je samo jedan vrat, imao je kolir ili, ovi novi bi rekli, kragnu oko vrata. Iz tog vrata izlazile su dve glave.
Njegove kandže i njegov rep simbolizovali su ljiljan, a vi sada predlažete pticu koja ima potpuno drugačiji položaj krila koja liči na nemačkog orla, a ne liči ni na vizantijskog ni na paleološkog, jednostavno, čini mi se, ako je Novaković prevaren, da ste mogli da angažujete stručnjake za heraldiku u Srbiji, nijedan nije u SNS, ali umemo ponekad da iz njihovog rada izvučemo pouke, a ponekad i oni zastrane, nekada rade za novac, a naročito opštinama kada rade grbove, pa tu natrpaju sve i svašta.
U pogledu grba koji bi trebalo da predstavlja Srbiju, sporenja nema, ili je to Nemanjićki grb ili priznajete da smo 1882. godine, pa je onda to potvrđeno još jednom u jednoj Skupštini, i mi odlučili da kao nekakva država vezana za nemačku heraldiku postanemo poznati po obeležjima koja biste da i danas koristimo.
Naravno, kako odluči Narodna skupština, tako će se ponašati i poslanici SNS, a tkao ćemo i kroz stranku ubediti i one građane koji nam veruju da to mora da se poštuje i treba da se poštuje. Ipak je bolje imati bilo kakvo obeležje nego nemati obeležje. Ali, trebalo je da razmislite.
Znam, gospodine ministre, da to nije vaš posao. Vi ste preuzeli nekoliko poslova koji nisu vaš posao i znam da morate mnogo da učite i da radite, i dan i noć, da biste nešto saznali o prostornom planiranju i o heraldici, pošto vam to nije vokacija, ali prihvatam da inteligentan i obrazovan čovek vrlo lako može da se snađe i u materiji koja nije njegova, zato što rad može da zameni mnogo škola u kojima se uče besmisleni predmeti.
Vaše objašnjenje je bilo šturo, nisam prisustvovao, pročitao sam iz beleški, i nije vezivano za Nemanjiće, a vezivano je za srpsku državnost. Znate, onaj ko vezuje srpsku državnost, a ne pominje Nemanjiće, jednostavno ispušta ogromni deo istorije o kojoj postoje zapisi, a grb, taj orao, nekad sa šlemom, pošto Nemanjići nisu imali štit u svojim obeležjima, taj dvoglavi beli orao je u mnogim manastirima danas potpuno prepoznatljiv. Nažalost, nema ga u Mileševi, potpuno je uništena ta freska, ali možete da vidite i u Bogorodici Ljeviškoj, na simbolima na odeći srpskih vladara. Italijani su o tome pisali, Vizantija je o tome pisala, Vaseljenska patrijaršija ima veoma sličnog orla preuzetog tada kada su se i Nemanjići vezivali za Vizantiju, kada je car Dušan želeo da bude naslednik ogromne imperije.
Dakle, imamo čime da se podičimo i pohvalimo i to nije 1882. godina i to nije 1804. godina i to nije početak naše državnosti. Mi smo se i Sretenjskim Ustavom nekako odredili dokle seže naša ustavotvorna praksa, umesto da se vratimo mnogo vekova unazad kada smo bili kao narod, kao država, mnogo više poštovani nego danas.
Ako nam ovi simboli pomognu da budemo poštovani kao narod i kao nacija i kao država, neka nam je Bog na pomoći i neka bude tako. Ne možete simbolima da sve građane oduševite i da svi budu zadovoljni, a posebno, recimo, pesmom.
Jesmo mi koji smo krenuli 1990. godine kao opozicija svi favorizovali „Bože pravde“, ali i među nama je bilo mnogo sporenja oko toga. Neko je mislio da je „Vostani Serbije“ pesma koja će nam biti potrebna kroz vekove, izgleda da će da nam treba, a neko je mislio, na primer, ja, nije bitno uopšte, da je „Oj Srbijo mila mati“, pesma koja je jedno vreme bila himna, pa su je bacili Karađorđevići, a izgleda da joj je smetalo to što je Nedić uzeo kao državnu himnu za vreme Drugog svetskog rata.
Kada se svira „Bože pravde“ ustaću, kao što sam stajao i na himnu „Hej Sloveni“. Niti sam mislio da me ta pesma vezuje kao Srbina, ali je bila državna himna i želeo sam da pokažem da državu poštujem i nije mi se sviđalo kada su gledaoci zviždali himni „Hej Sloveni“, izražavajući time svoju želju da dobijemo himnu, a ne svoj protest zbog tog što žive u državi koja se zove Jugoslavija. Neki bi, posebno stariji, možda voleli da smo bar neki deo Jugoslavije uspeli da sačuvamo.
Dakle, zastava, kod zastave je sve jasno. Zastava je nastala tako što je Karađorđe poslao emisare u Rusiju da mu donesu rusku zastavu, hteo je da imamo rusku zastavu. Oni mu doneli, ali zaboravili kako se kači na koplje, okrenuli je naopako i sada mi imamo crveno-plavo-belo, Rusi imaju belo-plavo-crveno, nema veze, mi smo braća i po poreklu i po veri i po budućnosti koja nas sve više sastavlja, to je očigledno.
Mi ćemo glasati za ove simbole, glasati za državu kojoj smo podarili i Ustav i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava, simboli se rade jednom zauvek, ali ostaje žalost što se nismo u simbolima, u simbolici, u tradiciji vezali za Nemanjiće, nego smo se vezali isključivo za jedan amblem lepo urađen, i onaj bi isto tako lepo izgledao, dakle, urađen po narudžbini i čovek koji ga je radio, Štrohe ili ne znam kako, zaboravio sam kako se zvao, bio je neki fon iz Nemačke, taj ga je uradio tako da Srbija liči na Nemačku i ostaće mi ta žalost, iako, kažem da ću glasati za ove simbole. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč.

Ima reč gospođa Marina Raguš. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo Đukić-Dejanović, ja ću koristiti samo deo vremena od onih dvadesetak minuta koje imam na raspolaganju. Ono što bi želela da čujem od gospodina Dulića, koji je tu prisutan i zaista mi je drago zbog toga, jeste i odgovor, uslovno rečeno, na neke izvesne moje dileme i odgovor na konkretno pitanje.
Dakle, gospodine Duliću, gospodine ministre, u rukama držim zakon o upotrebi državnih simbola Kosova. Ovaj zakon o upotrebi državnih simbola Kosova usvojen je 20. februara 2008. godine. U tom zakonu o upotrebi državnih simbola Kosova kaže se – skupština republike Kosova na osnovu člana 65.1 ustava republike Kosova u cilju uspostavljanja zakonskih pravila o upotrebi državnih simbola republike Kosova usvaja zakon o upotrebi državnih simbola.
Ovim zakonom u članu 1. se uređuje upotreba državnih simbola Kosova. Državni simboli republike Kosova su zastava, grb i himna. Zastavom, grbom i himnom republike Kosova predstavlja se republika Kosova i identitet Republike Kosova. Zastava, grb i himna republike Kosova upotrebljavaju se u skladu sa zakonom i dotičnim podzakonskim aktima koji se donose u provođenju ovog zakona. U članu 3. forma, dimenzije, zastave i grba, sadržaj teksta i partitura himne, određuje skupština republike Kosova. Tu, zaista, imate solidan broj članova.
Evo, to je taj zakon na suverenom delu teritorije Republike Srbije (pokazuje tekst), koja na prvom mestu derogira najviši zakonodavni akt, a to je Ustav, a koja na drugom mestu potvrđuje zaista pravo lice međunarodne zajednice, a tu na prvom mestu mislimo na američku administraciju, britansku, briselsku, koje su, evo, i 23. marta na sednici Saveta bezbednosti potvrdile, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da je Kosovo nezavisno. I, to je nepovratna činjenica da se na Kosovu sprovodi plan Martija Ahtisarija.
Srbija razume, gospodine ministre, što se tiče Kosova i odnosa velikih zapadnih sila prema tome, da je to završeno i da je to gotovo. Oprostićete mi, ali današnje izlaganje, koje se tiče nacionalnih i državnih simbola države Srbije, ići će, gospodine ministre, baš u tom smeru.
Ono što mi ovde očekujemo od vas, kao i svi građani države Srbije, jeste da nam kvalifikovano odmah kažete – kada će se zavijoriti srpska zastava u Prištini?! Kada će ''Bože pravde'' da odjekuje KiM?! Kada će dvoglavi orao Nemanjićki da lepo zasvetli na najsvetlijim mestima srpske Metohije?!
Kada ćemo moći normalno i slobodno da uđemo u Pećku patrijaršiju i u Visoke Dečane, gospodine ministre?! Kada će sve institucije i mesne kancelarije na teritoriji KiM da imaju srpske nacionalne i državne simbole?!
To je ono što treba da nam predstavnik srpske Vlade odgovori u ovom prestižnom domu, bez uvijanja, direktno, kao što je to nekada radio, nažalost, ubijeni premijer DS, premijer srpski gospodin Đinđić – hladan tuš za narod, da narod zna u kakvoj je situaciji. Jer narod ne zna.
Narod ne zna, gospodine ministre, već narod može samo da sluša određene poluizveštaje u režimskim medijima, ali narod ne zna, pogotovo onaj koji je isteran sa teritorije KiM – kada će ''Bože pravde'' da bude himna na koju će oni moći i za koju će oni moći slobodno da ustanu, skinu kapu zbog svih postradalih i proteranih sa teritorije KiM. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospođi Raguš.

Reč ima narodna poslanica Milica Radović, ovlašćeni predstavnik DSS. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, odmah na početku da kažem da je dobro što Srbija, odnosno Srpski parlament danas raspravlja o Predlogu zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne. Dobro je što to činimo upravo na ovom mestu.
Nije dobro, da ovu sednicu započinjemo u ovako lošoj atmosferi. Nije dobro što se tenzije iz dana u dan, u ovom parlamentu, podižu. Nije dobro, što vladajuća koalicija, ne može da pronađe zajednici jezik sa opozicijom, od trenutka njenog formiranja. Nije dobro, što vladajuća koalicija nije u stanju da obezbedi elementarne uslove za rad ovog parlamenta. To je tipičan primer nepoštovanja državnih institucija, mislim prvenstveno na Srpski parlament.
Smatram da je jedan od najdrastičnijih primera nepoštovanja ovog parlamenta učinjen juče, upravo zato što je sednica započeta u jednoj atmosferi koja nije dostojna ovog doma, kada je Predlog zakona koji se nalazi na dnevnom redu obrazlagao ministar, koji ni po jednom osnovu nije smeo da bude ovlašćeni ministar za ovu tačku dnevnog reda. To bi bilo isto kao da je ministar vera obrazlagao predlog zakona o hartijama od vrednosti.
Podsećam da Predlogu zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne ima izuzetan značaj za Republiku Srbiju i mislim da se Vlada po ovom pitanju pokazala i ponašala prilično neozbiljno. Sve to govori o stanju u kojem se nalaze naše državne institucije, sve to govori o stanju u kojem se nalazi naša država danas. Smatram da je upravo zbog toga najbolji način izlaza iz ovakve situacije, u kojoj se kao država generalno nalazimo, raspisivanje novih izbora. Ipak želim da se vratim samom Predlogu zakona.
Ovaj predlog zakona je trebalo usvojiti mnogo ranije. Umesto zakona koji je trebalo da reguliše ovu materiju, mi smo do sada imali preporuku Narodne skupštini iz 2004. godine i zaključak Vlade Republike Srbije o korišćenju državnih simbola.
Ovaj predlog zakona ne tretira drugačije ovu materiju od preporuke i od zaključka Vlade.
Smatram da je on u najboljem smislu potpuno identičan, samo se u određenom smislu upotpunjuje onim pravilima upotrebe državnih simbola prilikom međunarodnih susreta. Grbom, zastavom i himnom se predstavlja Republika Srbija, izražava se pripadnost Republici Srbiji. To je samo simbolički značaj ovih državnih obeležja. Smatram da mi kao deo države i država u najširem smislu reči treba da svojim ponašanjem znatno doprinese podizanju svesti, prvenstveno među mlađom populacijom, o suštinskom značaju ovih simbola.
Volela bih da grešim, ali utisak mi je da značajan deo naše populacije nije potpuno siguran u izgled naših državnih simbola. Mislim da država prvenstveno putem obrazovanja, kroz osnovne škole pa nadalje, treba da ima ključnu ulogu u podizanju svesti o suštinskom značaju ovih simbola i da se njen najveći udeo ogleda u podizanju patriotske svesti koja je kroz niz godina i teška vremena kroz koje je Srbija prolazila poprilično izgubljena.
Danas su primetni i vidljivi pokušaji skrnavljenja svega što ima nacionalni prizvuk u državi. Mislim da tolerisanje takvih pojava, posebno putem medijskog favorizovanja doprinosi značajnom smanjenju onih najprimarnijih osećanja koje građani treba da imaju prema svojoj državi. To je poprilično raširena pojava kod nas. Smatram da država svojim primerom i jednim ozbiljnim radom treba da povrati veru građana u državu.
Mogla bih redom da nabrajam države, zemlje razvijenog Zapada koje i te kako drže do svojih državnih simbola, i te kako poštuju i vole svoje državne simbole. Mislim da su SAD tu najdalje otišle i da u ovom slučaju taj primer, briljantan primer, mi treba da sledimo kada govorimo i kada se odnosimo prema našim državnim simbolima.
Mislim da ne postoji nijedan Amerikanac koji ne poznaje ili ne zna šta znači svaka zvezdica na američkoj zastavi. Mislim da su taj zavidan nivo nacionalne svesti Amerikanci sticali dugim nizom godina. Primera radi, kod njih još u osnovnoj školi deca pre početka nastave prisustvuju intoniranju himne i podizanju zastave. Na taj način se od najranije životnog doba stvara i razvija odnos prema državi putem državnih simbola. Takođe, ne postoji nijedna, takoreći, kuća u Americi koja nema vidno izloženu ili pobodenu američku zastavu. Prema njoj se, faktički, odnose kao prema svetinji.
Kod nas je, nažalost, potpuno drugačija situacija. Kod nas se državne zastave retko viđaju i na zgradama državnih institucija i često se nalaze u stanju koje im ne dolikuje. Na jugu centralne Srbije, u Preševu i u Bujanovcu, redovna je pojava da se albanska zastava podiže prilikom svake lokalne manifestacije. Oni su čak otišli toliko daleko da za Dan albanske zastave srpsku zastavu spuštaju i podižu albansku zastavu.
Smatram da je nedopustivo da država toleriše takve pojave. Smatram da je nedopustivo da se u državi Srbiji, na tlu Srbije, potpuno ne poštuju državni srpski simboli i da se zakonom zabranjena upotreba stranih obeležja na tlu Srbije na ovaj način toleriše.
Pored ovih ekstremnih primera, mi u našem političkom životu imamo primere da političari nose značke, umesto sa državnim simbolima, nose značke sa obeležjima svojih političkih stranaka. To nas bitno razlikuje od zemalja razvijenog Zapada, od zemalja koje se na potpuno drugačiji način ophode prema svojim državnim simbolima.
Na samom kraju, moram da kažem da je dobro što je Srbija kao jedna od najstarijih evropskih zemalja, koja je svoju državnost započela još u sedmom veku, uspela Ustavom iz 2006. godine da povrati svoja državna znamenja koja je izgubila šest decenija pre toga. Moram da kažem i to da Srbija svoja državna znamenja u onom izvornom obliku nije imala samo za vreme komunizma i pod Turcima. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo Radović.

Reč ima predsednik Poslaničke grupe SPS-JS Branko Ružić, a zatim gospođa Aleksandra Janković.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SPS-JS će glasati za ovaj zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije. Mi izražavamo zadovoljstvo da nakon praktično 18 godina, sada već 19, Srbija ovim činom dobija zakon o upotrebi državnih znamenja, a državno znamenje mora i treba, bez obzira na atmosferu u kojoj smo počelu ovu sednicu u prethodna tri dana, da bude faktor jedinstva, dakle, državno znamenje i državni simboli treba da budu ono oko čega ćemo se okupiti, bez obzira na političku pripadnost bilo kojoj partiji.
Dakle, kada imate situaciju da se intonira vaša himna, da nastupate sa određenim državnim znamenjem, da gledate u grb svoje države ili u zastavu, to naravno kod svih nas izaziva najviša osećanja i zato je važno da se barem oko ovog pitanja ujedinimo, objedinimo i da, nadam se, svi u danu za glasanje glasamo za Predlog ovog zakona.
Donošenjem ovog zakona praktično će biti ispoštovan i član 7. Ustava Republike Srbije, stav 5. Dakle, zaokružićemo i formalno regulisanje upotrebe držanih simbola države Republike Srbije. Ovo pitanje ne treba da izaziva nikakve kontraverze, ono prosto treba da bude formalizacija trenutnog stanja. Nije bilo primereno da preporukom uređujemo upotrebu državnih simbola, ali je i to bilo bolje nego da uopšte nemamo neki akt koji bi to regulisao. Ovim činom postajemo, hvala Bogu, ozbiljna država i nadam se da će upravo ta najviša osećanja biti prisutna kod svih građana države Srbije kada budu videli svoju zastavu, slušali svoju himnu i budu videli svoj grb.
Zahvaljujem. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Ružiću.

Reč ima gospođa Aleksandra Janković, predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbije, zatim gospođa Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, imam ozbiljan problem zato što nemam nikakav pregled koliko vremena je prošlo dok govorim, pa bih vas zamolila…
(Predsednik: Imate 20 minuta na raspolaganju.)
Znam, ali nemam nikakav pregled, ne postoji sat u koji mi možemo ovde da gledamo ili nekakav semafor, kao što je bio onaj u prethodnoj Skupštini, koji bi nam omogućavao da kontrolišemo koliko govorimo. Sad ili da me zovu na mobilni telefon predstavnici moje poslaničke grupe ili možda, što je funkcionalnije, da mi vi javite kada istekne 10 minuta.
(Predsednik: Hoću, reći ću vam.)
Znači, potpuno je jasno da osnovni simboli svake države jesu grb, zastava i himna. Grb i himna svake zemlje, naroda ili države pored toga što služe kao identifikacioni simboli treba i da pozitivno deluju na narodnu svest i osećanja. Kako bi se stvarno pravilno oblikovao osećaj nacionalne pripadnosti, konačno nacionalnog i državnog identiteta, kod izbora grba i himne mora da se vodi računa koje su i kakve ideje utkane u njih. Svaka slika, melodija i osećanje ima duhovnu pozadinu koja, naravno, deluje i ispod praga svesti.
Kako kaže sociolog kulture, dr Miloš Nemanjić, došlo je vreme da dobro razmislimo o svojoj istorijskoj identifikaciji. U najdubljem sloju kompleksa vrednosti nalaze se slike i simboli koji čine osnovne predstave jednog naroda. Nijedna evropska država, bez obzira na sve integracione procese, ne odriče se svojih temeljnih, kulturnih vrednosti i simbola koji naravno oličavaju te vrednosti. Pitanje državnih simbola ne može da bude ni plebiscitarno, ni isključivo pitanje eksperata, potrebno je objasniti njihov značaj i smisao i suštinu ovih simbola.
Spominjani su heraldičari. Heraldičari su naučnici koji se bave, na objektivan, naučni način pristupom državnom grbu, formirali su još pre par godina radnu grupu za državne simbole, u cilju analize aktuelne heraldičke situacije, kako bi se došlo do prvih državnih simbola koji će biti iznad dnevne politike i ideoloških zloupotreba.
Kako bismo pokazali da su sadašnji grb, zastava i himna istorijska i tradicionalna znamenja, treba napraviti ipak i mali istorijski osvrt na činjenicu nastajanja grba i himne obnovljene Kraljevine Srbije.
Početkom 20. veka Evropu su sačinjavale stare apsolutističke monarhije sa feudalnim poretkom i dobro razvijenom heraldikom.
Državni grbovi su se sastojali od krune vladara i hermelinskog ogrtača, koji inače zakrivljuje štit sa heraldičkim simbolima. Retko je koja monarhija do sredine 20. veka imala ustav, jer je vlada, naravno, posedovala neograničena ovlašćenja. Shodno tome, himne su imale dinastički, a ne narodni, karakter i najčešće su počinjale sa "Bože, čuvaj kralja" ili "cara", već prema tome ko je bio na čelu države.
Najveći borac za srpski državni grb u 19. veku bio je knez Miloš i posle silnih diplomatskih peripetija Kneževina Srbija je 1838. godine stekla zvaničan grb, ali do kraja 1872. godine nije imala himnu.
Posle pogibije kneza Mihaila, 29. maja 1868. godine, u Topčideru, na srpski presto je došao 14-godišnji Miloš Obrenović, četvrti knez srpski, sin Miloša. Njegovo punoletstvo je svečano proslavljeno 10. avgusta 1872. godine, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle ceremonije izveden je komad "Markova sablja", koju je po narudžbini napisao upravnik pozorišta Jovan Đorđević, inspirisan alegorijom Jovana Sterije Popovića "San Kraljevića Marka" iz 1848. godine. Na kraju komada se prema melodiji Slovenca Davorina Jenka, kapelana i kompozitora Narodnog pozorišta, pevala pesma bez naslova i od dve strofe, počinjala je sa "Bože pravde".
Posle ratova sa Turskom, 1876. i 1877. godine, 1878. godine Srbija je postala nezavisna kneževina, uvećana za 14,76% i sa četiri nova okruga – Niškim, Pirotskim, Vranjskim i Topličkim. Da bi predupredio finansijsku neizvesnost, knez Milan je na brzinu, bez krunisanja, jer dinastija Obrenović nije imala krunu, organizovao proglas kraljevine 22. februara 1882. godine u Narodnom pozorištu. Za himnu je uzeta završna pesma iz "Markove sablje", koja je izvedena za njegovo punoletstvo pre 10 godina. Tekst je nešto izmenjen, jer je Jovan Đorđević izbacio drugu strofu i dodao još tri – knez je postao kralj. Melodija je ostala bez promena i tako je nastala himna "Bože pravde".
Dakle, himna koju danas treba i zvanično ovim zakonom da usvojimo, napravljena je 1882. godine, s tom razlikom što umesto "srpskog kralja, srpski rod", stoji – "srpske zemlje, srpski rod", ali i to je pitanje vremena.
Nova Srbija će glasati i za ovaj zakon i za ove predloge državnih simbola, ali kada dođemo na vlast, verujte mi, bliži se dan da napravimo i ovu za nas suštinsku, a jednu tehničku izmenu, a to je da himnu vratimo u pređašnje stanje i da pevamo onako kako je i sada pevamo: "Bože, spasi srpskog kralja, srpski rod".
Što se grba tiče, ono što je potpuno jasno jeste zapravo da srpska istorija i tradicija ne mogu da počnu 1941. godine, pa čak ni 1904. godine, pa ni 1804. godine, nego od 13. veka, od Nemanjića.
Tri glavna srpska heraldička simbola jesu kraljevska kruna od krunisanja Stefana Prvovenčanog u Žiči na Spasovdan, 20. maja 1221. godine, zatim, dvoglavi srebrni beli orao na purpurnom crvenom polju i purpurni crveni štit sa srebrnim belim krstom i četiri slova "S", grb srpske despotovine, despota Stefana Lazarevića od 1402. godine.
Inače, dvoglavi orao bez krune se koristio samo za vreme nemačke okupacije, od 1941-1944. godine. Zato je na njeno mesto postavljena kruna Nemanjića, koja praktično od početka 13. veka jeste simbol srpske nezavisnosti.
Srbija kao jedna od najstarijih evropskih država, koja svoju državnost počinje početkom 7. veka, novim Ustavom od 2006. godine, povratila je svoja znamenja, koja je izgubila nekih šest decenija ranije.
Državne simbole u izvornom obliku, kako je i koleginica Milica Radović malopre rekla, nismo imali samo pod Turskom i pod komunizmom. Svaka sličnost je slučajna.
Član Ustava iz 2006. godine, član 7, jasno definiše državne simbole. Sadašnji grb je, inače, u upotrebi i pre referenduma o novom Ustavu, i to u vidu preporuke Vlade od 17. 08. 2004. godine, koja ipak nije imala obavezujući karakter. Znači, kao osnovni simboli jedne države, grb, zastava i himna, predloženi ovim zakonom, jesu nešto što odražava naše državne i nacionalne interese i odmah ću, naravno, najaviti da će Nova Srbija svakako glasati za ovaj zakon.
I tu se slažem sa koleginicom iz DSS, da se možda malo zakasnilo sa donošenjem ovog zakona, jer dok sam proučavala literaturu vezano za istorijat ovih državnih simbola, došla sam do interesantnog zaključka, odnosno na zvaničnom sajtu možete naći sajt republike Kosovo i njihove vlade, gde imate mogućnost da uđete u državni portal republike Kosovo i da odmah vidite kako izgleda njihov zakon o upotrebi državnih simbola Kosova.
Pored proglašenja lažne države Kosovo, pored donošenja Ustava, oni su odmah doneli zakon o upotrebi državnih simbola, a Srbiji je za to trebalo malo više vekova.
Nešto što mislim da, takođe, nije beznačajno jeste da je dobro što je danas ovaj tehnički sistem zakazao, možda je to sam božji promisao i da moramo da govorimo uspravno, stojeći, sa ove govornice. Znate, smatram krajnje nedopustivo da se o važnim državnim simbolima govori i obrazlaže sedeći. Ni u jednoj zemlji ovoga sveta o himni, zastavi i grbu ne možete govoriti tako što sedite u klupi, nešto listate i mrmljate, kao da govorite o nečemu što je tajno, a ne o nečemu što je najsvečanije i najznačajnije znamenje svake države.
Zatim, kod nas su se očigledno stvari otrgle kontroli, tako da, primetili smo, na Dan Vojske osoba u ulozi predsednika Srbije dolazi nonšalantno obučena, dok su vojnici u elitnim uniformama.
Na Dan državnosti osoba u ulozi premijera stiže sa kačketom, a konačno, kada treba da se ovde obrati predstavnik Vlade u vezi sa ovim zakonom o državnim simbolima, šalju nam ''gospodina ortopeda'', zaista, nemam ništa protiv da je reč bila o nekom zakonu o zdravstvu, šalju nam ''ortopeda'' u ulozi ministra za prostorno planiranje, koji pri tom o državnim simbolima govori tako što sedi. Priznaćete da je tako nešto nedopustivo i u to ime pročitaću vam nešto što bi možda bilo preporuka za navedenu trojicu, i ne samo za njih.
Dakle, tri najsvetija znamenja svake zemlje su zastava, grb i himna te zemlje. Po njima je zemlja prepoznatljiva celom svetu. Sa njima u rukama i na usnama, bezbroj neznanih i znanih rodoljuba diljem naše planete dali su svoje živote, ugradivši u temelje slobode svoje otadžbine. Zbog svega toga, zastava i himna koje simbolizuju tu borbu i tu zemlju, zavređuju poseban pijetet, posebnu pažnju i osobito poštovanje. Da bi se njima i konkretno pridao taj značaj, dužna pažnja…