Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Živojin Stanković.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvaženi saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, naizgled zaštita životne sredine deluje kao tema koja nije primarna u političkom i svakodnevnom životu jedne zemlje. Kada se zapitate kako će izgledati planeta Zemlja 2050. godine i život na njoj, a imajući u vidu sve probleme koji su vezani za ozonski omotač, za nedostatak energenata, za globalno zagrevanje, onda je zaista krajnje vreme, a nadamo se ne i kasno, da se svi zajedno bavimo problemima kako zaštititi životnu sredinu.
Raduje me što je u skupštinskoj proceduri 16 zakona koji govore kako će Srbija zaštiti svoju životnu sredinu. To treba da ohrabri građane Republike Srbije, jer nadležno ministarstvo i Vlada, odnosno država Srbija misli o svojoj budućnosti. Svi zakonski predlozi su zaista dobri.
Govoriću nešto o Predlogu zakona o hemikalijama. Usvajanje zakona o hemikalijama bi omogućilo uspostavljanje, održavanje i unapređivanje jedinstvenog sistema upravljanja hemikalijama na teritoriji Republike Srbije, osiguranje visokog nivoa zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, kao i poboljšanje slobodnog prometa hemikalijama sa zemljama EU i drugim zemljama. Na taj način bi se osigurala konkurentnost privrede, a podsticao razvoj bezbednijih alternativa.
Donošenje ovog zakona bi uskladilo oblast upravljanja hemikalijama sa propisima EU, jer sadašnja regulativa ne obuhvata sve oblasti koje su predviđene evropskim propisima. Osnovni akcenat evropskih propisa kojima se reguliše upravljanje hemikalijama stavljen je na uslove za promet hemikalija, odnosno način utvrđivanja uticaja hemikalija na zdravlje ljudi i na životnu sredinu.
Pravilno upravljanje hemikalijama je osnovni cilj donošenja zakona o hemikalijama. Jedan od instrumenata za ostvarivanje tog cilja jeste obrazovanje agencije za hemikalije. Na taj način bi se rasteretilo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja od usko specijalizovanih i stručnih poslova, a stvorilo bi se specijalizovano telo koje bi ubuduće na stručniji i organizovaniji način sprovodilo obaveze iz ovog zakona, kao i druge obaveze koje se nameću u našem približavanju EU. Nadzor bi, naravno, i dalje vršilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine, kao i tržišne inspekcije lokalnih samouprava kojima su povereni poslovi predviđeni ovim zakonom.
Osim što predviđa formiranje agencije, ovim zakonom se predlaže integrisano upravljanje hemikalijama, klasifikacija, pakovanje, obeležavanje i skladištenje hemikalija. Predviđa se savetnik za hemikalije. Zatim, integralni registar hemikalija. Predviđaju se ograničenja i zabrane proizvodnje, stavljanja u promet i korišćenja hemikalija i reguliše se uvoz i izvoz određenih opasnih hemikalija. Donošenjem ovog zakona mi ćemo se približiti regulativama EU i uskladiti naše tržište i upravljanje hemikalijama.
Takođe, veoma je bitan i Predlog zakona o upravljanju otpadom. U našoj zemlji upravljanje otpadom trenutno je regulisano na osnovu više od 30 propisa.
Dakle, važećim propisima upravljanje otpadom je parcijalno regulisano, propisane su mere zaštite životne sredine od štetnog dejstva otpada, a nadležnost je podeljena od republičkih do organa lokalne samouprave. Naravno, svi ti propisi nisu usklađeni sa regulativama koje postoje u EU, tako da bi usvajanje ovog zakona omogućilo uspostavljanje integralnog upravljanja otpadom, od nastanka, preko sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana, do konačnog odlaganja otpada.
Osim tih osnovnih stvari, vrlo je bitno naglasiti da će se regulisati i regionalna reciklaža, da li jedna opština ili grupa opština na osnovu regiona, koje će same regulisati reciklažu otpada. Jer, podaci koji govore o otpadu koji se stvara u našoj zemlji zaista su zabrinjavajući, mali deo se preradi, tako da ćemo usvajanjem ovog zakona omogućiti da se mnogo bolje upravlja otpadom nego do sada.
Takođe, veoma značajan je i Predlog zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu. Prvi put se posebno reguliše zakonom promet ambalaže i ambalažnog otpada. Na taj način će biti regulisan veoma veliki procenat koji ide u taj otpad.
Poslanici Demokratske stranke će podržati predloge zakona koji regulišu zaštitu životne sredine, kao i poslanička grupa kojoj pripadaju, Za evropsku Srbiju.
Na Odboru za zaštitu životne sredine i poslanici ostalih poslaničkih grupa su pokazali izuzetno interesovanje za usvajanje ovih zakona, jer znaju da se ovim zakonima reguliše zaštita životne sredine u državi Srbiji. Ovom prilikom bih ih pozvao da i oni glasaju za ove zakonske projekte, a u cilju zaštite interesa građana Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Stankoviću. Sa spiska prijavljenih poslanika za načelni pretres po ovim tačkama javila se još gospođa Marina Raguš.

Pretpostavljam, gospođo Đukić-Dejanović, da je meni ostalo još 68 minuta. Da li je tako? Izvinite, nisam vas čula.
(Predsednik: Šezdeset osam minuta i imate devet minuta kao predstavnik poslaničke grupe, niste još iskoristili, dakle, 77 minuta ukupno. Izvolite.)
Dakle, s obzirom na moje zdravstveno stanje, mnogo bi mi lakše bilo da, recimo, sedim, ali iz pijeteta prema svima vama, a i uz razumevanje ukoliko dođe do eventualnih podrhtavanja u glasu, stajaću ovih 68 minuta.
Rizikujem, naravno, da uvek naljutim ministre, ali mišljenja sam da su ovo, na kraju, napori da se otvori javna diskusija pred očima srpske javnosti. Ja sam politikolog, dakle nisam ekspert iz oblasti ekoloških nauka, ali politika jeste moja kuća. Gospodin ministar je, nadam se da ne grešim, čini mi se, ortoped i takođe nije ekspert iz oblasti ekoloških nauka. Ali, i gospodin ministar i ja se zapravo oslanjamo na radove raznih eksperata iz oblasti ekološke nauke. Tako ću ja ovde zapravo predstaviti određene podatke, informacije i činjenice koje će se uglavnom bazirati na saznanjima eksperata koji čine srpsko naučno društvo.
Pre svega bih htela da kažem da sve moje kolege koje su se pripremile za današnje izlaganje u vremenu predviđenom za poslaničku grupu SRS nisu, iz dobro poznatih razloga, u mogućnosti da to obrazlažu, ali ću se ja potruditi da ih na dostojan način predstavim.
Dakle, po izlaganju gospodina ministra, koji se uglavnom oslonio na ono što sam ja rekla i konstatovao da su to neistine, javila se gospođa Elena Božić-Talijan, koja je takođe pripremila svoje izlaganje za današnji dan, i rekla sledeće. Dakle, ministar je rekao da se nuklearni otpad privremeno skladišti u Vinči, tu se skladišti već 60 godina, a kada je u pitanju trajno skladištenje, on se vraća u zemlje iz kojih je došao.
Dakle, prema rečima gospođe Elene Božić-Talijan, ministar je pokazao apsolutno neznanje iz oblasti za koju bi trebalo da bude kompetentan.
Prvo, tačno je da se u Vinči decenijama skladišti otpad iz bivše Jugoslavije, i to medicinski, industrijski otpad, radioaktivni, gromobrani itd.
Što se tiče trajnog skladištenja, tvrdnja ministra da se sav otpad vraća u zemlje porekla ukazuje na apsolutno neznanje ministra. Ako je tako kako ministar kaže, zašto je zakonom o jonizujućem zračenju predviđeno da se za deset godina izgradi trajno skladište u zemlji? Inače, prema zakonu iz 1996. godine, trajno skladište je trebalo da se izgradi do 2000. godine.
Citirala sam Aleksandra Perića, kaže gospođa Božić-Talijan, koji je upravo o tome govorio, o tim lokacijama za trajno skladištenje.
Ona mapa koju sam predstavila jutros upravo je bila simbol kako može, na osnovu reči gospodina Aleksandra Perića, da izgleda Srbija, a ne kako ste vi pogrešno protumačili kartu koja vam je bila predočena. Ja sam to pokušala da kažem gospodinu ministru, da očigledno nije pažljivo pratio moje izlaganje; rekao je da je reč o 25 lokacija, dok sam ja navela 16 mogućih lokacija. Zapravo, moje izlaganje se zasnivalo na rečima, odnosno na izjavi gospodina Aleksandra Perića.
Dakle, samo se visokoradioaktivni otpad koji potiče od neiskorišćenog reaktorskog goriva i koji ima u sebi plutonijuma, to je otpad koji je nastao samo u Vinči, vraća u zemlje porekla. To nije obavezno, već samo pod uslovom da platimo ogromnu cenu.
Ako ste kvalifikovani, kao aktuelni ministar, onda ćete platiti, vrlo verovatno, trostruku cenu.
Ostali otpad, koji nastaje usled medicinske, industrijske, naučne upotrebe, skladišti se u zemlji, kao i zemlja kontaminirana osiromašenim uranijumom, kao i municija sa osiromašenim uranijumom koja je nađena, a nađeno je manje od 0,5%. Da li to ministar i Vlada planiraju da isporuče ovu kontaminiranu zemlju pred Belu kuću u Vašingtonu, pita gospođa Elena Božić-Talijan. Ako je tako, zašto se onda zemlja kontaminirana osiromašenim uranijumom dovozi u Beograd, odnosno u Vinču?
Zašto je gospođa Elena Božić-Talijan reagovala na jutrošnju reakciju gospodina ministra, imaćete priliku upravo da čujete. Dakle, suštinski problem predstavlja činjenica da ovaj set ekoloških zakona neće moći da se primenjuje i da je to samo mrtvo slovo na papiru. Srpsku radikalnu stranku, pre svega, zanimaju suštinski efekti. Da su se poštovali postojeći zakoni, ne bi moglo da dođe do ekološke katastrofe, recimo, koju je izazvalo slovenačko preduzeće "Zvezda Helios" u Gornjem Milanovcu tako što je dovelo do trovanja šumadijskih sela kancerogenim materijama.
Ovi zakoni se, po svemu sudeći, samo formalno usvajaju zbog EU, to i ministar Dulić kaže. Ti zakoni su glavni element procesa evropskih integracija, što nas čeka u ovoj godini. Ističe da oko 30% naših obaveza iz procesa pridruživanja predstavljaju zakoni i norme iz oblasti životne sredine.
Pokrenuta je, takođe, akcija da očistimo Srbiju. Evo kako ministar Dulić objašnjava cilj ove akcije: "Želimo da ukažemo da nije kulturno, nije civilizovano, nije patriotski baciti đubre preko balkona na zemlju ili izbaciti plastičnu flašu iz kola ili baciti frižider ili starog fiću u reku, jer to predstavlja akt neprijateljstva prema prirodi i prema budućnosti naše dece". Lepo je to ministar rekao i potpuno se slažem sa njim, ali ovo prevaspitavanje građana Srbije zvuči licemerno kada se postavi pred sledeće činjenice.
Moje pitanje glasi – kako bi ministar okvalifikovao NATO agresiju na našu zemlju u kojoj je korišćena zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom? Kakav je to monstruozan, necivilizovan akt, kojim je trajno zatrovana naša životna sredina osiromašenim uranijumom i ugrožen život stanovnika?
Broj umrlih i obolelih od posledica izazvanih osiromašenim uranijumom nije još tačno utvrđen, a verovatno nikada neće ni biti, jer to treba sakriti od javnosti. U naučnom radu koji je radila grupa naučnika Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović" u Beogradu navodi se podatak da se u Vranju za deset godina 12 puta uvećao broj obolelih od kancera. U narednoj deceniji se zbog posledica NATO bombardovanja očekuje dalji porast kancera kod odraslih i genetskih deformacija kod novorođene dece.
U periodu od 27. oktobra do 5. novembra 2001. godine eksperti Programa UN za životnu sredinu i jugoslovenski eksperti obavili su misiju za procenu ugroženosti životne sredine na lokalitetima na jugu Srbije i u Crnoj Gori. U ovoj misiji korišćena je i oprema za uzorkovanje vazduha. Zapanjujuća je činjenica da su nakon 2,5 godine detektovane radioaktivne čestice u vazduhu! To znači da se radioaktivne čestice još uvek prenose na velike daljine putem vazduha, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništva. Krajem 2003. godine isti program UN je obavio misiju procene ugroženosti životne sredine u BiH na nekim lokalitetima gde je 1995. godine korišćena municija sa osiromašenim uranijumom. Takođe su i ovde detektovane radioaktivne čestice u vazduhu, i to punih osam godina nakon bombardovanja!
Imajući u vidu da je vek poluraspada osiromašenog uranijuma i uranijumovih oksida veoma dug, skoro večan za naš prosečan životni vek i generacija posle nas, može se konstatovati da se radi o trajnom čestičnom radioaktivnom i čestičnom zagađenju koje se ne može prirodno neutralisati, piše u pomenutom naučnom radu.
Ministar Dulić je veoma strog, to sam ja na svojoj koži osetila danas, kada kvalifikuje bacanje plastičnih flaša iz auta, i to je u redu. Ali, zar ne mislite da je skandalozno da država Međunarodnom sudu pravde još nije podnela tužbu za ovaj zločin? Upotreba municije sa osiromašenim uranijumom, prema međunarodnim propisima u ovoj oblasti, može da se kvalifikuje kao ratni zločin.
Želim da ukažem na veoma složenu situaciju u vezi sa Institutom za nuklearne nauke Vinča, jer se mnoge stvari, očigledno, vrlo tendenciozno skrivaju od očiju javnosti. Vinča je najstariji i najveći naučni institut, sa tradicijom dugom 60 godina. Jedino u ovom institutu su stručnjaci koji se razumeju u probleme i opasnosti koje rad sa nuklearnim materijalom može da donese. Ovaj institut je jedina domaća kompetentna zaštita od eventualne zloupotrebe i nehata pri upotrebi ove vrste materijala, a oni se koriste u medicini, industriji; koristili su se i u NATO agresiji.
Počeću od skandalozne odluke kadrova Demokratske stranke u Vladi Republike Srbije, na čelu sa gospodinom Đelićem, i rukovodstva Instituta da se u Vinči, usred Beograda, izgradi nuklearna ekološka bomba. O ovom problemu su govorili stručnjaci iz Vinče, kao što je doktor Filip Vukajlović. Doktor Filip Vukajlović, potvrđeni naučni radnik, takođe je član Saveta za nauku i tehniku SRS. Dakle, o svemu onome na šta je dr Filip Vukajlović skretao pažnju u javnosti je bilo vrlo malo reči.
O čemu se radi? Ministarstvo za nauku i ministar Đelić bukvalno prisiljavaju Institut Vinča da podigne kredit od 25 miliona dolara za završavanje nekakvog državnog projekta pod nazivom „Vind“. Šta predstavlja projekat „Vind“? Deo onoga što ovaj projekat podrazumeva, jer se ostalo drži u tajnosti, jeste uklanjanje istrošenog reaktorskog goriva i dekomisija, odnosno rasturanje reaktora. Inače, o dekomisiji reaktora se govori već nekoliko godina.
Vlada planira da rasturi i da iseče reaktor, koji predstavlja jedinstvenu mašinu, a njegova vrednost, prema procenama stručnjaka, iznosi oko 100 miliona dolara. Za ovaj reaktor je kupljena sva oprema i stručnjaci ističu da on može da se revitalizuje i pusti u pogon. On je od neprocenjive vrednosti jer omogućava istraživanje u domenu visokih nuklearnih tehnologija.
Međutim, pošto zbog loše ekonomske situacije sada nema mogućnosti za revitalizaciju i puštanje u pogon reaktora, stručnjaci ističu da reaktor nikako ne treba seći, jer se on može konzervirati. To su, primera radi, uradili Holanđani. Rasturanjem reaktora, sečenjem pravi se dodatni nuklearni otpad. Dakle, kada isečete reaktor dobili ste nuklearni otpad koji onda morate da skladištite negde. Sve će se to skladištiti usred Beograda.
U Institutu Vinča je započeta gradnja prave nuklearne ekološke bombe, dakle, najvećeg hangara (hangara tri) za smeštaj radioaktivnog otpada. Ovaj novi hangar se gradi da bi se tu, navodno, smestio otpad iz druga dva metalna hangara, koja su u vrlo lošem stanju. Hangar jedan je u posebno lošem stanju. U ova dva hangara uskladišten je radioaktivni otpad koji je nastao u toku rada Instituta Vinča, kao i iz drugih delova bivše Jugoslavije. Dakle, reč je o medicinskom, industrijskom otpadu, radioaktivnim gromobranima.
U hangaru tri treba da se uskladišti nuklearni otpad od dekomisije reaktora. Dakle, ovo je zvanična informacija iz Instituta Vinča. Kada je u pitanju realizacija ovog posla, dekomisija reaktora i prepakivanje istrošenog nuklearnog goriva, to je veoma opasno. Mi nemamo stručne ljude koji će da rade sa radioaktivnim materijalom. Ko će to da prenosi?
Odluka da se nuklearni otpad skladišti u Beogradu, pod bilo kojim uslovima, jeste neodgovorna, suluda i, iznad svega, opasna. Nikada ne može da se predvidi šta sve može da se desi. Čak bi i mala nepažnja mogla da izazove pravu katastrofu.
Za kompletan posao rasturanja ili dekomisije reaktora, prema proceni Vlade, potrebno je 57.000.000 dolara. Međutim, procene stručnjaka pokazuju da dekomisiju nije moguće završiti bez 80.000.000 - 100.000.000 dolara.
Još jedan neverovatan podatak: prema priznanju Ministarstva, rukovodstvo Instituta Vinča i projekta „Vind“ je već potrošilo 10.000.000 evra na papirne projekte, a bukvalno ništa konkretno nije urađeno. Gde su otišle te pare i u čije džepove? Sada ponovo ekipa okupljena oko tog projekta pokušava nešto da uradi i opet su potrebne pare. Ovim projektom upravljaju uglavnom kadrovi Demokratske stranke. I u Vladi i u rukovodstvu Vinče su njihovi kadrovi.
Naučno veće i Upravni odbor Vinče su se oštro suprotstavili podizanju kredita od 25.000.000 dolara, uprkos mnogim oštrim pretnjama iz Ministarstva nauke, uključujući i ministra Đelića lično, jer je potpuno jasno da hoće da nateraju Vinču da uzima kredit koji kroz koju godinu Vinča ne bi mogla da plati.
Postavlja se pitanje zašto se vrši toliki pritisak da se sprovede dekomisija, rasturanje reaktora i pravljenje dodatnog nuklearnog otpada, kada je u našem interesu da sačuvamo reaktor? I, ako sada nema mogućnosti da se reaktor revitalizuje i pusti u pogon, onda je mnogo jednostavnije i daleko isplativije da se konzervira.
Od predstavnika Vlade se moglo čuti da se država, navodno, obavezala na ove poslove međunarodnim ugovorima, ali niko nije video te ugovore, jer su navodno poverljivi.
Međutim, odgovor na ovo pitanje, kao i na sva pitanja koja su u vezi sa sistematskim uništavanjem Vinče koje se sprovodi od 2000. godine, jeste da je cilj da se našim stručnjacima onemogući rad i postizanje značajnih rezultata u oblasti visokih nuklearnih tehnologija.
Monopol u oblasti visokih nuklearnih tehnologija hoće Amerika i američka administracija ne dozvoljava pokretanje reaktora. Oni žele da unište svaku mogućnost da se to ikada u budućnosti desi i zato ne dozvoljavaju ni da se reaktor konzervira. Uništavaju Vinču da bismo kasnije morali njima da plaćamo za sve projekte i dostignuća u ovoj oblasti. To je naše političke uverenje i mi tako razumemo i shvatamo odluke koje srpska vlast donosi po ovom pitanju.
Pritisci su počeli još 2001. godine, kada je Vinču posećivao Montgomeri, tadašnji američki ambasador. Toga se, gospodine ministre, pretpostavljam, sećate.
Podsetiću vas i kako je započeo taj proces tzv. saniranja nuklearnog problema u Vinči. Godine 2002. obogaćeno gorivo, neistrošeno reaktorsko gorivo, koje je potpuno bezopasno, vraćeno je u Rusiju. To gorivo je osamdesetih godina kupljeno od Rusa i po međunarodnim ugovorima vraća se tamo odakle je kupljeno. Sa tim gorivom reaktor u Vinči je mogao da radi i da služi nauci narednih 20 godina. Vrednost ovog goriva je preko 100.000.000 dolara. Na iznošenju goriva insistirala je opet američka administracija, kako bi se onemogućilo pokretanje reaktora.
Na pogubnost ovakvog poteza upozoravalo je tada i naučno veće fizike u otvorenom pismu, čiji su potpisnici dr Filip Vukajlović i dr Dragomir Davidović. U pismu se ističe da to sveže nuklearno gorivo predstavlja još jednu vrednu stvar u domenu nuklearnih tehnologija koja nam je preostala i njegovim otuđenjem put ka tim tehnologijama u budućnosti bio bi nam trajno zatvoren. Celokupni dosadašnji trud i požrtvovani rad bio bi upropašten. Ostalo bi nam samo da se bakćemo oko nuklearnog otpada, pa i to samo na krajnje primitivnom nivou, jer odnošenje svežeg goriva ne uključuje odnošenje nuklearnog otpada.
Potpisnici su upozorili da otuđenje ovog vrednog svežeg goriva mora da se uslovi istovremenim iznošenjem iz zemlje isluženog goriva. Međutim, sveže gorivo je dato ni za šta. Nije napravljen dogovor da se iznošenje ovog goriva iz zemlje uslovi odnošenjem istrošenog reaktorskog visokoradioaktivnog goriva. Američka administracija bila je spremna da pristane na to, ali tadašnja vlast je prihvatila prazna obećanja.
Za taj problem obećana je, navodno, pomoć od šest miliona dolara nevladine organizacije NTA koja je u vlasništvu Donalda Trampa. Da li je u pitanju čista neodgovornost vlasti ili su se neki tu dobro oparili, to je pitanje. Biće da je pre ovo drugo.
Tada je, po nalogu Amerikanaca, Đinđić naredio da se sprovede ova suluda akcija. Tadašnji direktor Instituta bio je Krunoslav Subotić, a ministar za nauku gospodin Domazet. Sveže bezopasno nuklearno gorivo u vrednosti od 100.000.000 dolara je izneseno, a ostalo je đubre, odnosno samo nuklearni otpad.
Sada je pokrenut projekat prema kome bi isluženo gorivo trebalo da se prepakuje i transportuje u Rusiju do 2010. godine, ali sada će to mnogo da nas košta, niko ne zna koliko, a i Ukrajina se protivi da gorivo ide preko njene teritorije.
Ovde više ne sme da bude nikakvih tajni. Javnosti moraju, prema članu 74. Ustava Srbije, da budu dostupni svi podaci.
Stručnjaci u Vinči ističu da je u Srbiji uvek postojao relativno moćan nuklearni lobi koji zastupa interese Amerikanaca. Cilj je da se ovde jednog dana izgradi atomska centrala za proizvodnju struje. Trenutno se raščišćava teren za to, rastura se Vinča i pravi skladište nuklearnog otpada.
Još jedan skandalozan podatak jeste da se radioaktivni otpad koji je NATO tokom agresije bacio širom Srbije u vidu osiromašenog uranijuma doprema i skladišti u Beogradu! Već deset godina se sa lokacija na jugu Srbije kontaminirana zemlja sa osiromašenim uranijumom dovozi i skladišti u Vinči. Dakle, radioaktivni otpad se smešta u glavni grad gde bi, ukoliko dođe do nečeg nepredviđenog, šteta bila najveća. Nas interesuje čije je to suluda ideja.
Radioaktivni otpad koji potiče od čišćenja lokacija uskladišten je u hangaru dva i uključuje kontaminiranu zemlju sakupljenu sa tri lokacije na jugu Srbije, koja je upakovana u 50 metalnih buradi po 200 kilograma, i otpadnu municiju sa osiromašenim uranijumom upakovanu u metalne kutije. Ovo su takođe zvanični podaci iz Vinče.
To je kao da imate deset tona zagađene zemlje nasred Terazija. Beograd ima najveći nuklearni otpad, ali paradoksalno, gradska uprava grada Beograda nema zakonom utvrđene nadležnosti u pogledu nuklearne sigurnosti, odnosno upravljanja i postupanja sa nuklearnim otpadom.
Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja predviđeno je da se za deset godina izgradi mesto trajnog odlaganja nuklearnog otpada, međutim, niko ne zna gde. Imamo izjavu iz aprila 2008. godine tadašnjeg savetnika predsednika Privredne komore Srbije za ekologiju gospodina Aleksandra Perića, o kome sam vam jutros pričala i ne bih da se ponavljam.
Dakle, ono što jeste suština postavljanja ovog problema za početak ovog izlaganja jeste da javnost u Srbiji mora da zna, ima pravo na to, a srpska vlast mora da obezbedi kvalitetne i pravovremene informacije.
Ono što je takođe vrlo važno, a odnosi se na period 78-dnevnog bombardovanja Srbije, poznatijeg kao akcija "Milosrdni anđeo", biće takođe informacija koju ću vam predstaviti i na koju ćete, verujem, reagovati u vašem oprobanom stilu, ali pre toga bih možda priču na tu temu počela izlaganjem predsednika vaše stranke, predsednika države, 23. marta ove godine, na 6097. sastanku Saveta bezbednosti. Dakle, to bi trebalo da bude uvod u ono što pokušavamo da otvorimo ovoga jutra i što ćemo otvoriti ovih dana i na kraju dokazati da smo u pravu.
Evo šta je gospodin Tadić tada rekao: "Sutra, 24. marta, biće desetogodišnjica od početka NATO bombardovanja moje zemlje. Želeo bih da vas podsetim da je taj tragični događaj koji je trajao punih 78 dana bio preduzet bez odluke ovoga tela. Tokom tromesečnog perioda, u kojem su stradali gradovi i sela, bili bombardovani svaki dan, dve i po hiljade civila je poginulo, uključujući 89 dece, i 12.500 ljudi je bilo povređeno".
Međutim, broj žrtava, gospodine ministre, prema rečima predsednika vaše stranke i predsednika srpske države, ne uključuje one koji su stradali posledično tako što su dobili najteža oboljenja, kao što je leukemija. Takođe, dalje gospodin Tadić kaže: "Mi smo bili kolektivno optuženi, a onda kolektivno bombardovani, jer se, kako se tada tvrdilo, desilo progonstvo 800.000 etničkih Albanaca sa Kosova i Metohije. Rezultat tog tragičnog rata je da je zapravo krajnji saldo prognanih 200.000 etničkih Srba sa teritorije Kosova i Metohije."
Sa namerom sam krenula sa rečima gospodina Tadića da bih izbegla onaj argument – vi stalno govorite niste u pravu, mi evo radimo i to se zapravo nije desilo. Mi ćemo danas pokušati da pokažemo direktnu vezu između bombardovanja osiromašenim uranijumom i povećanja kancerogenih oboljenja u Republici Srbiji, od kojih je zaista veliki broj ljudi, nažalost, preminuo. Ono što je takođe vrlo značajno za dalje izlaganje, ono o čemu javnost Srbije apsolutno ništa ne zna, jeste i govor gospodina Čurkina, koji je inače ambasador Ruske Federacije pri Savetu bezbednosti i koji je reagovao na jedini pravi način.
Dakle, posle lekcije koju je gospodin Tadić dobio od ambasadora Velike Britanije i SAD, da je reč ne o humanitarnoj katastrofi, ne o odgovornosti za gađanje osiromašenim uranijumom, već o zaštiti stanovništva tako što se 78 dana gađalo neko civilno stanovništvo municijom sa osiromašenim uranijumom, gospodin Čurkin je rekao sledeće: "Današnji sastanak se nekako podudara sa brojnim tragičnim godišnjicama u kosovskoj istoriji. Prvo, što je najvažnije, jeste početak NATO agresije na Jugoslaviju koja je preduzeta bez odluke Saveta bezbednosti.
Naš britanski kolega je dao vrlo detaljnu prezentaciju hronologije događaja, ali naravno, kako to inače britanski kolega ume, bio je vrlo selektivan.
Primera radi, nije bilo reči o terorističkim aktivnostima tzv. kosovske oslobodilačke armije koja je sprovodila svoje terorističke aktivnosti tokom deset godina i koje su dovele do tragičnih događaja marta 1999. godine. Tokom 78-dnevne kampanje bombardovanja, ko je stradao? Uglavnom su civilni objekti bili uništeni, dakle, fabrike, mostovi, infrastruktura. Beogradska televizijska stanica bila je bombardovana samo zbog toga, dame i gospodo, što je predstavljala drugačiju sliku. A ono što zaista ne bi trebalo da se prenebregne jeste potpuni saldo žrtava na teritoriji Kosova i Metohije."
Pošto će stenogrami ovog zasedanja Saveta bezbednosti biti tema mojih izlaganja u narednim danima, sada bih zaista obratila pažnju na informaciju koja je vrlo značajna. Ovu informaciju takođe poseduje nekadašnje Savezno ministarstvo inostranih poslova, tako da, gospodine ministre, možete da konsultujete i njih i da se uverite u verodostojnost ove informacije, a onda i da vidite ko su potpisnici ovog rada na terenu. Ova informacija prvi put će poslužiti srpskog javnosti da se uveri šta se zapravo dešavalo tokom 78 dana bombardovanja.
Dakle, vazduhoplovne snage NATO-a su prilikom agresije na SRJ upotrebljavale municiju sa osiromašenim uranijumom 238 iz avionskih topova 30 mm, tipa A-10 A. Ovi avioni su ušli u formacije koje su bombardovale objekte na teritoriji SRJ 30. marta 1999. godine bombardovanjem šireg rejona Prizrena. Kasnije su više puta bili u formacijama koje su bombardovale objekte u zoni južno od 44. paralele.
Dokazi da je NATO u agresiji na SRJ upotrebljavao municiju sa osiromašenim uranijumom 238 su primerci i ostaci municije 30 mm API PGU 14/B, pronađeni u rejonima po kojima je NATO agresor dejstvovao avionima tipa A-10 A. Kontaminacija zemljišta uranom 238 utvrđena je na lokacijama koje su u toku agresije bombardovali NATO avioni A-10 A. Takođe, zvanična izjava generalnog sekretara i drugih zvaničnika NATO-a o količini i lokacijama upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom tokom agresije na SRJ.
U toku NATO agresije vršeno je radiološko i hemijsko izviđanje rejona dejstava aviona A-10 A. Detaljnim izviđanjem i uklanjanjem ostataka municije od osiromašenog uranijuma po završetku NATO agresije prikupljeni su dokazi da je na teritoriji SRJ južno od 44. paralele, dakle, van teritorije Kosova i Metohije, na osam lokacija NATO agresor upotrebljavao ovu vrstu municije. Od tih lokacija, sedam je na teritoriji Republike Srbije, jedna na teritoriji Republike Crne Gore.
Gospodine ministre, to su sledeće lokacije: Pljačkovica - severno od Vranja, Borovac - južno od Bujanovca (dve lokacije), Čerenovac - jugozapadno od Bujanovca (dve lokacije), Bratoselce - severoistočno od Preševa i Reljan - istočno od Preševa. U Republici Crnoj Gori rejon tvrđave Arza, na poluostrvu Luštica.
U izviđenim rejonima su sa površine zemlje pokupljeni i u odlagalište radioaktivnog otpada deponovani ostaci municije sa osiromašenim uranijumom 238. Sa lica mesta uzeti su uzorci zemljišta, a celokupan materijal je, pored izvršenih merenja na licu mesta, analiziran u Institutu za nuklearne nauke Vinča, Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika u Nišu i na VMA. Rezultati analize pojedinih uzoraka pokazuju da su isti sa vrlo izraženom kontaminacijom, u kojima se specifična aktivnost uvećava i do 350 puta.
Nakon prikupljanja i rezultata analiza od Instituta za nuklearne nauke Vinča i Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika u Nišu, izdvojeno je pet rejona radioaktivne kontaminacije čija je sanacija bila neophodna. To su rejoni sa sledećim karakteristikama: Borovac - dva, južno od Bujanovca oko 10 km, dejstvovano je 26. maja 1999. godine; Bratoselce - severoistočno od Preševa oko 10 km, dejstvovano je 27. maja 1999. godine; u uzorcima zemlje konstatovana je kontaminacija osiromašenim uranijumom 238 i aktivnost od 9 do 116 puta veća od dozvoljene. Sledeći rejon je Reljan, istočno od Preševa oko 10 km, dejstvovano je 28. maja 1999. godine, utvrđeno je prisustvo radioaktivne kontaminacije osiromašenim uranijumom 238 na dve mikrolokacije; Pljačkovica - severno od Vranja oko četiri kilometra, dejstvovano je 29. maja 1999. godine, uzorci zemlje pokazuju veoma visok sadržaj osiromašenog uranijuma 238 i aktivnost od 230 do 1100 puta veću od dozvoljene; tvrđava Arza na poluostrvu Luštica - dejstvovano je 30. maja 1999. godine, analizom uzoraka utvrđena je kontaminacija osiromašenim uranijumom 238 od sedam do 350 puta veća od dozvoljene. Takođe je u uzorcima zemlje sa ostalih lokacija konstatovana kontaminacija osiromašenim uranijumom 238.
Količinu osiromašenog uranijuma kojom su kontaminirane pomenute lokacije teško je precizno utvrditi. Na osnovu izveštaja jedinica i komandi Vojske Jugoslavije sačinjenih u toku NATO agresije, rezultata izviđanja rejona nakon završene agresije i poznatih podataka o ovoj vrsti municije i načinu njene upotrebe, može se oceniti da su NATO snage po navedenim lokacijama ispalile od 3.000 do 5.000 zrna sa osiromašenim uranijumom 238, što je ekvivalentno ukupnoj količini od oko 1 - 1,5 tona osiromašenog uranijuma 238, kontaminanta na ovim lokacijama.
Nakon dobijanja podataka od zvaničnika NATO-a o rejonima dejstva municijom sa osiromašenim uranijumom, Vojska Jugoslavije je pristupila radiološkom izviđanju rejona koji u prethodnom periodu nisu izviđani. Za sada je pronađen još jedan rejon sa ostacima municije u blizini Bujanovca. Sa tog mesta uzeti su uzorci i u toku je njihova analiza u Institutu Vinča.
Prema literaturnim podacima, neki krstareći projektili sadrže od 10 do 20 kg osiromašenog uranijuma 238. Obavljena su ispitivanja svih lokacija po kojima je tokom agresije dejstvovano krstarećim projektilima. Detaljnije radiološko-hemijsko izviđanje prostora Kosova i Metohije nije bilo moguće. Prema podacima Vojske Jugoslavije, u toku NATO agresije avioni NATO-a A-10 A su na ovom prostoru dejstvovali na preko 112 lokacija. Najintenzivnija dejstva su bila u rejonima: Prizren, Uroševac, Đakovica, Dečani i Đurakovac. Prema procenama NATO-a, ispaljena je oko 31.000 projektila, a prema proceni Vojske Jugoslavije oko 50.000 projektila.
Ono što se tada predlagalo jeste da se u kontaktima sa predstavnicima komande NATO snaga i drugim relevantnim faktorima insistira na dobijanju tačnih podataka o lokacijama i drugim parametrima dejstava, dakle, koordinate, broj zrna, vreme dejstava municijom sa osiromašenim uranijumom 238 na prostoru SRJ.
Na osnovu ispitivanja pronađenih ostataka projektila i obavljenih gama spektrometrijskih merenja i identifikacije prisutnih radionukleida u uzrocima materijala, pouzdano se može tvrditi da su snage NATO agresora u toku agresije na SRJ dejstvovale sa municijom obogaćenom osiromašenim uranijumom 238. Municija nosi oznaku API PGU 14/B.
Na osnovu utvrđene jačine gama doze na kontaktu sa penetratorom i vrednosti koje je propisala međunarodna Agencija za atomsku energiju iz Beča važećim osnovnim standardima za zaštitu od jonizujućih zračenja iz 1996. godine, analizirani delovi projektila se svrstavaju u radioaktivni materijal, čija je primena u miru moguća samo uz propisane mere zaštite. Drugim rečima, čitajte, gospodine ministre, zabranjeno je.
Imajući u vidu procenjene količine upotrebljene municije pri dejstvima, visoku verovatnoću samozapaljenja, kao i izmerene aktivnosti, koje su nekoliko stotina puta veće nego kod prirodnog sadržaja urana u zemljištu, može se zaključiti da primena navedene municije dovodi do kontaminacije životne sredine, sa dugoročnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo.
Uranijum je materijal velike gustine. Sagorevanjem nastaju produkti koji su radioaktivni i toksični. Pri udaru uranijumskog jezgra u čvrstu prepreku stvara se visoka temperatura i najmanje 10% od ukupne mase osiromašenog urana sagori i pređe u aerosole uranijum-oksida. Do 70% penetratora, odnosno osiromašenog urana pređe u aerosole. Ove čestice se mogu uneti u organizam udisanjem. Deponuju se godinama u plućima, bubrezima, kostima i mozgu. Kontaminiraju okolnu sredinu; zavisno od meteoroloških uslova, mogu se raznositi na različite udaljenosti, do 40 km, čime se može kontaminirati širi prostor.
Uran 238 je slabo rastvorljiv u vodi i telesnim tečnostima, dok se oksidi urana bolje rastvaraju, tako da vremenom mogu kontaminirati i podzemne vode i preko biljaka, u vidu stočne hrane, kontaminirati životinje i ljude.
Efekti dejstva ove vrste municije na živu silu i stanovništvo su fatalni, jer dolazi do kontaminacije. Usled kontaminacije nastaju toksični i radijacioni efekti koji dovode do pojave kancera. Radioaktivnost i toksičnost urana i njegovih produkata izazivaju razna oboljenja, kao što su dermatitis, bubrežna oštećenja, akutne nekrotične arterijske lezije (i tu smo, gospodine ministre, prvi put priznajem, na vašem tlu), pa i smrt. Inhalacija sitnih čestica u pluća može da dovede do pojave kancerogenih oboljenja unutrašnjih organa.
Posle veoma dugog perioda, dakle, 20 - 25 godina, nastaju kasne posledice: maligne promene, najčešće karcinom bronha, osteosarkomi, leukoze, tumori jetre. Ove posledice naše stanovništvo tek treba da oseti.
Osiromašeni uranijum je nusprodukt u pripremi goriva za nuklearne reaktore i nuklearno oružje i predstavlja vrlo opasan radioaktivni otpad. Njegovo čuvanje predstavlja veliku opasnost i problem za svaku zemlju sa razvijenom nuklearnom tehnologijom. Stepen opasnosti dobro ilustruje sledeći primer koji je u svom članku izneo Leonard Dic.
U februaru 1980. godine sudskim nalogom države Njujork prisiljeno je postrojenje za proizvodnju penetratora od osiromašenog urana da prestane sa proizvodnjom, jer su svakog meseca prevazilažene propisane granice izbačene radioaktivnosti u vazduhu. Ta vrednost je odgovarala količini od 387 grama osiromašenog urana.
Poređenja radi, samo jedan penetrator u projektilu avionskog topa 30 mm sadrži 298 grama osiromašenog urana.
Pomenuti naučnik u svom pismu biltenu atomskih naučnika postavlja pitanje – ako su vlasti države Njujork to zabranile jer su zabrinute zbog ispuštanja koja su svakog meseca ekvivalentna česticama samo jednog ili dva uranijumska projektila, zašto vlada Amerike nije zabrinuta zbog efekata desetina i desetina hiljada projektila ispaljenih u nekoliko dana rata?
Razlozi bombardovanja SRJ ne mogu se smatrati humanim, niti radi spasa albanskog stanovništva. Tokom tog bombardovanja, gospodine ministre, stradalo je i albansko stanovništvo. Posledice tog bombardovanja, gospodine ministre, u najvećem procentu i broju takođe će osetiti albansko stanovništvo, jer na tim prostorima Srba ima još u tragovima ili ih uopšte nema.
Zar to ne izaziva sumnju da snage NATO agresora, pre svega Amerike, izbacivanjem svog radioaktivnog otpada na navedenim lokacijama pokušavaju sistematski da uništavaju sledeće generacije, na prvom mestu, opet govorim, albanskog stanovništva? Osim lokalnog stanovništva, opasnosti od osiromašenog urana takođe su izloženi KFOR i Unmik, koji naravno i sada postoje samo u tragovima, ali takođe se to odnosi i na Euleks.
Amerika pokušava da upotrebu municije sa osiromašenim uranom opravda većom efikasnošću u protivoklopnoj borbi. Povećana probojnost potkalibarne municije nije ni jedini, ni glavni razlog. Ona se postiže i primenom penetratora izrađenih od tungstena ili titana. Za izradu penetratora od osiromašenog urana i upotrebu ovakve municije najznačajnije je to što se time SAD oslobađaju velikih količina opasnog radioaktivnog otpada, čije je odlaganje i čuvanje skupo.
Imajući u vidu napred navedeno, može se tvrditi da upotreba municije sa osiromašenim uranom 238 predstavlja povredu osnovnih principa međunarodnog humanitarnog prava. To proističe iz sledećeg: nanose se nepotrebna razaranja i suvišne patnje; čestice osiromašenog urana unete u organizam deluju štetno po zdravlje čoveka čitavog života; štetni efekti se iskazuju i na potomcima onih koji su bili izloženi njegovom dejstvu. Zato municija sa osiromašenim uranom treba da je zabranjeno oružje, jer se ljudima nanose nepotrebne patnje i suvišne povrede, a u primeni postižu efekti koji nisu u srazmeri sa vojnim ciljevima. Pored toga, osiromašeni uran je toksičan i radioaktivan, što takođe potvrđuje da ovakva municija treba da je zabranjeno oružje.
Pod dva, municija sa osiromašenim uranom spada u kategoriju oružja za neselektivno, masovno uništavanje, jer proizvodi dejstvo protiv lica koja nisu u ratnim sukobima. Širenje čestica osiromašenog urana se ne može kontrolisati niti sprečiti, čime je ugroženo civilno stanovništvo. Kontaminacija česticama osiromašenog urana je naročito opasna po žene i decu. U kontaktu sa ostacima projektila od strane neupućenog stanovništva, usled prisutne radioaktivnosti, promene na koži vidno se manifestuju za manje od 80 časova.
Pod tri, čestice osiromašenog urana kontaminiraju zemljište hiljadama godina. S obzirom na vreme poluraspada osiromašenog urana 238, verujte da ne želim da sračunavam sada, ali mnoge generacije naroda, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, biće izložene štetnim posledicama osiromašenog uranijuma 238. Dakle, time se prouzrokuje opsežna i dugotrajna kontaminacija prirodne okoline.
Na osnovu hemijske aktivnosti uranovih oksida u životnoj sredini sa sigurnošću se može očekivati kontaminacija životne sredine.
Ova činjenica je dobro poznata posednicima ove vrste oružja, što jasno pokazuje da je NATO korišćenjem municije sa osiromašenim uranom namerno prouzrokovao značajno, dugotrajno i opasno radioaktivno zagađenje životne sredine u našoj zemlji.
Ugrožena je teritorija i susednih zemalja, koje nisu bile u sukobu. Širenje čestica osiromašenog urana se ne može kontrolisati niti sprečiti, čime je bilo ugroženo civilno stanovništvo susednih zemalja: Albanije, Makedonije, Bugarske.
Peto, rejoni po kojima je dejstvovala NATO avijacija su nastanjeni. Savezna Republika Jugoslavija je evropska zemlja, raskrsnica puteva ka istoku. Nekontrolisanim izbacivanjem radioaktivnog otpada Sjedinjene Američke Države su, posredstvom NATO bombardera, napale i ugrozile Evropu.
Šesto, zbog prisustva radioaktivnosti svrstava se u radiološko oružje. Njegova se upotreba u ratne svrhe ne može opravdati razlozima vojne ili političke, a kamoli humanitarne prirode. Prema različitim izvorima i saznanjima, izaziva trajne posledice po stanovništvo i nakon prestanka ratnih dejstava.
Prema Rezoluciji Potkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine, primena ovog oružja za masovno i neselektivno uništavanje je u suprotnosti sa normama, gospodine ministre, međunarodnog i humanitarnog prava.
Sedmo, prema međunarodnim i našim standarima, uran 238 spada u drugu grupu radionukleida vrlo visoke radioaktivnosti i toksičnosti, pa je njegova upotreba u ovoj vrsti municije po objektima vojne i civilne infrastrukture apsolutno nehumana zbog trenutnih efekata i dugotrajne kontaminacije, koja je praktično neograničena usled dugog vremena poluraspada urana 238.
U skladu sa navedenim, tada se predlagalo da SRJ, sledeći svoje iskustvo, sledeći iskustva kako pojedinačna, tako i kolektivna mnogih od nas koji smo izgubili bliske osobe, podrži inicijativu za zabranu proizvodnje i upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom. Informacijom o realizaciji zadataka na saniranju posledica upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom 238 i predlogom aktivnosti, koja je dostavljena nadležnim republičkim i saveznim organima, a ja ću vam reći, to je akt Generalštaba Vojske Jugoslavije od 21. 12. 1999. godine, zaveden pod brojem 492/1, 492/3 od 17. 2. 2000. godine, tu su naravno predložena rešenja sanacije, dekontaminacije definisanih rejona povećane radioaktivnosti u pet faza.
Dakle, gospodine ministre, vidite da smo mi pokušali da se pripremimo za ovo izlaganje najbolje što smo mogli.
Ova informacija bi trebalo, a u kontekstu uvodnog izlaganja predsednika vaše stranke, da koristi vama kao argument, jer ćemo mi zahtevati tokom ovog zasedanja da država Srbija utuži NATO alijansu za humanitarnu katastrofu koju je počinila na teritoriji celokupne Srbije.
Tokom ovog zasedanja ćemo takođe vršiti pritisak i upoznavati srpsku javnost, jer to jedino možemo kao opozicija, da država Srbija zaštiti sve one koji su oboleli i oda počast onima koji su preminuli.
Mi takođe znamo da na VMA postoji informacija da je 600 pripadnika Vojske Jugoslavije u periodu od 2002. do 2003. godine bilo podvrgnuto ispitivanjima samo krvne slike da bi se utvrdile posledice dejstava osiromašenim uranijumom 238 u delovima gde su oni bili locirani. Projekat je naglo prekinut, jer su podaci 2002. i 2003. godine, gospodine ministre, a humanista bi trebalo da budete, bili katastrofalni.
Takođe, Ministarstvo odbrane, VMA nije htela da da invalidsku penziju onima koji su zaista branili od šiptarskih terorista ovu zemlju, samo zato što nisu hteli dokaz da je NATO alijansa zdravstveno, moralno, civilno napravila najveću katastrofu i najbrutalniji zločin tokom 78 dana. Zašto? Da se Srbi ne bi dosetili da dobiju odštetu.
Kome će ta odšteta, gospodine ministre, da posluži? Onima koji ostaju posle ljudi koji su bili direktno izloženi tim udarima. Po svemu sudeći, ono što će u Srbiji ostati treba sada da radi i da zaradi novce i sredstva da se leči, sa vrlo neizvesnim krajem.
Moj kolega, koji se kao član Odbora za zaštitu životne sredine potrudio, naveo je vrlo frapantne podatke, što se tiče povećanja, odnosno odnosa oboljenja od karcinoma sa kraja 1990. i kraja 2008. godine. Kod malignih oboljenja je taj odnos 173 prema 672; predmaligne bolesti - 201 prema 7.733, dece sa malformacijama - 66 prema 339; perinatalni mortalitet - 50 prema 367. Da ne govorim o velikom procentu pojave steriliteta kod mladih bračnih parova, da ne govorim o posledici kao što je balkanski sindrom. O svemu tome, gospodine ministre, imaćete prilike da čujete u raspravi u pojedinostima.
Nadam se da tokom ovog izlaganja nisam ničim povredila vašu funkciju ili, ne dao Bog, vašu ličnost, pokušala sam samo da iznesem informacije koje su vam, ukoliko imate interesovanje, i koje će vam biti dostupne.
Ono što mi je zaista bilo najvažnije, ovim je zaista odata počast svima onima koji su pali tokom kampanje zvane "Milosrdni anđeo". Ovim je, takođe, srpskoj javnosti skrenuta pažnja šta to srpska vlast prećutkuje i kakvo je pravo lice američke, britanske, nemačke i briselske administracije.
Međutim, takođe svim tim administracijama, čak i u ime svih vas, za koje znam da ste potpuno u skladu sa svim humanitarnim i humanim načelima, treba reći – eksperiment vam je propao, pacijenti, kao što vidite, i dalje žive i uvek će postojati, makar i ovaj poslednji radikal, neko ko će sa govornice Skupštine Srbije američkom, britanskom i svim drugim ambasadorima koji su učestvovali u ubijanju Srba da u oči kaže najsuroviju istinu o zločinu koji se desio na teritoriji Evrope zato što je jedna država odlučila da se obračuna sa terorizmom, da bi nekoliko godina kasnije George W. Bush pokrenuo svetsku kampanju protiv terorizma. Pazite dvostruke standarde.
Dakle, građani Srbije, bez obzira na nacionalnu, versku, kulturnu ili bilo kakvu drugu pripadnost, ovako izgleda život u Srbiji. Ono što Srpska radikalna stranka (danas sam pokušala dostojno da predstavim tih 1.220.000 glasova koje smo dobili maja prošle godine i 78 mandata i one poslanike koji su udaljeni sa ovog redovnog zasedanja) garantuje jeste da ćemo mi istrajati na pripremi tužbe protiv svih onih koji su se udružili u zločinu nad SRJ i njenim stanovništvom.
Takođe, mislimo, gospodine ministre, da vama konkretno pomognemo, kao i srpskoj vladi, sa određenim informacijama i našim saznanjima koja imamo na osnovu rada u okviru predmeta dr Vojislava Šešelja, a i nekih drugih timova odbrane, da združeno odgovorite zločincima koji su od nas napravili zločinačku naciju, a sebe pokušavaju da amnestiraju. Ono što je potpuno neprihvatljivo i na čemu ćemo mi istrajavati jeste da u Srbiji samo mi pričamo o tome, da se srpski mediji vrlo malo ili u tragovima bave onim što jeste nezapamćeni zločin modernog veka, a mi ćemo iskoristiti, pogotovo u raspravi u pojedinostima, takođe strane izvore.
Pošto vidim da je ovo tek 55. minut, znači da imam, otprilike, još 13 minuta, koje ću vrlo rado da iskoristim pozivajući se na određene izvore koji samo potvrđuju ovo o čemu sam pričala i koji takođe ukazuju da srpskoj vladi treba pomoći da konačno stane u zaštitu nacionalnih interesa države Srbije.
Gospodin Boris Aleksić je takođe pripremio određeno izlaganje, nažalost, nije u mogućnosti trenutno da ga izloži, pa ću pokušati ja. On postavlja pitanje odgovornima iz Vlade Srbije – da li je osiromašeni uranijum jedini izvor trovanja građana Srbije? Znate da je NATO pakt, o tome smo vrlo detaljno govorili, zatrovao našu zemlju osiromašenim uranijumom 1999. godine.
Gospodine Aleksić kaže: "Kada su vlasti u Vašingtonu prvi put testirale municiju sa osiromašenim uranijumom na tlu SAD, zaključile su da bi dekontaminacija tog područja koštala skoro osam milijardi dolara. Tada su to zemljište proglasili zonom nacionalnog žrtvovanja.
Međutim, stručnjaci u Srbiji su već odavno izumeli sredstvo na bazi vulkanskog minerala zeolita, koji uspešno apsorbuje do 80% osiromašenog uranijuma. Šta se desilo? Napravljeni su planovi da se zeolit baci na kontaminirana područja na jugu centralne Srbije i da se naši građani i priroda spasu od smrtonosnog zračenja. Međutim, Vlada Srbije nije odobrila sredstva za taj poduhvat, životno važan za naše građane.
Ovom prilikom vas", kaže gospodin Aleksić, "podsećam da zeolit pripremljen po određenoj proceduri može da se koristi u vidu, na primer, kapsula i u ljudskoj ishrani."
Dakle, zbog čega naša država nema strategiju zaštite stanovništva od posledica trovanja osiromašenim uranijumom, kojim je NATO pakt kontaminirao našu zemlju? Zbog čega se ne koriste sredstva koja su izumeli srpski stručnjaci na bazi zeolita koji uspešno apsorbuje do 80% osiromašenog uranijuma?
Dame i gospodo, svi znamo da se kulminacija oboljenja i štetnih posledica po zdravlje ljudi očekuje 10, odnosno 25 godina nakon agresije.
Koleginica koja takođe nije bila u prilici da za ovom govornicom govori o ovako važnoj temi, i zaista treba da se zahvalimo stručnjacima iz Ministarstva za zaštitu životne sredine i gospodinu ministru, jeste i dr Dušanka Plećević, ona dolazi iz Bora. Bor je sredina koja je postala potpuno neprihvatljiva za svakodnevni život. Dakle, dr Plećević kaže: "Svima je dobro poznato da je Bor jedan od najzagađenijih gradova u Srbiji, da je ekološka crna rupa na geografskoj karti Srbije. U 106-godišnjem rudarenju promenjen je prvobitan reljef tog područja; planina jalovišta i mrtva Borska reka, koja je postala otvoreni kolektor, nov su pejzaž, koji ne ostavlja ravnodušnim ne samo stanovnike Bora i okoline, već i sve ljude koji dolaze u taj kraj. Naravno, rudarenje je donelo i bolji standard generacijama rudara i njihovim porodicama, kao i samoj opštini.
Ono što je bila karakteristika u poslednjih 50 godina – udarničko, besomučno iskopavanje rude, bez odgovarajućeg plana u oblasti zaštite zemlje, vazduha i vode, dovelo je do nepodnošljive situacije da se u vazduhu najmanje jednom, a često i više puta u toku dana iz dimnjaka topionice i elektrolize bakra emituje ceo periodni sistem elemenata, ali više stotina puta iznad dozvoljene vrednosti. Najviše se ispuštaju sumpor-dioksid i oksidi teških metala žive, olova, cinka, germanijuma, cezijuma, arsen, razne kancerogene materije, ko zna šta sve još. Ako znamo da se u prirodi neprekidno odvija ciklus kruženja gasova, vode i svega ostalog, možemo pretpostaviti stepen zagađenja za protekli vek eksploatacije.
Ko je makar jednom bio u Boru, doživeo je bliski susret sa tim gasovima u vidu pečenja u očima, metalnim ukusom u ustima, gušenjem i kašljem zbog sumporne kiseline koja nastaje kada sumpor-dioksid dođe u dodir sa suzama i znojem. O povećanju oboljenja smrtnosti od najtežih bolesti da i ne govorim. Dakle, nije ugrožen samo grad Bor, zbog rudnika koji zagađuje vazduh, vodu i zemljište, već je i poljoprivredna proizvodnja u okolnim selima nemoguća. Sela koja su najviše ugrožena su Slatina, Oštrelj, Veliki Krivelj i preti im opasnost od jalovine.
Mi, građani Bora, odavno očekujemo ulaganje u Bor, ekološku sanaciju, razvoj poljoprivrede i turizma. Lokalna samouprava je 2006. godine, kada je cena bakra na Londonskoj berzi bila 9.000 dolara po toni, predlagala da se za Bor usvoji prihvatljiva strategija privatizacije, uz poštovanje svih ekoloških standarda. Međutim, sudbinu Bora u svoje ruke preuzela je vladina svemoguća ekspertska nedodirljiva institucija zvana gospodin Mlađan Dinkić. Šta smo dobili? Osim igara oko neuspele prodaje neozbiljnim kupcima koji su celokupni basen hteli da kupe na lizing, ništa se nije dogodilo u smislu sveobuhvatnog razvoja Bora."
Gospodine ministre, kao što rekoh na početku, ja sam na svom mestu, makar sam školovana da se bavim politikom; vi ste ortoped sa ciljem da sa pozicije ministra za zaštitu životne sredine unapredite svakodnevni život i ekološku situaciju na teritoriji Srbije. Nadam se, gospodine ministre, da ćemo uz međusobno uvažavanje pokušati da to provedemo do kraja. Hvala.

Zahvaljujem. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa ili eventualno neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju, Predlogu zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, Predlogu zakona o zaštiti od nejonizujućih zračenja, Predlogu zakona o hemikalijama, Predlogu zakona o biocidnim proizvodima, Predlogu zakona o upravljanju otpadom i Predlogu zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu.
Nastavićemo rad za 60 minuta, a to znači u 15.35 časova.
(Posle pauze – 15.40)