Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, očigledno je da rasprava koju vodimo o ovom zakonu interesuje najveći broj poslaničkih grupa, jer ovo jeste suštinsko pitanje za funkcionisanje i političkih partija i demokratije u Srbiji. Postavilo se pitanje da li je donošenje ovog zakona potrebno i da li možda nemamo neka preča posla u ovim trenucima krize. Rekla bih da funkcionisanje demokratije uvek jeste jedno od ključnih pitanja za svaku zemlju i činjenica je da jedan zakon pripremamo duže vreme da bismo o njemu mogli da raspravljamo u parlamentu.
Ovaj zakon je potrebno doneti iz razloga što političke stranke funkcionišu na osnovu dva stara zakona, jednog republičkog i jednog saveznog. Oni koriste staru terminologiju, dolaze iz jednog starog režima i sigurno je da je potrebno da novi zakon uskladimo kako sa novim Ustavom, tako i sa konvencijama koje smo u međuvremenu ratifikovali.
Postavilo se pitanje da li se ovim zakonom stvara jedna restrikcija na planu slobode političkog udruživanja. Naravno da je to pitanje koje zavisi od stava svake političke stranke o tome koji je potrebni broj osnivača kojim se takvo pravo neće ograničiti. Sigurno je da je određen broj osnivača potreban. Koliki će on biti, ne možemo licitirati da li je to 100, 1.000, 5.000, 10.000, vidimo da su i poslaničke grupe iz opozicije podnele amandman da se taj broj osnivača poveća na 10.000.
Meni je žao što poslanička grupa LDP nije podnela amandmane. Pažljivo sam slušala njihovu diskusiju danas, sigurno je da bi neke od njihovih primedaba bile usvojene.
Čini mi se da je jednu od primedaba koja se tiče mogućnosti registracije lokalne stranke, dakle, stranke na lokalnom principu, bilo moguće na neki način ugraditi u ovaj zakon i žao mi je što u tom smislu neki predlog sa njihove strane nije potekao.
U svakom slučaju, donošenje zakona o političkim strankama je uvek prilika, pored razmatranja samih konkretnih rešenja koje zakon predviđa, da razmotrimo na koji način funkcioniše pluralizam u našoj zemlji i da li smo kao građani i kao predstavnici građana zadovoljni njegovim funkcionisanjem.
Postoje dve odredbe u ovom predlogu zakona za koje mi se čini da ih je ključno razmotriti da bismo videli na koji način se one reflektuju, odnosno projektuju u nekoj našoj političkoj i društvenoj stvarnosti. Jedno je pitanje šta je politička stranka, da je to organizacija koja oblikuje političku volju, s jedne strane, a s druge strane, da politička stranka ne može sebi potčiniti vlast, niti je neposredno vršiti.
Kako se te dve odredbe projektuju u našoj stvarnosti, kako ih doživljavaju naši građani? Kod nas postoji jedan ostatak autoritarne kulture ili, bolje rečeno, autoritarne tradicije koja ide za tim, koja stvara jednu atmosferu da svako zlo u ovoj zemlji potiče od političkih partija, od pluralizma, jednom rečju - od demokratije.
To je nešto što kod građana stvara osećanje da je zapravo svaki vid političkog angažmana nešto što je negativno, nešto što ne donosi nikakvu korist, nešto što stvara apatiju i potpunu nezainteresovanost.
Ovo je vrlo važno pitanje kada govorimo o pravu na političko udruživanje, jer inače bi svaka rasprava o tom pravu na političko udruživanje bila potpuno artificijelna ukoliko, s druge strane, kao političari i kao narodni predstavnici ne vodimo računa o tome da li na pravi način uspevamo da animiramo građane na učešće u javnom životu, na učešće u političkim debatama, u procesu donošenja odluka, jer to je ono po čemu se meri uspešnost svakog pluralističkog društva.
U tom smislu, mislim da moramo mnogo više kao političke stranke i kao političari pojedinci da radimo na tome. Demokratska stranka, u svakom slučaju, imajući u vidu svoju tradiciju i iskustvo koje je prošla kroz dugi opozicioni period, nema nikakvu nameru da ide za restrikcijom prava na slobodu političkog udruživanja jer želi da pronađe najbolja rešenja. Možda bi nam u ovoj raspravi bilo dobrodošlo da smo imali neka komparativna rešenja, da vidimo kako je isto pitanje regulisano u nekim drugim zemljama oko nas, ali, u svakom slučaju, verujem da ćemo i kroz raspravu o amandmanima uspeti da dođemo do najboljih rešenja.
Jedna druga odredba koja je takođe podstakla debatu jeste pitanje da politička stranka ne može potčiniti sebi vlast, odnosno da je ne može neposredno vršiti. Naravno, to je pitanje vrlo opšte i ono se razume kao takvo da politička stranka učestvuje na izborima, i samim tim učestvuje u vršenju vlasti, ali kada razgovarate sa građanima vi ćete videti da veliki broj građana zapravo smatra da političke stranke u našoj zemlji imaju neosnovano vrlo veliki uticaj, mnogo veći nego što bi po njihovom osećanju to bilo potrebno. Da li je to osnovano ili nije osnovano, zavisi od slučaja do slučaja, ali je činjenica da postoji jedna, rekla bih, vaga između toga kako deluju političke stranke i samih institucija.
Dakle, mi imamo situaciju da zbog slabosti naših institucija ponekad političke stranke deluju, kao oni koji učestvuju u formiranju same vlasti, sa mnogo više uticaja nego što bi to možda trebalo da bude.
Dakle, razvoj institucija je, to je ono što hoću da kažem, nešto što će sigurno napraviti tu ravnotežu u periodu koji je pred nama. Za to je potrebno vreme, potrebno je vreme da bi se stvorila jedna kultura svake institucije. Vidimo koliko nam je napora potrebno da u parlamentu napravimo neke rezove koji bi doveli do boljeg funkcionisanja i više demokratske i efikasne procedure.
Dakle, još jednom želim da istaknem da se ovim zakonom ni na koji način ne dovodi u pitanje restrikcija prava na političko odlučivanje, uvodi se, rekli bismo, red u jednu oblast i usaglašavanje sa postojećim zakonima. U tom smislu smatram da je donošenje ovog zakona potrebno. Hvala vam na pažnji.