Nekako sam navikla da budem u odloženom prenosu.
Moje pitanje je vrlo konkretno i odnosi se na to zašto niko nije razmišljao, pa i ovaj vrli predsednik DS, predsednik Srbije, faktički premijer i faktički predsednik Narodne skupštine, o smanjivanju broja ministara, doministara i dodoministara, jer vas, gospodo, ukupno ima 300 komada. Ako je već razmišljao o tome da očas posla promeni Ustav i da 250 poslanika svede na 150, zašto se nije razmišljalo o ovome?
Sledeće pitanje se odnosi na to koliko ima državnih službenika u pojedinim ministarstvima i na osnovu čega su oni primani, kada bi po Zakonu o državnim službenicima trebalo da postoji stalni sastav zaposlenih profesionalaca koji su, pre svega, stručnjaci, a ne postavljenici po političkoj milosti.
E sad, da nije reč o političkoj milosti, već često i o nepotizmu, svedoči sledeći slučaj. Zbog značaja teme rodne ravnopravnosti formiran je Sektor za rodnu ravnopravnost i za pomoćnika postavljena Natalija Mićunović, koja je završila 1984. godine u Sarajevu filozofiju, književnost i matematiku, da bi od 1985. do 1996. godine bila na usavršavanju, gde bi drugo, nego u Americi, gde je i doktorirala političku filozofiju i predavala matematičku logiku. Član je DS od osnivanja, što i nije čudno jer iver ne pada daleko od klade, budući da je reč o kćerki prof. dr Dragoljuba Mićunovića. Na mesto pomoćnika ministra dolazi nakon rada u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.
Novim Zakonom o ministarstvima u sastavu Ministarstva rada i socijalne politike 2008. godine sektor prerasta u Upravu za rodnu ravnopravnost, a dr Natalija Mićunović postaje direktor Uprave, što joj donosi veću platu od one koju, po Zakonu o platama, ima pomoćnik ministra. Obim poslova se, doduše, nije povećao, broj zaposlenih je ostao isti, čine ga četiri službenice sa visokom stručnom spremom i jedna administrativna radnica, nameštenik.
No, tu je još četvoro ljudi za koje se ne zna da li ih Ministarstvo plaća po ugovoru, ili su, navodno, na projektima. Izvesno je da je jedno od njih Mirjana Marjanović, kuma Natalije Mićunović, i za nju se zna da je Ministarstvo plaća po ugovoru od 2007. godine.
Vesna Jarić, završila japanski u Italiji (interesantno), predstavljena je kao članica tima potpredsednika Vlade gospodina Đelića za strategiju za smanjenje siromaštva. Ko je plaća, ne zna se, ali se zato zna da je ćerka Nadežde Radović-Ćetković, novinarke lista „Danas“, koja je ušla u feminističke krugove nakon uspešne karijere u CK.
Ova gospođica, inače ispred Uprave, u toku 2008. godine obrazlaže rad Uprave Odboru za ravnopravnost polova, a u kom svojstvu - e, to nemamo pojma.
Niti je službenica (Predsednik: Prošlo je tri minuta.) Uprave, niti može imati... (Predsednik: Možete da konkretizujete pitanje ili da privedete kraju?)
Pitanje je – kako je bilo moguće da 28. februara u Beogradu na skupu posvećenom rodnoj ravnopravnosti, odnosno stanju šest republika (između ostalog, dve od njih su definisane kao Republika Srbija i republika Kosovo), gospođa Natalija Mićunović i Vesna Jarić u ime Ministarstva rada i tima za integraciju u EU uopšte učestvuju? Da li to znači da je Vlada, koja daje časnu Titovu pionirsku reč da Kosovo nikada neće priznati kao nezavisno, praktično pustila najviše predstavnice Vlade da one to učine prisustvom na ovom skupu?