Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković. Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS je 11 minuta.

Hvala, gospođo potpredsednice. Gospodine ministre, žao mi je što ovde nije gospodin Jeremić kome treba da se obratim ovom prilikom. Tim pre mi je žao što mi gospodina Jeremića malo viđamo u ovoj skupštini i vrlo malo govori o svojoj politici pred ovim parlamentom, pa smo smatrali da je vrlo važno da makar danas kada je na redu njegov zakon, zakon koji je iz njegovog ministarstva, bude ovde malo sa nama i da malo razmenimo stavove. Danas je bilo samo šest govornika, ja sam šesti; gospodin ministar nije mogao da sačeka ni nas šest, nego je otišao svojim drugim poslom.
Žao mi je što ću na kraju svog izlaganja nekoliko pitanja za koje sam smatrala da treba da postavim gospodinu Jeremiću morati da govorim nekom drugom, odnosno praznom mestu u sali koje je trebalo da bude njegovo.
Govoriću malo o nekoliko stvari koje su već mnogi diskutanti danas dotakli i o kojima je gospodin Nikola Lazić, predstavnik DSS, u načelu govorio vrlo opširno. Dakle, počeću od člana 1. Predloga ovog zakona u kome se definiše pitanje službi bezbednosti pri Ministarstvu spoljnih poslova.
U sistematizaciji Ministarstva spoljnih poslova postoje dve takve službe, iako je ministar Jeremić pokušao da nam objasni da one nisu zapravo prave, ono što mi zamišljamo pod tim, službe bezbednosti. One zapravo jesu tako definisane u zakonu. Radi se o dve službe: jedna od njih je Služba za poslove bezbednosti, a druga je Služba za analitičke poslove.
Prva služba, služba za pitanja bezbednosti se bavi zaštitom imovine u zemlji i inostranstvu i obezbeđuje poverljivu komunikaciju između Ministarstva, sa jedne strane, i konzularnih predstavništava, sa druge strane. Ova druga služba, Služba za analitičke poslove, bavi se prikupljanjem informacija i pravljenjem analitičkih izveštaja koji i te kako znače našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Kao DSS nemamo problem sa tim da ukoliko je opravdano postojanje ove dve službe one zaista treba da postoje. U sistematizaciji one su vrlo precizno objašnjene. Međutim, ono što mi imamo kao problem, to je problem koji se pojavljuje u javnosti – imam podatke od 6. maja naovamo da se u Ministarstvu u ovom momentu jedan isti čovek pojavljuje kao šef, odnosno nalazi se na čelu obe ove službe, a istovremeno je i član jedne nevladine organizacije, "Atlantski savet".
Prosto se postavlja pitanje da li je moguće da se tolika moć i tolika odgovornost daju i povere u ruke jednom istom čoveku, a taj čovek za svoje poslove odgovara isključivo i samo ministru? Sa druge strane, prave službe, kao što su BIA, Vojno-obaveštajna agencija, za svoje poslove parlamentu podnose izveštaj, makar na polugodištu ili na kraju godine, a mi kao parlamentarci o postojanju i radu ove službe pri Ministarstvu spoljnih poslova ne znamo baš ništa.
Član 3. Predloga ovog zakona kaže da je diskreciono pravo ministra da 5% svojih spoljnih saradnika u Ministarstvu spoljnih poslova, pre svega u mreži diplomatsko-konzularnih predstavništva, može da dovede i da bira, bez obzira na kriterijume, bez obzira na konkurs, bez obzira na sve javne standarde koji postoje.
S druge strane, druga zaposlena lica u Ministarstvu spoljnih poslova moraju da budu primljena po konkursu, da odgovaraju kriterijumima, profesionalnim i psihofizičkim. Samo ovih 5% diskreciono izabranih od strane ministra (odnosno, čitajmo od jedne partije, DS i od predsednika Tadića) treba da budu primljeni na određeno vreme na četiri godine, da zasnuju radni odnos i za to vreme da budu plaćeni iz sredstava budžeta. Mislim da ovo zaista nema smisla i mislim da građani Srbije ne treba da plaćaju partijsku ćeliju Demokratske stranke u Ministarstvu spoljnih poslova.
Demokratska stranka Srbije je predložila amandman kojim tražimo da sva lica koja budu primljena u Ministarstvo spoljnih poslova budu primljena pod istim kriterijumima, da se primenjuje ovo što se traži u Zakonu o radu, s jedne strane, i drugo, Zakon o državnim službenicima, jer ovaj sporni član 3. Predloga zakona je u suprotnosti i sa Zakonom o radu i sa Zakonom o državnim službenicima.
Interesantno je da tu ne mora biti da su primljeni samo ambasadori ili konzuli. Po toj partijskoj liniji mogu da budu primljeni niži činovnici i ti ljudi ne odgovaraju nikakvim kriterijumima.
Ono što je ključno i zbog čega je ovaj zakon ušao u skupštinsku proceduru, bar tako piše u obrazloženju, jeste ono što se nalazi u spornom članu 4. Zapravo, ovim članom 4. se ukida i prolongira, sa velikim zakašnjenjem, jer danas je 18. maj, a odnosi se na period od 1. januara pa do kraja godine, pravo zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima da imaju regulisano zdravstveno osiguranje. To je skandalozno.
Nama je potpuno poznato da ste vi rebalansom budžeta praktično od 53.000.000 evra, koliko je bilo planirano budžetom u decembru mesecu za poslove Ministarstva spoljnih poslova, smanjili tu cifru za skoro 20%, odnosno za 14.000.000 evra. Jasno je da je tih 14.000.000 evra praktično nedostatak kojim bi se platile mnoge stvari, a između ostalog i zdravstveno osiguranje ljudima zaposlenim u inostranstvu koji predstavljaju Srbiju.
U prethodnom članu vi hoćete da plaćate na određeno vreme svoje partijske drugove, a smatrate da ljudima koji su zaposleni na ovaj način u Ministarstvu, u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, treba da ukinete i zdravstveno osiguranje. Time kršite mnogo zakona, između ostalog i Ustav, jer praktično svi zaposleni građani imaju pravo da budu pred zakonom zaštićeni i zdravstveno.
Ministar kaže ovde da je razlog zašto se ovaj zakon nalazi u proceduri tehnički. Ne znam da li je za ove ljude koji ne mogu da se leče, što je jedno od osnovnih ljudskih prava, baš tehnička stvar, ili je u pitanju nešto od čega mnogi životi ovde zavise.
Ono što sam smatrala da treba da komentarišem, a nema nam ministra da bih o tome mogla sa njim da komentarišem, jeste nekoliko zanimljivosti. Jedna je najava Crne Gore da će istog dana poslati ambasadore u Beograd i u Prištinu. Bilo mi je zanimljivo da od ministra čujem kako to misli da dočeka on kao ministar spoljnih poslova i kako će predsednik države da se nosi sa tom činjenicom, da li to njima nešto smeta.
Zatim, izjava gospodina Olivera Ivanovića, koji je rekao da sa Bajdenom ne treba mnogo razgovarati o Kosovu. Moje pitanje je – šta će onda i o čemu će razgovarati sa Bajdenom gospodin ministar Jeremić, odnosno predsednik države Tadić, koji je rekao da je Jeremić u njegovom timu i o čemu onda oni mogu da razgovaraju?
Ministar Jeremić je u svom izlaganju izrekao nekoliko stvari koje nisu istinite. Jedna od njih je to što je rekao da Ministarstvo spoljnih poslova nastavlja i ima politiku kontinuiteta. Molim vas, ovo je potpuno neistinito.
Volela bih da kažem i onu reč koju narod koristi za ono što nije istinito, ali ću se za sada zadržati na jednom damskom pristupu i reći ću da ne odgovara istini.
Dakle, ovo je potpuno politika diskontinuiteta. Gospodo, na Kosovu i Metohiji nema UNMIK-a, na Kosovu i Metohiji je Euleks koji ste vi doveli ovde i tim dovođenjem prešli ste crvenu liniju, dali ste teritoriju Srbije nekoj drugoj zemlji. Gospodo, za to ne možete da kažete da nećete odgovarati. Odgovaraćete čim ovoj vladi dođe kraj, a to je jako brzo. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Vladan Batić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da ovaj zakon predstavlja svakako pomak u dosadašnjoj praksi i uvođenje nekih inovacija u ovoj oblasti i nešto što je neophodno da bi Ministarstvo inostranih poslova nastavilo da dobro radi svoj posao koji je radilo i do sada.
Poznat sam kao neko ko uvek kritikuje i Vladu, i vlast i pojedine ministre na čelu određenih resora, ali ako neko dobro radi svoj posao to treba reći jasno i glasno.
Mislim da se ta ocena može dati za ministarstvo inostranih poslova, pogotovo nakon svojevrsne pobede na nivou Generalne skupštine UN, a povodom stavljanja teme Kosova i Metohije na dnevni red Međunarodnog suda pravde u Hagu, s tim što mislim da ministarstvo inostranih poslova treba da učini dalji napor.
Ne može se, naravno, vršiti pritisak na najvišu međunarodnu pravosudnu instituciju, ali mislim da treba nastaviti tu vrstu kampanje, diplomatske i medijske, pokazati i Međunarodnom sudu pravde u Hagu i čitavom svetu da ono što se događalo na Kosovu i Metohiji nije bila nikakva borba za nacionalno oslobođenje Albanaca na Kosovu i Metohiji, nego zločin i teror. Slobodan sam da to javno predložim i čini mi se da to ne treba da bude posao samo ministarstva inostranih poslova, nego čitave Vlade, svih ministarstava, da čitav svet vidi kakvi su bestijalni zločini počinjeni nad nesrbima na Kosovu i Metohiji od istih onih koji su dobili međunarodno priznanje. To je psihološki i medijski vrlo značajno za ono što predstoji na nivou Međunarodnog suda pravde u Hagu.
Takođe bih sugerisao predstavnicima ministarstva inostranih poslova, čini mi se da treba da se napravi jedna revizija mreže diplomatsko-konzularnih predstavništva. Prilično putujem i često se nađem u nekoj zemlji gde je potpuno suvišno da i dalje imamo ambasadu ili konzulat, ili u državi gde je neverovatno loše što ih nemamo.
Vidim da se valjda priprema otvaranje predstavništva u Dubaiju, ali bih bio slobodan da sugerišem to i za Maltu. Na Malti živi više od tri hiljade naših ljudi.
Šta to znači što ambasador u Rimu pokriva Maltu? To je demagoški, pomalo socijalistički. Iz Beograda do Malte treba vam avionom 15 minuta duže nego od Rima do Malte. Ti ljudi ne mogu najelementarnije stvari da završe tamo gde žive, na Malti.
Mislim da bi u interesu građana ove zemlje koji tamo borave, a ima ih više od tri hiljade (oni čine jedan posto stanovništva Malte ili više od jedan posto) bilo neophodno otvoriti jedno diplomatsko ili bar konzularno predstavništvo u prvoj fazi.
Takođe mislim da država treba da iznađe sredstva da se pojedina naša diplomatska predstavništva, rezidencije, jer one su na neki način svetionici Srbije u svetu, dovedu na neki nivo, da to deluje pristojno, jer pojedine od tih zgrada su u tragičnom stanju.
Vi organizujete neke sastanke, susrete i treba da vam dođu predstavnici drugih zemlja, iz drugih diplomatsko-konzularnih predstavništava u nešto što je ispod elementarnog civilizacijskog nivoa.
Zamolio bih da se izvrši i ova revizija diplomatsko-konzularnih predstavništava, a tamo gde ona postoje da to ima jedan pristojan, da ne kažem visok, ali pristojan, elementarni nivo. Hvala vam.

Pošto se više niko ne javlja za reč …
Narodna poslanice, želite li da govorite o povredi Poslovnika?
(Narodna poslanica Aleksandra Janković želi da se javi za reč.)
Nemate osnova da dobijete reč zato što ovlašćeni predstavnik ima prava, ili predsednik poslaničke grupe, a niko se iz vaše poslaničke grupe nije prijavio da govori u raspravi, prema prijavama za reč.
Ovlašćeni predstavnik vaše poslaničke grupe je narodni poslanik Mladen Grujić i samo on može da govori, ili predsednik poslaničke grupe, što je, koliko znam, Velimir Ilić. Žao mi je, pravila važe jednako za sve.
Pošto se više niko ne javlja za reč, zaključujem načelni pretres i obaveštavam vas da ćemo pauzu imati do 15.00 časova, kada ćemo nastaviti raspravom o tačkama dnevnog reda, po odluci Skupštine, u zajedničkom načelnom pretresu.
Istovremeno obaveštavam Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85. stav 5, da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, po tački koja u tom trenutku bude na dnevnom redu.
Hvala vam.
(Posle pauze – 15.00)