Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da je i nas začudilo što se ovaj zakon našao na dnevnom redu. Naravno, mi podržavamo ideju da se u ovoj skupštini diskutuje na pravi način o onome što je, verovatno, bila potreba predlagača ovog zakona, a koju mi, nažalost, nismo uspeli u punoj meri da prepoznamo.
Dozvolite mi, na početku, da kažem i da odgovorim na dva pitanja koja su se nametnula u diskusiji, a to je da li postoji potreba za ovakvim zakonom i zašto sada usvajamo taj zakon.
Mislim da je potpuno jasno da potreba za usvajanjem jednog ovakvog zakona postoji, iako je deo koji je regulisan ovim zakonom već regulisan Zakonom o prekršajima, a drugi deo je regulisan Zakonom protiv
diskriminacije i celokupno postojeće zakonodavstvo, ili pravni okvir, nije sprečilo te organizacije i te grupe ljudi da to i dalje rade.
Oni argumenti koji su se čuli, a to je da li tako nešto u Srbiji postoji, mislim da ne treba da budu predmet diskusije. Svi smo bili svedoci prošle nedelje kada je država Italija isporučila čoveka koji sam sebe zove ''Firer'', ne ostavljajući ni najmanje mesta za to da mislimo na kakvog to vođu misli. Svi smo svedoci grupa ljudi koji proslavljaju Hitlerov rođendan, koji pokušavaju da zakazuju skupove na taj datum. To je policija, s više ili manje uspeha, sprečila.
Potreba za ovim zakonom je mnogo dublja. Ovo su samo nekakve manifestacije toga. Iz mog ugla, ugla poslanika LDP-a, Srbina po nacionalnosti, fašizam je i klicanje parola: "nož, žica, Srebrenica" u Srbiji, "Ubij, ubij Srbina'', u Hrvatskoj, u Sarajevu – "Ubij, zakolji, da Srbin ne postoji".
Mi smo društvo koje je izašlo iz jednog katastrofalnog perioda. Na prostorima bivše Jugoslavije, 90-tih godina, vođeni su krvavi ratovi, ne možda po broju žrtava, ali po delima koja su u ime nekakvih naroda činjeni.
Nijedan od naroda bivše Jugoslavije nije se jasno ogradio od onih zločinaca koji su ta dela činili u ime tih naroda. Mislim da je ta potreba, koju ne vidimo u ovom zakonu, osim u članu 4, ali nevešto, mnogo veća od potrebe suzbijanja fašizma, fašizam koji je kao pojam, verovatno, prestao da postoji nakon Drugog svetskog rata. On nije strašan po tom pojmu, on je strašan po posledicama koje ostavlja.
Mislim da se mi u Srbiji moramo boriti upravo protiv ovih stvari koje sam naveo, da svako ima pravo da nosi bilo gde majicu "ja sam Srbin", ali niko nema pravo da viče "ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji", niko nema pravo da viče "nož, žica, Srebrenica", niko nema pravo da preuzima na sebe odbranu tih stravičnih dela koja su činjena u ime Srbije. Mi smo poslanici Srbije i mi se moramo, prvo, brinuti o zločinima koji su činjeni u ime Srbije, da bi nam to dalo pravo da ostvarimo i pravo onih naših sunarodnika koji su, takođe, bili žrtve 90-tih godina. Sve dok tu ne uspemo, ne dozvolimo nikom da poistoveti ulogu i odgovornost zločinca i žrtve, ne dozvolimo, pa makar i po zakonu, da se taj stravičan zločin u Srebrenici može opravdavati prethodnim zločinom u Bratuncu, pošto su i jedno i drugo zločini.
Jedan zločin ne može opravdavati drugi. Niko nema pravo to da radi, a naročito nemamo pravo mi, u ime većinskog naroda u Srbiji. I sve dok ta linija ne bude postojala, što je prioritet Srbije, Srbija se neće pokrenuti dalje. Neće. To je ujedno i odgovor na pitanje – zašto sada, dok je kriza, dok ljudi štrajkuju, zašto sada Skupština Srbije treba da raspravlja o ovome? Treba da raspravlja zato što je normalan i bogat život građana posledica jednog normalnog sistema vrednosti, svake normalne države koja funkcioniše, koja poštuje svoje civilizacijske, moralne, etičke norme. Jedna od tih normi su ljudska prava i iskren odnos prema prošlosti, druga – slobodno tržište itd. Tek onda će građani normalno živeti, ali ne tako što će Skupština čekati Mlađana Dinkića da reši problem malih privrednika. To nije tačno. Uloga Skupštine je da izgradi sistem vrednosti i organizuje ovo društvo tako da svako može od svoga rada da živi. Jedan od preduslova je i ovakav zakon.
S te strane, nedvosmislena je podrška LDP-a. Naš problem s ovim tekstom zakona je što u njemu ne prepoznajemo ozbiljnost vladajuće većine da to i uradi. Molim vas, pored skandaloznih grešaka, kao što je ime nepostojećeg suda u članu 4, ime tog suda nije ovo koje ste pomenuli, do nedopustive slobode tumačenja toga da je namera zakona da brani nekoga, ili da sprečava odbranu nekoga ko je samo osuđen, ko je samo optužen.
Izvinjavam se, pa valjda je suština da se ovakav jedan zakon, koji jeste načelan i deklarativan, obračunava sa delima za koja se sudi tamo, a posredno, ili indirektno, i sa licima koja su ta dela učinila! Suština je u delima, suština je u Srebrenici, sa strane Srbije, još jedanput ponavljam. S druge strane, u odnosu vladajuće većine ne možemo da prepoznamo tu ozbiljnost. To je, zašto da ne pomenem, SPS, koji je danas diskutovao i žalio se zašto je ovo na dnevnom redu, kada je ne znam ni ja šta.
Pa, vi ste glasali, gospodo, za taj dnevni red. Niko iz opozicije nije glasao. Glasali ste, zašto se sada čudite? Ovaj zakon i ova cela sednica je zakazana na čudan način. Proverio sam da nije možda reč o grešci, ali sve konsultacije su, od poslednjih, održanih u Skupštini Srbije, bile oko teme da li da Skupština radi na Đurđevdan ili ne. To je bilo pre mesec dana. Od tada nijedna.
Ovaj zakon se nalazi u proceduri od 10. oktobra 2008. godine, ovaj predlog zakona, izvinjavam se. Da li je bilo moguće da ga promenimo amandmanima, s tim amandmanima bi se složili i predlagači? Nije bilo moguće. Skupština je zakazana u utorak, u utorak u ponoć je bio krajnji rok za podnošenje amandmana. Naša poslanička grupa je stigla da se bavi samo zakonom o bezbednosti u saobraćaju. Prinuđeni smo da se bavimo tekstom s kojim se ne slažemo, koji je prepun rupa, propusta, nedorečenosti, slobode za ministra unutrašnjih poslova, cenili ga ili ne, da on odlučuje o tome da li je…
Evo, dopustite samo najradikalniji primer, dakle, član 5. kaže: ''Manifestacije i okupljanja gde se izražava neko suprotno mišljenje prema licima drugačijeg političkog opredeljenja".
Pa, da li je miting LDP-a, na kome pričamo negativno, na primer, o SNS-u, fašizam? O tome će da ceni Ivica Dačić.
Malo je ozbiljnosti u ovom tekstu. Nadam se da to nije odnos prema ovoj temi, koja je, svakako, važna. Kao što je predstavnik naše poslaničke grupe rekao, sačekaćemo da nadležni odbori izmene ovaj tekst, između ostalog, da izmene i reč: "nacionalističke" u: "nacističke", ako je to bila namera, i ostale stvari da isprave. Tada ćemo reći da li smo spremni da ga podržimo ili ne.
Nažalost, mislim da su naše primedbe na neke članove i suštinske. Nisu samo primedbe redakcijske prirode. Objasnio sam zašto nismo imali vremena da utičemo na ovaj tekst, da on bude prihvatljiv široj grupi poslanika. Eto, toliko. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Posle njega, narodna poslanica Nada Kolundžija. Molim vas, samo da se prijavite. Molim vas i da se registrujete, član 231.

Izvinjavam se. Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i o zabrani upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja.
Kada je reč o zakonu koji nosi takvo ime, naravno da ima razloga da Poslanička grupa SPS-JS-a podrži takav zakon, jer je reč o regulisanju manifestacija takvih udruženja i grupacija kojima danas, u ovom trenutku, nema mesta u Srbiji. Na isti način može se komentarisati i 1. član ovog zakona, koji zabranjuje manifestacije, isticanje simbola ili znakova ili bilo kakvo drugo obeležje, delovanje neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja, kojima se na bilo koji način mogu povrediti ustavna prava i slobode građana, i propisuju sankcije za povredu ovog zakona.
Kao što smo već čuli u diskusiji nekih narodnih poslanika, ovaj član je apsolutno u duhu onoga što je naziv ovog zakona i to je sasvim prihvatljivo. Međutim, kada je reč o 2. članu ovog zakona, drugi stav je već sporan, jer se čini da nije u saglasnosti s Ustavom Republike Srbije, tačnije rečeno, sa 55. članom Ustava Republike Srbije, koji kaže da Ustavni sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje. To pravo pripada samo Ustavnom sudu, nijednom drugom organu, niti ministarstvu, pa ni Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Onaj ko vodi registar o udruženjima može izbrisati iz registra udruženje, recimo, koje propagira ili manifestuje ovakva ponašanja i stavove, ali samo odlukom Ustavnog suda.
S tim u vezi, apsurdan je i 3. stav ovog člana, tj. 2. člana, u kome se kaže da bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova.
Prvo se čini zabrana, a odluku donosi Ustavni sud, pa se tek onda vrši brisanje iz registra. To verovatno neće pripadati ministru unutrašnjih poslova, odnosno Ministarstvu unutrašnjih poslova, jer po Predlogu zakona o udruženjima građana, koji će vrlo brzo biti na dnevnom redu, taj posao registrovanja i brisanja iz registra, posle odluke Ustavnog suda, vršiće Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Nisam siguran da se manifestacije pojedinih postupaka ovakve prirode ne kreiraju negde u nekim drugim krugovima, i to namerno i ciljno, sa željom da se Srbija prikaže kao retrogradna zemlja, u kojoj se generiše fašizam.
Uostalom, i ako postoje takve pojave u ovom trenutku, iako Krivični zakon ne pokriva ovu materiju, moguća je njegova dopuna i time bi se rešio ovakav problem. Ovako ispada da smo zemlja u kojoj fašizam i nacizam uzimaju maha, pa nam je, maltene, potreban ad hok zakon, za ovu priliku neka vrsta leks specijalisa.
U 3. članu se govori da se propagiraju ili opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje. Znači, uvodi se jedan novi termin, gde se, otprilike, nacionalizam na neki način izjednačava, odnosno nacionalizam ispada kao neki vid fašizma, što je zaista neprihvatljivo.
Nacionalizam, kao što je poznato, ima veoma širok spektar, od onoga što je, možda, i najvrednije, a to je rodoljublje, izražavanje rodoljublja, do nekih najcrnjih varijanti, kao što je šovinizam, ali mi ne možemo zabraniti nacionalizam kao jedan vid izražavanja svojih stavova u odnosu na ono što je svoja zemlja i svoj narod. Uostalom, ne možemo ovim zakonom omogućiti neku vrstu duhovne denacionalizacije.
Konačno, u 6. članu imamo još jedan nov naziv, a to je zabrana širenja neonacionalizma. Mislim da je i taj termin veoma sporan i on ne definiše ništa što je specifično u odnosu na ono što je nacionalizam i opet daje mogućnost shvatanja ovog zakona na veoma različite načine.
Na kraju, u ime Poslaničke grupe SPS-JS-a, podsećam da, kada je reč o antifašistima, u Srbiji postoje, kao i o mnogo čemu, dupli standardi.
U ime toga, podsećam da se unazad deset godina menjaju nazivi ulica, trgova i ustanova koji su nosili imena antifašista iz Drugog svetskog rata i koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma. To pitanje je veoma značajno i u suprotnosti s onim što sada neki pokušavaju da prikažu sebe velikim antifašistima.
SPS-JS je, u svakom slučaju, protiv onoga što su manifestacije ili bilo koji vid izražavanja neonacističkih i fašističkih ideja u ovom trenutku i oduvek smo bili protiv toga.
Eventualno prihvatanje ovog zakona podrazumeva jednu detaljnu reviziju svega ovoga što ovde piše, kako bi se sve to uokvirilo i odnosilo samo na ono što u užem smislu pripada, odnosno što se definiše i smatra nacizmom i fašizmom, a ne da na jedan ovako nedefinisan način ostavlja mogućnost za veoma teške posledice u međunacionalnim odnosima.
Apelujem na predlagača da o tome razgovaramo. U slučaju da dođemo do takvog definisanja zakona da se on jasno odnosi prema pojavama fašizma i nacizma, možemo da razgovaramo o njegovom prihvatanju. U protivnom, Poslanička grupa SPS-JS neće glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, a posle nje narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da je i rasprava o Predlogu ovog zakona pokazala da ovo jeste tema koja zahteva da se o njoj u ovom društvu razgovara.
Ovo pitanje je pokrenulo nekoliko ključnih sumnji i nekih dilema i kod nekih jasnih stavova. Ne bih želela da govorim o tome da je u raspravi ovde bilo, pre svega, osporavanja i diskvalifikacije predlagača, pošto mislim da je to nešto što neće doprineti da o ovom pitanju, koje jeste veoma važno, razgovaramo na način koji će nas dovesti do toga da vidimo kako da ga na najbolji mogući način rešimo.
Druga dilema koja se ovde pojavila jeste pitanje da li otvaranjem ove teme i predlogom da se donese zakon mi, zapravo, priznajemo da u srpskom društvu postoji fašizam i neonacizam, da li je to na neki način priznanje svetu da Srbija ima tu vrstu problema?
Da je to tako, to bi bio dodatni razlog da o ovome razgovaramo i donosimo zakon, ali niko ovde nije svedočio da je ovaj zakon potreban zbog nekakvog narastajućeg fašizma ili neonacizma u Srbiji.
Sledeće pitanje koje se ovde otvara jeste pitanje samog teksta zakona. Mislim da smo tu čuli nekoliko vrlo dragocenih primedaba i nekoliko važnih sugestija, pa se može, čak, reći i uputstava o tome na koji način da se ovaj tekst zakona popravi kako bi ostvario ono što jeste njegova osnovna svrha.
Mislim da nijedna zemlja ne može sebe da predstavi u lošem svetlu ukoliko na jasan i otvoren način govori o tome da nije spremna da unutar sebe toleriše bilo kakve pojave koje, da kažem, baštine ideje ili vrednosni sistem fašizma ili nacizma.
Naravno da su u pravu oni koji kažu da je nacionalizam ovde greškom.
Dakle, to u ovom zakonu ne bi smelo da stoji. U pravu su oni koji kažu da zakon mora da pretpostavi pretpostavku nevinosti i da on ne sme da se odnosi na pojedince koji su optuženi pred sudovima, ali su u pravu i oni narodni poslanici koji tvrde da dela za koja su optuženi treba da budu predmet ovog zakona i da ovaj zakon ta dela treba da sankcioniše.
Mi ćemo pokušati pažljivo, uvažavajući sve ono što smo čuli, da uradimo sve da ovaj zakon, upravo u onim delovima na koje su bile vrlo opravdane primedbe, popravimo i dovedemo u saglasnost s osnovnom idejom, u koju ne sumnjamo, a to je da je Srbija zemlja koja želi da gradi takav vrednosni sistem u kom zločini nikako neće moći da nađu podršku ni u pojedincima, ni u grupama, pa ni u celom društvu. Dakle, mi u iskrenost te ideje verujemo i zbog toga ćemo, i sa predlagačem zakona i s predstavnicima poslaničkih grupa, koji su vrlo argumentovano govorili o nekim nedostacima ovog zakona, uraditi sve da ovaj tekst zakona popravimo, kako bi on odgovorio onome što je namera, verujemo, predlagača. Hvala vam.

Narodni poslanik Tomislav Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Danas ste nekoliko puta načinili povredu Poslovnika, pošto su najpre predlagač, a sad i predsednik poslaničke grupe vladajuće većine, rekli da ovaj zakon može da bude popravljen, a ne da ne može da bude usvojen u obliku u kome je predložen, pa je i gospođa Kolundžija pominjala reč: "neonacionalizam", umesto reči: "neonacizam", a i govorila je o prezumpciji nevinosti. Trebalo je da im kažete da ne postoji nikakva poslovnička mogućnost da ovaj zakon bude popravljen. Zato što vi pažljivo pratite sednicu, molim vas, pročitajte stenogram, a ako želite o Poslovniku da govorite, molim vas da pročitate i Poslovnik.
Nažalost, poštovani predlagači, vi nemate prava više da menjate svoj predlog zakona. Mi kao narodni poslanici, takođe, više nemamo prava da promenimo vaš predlog zakona. Jedino Odbor može, ukoliko dođe do kolizije između prihvaćenog amandmana i neke odredbe člana zakona – da promeni tu odredbu člana zakona.
Stoga vas molim da ne obmanjujete javnost – da govorite da ćete popraviti Predlog da bi on bio usvojen. Ili će zakon biti usvojen, tako da nas sve kažnjavate kada god vam se prohte, ili ćete vi lepo da kažete ovima: „Ne treba nam vaš kvorum baš toliko da moramo svaki zakon koji vi predložite Narodnoj skupštini da prihvatimo“. Hvala najlepše.

Pretpostavljam, negodovanje poslanika koje je izrekao da se radi o povredi Poslovnika.

Moram da ga uputim na detaljno čitanje poslovničkih odredaba, pošto u vremenu između početka načelne rasprave, ukoliko je sednica u redovnom postupku ili po hitnoj proceduri, i otpočinjanja rasprave u pojedinostima, nadležni odbor, matični odbor može da podnese amandman, ukoliko smatra da je to potrebno.

Mi smo trenutno u zajedničkom načelnom pretresu, odnosno ova tačka je posebna, dakle, u načelnom pretresu. Upravljanjem vremenom, najverovatnije ćemo početi raspravu o amandmanima, o prvoj tački dnevnog reda, o Predlogu zakona o bezbednosti u saobraćaju, ili 21. ili 22. Ukoliko narodni poslanici pogledaju koliki je broj amandmana, može se proceniti kada će doći na dnevni red rasprava u pojedinostima za tačku dnevnog reda koja je sada u raspravi u načelu.

Dakle, Odbor može da predloži amandman između otpočinjanja rasprave u načelu i u pojedinostima.

Narodna poslanica Nada Kolundžija nije predlagač zakona. Narodna poslanica Nada Kolundžija je koristila vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju. Ovlašćena predstavnica predlagača je narodna poslanica Olena Papuga. Predlagač zakona, Nenad Čanak, kao prvi potpisani ispred Predloga zakona, poslao je ovlašćenje za nju, a narodni poslanik Radovan Radovanović je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju i ovlašćenje za njega je dala predsednica Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju.

To da li će i kako Predlog zakona biti izmenjen, zavisi isključivo od narodnih poslanika, i dokazivo je da nema povrede Poslovnika. Niste zadovoljni odgovorom?

Želite li da se Skupština u danu za glasanje izjasni?

Povredili ste Poslovnik kada ste rekli da postoji rok za podnošenje amandmana i da je to rok do početka rasprave u pojedinostima na ovoj sednici. Ukoliko je sednica sazvana u roku kraćem od onog propisanog Poslovnikom, amandmani mogu biti podneti do početka prve načelne rasprave, uvažena gospođo potpredsednice Narodne skupštine.
Taj rok je prošao. Drugi rok o kome govorite je rok u kome predlagač, odbor ili Vlada mogu da podnesu amandman, ali samo u slučaju da je usvojen neki amandman zbog koga mora da se prilagodi neka odredba zakona.
Treće, predstavnik predlagača je, ali vi ne slušate pažljivo sednicu, odgovarajući na naše primedbe, rekla da je to greška i da će greška da bude ispravljena.
Molim vas, dakle, vi tu grešku ne možete da ispravite na Poslovnikom predviđeni način. Zato molim predstavnika predlagača da se izjasni – da li ostaje pri predlogu kako stoji, pa neće dobiti glasove, izgleda, nijedne poslaničke grupe, ili će da povuče Predlog iz procedure.

Narodni poslaniče, ponovili ste primedbu za povredu Poslovnika i rekli obrazloženje koje je po sadržaju i smislu suprotno od onog što ste izjavili prvi put, pa je i jedno i drugo zloupotreba Poslovnika Narodne skupštine.

U prvom obraćanju ste rekli da nema načina za podnošenje amandmana. Ja sam vam rekla da niste u pravu i da načina ima.

U drugom obraćanju ste rekli da ima načina i da to može da uradi ili Odbor ili Vlada.

Sada ću, da otklonimo svaku sumnju, reći sledeće. U slučaju sednice koja je u toku, rok za amandmane je bio 7. maj u ponoć, pet dana pre početka sednice, i to se odnosi na svakog od narodnih poslanika, ili zajedno narodnih poslanika koji su želeli da podnesu amandman na bilo koji zakon. Taj rok je kada je sednica u redovnom postupku. Ja sam govorila i o tome. Govorila sam i o slučaju kada je sednica zakazana po hitnom postupku – kada svaki narodni poslanik može da podnese amandmane do početka rasprave u načelu.

U oba slučaja, i kada je sednica zakazana po hitnom i po redovnom postupku, odbor, matični, nadležni, ima mogućnost da između završene rasprave u načelu, a pre nego što je počela rasprava u pojedinostima, podnese amandman.

Vaš zahtev da se predlagač sada izjasni je legitiman, ali nije kršenje Poslovnika i predstavlja slobodnu volju predlagača, odnosno ovlašćene predstavnice, da li će vam ili neće odgovoriti. To nema veze sa tokom sednice.

Želite ponovo da istaknete povredu Poslovnika.

Ima reč narodni poslanik Tomislav Nikolić – povreda Poslovnika.