Hvala, gospođo predsednice. U prvom delu izlaganja sam istakao neke momente vezane za pravnu strukturu ovog propisa. Zarad javnosti, dodao bih još neke činjenice vezane za samu pravnu strukturu ovog propisa.
Ponavljam još jednom, ono što ga čini nemogućim, to je upravo način na koji je napisan, izuzetno loš pravnički način, brkanje pojmova u samom zakonu, uvođenje nekih kategorija, nekih novina koje ne samo da ne mogu biti u odnosu specijaliteta prema drugim opštim odredbama koje regulišu neku materiju, nego se direktno kose s njima, bez ikakvog rešenja kako se taj specijalni odnos primenjuje.
Da bih bio jasan, narodski ću probati da objasnim. Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima, koji je sada važeći zakon u Republici Srbiji, vladajuća koalicija je povukla i nije predložila donošenje novog zakona, pre neki mesec, pa tako nemamo novi zakon u toj oblasti.
Osim što ima anahrone pojmove i što pripada jednom ranijem periodu života, u kome smo svi ranije živeli, osnovni pravni postulati u tom zakonu su, u suštini, nepromenljivi i od njih bi se sastojali novi zakoni o udruženjima građana.
Taj zakon govori o tome na koji način će se jedno registrovano udruženje građana izbrisati iz registra, odnosno koje se neće upisati, odnosno čiji će se rad zabraniti. Tamo je taksativno navedeno koji su to razlozi.
Taj jedan anahroni razlog se ticao socijalističkog samoupravnog društva itd., to se ne da primeniti, jer nije u skladu s Ustavom Republike Srbije. Postoje drugi elementi, kao što je narušavanje ustavnog poretka, sloboda i prava čoveka i građanina, kao što je izazivanje rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti, kao što je vređanje javnog morala i tome slično.
Taj zakon govori o proceduri kako se iz registra briše jedna takva, već registrovana organizacija. Kao jedan od razloga za brisanje se navodi udruživanje te organizacije s nekim drugim koje imaju takva obeležja, ili s nekakvim drugim međunarodnim organizacijama tog tipa. Pored toga, postoji Zakon o političkim strankama, koji utvrđuje proceduru iz Registra političkih stranaka, a koju vrši Ustavni sud; razrađena je detaljna procedura kako se to čini.
Ovaj predlog zakona, sem brisanja pojedinih organizacija koje su prethodno bile upisane u registar, od sankcija, sadrži samo prekršajne odredbe, pri čemu se vidi nivo zaštite, ili stepen zaštite koji se ovim zakonom preduzima, a koji je daleko ispod nivoa Krivičnog zakonika.
Ovde se kaže, ponavljam još jednom, ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokaže sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
Šta se dešava s onima koji ne pokazuju sklonost prema udruženju? Šta je s onima koji se tako ponašaju? Ni reči o tome. Oni koji pokazuju sklonost ka udruženju, biće brisani po sili zakona. Šta znači brisanje po sili zakona?
To znači sledeće, da se za brisanje jedne organizacije, udruženja, po sili zakona, ovde ne stoji – političke stranke, mada pretpostavljam, iz duha ovog propisa proističe da se misli i na tu vrstu političkog udruženja, zakonodavac, tj. predlagač zakona mora da predvidi taksativno uslove koji se moraju ispuniti, koje onda organ koji odlučuje o brisanju samo konstatuje, shvatajući da su se uslovi stekli, i dolazi do brisanja i ono nije arbitrarno. Ne može doći ni do kakve arbitrarnosti u toj odluci.
Ako kažete da je nečija sklonost ka nečemu, a što je ovde nazvano neonacizam, kasnije, u tekstu, neonacionalizam, pa dolazi do opšte zbrke pojmova, ne zna se o čemu se radi, ako je to uslov za brisanje, i to tako što će ministar unutrašnjih poslova doneti pravilnik, propisati, a ne vidi se na koji način će se to brisanje uopšte vršiti, po kom propisu, šta je referenca za postupanje? Ko je nadležni organ koji vrši brisanje? Kako to Registar radi? Po čijoj inicijativi? Hoćemo li reći da će ministar unutrašnjih poslova da to propisuje, podzakonskim aktom?
Evo, to vam je još jedan dokaz koliko je ovo što ste napisali krajnje smešno, a, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege, niko od nas, rekao sam na početku, neće reći da ne treba zaštititi društvo od zametka, a kamoli čega drugog od fašističkih ili nacističkih ideja. To je nešto najpogubnije što je svet video u 20. veku.
Nemački nacizam, nemački oblik fašizma, tj. nacionalsocijalizam, za razliku od italijanskog fašizma, ili kasnije španskog, imao je jedno stravično obeležje i prema tom stravičnom rasističkom obeležju, koji ima za cilj da potre postojanje jednog čitavog naroda, zapravo, pravimo i meru odnosa prema toj pojavi. Verovatno bi komunizam, kao totalitarna ideologija, bio u istoj ravni s nacizmom i da je taj režim imao jednu ovakvu komponentu i da je postojao samo italijanski ili španski fašizam, a ne nemački fašizam, verovatno bi komunizam bio u istoj ravni s njima.
Jednostavno, ovde nije pitanje da li treba da sprečavamo takvu pojavu. To je sigurno tačno.
Ako svesno, namerno, kao što sam rekao, zarad političkog egzibicionizma, predlažemo ovakav zakon, koji pravnički nema nikakvog smisla, čije se odredbe ne mogu u praksi primeniti, jer vidite već na onom primeru koji sam vam dao, neće se znati bez odluke Administrativnog odbora ili autentičnog tumačenja Zakonodavnog odbora i Skupštine Srbije ko će da primeni i na koji način ovu odredbu. Kako mislite da na ovaj način vodimo uspešnu borbu protiv takvih pojava? Iz ovog proističe logičan zaključak. Zato smo optužili predlagača da je ovo čist političi egzibicionizam, jer da se htelo nešto ozbiljno, uradilo bi se na drugi način.
Ono što smo zamerili predsednici Parlamenta, što sam danas već rekao, ponoviću zbog javnosti, jeste da je neshvatljivo da nam se, na naše poslaničko pitanje od pre skoro dve nedelje, da onakvo objašnjenje o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, koji treba da pomogne nesrećnoj Vladi, koja je nesposobna da radi bilo šta u ovoj državi, da makar zaduženje prema MMF-u, od onih tri milijarde planiranih, bude u skladu sa zakonom.
Napravili smo Predlog izmene i dopune Zakona veoma korektno, na koji ne može postojati nijedna primedba, Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine. Tada je obrazloženje bilo, koje mogu formalno da uvažim, da nije stiglo mišljenje Vlade Republike Srbije, da su zakoni veoma važni po svojoj sadržini i da nije korektno predložiti ih za stavljanje na dnevni red dok to mišljenje ne stigne.
Mi danas na dnevnom redu imamo predlog grupe poslanika, u tom smislu jednakog ranga kao što su i ovi predlozi o kojima govorim, koji je pravnički potpuno besmislen na koji nije stiglo nikada nikakvo mišljenje Vlade. Danas se o njemu raspravlja i ozbiljno troši vreme građana Srbije na nešto što nije dovoljno utemeljeno. Narodni poslanici, pokušavajući da ne upadnu u zamku grupe poslanika koja je ovaj predlog podnela – da će svako protivljenje ovom zakonu, zapravo, biti zalaganje za fašizam ili neonacizam, onda bojažljivo kažu kako je ideja fenomenalna, sa čime se slažem, kako je motivacija sjajna, kako je esencija koncentrisana u članu 1. Eto, ako se taj zakon bude izmenio, onda će biti prihvatljiv i može da se glasa za njega.
Dame i gospodo narodni poslanici, da bismo ovaj zakon izmenili, sem tog nesrećnog člana 1, morali bismo da sednemo i da ga napišemo iz početka i ne bi mogao da sadrži svega 10 članova. Tu bi morale da budu odredbe koje razrađuju do kraja institute koji su ovde navedeni. Taj zakon bi morao da ima tridesetak i nešto članova i morao bi da se piše drugačijim jezikom iz početka. Ako to skupštinski odbor, kroz amandmane, može da postigne, svaka čast, ali tehnički je to nemoguće.
Zato mislim da treba pošteno i otvoreno reći našim kolegama koji su ovaj zakon podneli – u redu, ako je namera bila časna, ako sam pogrešio u svojoj političkoj proceni prema vama, s obzirom na sve dosadašnje političke čarke koje su bile s vaše strane lansirane, pa sam možda reagovao preterano, ali i dalje ostaje to da je ovo što ste podneli neprihvatljivo za pravni sistem Srbije, čak i da ste imali najpošteniju i najbolju nameru.
Ne vidim nijedno drugo rešenje, nijedan drugi izlaz iz ovoga, ako želimo da budemo određeni prema ovoj materiji, osim da Vlada Republike Srbije ili veća grupa predstavnika političkih stanaka u Parlamentu napišu jednu korektnu normu pretočenu u predlog zakona, pa da o tome Skupština raspravlja. Verujte mi, s obzirom na sve ono što sam ranije pomenuo, sve mi se čini da Skupština ima mnogo preča posla. Hvala.
