Gospođo Čomić, da ste samo imali malo više živaca da čujete još nekoliko rečenica, mislim da bi vam bilo jasno da između ovoga što pričam i ovoga što je današnji dnevni red postoji velika veza. Ako dozvolite, učiniću taj napor da pokušam da vas ubedim u to. Ako mogu. Verovatno mogu. Dobro.
Gospođo Čomić, radi se o sledećem, a jutros niste bili tu kada sam počeo izlaganje. Ova odluka ima dva dela. U prvom delu, jednom sudiji prestaje sudijska funkcija na lični zahtev. Znači, čoveku se nešto smučilo što se dešavalo u pravosuđu i onda kaže – ne želim više da budem sudija, želim da pobegnem iz ovog suda.
Ne želim da budem predmet interesovanja Visokog saveta sudstva – Boška Ristića, Snežane Malović, budućeg predsednika Vrhovnog suda, pardon, Kasacionog suda, i prihvatam, evo, ne želim da me oslovljavaju više u mom mestu sa gospodine sudija, nego bežim.
Sada pronalazim razloge zašto čovek beži glavom bez obzira. Naravno da koristim princip zakonomernosti. Princip zakonomernosti nesporno ukazuje da uzrok svega toga leži u DS-u, koji tako vrši vlast.
U drugoj grupi sudija, kojima prestaje sudska funkcija, nalaze se ljudi koji su ispunili jedan uslov, a to je da su navršili radni vek. Da to prevedem, radi naših građana, vreme je da idu u penziju.
Gospođo Čomić, zamolio bih vas da me pratite, da ne biste izgubili priključak. Nemojte da se resetujete. Idemo dalje.
Ako je čovek ispunio uslov – radni vek, znači da godine staža i godine života ukazuju da je on izgubio tu specifičnu radnu sposobnost za sudijsku funkciju.
Gospođo Čomić, vi u koaliciji imate, takođe, penzionere koji su izgubili radnu sposobnost, po sili zakona i po prirodnim zakonima. Izgubili su, ostvarili su pravo na penziju.
Zašto neko odlazi u penziju kada napuni radni vek? Zato što zakon i priroda kažu da on više ne može da obavlja taj posao tako kvalitetno kao što je nužno za tu funkciju i za taj posao. Međutim, postavljam pitanje, da li mi možemo samo da konstatujemo da je neko ispunio taj uslov – radni vek, ili da vidimo šta je on uradio, koliko je to predmeta ostavio, kod koga dolaze ti predmeti koje on nije završio? Tim pre što se konstatuje prestanak funkcije u Narodnoj skupštini u rikverc? Znate šta je rikverc? Unazad. Oni su u martu, u februaru ispunili uslove za penziju, a formalno-pravno su držani kao neke sudije. Znam da nisu radili.
Gospođo Čomić, sudije su vrlo inteligentni. U osnovi prava se nalazi filozofija, a ne imaginarni broj. Zato su oni to rešili. Mi smo do 2001. godine imali fantastičan zakon. Ovo nije dolazilo u Skupštinu, nego se konstatovalo, i nije se sudbina nekoga ko je ispunio uslove za penziju vezivala za većinu u Narodnoj skupštini, nego je po sili zakona i po automatizmu rešavano. Ali, niste bili jutros. Jutros sam objašnjavao koliko je bio onaj prethodni zakon neuporedivo bolji od vašeg koncepta reforme pravosuđa. Tu je ta veza.
Što se tiče Sarajeva, veza velika postoji, gospođo Čomić. Vi ste 2001, kada ste došli na vlast, sve one koji su pravosnažno osuđeni oslobodili odgovornosti. Ne vi, konkretno, ne čak gospodin Batić, nego je neko naredio Vrhovnom sudu da ukine, da vrati na ponovno suđenje, a onda, na ponovnom suđenju, javni tužilac kaže – ja odustajem od krivičnog gonjenja. Znate li ko je bio predmet gonjenja? Havijer Solana, Toni Bler i da vam ne ređam dalje.
Ne valja kada se čovek resetuje, ali da znate samo još jednu stvar, vi možete da resetujete, ali ostaje sve na hardu. Sve ostaje u kompjuteru. Ne smeju građani Srbije da resetuju ovo što je bilo u Srbiji. Nikako ne smeju da resetuju – kao, puj pike, ne važi, ne važi se, ''mir, mir, mir, niko nije kriv''. Ne, ne, 15% teritorije vam uzimaju, gospođo Čomić. Morate da dignete glas. Morate da podsećate. Neki narodi 2.000 godina podsećaju.