Naime, odeljak 3. Predloga zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju odnosi se na upravu za agrarna plaćanja, koja je shodno obrazloženju datom od strane Vlade Republike Srbije jedini akreditovani reprezent za realizaciju pete komponente IPA fondova EU, a koji su namenjeni razvoju poljoprivrede.
Ovi fondovi bi navodno trebalo da obezbede Srbiji nekih 50 do 60 miliona evra namenjenih za ruralni razvoj, ali mogli bi se koristiti isključivo pod imperativom da se u Srbiji obezbedi jedan decentralizovan sistem plaćanja koga jedino, po obrazloženju Vlade, može da realizuje spomenuta uprava za agrarna plaćanja koja bi delovala u okviru Ministarstva poljoprivrede.
U članu 7. stav 2. tačka 7) navodi se da bi jedna od nadležnosti ove uprave bila i uspostavljanje i vođenje računovodstva za evidentiranje ugovorenih obaveza i isplata. Moj je predlog da se ovaj član briše, a pokušaću da ukratko obrazložim i zašto.
Naime, do sada su se svi poslovi ove vrste vezani za ovakva plaćanja vršili preko Ministarstva finansija, tačnije Uprave za trezor, koja je bila materijalno, kadrovski i organizaciono osposobljena za obavljanje ovakve delatnosti.
Međutim, za uspešan rad uprave za agrarna plaćanja, shodno obrazloženju Vlade, bilo bi neophodno zaposlenje nekih novih 15-ak i više ljudi u okviru Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a sve se pravda time što bi se ova sredstva obezbedila iz nekakvih budžeta EU namenjenih za države članice i pridružene članice.
Ne smemo da zaboravimo na staru izreku da je „besplatan sir samo u mišolovci“, jer ako bismo prihvatili ovakvo rešenje, onda bi ustrojstvo ove službe moralo da se uradi po modelu rada agencije za agrarna plaćanja, koja već postoje u zemljama EU, dok je kod nas rad ovakvih institucija regulisan pravno Zakonom o javnim agencijama iz 2005. godine. Po tom zakonu ovakve agencije morale bi da deluju kao nezavisne institucije. Tu se upravo i krije glavna zamka u ovom članu.
Ovim bismo samo odškrinuli vrata za ulazak stranih proizvoda na srpsko poljoprivredno tržište, a ako tome dodamo i nedavno potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, time bismo samo dodatno stavili omču oko vrata srpskoj poljoprivredi i srpskim poljoprivrednim proizvođačima i došlo bi sigurno do gušenja domaće proizvodnje, što niko u tom slučaju ne bi mogao da zaustavi.
Dalje, tome moramo da dodamo činjenicu da bi za rad ovakve službe bila neophodna nabavka skupe opreme, pre svega hardverske i softverske opreme, koja bi morala da bude akreditovana od evropske akreditacione komisije.
Zatim, tu bi bila edukacija zaposlenih. Kad sve to uzmemo u obzir, to je samo jedan nepotreban namet na budžet građana Srbije, koji ionako proživljavaju tešku ekonomsku krizu, što znači da sve te priče i bajke, da bismo time lakše dobili status kandidata za članstvo u EU, više ne prolazi kod naroda, jer kako stvar stoji, ostaćemo samo večiti kandidati i ništav više od toga.
