Gospodine Miroviću, da li mogu samo na trenutak da vas prekinem?

Htela bih, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, da vas obavestim da deo naše današnje sednice sa galerije Velike sale Doma Narodne skupštine prate predstavnici, uglavnom predstavnice, kulturnog i javnog života i kulturnih institucija grada i Republike, jer se nalaze u radnoj poseti Domu Narodne skupštine povodom javne prezentacije Predloga zakona o kulturi. Molim da ih pozdravimo. (Aplauz.)

Vama se izvinjavam i molim vas da nastavite. Izvolite.

Dakle, taj Išingerov plan se u nešto prikrivenijem vidu nalazi i u toliko glorifikovanom SSP,  tačnije u čl. 10, 14, 15, 16. i 88.
Dakle, dame i gospodo, kada analiziramo prethodno pomenute događaje oko učlanjenja tzv. Kosova, dolazimo do zaključka da u našoj praksi primena ovog plana izgleda kao posledica primene dugoročne strategije SAD o kojoj smo govorili u prethodnom izlaganju, čija načela je utvrdio Džordž Kenan u dokumentu o kojem smo govorili upravo u prethodnom izlaganju.
To je ta strategija za koju Ministarstvo spoljnih poslova, a očigledno ni Vlada, nemaju nikakav dugoročni odgovor.
Protiv te strategije u diplomatskom smislu Srbija se može boriti samo uz diplomatsku pomoć Rusije, što je najbolje demonstrirano na skupu Organizacije islamske konferencije u Damasku održanom pre nekoliko dana, kada je upravo prisustvo ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova bilo ključno za blokiranje novog talasa priznavanja nezavisnosti Kosova iniciranog od strane SAD. Mada mi, naravno, u ovom slučaju ne sporimo zalaganje i trud ministra Jeremića iako on, i to treba istaći, za razliku od gospodina Lavrova nije ni bio u Damasku za vreme zasedanja.
U svakom slučaju, amandman SRS podnet na član 3. Predloga zakona o izmenama Zakona o spoljnim poslovima treba prihvatiti. Taj amandman treba prihvatiti iako je on iznuđen, to moram otvoreno reći, nezavidnim ekonomskim stanjem u kome se našla naša država. Stanjem koje je posledica pogrešne državne i spoljne politike, politike koja ne razume realnost u kojoj se nalazi danas Republika Srbija. A ta realnost nam pokazuje da SAD na osnovu svoje dugoročne strategije preduzima sve, ponavljam sve, na razgradnji teritorijalne celovitosti Republike Srbije i urušavanju, samim tim, ekonomskog sistema, a time i standarda naših građana.
Dok se ova realnost ne razume, i dok se Srbija ne poveže u diplomatskom i svakom drugom smislu sa moćnim saveznikom koji to može sprečiti diplomatskim i ekonomskim sredstvima, dešavaće se takvi spoljnopolitički i ekonomski neuspesi kao što je prijem tzv. Kosova u MMF. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospođo Tabaković.

Podnela sam amandman na član 4. Predloga zakona, gde se reči "1. januara 2010. godine" zamenjuju rečima "30. juna 2009. godine".
Amandman sam podnela da bih, u stvari, ukazala na neozbiljnost Vlade, koja je propustila zakonski rok da reguliše naknadu troškova zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, odnosno u Ministarstvu, a za vreme rada u tim predstavništvima.
Mene zaista zanima kakva je sudbina zaposlenih, zbog toga što su zaboravljeni u Zakonu o budžetu i nisu mogli da se leče na predviđen način. I ne samo to. Govorimo o jednom zakonu koji nam je u predlaganju bukvalno oćutan, zato što nije imao nikakvu uvodnu reč. U završnoj reči nam je ministar rekao da su imali nekih tehničkih problema i nemogućnost da se snađu, odnosno rekao je da nisu mogli da izađu na kraj sa budžetom.
U stvari, hoću da kažem da je ovaj zakon pokušaj da se prikriju već učinjene greške, a to je to što su zaboravljeni troškovi zaposlenih u Ministarstvu, koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, u slučaju da se razbole i, takođe, pokušaj da se ovim zakonom napravi nova velika greška, a to je da se stvara partijska diplomatija, odnosno da se na teret budžeta Republike Srbije, koji se puni prihodima svih građana, finansira partijska struktura koja će, ovde lepo i piše, četiri godine biti zaposlena u tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Ono što je za brigu svih građana, a i mene, jeste sledeće. Da li je moguće da u obrazloženju prilikom usvajanja ovog zakona stoji odredba da su zaboravljeni da se obuhvate budžetom ovi troškovi? Ministar je rekao doslovce da je reč o zaboravljenim troškovima, a u obrazloženju se pokušalo reći da je neophodno odložiti početak primene zato što je 2009. u toku itd. Da li je moguće da prilikom planiranja budžeta, koji prolazi više instanci, više krugova, da prilikom kontrole predloga koji dolazi u Vladu, bude zaboravljen jedan ovako važan trošak, odnosno budu zaboravljeni ljudi za koje je ovakav trošak bilo neophodno predvideti?
Ako su građani zaboravili, podsetiću ih da je 2007. godine jedna vlada u sličnom sastavu zaboravila bila da u budžetu predvidi deo troškova kojima se pomaže ukupan fond za davanje stambenih kredita. Da je ova vlada, po sopstvenom priznanju, bila zaboravila onu dobru volju da SSP jednostrano primenjuje, pa smo mi čekali i, bogami, zakasnelo raspravljali o predlogu budžeta za ovu godinu jer tako značajna suma sredstava, koja je blizu 250 miliona evra, kada se zaboravi, zaista napravi krupnu zbrku.
Koliko vredi vlada koja zaboravlja ljude i koja zaboravlja cifre od npr. 250 miliona evra? Koliko košta vlada koja ovo zaboravlja? Mnogo, i previše.
Ako smo mi upravo usvojili jedan od zakona o poljoprivrednom zemljištu, pa svaki od zakona prati neka nova agencija, ovde je reč o Upravi za poljoprivredu, gde se lepo kaže da će deset miliona dinara biti potrebno da se ta uprava ustanovi, da se u njoj zaposli novih 20 ljudi, pa njima treba obezbediti neka sredstva za kancelarije, literaturu, sve ostale prateće usluge, opremu, plate itd., pitam se kako je moguće da u ovom obrazloženju napišete da se ispravlja moguća šteta što niste predvideli troškove za lečenje ljudi koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a napišete da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva.
Da li vi dovodite u pitanje našu zdravu pamet i mogućnost da čitamo ovu dokumentaciju? Da li ovde treba da podrazumevamo da neće biti finansijskih sredstava u ovoj godini? Ovo nije zakon koji će važiti samo u jednoj godini.
Da li ovaj zakon ne podrazumeva potrebna finansijska sredstva uopšte ili samo u ovoj godini? Ili ćete ljudima zabraniti da se razbole i da nam stvore te troškove?
Ili, ovo obrazloženje jeste suvišno trošenje papira, ako u jednom od stavova, gde pišete objašnjenja pojedinačnih rešenja, stoji sledeća prostoproširena rečenica: "Imajući u vidu da se Predlog zakona razmatra i donosi u 2009. godini, članom 6. je predviđeno da se odredba člana 54'', a to je ta odredba koja govori o pravu na naknadu troškova tih ljudi koji rade u DKP, ''počne primenjivati od 1. januara 2010. godine". Znači, predviđeno je da se ova odredba primenjuje od 1. januara 2010. godine.
I sad stoje suvišne, besmislene, čudne reči – ''kao i da ta odredba stupa na snagu 1. januara 2009. godine''. Koja je razlika između ''stupanja na snagu'' i ''počne primenjivati'', kad u članu 54. stav 1, zbog koga se ovo sve radi, nema razlike između ostvarivanja prava na naknadu troškova i samu naknadu troškova?
Da li vi mislite da mi ovo uopšte ne čitamo ili mislite da ovo ide jedno s drugim ako, kaže, ne trebaju vam nikakvi troškovi za sprovođenje zakona, zakon stupa na snagu 1. januara 2009. godine, a to stupanje podrazumeva da ćemo obezbediti da se ljudi koji tamo rade leče?
Ovim amandmanom sam htela da vam pokažem koliko ste površni, neodgovorni, neozbiljni i ne onako kako ste uvažili ovu skupštinu i ove ljude, ne želeći da nam, apsolutno, obrazlažete uvodnom reči šta ovaj zakon u stvari znači, koje ste ciljeve želeli da postignete.
Mene zanima kako ćete odredbu koju ćete primenjivati, jer ovaj moj amandman nećete usvojiti, uopšte moći da primenjujete ako ste napisali da će zakon početi da važi od 1. januara, u ovom delu, 2010. godine i još nas uveravate da ćete time, takođe, čitam odredbu iz obrazloženja, sprečiti da se načine štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova.
Zaista bih volela da u završnoj reči, gospodine ministre, vi ili bilo ko ko se u tom trenutku rasprave nađe pred poslanicima kao odgovoran, obrazložite šta ovo u stvari znači. Možda je ona budžetska rezerva, ona odredba Zakona o budžetu, gde ste vrlo lepo i ležerno predvideli da za vas postoji jedan mali lepi crni fond, iz kojeg možete sve ono što ne želite da javnost čuje, a da mi poslanici obrazložimo, pa da se ne nađe kao pozicija u budžetu, u stvari, isfinansirate iz te budžetske rezerve.
Vi ćete objaviti u "Službenom glasniku" za šta je ona namenjena i za šta će ići, ali koliko ljudi ima priliku da uopšte vidi "Službeni glasnik" u kojem ćete vi to objaviti? A branićete se da postoji javnost, da se novac budžetskih korisnika troši transparentno.
Koliko ljudi uopšte dobija tu službenu literaturu u kojoj bi, kao svesni glasači i građani koji žele da vide koliko ih košta država koju plaćaju, mogli da procene da li ćete ove troškove, za koje ćete skromno reći da ne postoje ovim predlogom zakona, u stvari, morati da isfinansirate, na primer, iz budžetske rezerve?
Mene je zaista sramota da treba da postavim ovoliko pitanja na ono što vi zovete dobrom namerom i ispravljanjem grešaka. Ko radi, taj i greši, ali onaj ko ozbiljno radi, ne sme da izlazi prečesto sa ovakvim greškama.
Od onog ko vodi državu mi ne očekujemo naročit uspeh, kad je vodite vi, ali očekujemo minimum odgovornosti i pažnje, a to ovaj zakon, pogotovu član 4, na koji sam ja podnela amandman, apsolutno ne dokazuje. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Tabaković.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 85. stav 5. i stav 6. Poslovnika Narodne skupštine, htela bih da vas obavestim da ćemo produžiti rad nakon 18.00 časova, do završetka rasprave u pojedinostima po započetoj tački dnevnog reda, pri čemu molim da imamo na umu da će u vremenu od 16.00 do 19.00 časova biti prekinut rad po dnevnom redu radi postavljanja poslaničkih pitanja članovima Vlade Republike Srbije, a u skladu sa članom 200. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine.

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Milan Dimitrijević, Nikola Lazić i Milica Vojić-Marković.

Reč ima najpre gospođa Vojić-Marković.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, žao mi je što danas ponovo nemamo ministra čija je ovo oblast da bismo mogli da mu svoje amandmane, koje smo napisali u najboljoj nameri, predstavimo i da ih on usvoji.
Ovo je ključni amandman, ključna tačka u izmenama zakona koje ste predvideli i zbog njega se, praktično, ovaj zakon i našao danas pred nama u proceduri, zato što bi ministra Jeremića, Vladu, državu Srbiju tužili zaposleni u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i, naravno, taj proces dobili.
Šta se dešava u ovom famoznom članu 4? Predlagač je predvideo da, praktično, suspenduje, odnosno da za godinu dana odloži pravo svih zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, to su zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova i članovi njihovih porodica, da imaju regularno pravo na zdravstveno osiguranje i da to pravo suspenduju u roku od godinu dana.
Dakle, u roku od godinu dana zaposleni u DKP i članovi njihovih porodica ne bi imali šansu da se leče i ostvare svoje pravo na zdravstveno osiguranje.
U obrazloženju svega ovoga napisali ste da niste predvideli sredstva u budžetu za ove troškove. Zaista je skandalozno da država, kao poslodavac, ne vodi računa o zaposlenima u državnom aparatu. Ali, ovde ima nekoliko stvari koje treba pogledati, i to onako zaista direktno.
Interesantno je da Vlada krši postojeće zakone. Neke od njih je ona donela, a neke je nasledila. To su zvanični i važeći zakoni u državi Srbiji. Između ostalog, i prvo, krši Ustav. To smo videli i juče. Predstavnici Ministarstva poljoprivrede su juče isto tako kršili Ustav svojim predlozima, tako da je to izgleda manir ove vlade. Drugo, krši Zakon o zdravstvu, Zakon o radu. Strašno me zanima da li su na sednici na kojoj je Vlada usvojila sve ovo bili prisutni ministar zdravlja i ministar Ljajić, šta su rekli i da li su podržali ovaj predlog. Zato što mi se čini potpuno smešnim da u sledećem vremenu vidimo ministra Ljajića koji gasi požar, recimo, negde van granica Srbije.
Druga stvar koja je neverovatna, rekli ste da nemate sredstva u budžetu za ove troškove. Zašto država Srbija nema para? Zato što ima nesposobnu Vladu, zato što ima nekompetentne ministre koje ne interesuje uopšte ni ovo što mi pričamo danas kao poslanici, niti šta pričaju građani Srbije.
Oni pričaju neku svoju priču i svojim neodgovornim ponašanjem su zadužili svakog građanina Srbija, svakog od nas pojedinačno ovde, svako malo dete u ovoj Srbiji, za 400 evra. Iz svakog džepa su izvadili 400 evra samo zato što nisu sposobni da obezbede sredstva nego se zadužuju. Oni su potpisali i počeli da primenjuju jednostrano SSP i time su, kažu oni, samo za 17 miliona evra za ova tri meseca oštetili građane Srbije. Šta mislite, možda je tih 17 miliona evra moglo da se prebaci i na ovaj račun, pa da ipak ti ljudi koji su zaposleni kod države i njihove porodice imaju sredstva da se leče?
Istovremeno, iako Vlada kaže da nema zaposlenja u državnim organima, vidimo u novinama da je raspisan javni konkurs za ekonomske savetnike, za ekonomske diplomate, kako kaže naš ministar. Interesantno je da li će oni imati zdravstveno osiguranje. To je pitanje, recimo, za dalje. Ili, koliko će oni da koštaju građane Srbije za isti posao koji rade naši ambasadori koji su to radili do sada?
Najinteresantnije od svega je kako država, kao poslodavac, krši prava po zakonima koja je ona donela i odakle joj pravo da, umesto da brani da drugi poslodavci krše ta ista prava koja su proistekla iz zakona koje je donela država Srbija i Vlada države Srbije, ona to krši. Hoće li da pošalje inspektore, možda, da provere da li je sve u skladu sa ovim?
To je neverovatno i neverovatne stvari radite ovih dana građanima Srbije i svim zaposlenima u Srbiji. No, izbori su blizu i vama će Srbija videti kraj. Ali, 400 evra koje moramo da otplatimo, to će biti teško.

 Reč ima gospodin Milan Dimitrijević. Preostalo vreme je minut i 45 sekundi. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, Vlada je napisala u članu 4. predloga izmena ovog zakona da se u članu 67. postojećeg zakona reči ''1. januara 2009. godine'' zamenjuju rečima ''1. januara 2010. godine''.
Gospodine ministre, da biste razumeli ovaj problem, morate pred sobom imati bar tri dokumenta. Ono što je krov ove kuće i ove države - Ustav, zatim ono što dalje sledi iz toga - Zakon o zdravstvenom osiguranju, i ono što je ključ ovakve odluke, a to je ova debela knjiga, koju smo razmatrali početkom godine - budžet Republike Srbije.
Šta ste vi predvideli, i vi kao kao član Vlade, ovom odlukom? Da jednu grupaciju ljudi protivustavno lišite osnovnih prava. Da im uskratite pravo na zdravstveno osiguranje. Šta će biti s njihovim porodicama? Da li ste vi, gospodine ministre, pročitali član 17. Zakona o zdravstvenom osiguranju - šta su osiguranici? Da li imate odgovor na to pitanje?
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Dimitrijeviću, koje je na raspolaganju vašoj stranci je isteklo. Nemate više vremena. Završena je priča. Hvala vam lepo.) Evo, pokušaću da završim. (Predsedavajući: Ne, nego ćete morati da završite. Zahvalio sam se.)

 Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović.

Dame i gospodo, ovaj amandman je veoma važan jer se radi o skraćivanju rokova za reagovanje Ministarstva spoljnih poslova. Rok koji gospođica Nataša Jovanović traži je 30 dana. U tom smislu je i ovaj amandman, u širem kontekstu, zasnovan na sledećim činjenicama i pokušaću u ovom kratkom vremenu koje je ostalo za našu poslaničku grupu da obrazložim kontekst ovog amandmana.
Smatramo da postoji usaglašenost spoljne politike SAD i Britanije na Bliskom istoku i Balkanu. Od te činjenice polazimo. Ta činjenica pokazuje i zašto SAD nikada neće odustati od forsiranja nezavisnosti lažne države Kosovo ma šta Srbija uradila i ma ko bio na vlasti u našoj zemlji.
Na primer, u izjavi od 23. maja 2009. godine, kada je pozvao članice Organizacije islamske konferencije da priznaju tzv. nezavisno Kosovo, Dejvid Miliband, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, objasnio je i širi kontekst svojih reči: "Britanija snažno podržava bliske političke odnose između muslimanskih i zapadnih zemalja. Zato je potrebna dublja saradnja između Zapada i muslimanskih zemalja kada je reč o Kosovu".
Mi smatramo da su uzroci za takav stav SAD i njihovog satelita Velike Britanije sledeće činjenice.
Prema dogovoru iz Osla 1993. godine, bilo je predviđeno da se palestinska država formira 1998. godine ili najkasnije do 1999. godine. Ovaj dogovor je bio usaglašen između predstavnika palestinske samouprave, s jedne strane, i Amerikanaca i Izraelaca, sa druge strane.
Da se kojim slučajem taj dogovor realizovao, bila bi okončana najduža svetska kriza, koja formalno traje od 1947. i 1948. godine i Prvog arapsko-izraelskog rata, a faktički još od Balfurove deklaracije, donete potpuno neočekivano, u jeku trajanja Prvog svetskog rata 1917. godine, od strane tadašnjeg britanskog ministra inostranih poslova.
Ovaj problem je doveo i do rata 1956. godine između Izraela, Britanije i Francuske, s jedne strane, i Egipta sa druge, kao i do šestodnevnog rata između Izraela i arapskih država 1966. godine i Jon-kipurskog rata 1973. godine, koji je potresao svet jer je izazvao veliku naftnu krizu i skok cene nafte od 400% i ekonomsku krizu u Americi i na Zapadu, koja je imala veće razmere nego ova aktuelna.
Svi ovi ratovi, tačnije podrška SAD Izraelu su doveli do toga da danas oko četiri miliona Palestinaca živi u izbeglištvu, što stvara ogromno nezadovoljstvo na Bliskom istoku upravo prema SAD. Da bi se ovo nezadovoljstvo nekako amortizovalo, američki posrednici su s vremena na vreme organizovali diplomatske pregovore.
Međutim, kada je trebalo ispuniti već prethodno pominjani dogovor iz Osla 1998. i 1999. godine, SAD je iznenada, posle dogovora u Dejtonu, koji nije čak pominjao KiM, uz medijsku pompu izvršio agresiju na SRJ, navodno zbog ugroženosti kosovskih Albanaca.
Slična situacija se ponovila i nekoliko godina kasnije, jer istovremeno kada je došlo do poznate izjave predsednika Džordža Buša u junu 2002. godine, kada je iznet novi plan za stvaranje palestinske države, koji je nešto kasnije dobio naziv ''mapa puta'' i koji je predviđao u tri faze intenzivne diplomatske pregovore koji bi se okončali formiranjem palestinske države u vremenski određenom roku 2005. godine, na Balkanu je posle nekoliko godina poštovanja Rezolucije 1244, u kojoj se na više mesta naglašava da je Kosovo i Metohija deo Republike Srbije, pojavljuje neka nova mapa puta.
Prvi ju je prezentirao već pominjani Vašingtonski institut za mir, dakle institut koji finansira američka država, koji je osnovan od strane regionalne administracije i Kongresa SAD 1984. godine. Tačnije, tu novu mapu puta za Kosovo je prvi izneo Danijel Server, koji je rukovodio grupom eksperata sa Instituta za mir. Upravo zbog toga naglašavam da je ovaj amandman gospođice Nataše Jovanović veoma bitan, zbog hitnosti reagovanja na ove očigledno povezane događaje.
Šef Odjela za Balkan Danijel Server je bio specijalni predstavnik SAD na Balkanu tokom bosanskog građanskog rata. U predlogu koji je izneo Institut za mir u julu 2002. godine se navodi - međunarodna zajednica treba da odluči o konačnom statusu Kosova u određenom vremenskom periodu, na primer za tri godine.
Dakle, prema ovom predlogu Vašingtonskog instituta za mir, vremensko rešavanje statusa Kosova se poklapa sa onim koji je predviđen u mapi puta za stvaranje palestinske države. To je osnov našeg problema, osnov kojim treba da se bavi naše Ministarstvo spoljnih poslova.
U istom predlogu se navodi da se Kosovo kreće ka nezavisnosti sa nepromenljivim granicama i da ona mora biti realizovana u roku od tri godine.
Posle ovakvog predloga događaji se odvijaju skoro automatski. Šef Unmika Mihael Štajner izjavio je već 13.11.2002. godine u Berlinu da će konačni status Kosova biti rešen u roku od tri do četiri godine. U aprilu 2004. godine britanski ekspert za Balkan Džejms Ker-Lindzi, najavljuje da će nova američka administracija voditi, navodno, novu politiku, koja će ''dovesti do rušenja mitova, a jedan od njih je da KiM treba da ostane u Srbiji''. Istovremeno, navodi on, i Palestinci treba da se oslobode mitova i da prihvate realnost na okupiranim teritorijama u Gazi i na Zapadnoj obali.
U julu 2004. godine oglašava se i Medlin Olbrajt, koja izjavljuje da će 2005. godina biti odlučujuća za Kosovo. Zašto se odjedanput pominju ti rokovi, nije jasno. Slično govori i njen naslednik Kolin Pauel i, naravno, šef Unmika Soren Jesen Petersen u septembru 2004. godine i portparol Stejt departmenta Ričard Baučer i britanski premijer Bler, koji se lično zalaže da se čitav proces određivanja takozvanog status Kosova ubrza iako je svima jasno da je on već rešen Rezolucijom 1244.
Čak i nemački „Zidojče cajtung“ konstatuje da je status Pokrajine ''odjedanput nametnut kao urgentno i sudbinsko pitanje''.
U tom kontekstu i potrebe hitnosti reagovanja, koje se pominje u amandmanu gospođice Jovanović, navodimo izjavu Džordža Buša u Vašingtonskoj nacionalnoj zadužbini za demokratiju, gde on otvoreno povezuje Bliski istok i Balkan, iznoseći prave razloge za konstantno antisrpsko delovanje SAD.
Buš je napao one koji kritikuju antimuslimansku politiku SAD na Bliskom istoku, dakle u Palestini i Iraku, a kao navodni argument u odbrani antimuslimanske politike SAD na Bliskom istoku, Buš je naveo zaštitu muslimana na Kosovu i u Bosni.
Na kraju, palestinska država, naravno, nije proglašena 2005. godine. Rok je i dalje prolongiran.
Ova globalna farsa se završava tako što doživljava epilog u američkom gradu Anapolisu u novembru 2007. godine, kada je pod patronatom SAD postignut zadnji dogovor između izraelske i palestinske delegacije koji predviđa, ovo posebno naglašavam, da palestinska država bude proglašena 2008. godine.
Naravno, od toga nije bilo ništa, ali je skoro istovremeno, početkom 2008. godine, kao što je već poznato, na Balkanu SAD isforsirao proglašenje takozvane nezavisne države Kosovo. Zahvaljujem.