Naravno, ovo je bila uvertira za onu malo širu vremensku dimenziju, od tih pet minuta.
Dakle, svakako ćete dobiti podnesak koji bi trebalo da se tiče negde oko 20.000 građana, ako ne i više. Sticajem okolnosti sam, tokom ove predizborne kampanje, imala prilike da se na terenu uverim kako žive ljudi u 2009. godini, da su njima direktno ugrožena osnovna ljudska prava, od prava na život dostojan čoveka, zato što žive kao u periodu neolita.
Da li je problem infrastrukture - sada sam u problemu i zato sam to uputila vama kao pitanje - da li je problem komunalnog opremanja, da li je problem pružanja zdravstvenih usluga, da li je problem telefonskog priključka ili legalizacije, ali svakako vidim, recimo, potrebu za međuresorskom saradnjom, da se u centralnoj beogradskoj opštini tim ljudima pruži život dostojan čoveka.
Istraživala sam, naravno, vaš sajt, pa sam, između ostalog, u Sektoru za unapređenje i zaštitu ljudskih prava upravo našla smernice koje se tiču svega ovoga, a tiče se građana Beograda i građana Srbije, jer oni više nemaju, gospodine Čipliću, kome da se obrate. Oni su se obraćali svima, i lokalnoj vlasti i centralnoj vlasti, i nikada nisu dobili odgovor na to. A da vam ne govorim da su svojevremeno, nemajući mogućnost da institucije rade za njih, jer to je trebalo da bude tako, jer ste svi vi samo servis interesa građana Srbije, ništa više i ništa manje...
Sada vam se u njihovo ime obraćam, a poslaćemo podnesak. Recimo, govorim o Dekadi Roma, čitala sam vaš akcioni plan za ovu godinu, reč je o romskom naselju Rakovica selo. Tu određeni niz godina, više od deceniju, živi preko 300 ljudi bez svega, bez struje, bez vode, bez mogućnosti da budu evidentirani i tako zarađuju za svoj hleb. Pitanje jeste šta sa tim ljudima.
A to je tek jedno od romskih naselja koje je tu, koje svako poseti, to smo čuli na terenu i snimili. Svako obeća život dostojan čoveka i ta obećanja su uglavnom u okviru predizbornih kampanja. Mi sada želimo i konkretan podatak koliko je sredstava došlo za unapređenje života, recimo, romske populacije.
A mi u Srbiji imamo sve više i više ugroženih grupa, da li je reč o samohranim majkama, o izbeglim i raseljenim licima... Većinski deo populacije postaje polako ali sigurno ogromna ugrožena grupa u državi Srbiji, grupa građana koji imaju svoje ime i prezime, koji nemaju kome da se obrate, jer su se nadležne institucije oglušile o njihove zahteve.
Ono što je vrlo frapantno i što se takođe uočilo u ovom periodu kampanje, dajem jedan primer, mi smo posetili vrtić kako bismo na licu mesta pokazali da vrtić nema kapacitete, da roditelji koji šalju svoju decu ne mogu da budu spokojni da su deca na bezbednom mestu, zato što ne postoji ograda. Tako smo snimali nekoliko vrtića čija, recimo, dvorišta preko večeri postaju stecišta skitnica, lutalica i narkomana. Novinarske ekipe sa nama su snimile špriceve, recimo.
Svi ti ljudi su svojevremeno, pošto je reč o podavalskom delu, svoja sredstva ulagali da njihova deca imaju život i odrastanje kakvo treba da imaju. Žalili su se svima mogućima i niko nije prstom mrdnuo.
Ali, pošto smo mi (upravo zato što najčešće od predstavnika vlasti dobijamo nepotpune odgovore, govorite u opštim kategorijama, niste konkretni) snimili na licu mesta kako to izgleda, da li znate šta se dešava sada, gospodine Čipliću? Direktori tih vrtića su u strahu od lokalne demokratske vlasti i nas mole da više ne dolazimo na te lokacije zato što se plaše za svoje radno mesto.
Recite mi šta je onda sa njihovim ljudskim pravima. To je država Srbija. Mi živimo u toj realnosti. U državi Srbiji ljudi se plaše da javno govore, još uvek, nego se nama obraćaju i pogledajte, ovo su sve uglavnom pisma građana, koje ću vam ja ovde samo delimično predstaviti. Plaše se zato što se plaše za svoju egzistenciju, jer znaju da su, ako izgube posao, a taj strah je jači od straha za sopstveni život, izgubili u državi Srbiji sve. Dakle, stanje ljudskih prava u državi Srbiji je onakvo kakvo bi trebalo da bude zaista poziv na uzbunu vašeg resora na prvom mestu.