Zahvaljujem. Reč ima gospodin Buha. Izvolite.

Dame i gospodo, u svojoj diskusiji ću govoriti samo o jednom zakonu. Mislim da je u ovom setu zakona ovaj zakon najbitniji po svojoj suštini i formi, po cilju donošenja; ovoga trenutka je vrlo bitno kakav ćemo zakon usvojiti.

Srpska radikalna stranka je ozbiljno prišla ovom zakonskom projektu. Žao mi je što potpredsednik Vlade i ministar nauke i tehnološkog razvoja odlazi zbog određenih sugestija koje imam ja kao izvestilac u ime SRS. Radi se o vitalnim, bitnim, temeljnim izmenama ovoga zakona koje smo probali ugraditi kroz amandmane, međutim, sama suština i forma ovog zakona su jako loše i teško ga je u osnovi menjati amandmanski zbog toga što je u ovaj zakon ugrađeno puno toga što je trebalo da bude obuhvaćeno drugim zakonskim propisima. O čemu se konkretno radi?

Ugovor o osnivanju EU je sistemski rešio osnovne elemente državne pomoći. On po svojoj suštini traži, i mi smo to morali ugraditi u ovaj zakonski projekat, dve stvari: prvo je državna pomoć, kao osnovna kategorija sa osnovnim vrstama, načinom dodele te državne pomoći korisnicima državne pomoći, a posebnim (ili čak ovim) zakonom treba regulisati kontrolu te državne pomoći. Pre svega je trebalo da napravimo strategiju u kojoj ćemo obraditi izdvajanje i podelu državne pomoći. Unutar te strategije predlagač zakona morao je da utvrdi koji su to ciljevi koji će se postići izdvajanjem sredstava kroz državnu pomoć; zatim, vrste državne pomoći; uslovi podele državne pomoći; davaoci državne pomoći; šta se konkretno izdvaja nacionalnim programom Republike Srbije, šta regioni izdvajaju (u ovom slučaju mislim na autonomne pokrajine) i šta izdvajaju lokalni organi vlasti.

Pored toga, ova nacionalna strategija morala je sadržati godišnji program državne pomoći, koji će biti verifikovan u ovom parlamentu kroz budžet ili kroz određene fondove. Imamo Fond za razvoj, i Fond za razvoj alimentira određena sredstva koja predstavljaju državnu pomoć. Pored toga, mora se napraviti godišnji finansijski program izdvajanja za državnu pomoć; zatim, sankcije za nepoštovanje svih elemenata koji su predviđeni za izdvajanje državne pomoći itd.

Znači, sve je to moralo biti sastavni deo nacionalne strategije za izdvajanje i podelu državne pomoći, koja predstavlja jednu celinu. Kontrolu državne pomoći moramo obuhvatiti posebnim zakonom, ili ona treba da bude sastavni deo ovog zakona o državnoj pomoći, ali smo mi ovde „udrobili“ i jedno i drugo; ove stvari se u samom zakonu prepliću, čas govorimo o kontroli, čas govorimo o vrstama državne pomoći.

Šta smo mi dobili od predlagača? Predlagač govori o ulaganjima u privredu, o socijalnim ulaganjima (misli se na stanovništvo), ulaganjima usled prirodnih nepogoda, u cilju otklanjanja šteta uzrokovanih prirodnim nepogodama, zatim, ulaganjima usled ozbiljnih privrednih poremećaja, ulaganjima u zaštitu kulturne baštine itd. Najmanje govorimo o ulaganjima i državnoj pomoći koja ide u oblast privrede.

Članom 1. Predloga zakona rekli smo da se ovim zakonom uređuju opšti uslovi i postupak za kontrolu državne pomoći u cilju zaštite slobodne konkurencije na tržištu primenom načela tržišne ekonomije i podsticanja privrednog razvoja, obezbeđivanja transparentnosti u dodeli državne pomoći, kao i izvršavanja preuzetih obaveza po zaključenim međunarodnim ugovorima, koji sadrže odredbe o državnoj pomoći. Niti jedna odredba zakona ne govori o tome na koji način se narušava slobodna konkurencija na tržištu, niti jedna odredba. Šta to znači? Prepustićemo to komisiji, koja će sama procenjivati kada se narušava slobodna konkurencija na tržištu. To nećemo dozvoliti.

Nadalje, u stavu 2. člana 1. kaže: „Odredbe ovog zakona se ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo“. U amandmanima koje je uputila Vlada na predlog ovog zakona (ima ih ukupno devet) sama je izvršila korekciju, amandmansku korekciju, i kaže – U članu 2. stav 2. menja se odredba Predloga zakona i ona glasi: „Odredbe ovog zakona ne odnose se na poljoprivredne proizvode i proizvode ribarstva“.

Postavlja se pitanje da li se izdvajanje za poljoprivredu i ribarstvo smatra državnom pomoći ili ne? Da li se vrši kontrola državne pomoći, kako vi rekoste, odnosno Vlada, u ovom amandmanu, za poljoprivredne proizvode i proizvode ribarstva? Zamenili ste teze. Izdvajanje i ulaganje preko agrarnog budžeta u oblast poljoprivrede i ribarstva predstavlja državnu pomoć.

Prema evropskom zakonodavstvu i ugovoru o formiranju Evropske zajednice, ne vrši se kontrola, država može izdvajati onoliko koliko joj omogućavaju materijalne i finansijske mogućnosti. U članu 88. tog ugovora je predviđeno šta ne spada u državnu pomoć. Kod nas mora da bude državne pomoći i moramo vršiti kontrolu. Zašto? Zbog političkog voluntarizma, zbog političara koji su u vlasti i koji izdvajaju. Gde izdvajaju? Izdvajaju u svoje sredine. Nema strategije, nema programa, nego smo dozvolili, odnosno preuzeli su sami na sebe da dele onako kako smatraju da treba da dele.

Ono što je navedeno u članu 2. tačka 1), gde definišete državnu pomoć, apsolutno ne odgovara definiciji koja se koristi u EU. Samo da vam kažem da je ona radna grupa koja je formirana 2004. godine dala daleko bolju definiciju državne pomoći i vi ste je morali ugraditi ovde. U tački 2), kada definišete davaoca državne pomoći, morali ste reći šta će izdvajati centralna vlast kroz budžet i kroz fondove, a šta će izdvajati autonomna pokrajina i lokalna samouprava. Morate to ograničiti.

Politički voluntarizam i voluntarizam vlasti je danas u Srbiji toliko jak da lokalni moćnici rade šta hoće – danas asfaltiraju, sutra poklanjaju, prekosutra oduzimaju itd.

To se mora rešiti zakonom, ali zakonom o kontroli državne pomoći, koja ima posebne ingerencije i nadležnosti i sankcije za one koji zloupotrebe sve ono što je predviđeno zakonom.

U članu 3. Predloga zakona kažete da državna pomoć dodeljena u bilo kom obliku, koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu, osim ako nije drugačije propisano ovim zakonom, ili koja je suprotna zaključenim međunarodnim ugovorima, nije dozvoljena.

Šta znači zakonska odredba „koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu“? Kako to utvrditi? Koji su to elementi narušavanja konkurencije na tržištu, te slobodne tržišne utakmice, koji mogu dovesti do poremećaja na tržištu? Vokabular, lingvistički se ovo mora obraditi, pokazati kroz osnovne elemente, jer, u protivnom, komisija će raditi onako kako ona smatra tog trenutka. U drugoj situaciji će rešavati na drugi način.

Nadalje, zašto spominjete ovde – dozvoljena državna pomoć? U odredbi člana 88. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice je rečeno da izdvajanje za fizička lica, za građane, za invalide itd. ne spada u državnu pomoć.

Zašto je dozvoljena, zašto nije dozvoljena? Tu morate biti jasni. Nema potrebe to regulisati u zakonu o kontroli državne pomoći; to je regulisano drugim zakonskim propisima. Ali, da ste išli u kompleksan zakon o državnoj pomoći, onda da. Ovako ste samo jednom proširenom rečenicom rekli u članu 2: „Dozvoljena državna pomoć je pomoć socijalnog karaktera, koja se dodeljuje individualnim potrošačima bez diskriminacije u odnosu na poreklo robe, odnosno proizvoda koji čine konkretnu pomoć.“ Onda ste tu ubacili još i odredbu vezanu za dodelu pomoći zbog šteta prouzrokovanih prirodnim nepogodama ili drugim vanrednim situacijama.

Kada definišete državnu instituciju koja će se baviti kontrolom državne pomoći opredelili ste se za komisiju za kontrolu državne pomoći.

Mislim da je to sa aspekta kontrole dobro rešenje, ali nije dobro rešenje ko čini tu komisiju. Komisiju čine predstavnici izvršne vlasti koji su nosioci izrade strategije, utvrđivanja stanja, saniranja stanja, izdvajanja sredstava, pripreme svih finansijskih planova kako republičkih organa, tako i raznih drugih državnih organa, koji su u funkciji izvršenja svega onoga što onda i oni vrše – to je strogi sukob interesa.

Srpska radikalna stranka je predložila sledeće – da državnu kontrolu u dodeli državne pomoći vrši odbor Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto?

Odredba člana 98. Ustava daje ovlašćenje Skupštini da vrši kontrolu izvršne vlasti. To je podela vlasti, kada predstavničko telo, u ovom slučaju Narodna skupština Republike Srbije, vrši kontrolu izvršenja svih postupaka i radnji od strane izvršne vlasti. Nema kontrole kada oni koji učestvuju u svim postupcima na kraju i vrše kontrolu. Nema kontrole, to je sukob interesa. To morate ispraviti. Ovo je neadekvatno rešenje.

Zašto je Evropska unija formirala posebnu evropsku komisiju koja vrši tu kontrolu? Baš zbog toga. To je neutralno, specijalno telo koje vrši kontrolu. Ne može vršiti kontrolu predstavnik ministarstva koji je učestvovao u kreiranju svih postupaka.

Srpska radikalna stranka je sve odredbe koje su vezane za komisiju o kontroli državne pomoći brisala. Kao takva, za nas je neprihvatljiva. Sigurno će Ustavni sud ovakvu odredbu, kako ste je koncipirali ovim predlogom zakona, proglasiti da je u suprotnosti sa Ustavom.

Kada govorim o kontroli, svedoci smo svakodnevnih zloupotreba izvršnih organa vlasti kako u utvrđivanju visine sredstava za državnu pomoć, tako i u sistemu plasmana tih sredstava. Posebno je to bilo prisutno u toku 2008. godine zbog ekonomske i finansijske krize. Oseća se to i u toku ove godine. Znamo koje probleme ima agrarni budžet u obezbeđenju adekvatne količine sredstava.

Postavlja se pitanje zakonitosti, s obzirom na odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa i Zakona o budžetu, kada mi ne izvršimo određene obaveze po budžetu koje smo morali izvršiti u 2008. godini, pa ih izvršavamo sada i izvršavaćemo ih do kraja godine. Time narušavamo osnovni princip budžeta, a to je godišnjost budžeta. Sve ono što je van toga mora biti posebno koncipirano i potkrepljeno adekvatnim odlukama, između ostalog i zakonskim propisima i izmenama, koje moraju doći na ovu skupštinu. Tu se krši odredba Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o budžetu, ali, ko vodi računa o tome.

Kada govorimo o vrstama državne pomoći, vi ih ovde ne pominjete; misli se na državnu pomoć u oblasti privrede. Predlagač zakona je promašio, u svakom slučaju, u odredbama, zato što je spomenuo u dva ili tri člana ulaganje u privredu kroz državnu pomoć.

Mi u praksi imamo, Vlada je izašla sa tri programa mera za suzbijanje ekonomske i finansijske krize. Sve je to sastavni deo državne pomoći, ali ste to morali ugraditi u ovaj propis. Morali ste ugraditi, morali ste utvrditi uslove pod kojima će se dodeljivati ta pomoć. Morali ste ugraditi sistem povratka te pomoći, jer nije sve dato humanitarno ili bespovratno, ima i povratne pomoći, ali morate ugraditi kroz zakon. Vi to niste ugradili.

Zato je zakon nepotpun i zato ga morate dograditi, morate ga povući. Najbolje je da ga povučete. Treba ugraditi posebno ono što sam rekao – državnu pomoć, a posebno kontrolu državne pomoći. Ne mešati, izmešali ste itd.

U pet članova ste sabrali sve ono što bi trebalo da bude jedna kompleksna materija koja se odnosi u prvom delu, ako idete na jedan zakon, zakon o državnoj pomoći, na uslove, način, vrste, i onda posle toga dolazi kontrola državne pomoći.

Mi u praksi imamo, što se tiče vrsta vrsta državne pomoći, subvencije, imamo preferencijalne kredite, imamo državne garancije, imamo poreske i carinske olakšice i oslobođenja, imamo nabavku repromaterijala sa određenim pogodnostima (posebno je to bilo prisutno ranije, prema Zakonu o porezu na promet), imamo razne stimulativne mere za otkup poljoprivrednih proizvoda zbog dispariteta itd., druge podsticajne mere.

Ono što je, po meni, vrlo značajno, gde država ne vodi računa, ne preduzima ništa, posebno je to aktuelno kod ove vlasti, to je vlasnička struktura u javnim preduzećima i bankama, osiguravajućim kućama itd. Tu ne činite apsolutno ništa. Tu su vam zlatne rezerve. Pokušali ste sada kroz izmenu Zakona o dobiti da prebacite svu dobit u budžet. Međutim, šta se dešava? Javna preduzeća svesno ulaze u gubitak, bez ikakvih posledica. Vidite šta se desilo sa NIS-om.

Kod banaka je slična situacija. Gubitak – dugogodišnji dobitak. Zašto? Prolaze bez ikakvih sankcija. Vlast mora, odnosno vi morate naterati banke da prave sanacione programe, ne može se iz godine u godinu ulaziti iz gubitka u gubitak. Na temelju akcija koje ima u tim bankama država mora imati korist. To može biti osmišljena državna politika, to može biti državna pomoć, da ne ubirate dividende, ali to mora biti osmišljena politika predviđena zakonom, kao vid olakšica, fiskalnih olakšica. Gubitaši ne plaćaju, ali ne može se iz godine u godinu biti gubitaš, posebno ne u bankarskom sektoru. Svesno ste doveli banke i druge finansijske institucije u poziciju da ne mogu poslovati bolje nego što posluju, ali ne činite ništa da ispravite sve one propuste...

(Predsednik: Vreme. Privedite kraju, završite rečenicu.)

Uključiću se kasnije. Hvala.

Reč ima gospodin Mirko Čikiriz. Izvolite. Samo se prijavite, molim vas.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo, u ime liste Za evropsku Srbiju i Srpskog pokreta obnove reći ću da je prvi put posle Drugog svetskog rata u Narodnoj skupštini Republike Srbije zakon o kontroli državne pomoći.

Preživeli smo mnoge sisteme, periode u kojima ni narodni predstavnici, niti iko drugi nije smeo da pita one koji su odlučivali o javnim finansijama gde je pomoć otišla, po kom osnovu je otišla, da li je namenski iskorišćena.

Čini mi se da je namera zakonodavca dobra. Pogledao sam i amandmane, postoje veoma interesantni amandmani. Nisam prozreo zlu nameru podnosioca bilo kog amandmana i čini mi se da će verovatno imati prostora da se neki od njih i prihvate.

Za nas sa liste Za evropsku Srbiju je interesantno uspostavljanje totalne kontrole javnih finansija. Ovo je jedan od segmenata u toj kontroli javnih finansija. Naši građani koji su imali prilike da žive u zemljama koje su uređene na način kako lista Za evropsku Srbiju želi da Srbija bude uređena uvek su nam pričali da su to ozbiljne države i da se tamo vodi računa o svakom dinaru, da se kontroliše svaki dinar.

Mislim da će ovaj zakon biti dobra osnova za kontrolu državne pomoći. Prigovori da se ovaj zakon ne odnosi na poljoprivrednike, da su oni diskriminisani, ne stoji, zbog činjenice da drugi zakoni, uredbe i odluke Ministarstva za poljoprivredu, a skoro smo imali u Narodnoj skupštini Republike Srbije Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, regulišu način i oblike pomoći poljoprivrednim proizvođačima, za šta je SPO izuzetno zainteresovan.

Ono što je, čini mi se, najvažnije – mnogo je primera zloupotrebe državne pomoći bilo u decenijama iza nas – sa javnim objavljivanjem podataka o utrošku državne pomoći svako ko u lokalnim sredinama ima primere zloupotrebe državne pomoći moći će da interveniše. Sigurno je da ćemo se i u budućnosti susretati sa brojnim zloupotrebama, ali ono što je za nas, za listu ZES interesantno, to je da ćemo mi poslanici sa te liste dati punu podršku ovom zakonskom rešenju.

Drugi zakon, koji je zaista izvanredan, u potpunosti evropski, zakon koji u potpunosti ide naruku oštećenim licima, uvodi potpuni red u jedan veoma važan sektor, u sektor osiguranja, odnosno dodatno uvodi red, jer je i sa prethodnim zakonima, sa svakim zakonom i izmenama i dopunama zakona o osiguranju, red bio sve bolji i bolji.

Vlasnik jednog privatnog osiguranja je u momentu kada je zakonskom regulativom propisano da NBS vrši kontrolu nad poslovanjem osiguravajućih organizacija rekao, posle nekoliko meseci, da je tek tada shvatio da je to u najboljem interesu osiguravajućih organizacija. Ako je u medicini magnetna rezonanca aparat koji u svakom momentu može da pokaže stanje našeg zdravlja, onda je način na koji je uspostavljena finansijska kontrola, ali ozbiljna, od strane NBS kako u javnom interesu i u interesu oštećenih lica, tako i u interesu osiguravajućih kompanija, jer za svaki štetni događaj morate imati rezervaciju šteta.

U svakom momentu se zna da li ste iznad ili ispod crte, u svakom momentu se zna koliko imate odštetnih zahteva i može da se proceni koliko potencijalno štetnih događaja koji su nastali, a nisu prijavljeni, osiguravajuća kompanija može da predvidi, a samim tim da odvoji rezervna sredstva, koja ne sme koristiti u neke druge svrhe.

Ovaj zakon o osiguranju je u mnogo čemu zaista izvanredan. Mi iz Srpskog pokreta obnove ne spadamo u evrofanatike. Mi smo jedina desničarska politička organizacija koja je evropskog opredeljenja. Čini nam se da smo kod svih zakonskih predloga, pa i kod ovih, bili apsolutno evrorealisti. Pokušaću da na konkretnim zakonskim odredbama koje su, kažem, izvanredne... Čini mi se da ću pohvaliti ceo tim koji je radio na izradi ovog zakona zbog činjenice da su posle izvanredne javne rasprave prihvaćene mnoge sugestije, i to upravo sugestije onih koji se bave poslovima osiguranja i koji se životno, svakodnevno susreću sa problemima proizašlim iz poslova osiguranja.

Zbog čega je ovaj zakon, pre svega, u interesu oštećenih lica? Prvo, zbog činjenice da se mnogo puta u životu dešavalo da oštećena lica pitaju da li imaju pravo kada se desi štetni događaj da naknadu štete naplate od osiguranja sa kojim su zaključili polisu o obaveznom osiguranju za štete pričinjene trećem licu. Prethodna zakonska rešenja to nisu dozvoljavala, već je oštećeno lice moralo naknadu štete da potražuje od štetnika ili njegovog osiguravajućeg društva.

Ovaj zakon proširuje prava oštećenih lica i predviđa mogućnost da osiguravajuća kompanija koja nije osiguravač, čiji osiguranik nije odgovoran za štetu, može od nje da naplati štetu, a da se zatim u regresnom postupku od štetnika ta šteta nadomesti.

Drugo, mi smo danas u Srbiji svedoci totalnog dispariteta u pogledu kriterijuma za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Mnoge zemlje u okruženju su na različite načine regulisale kriterijume koji bi bili prilično jasni i koji bi, u svakom slučaju, u velikoj meri pomogli osiguravajućim društvima i oštećenim licima, a takođe i sudovima u slučaju sudskog spora.

Čini mi se da je rešenje koje je predviđeno u ovom zakonu najsličnije rešenju koje ima Republika Makedonija, jer je Vlada preuzela obavezu da bliže svojom odlukom propiše kriterijume za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i njihove najviše iznose.

Ovo je vrlo bitno zbog činjenice da su postojale brojne zloupotrebe, jer se u svakodnevnoj praksi dešavalo da oštećeno lice sa jednom te istom telesnom povredom, istom kvalifikacijom iste povrede, istim posledicama povređivanja na severu naše zemlje dobije znatno viši procenat telesnog oštećenja, invaliditeta ili umanjenja opštih životnih aktivnosti u odnosu, recimo, na jug Srbije.

Samim tim, u ovom slučaju, ako pričamo o naknadi štete na licima, kod kriterijuma će biti potrebno uključiti, pre svega, veštake sudske medicine i njihova udruženja, zatim, sudsko-medicinske odbore, udruženja lekara Srbije, da bi kriterijumi bili jedinstveni za teritoriju cele Srbije.

Ako je ovim zakonom propisan i najviši iznos nematerijalne štete, recimo, za duševne patnje zbog smrti bliskog lica, onda je to nešto što će u potpunosti olakšati rad sudovima, jer nećemo opet imati uticaj lokalnih advokata i lokalnih lobija na određivanje visine štete.

Drugo, ovaj zakon će uštedeti mnoge troškove a oštećena lica biće pošteđena maltretiranja. Biće smanjen broj sudskih postupaka, jer se zakonom predviđa da se oštećeno lice u određenom roku, pre pokretanja sudskog postupka, mora obratiti društvu za osiguranje, sa kompletnom dokumentacijom. Društvo za osiguranje mora u određenom roku da odgovori na zahtev.

Verujte, u praksi se često dešavalo da društvo za osiguranje ponudi isplatu nespornog dela štete, a da oštećeno lice neće da je primi. Sada postoji obaveza da primi isplatu nespornog dela štete, naravno, uz zadržavanje njegovog prava da potraži i sudsku zaštitu ako smatra da ta naknada nije adekvatna za preostali deo štete. Takođe je postojala i zloupotreba od strane osiguravajućih društava zbog činjenice da nisu želela da isplate čak ni nesporan deo štete.

U pogledu kriterijuma za naknadu materijalne štete, postoji nekoliko udruženja sudskih veštaka koja imaju totalno različite kriterijume za naknadu materijalne štete. To, u svakom slučaju, zbunjuje radnike zaposlene u osiguranju, a i oštećena lica, sudske veštake i sud. Ako Vlada propiše jasne kriterijume za naknadu materijalne štete, svima će biti olakšan posao.

Drugo, garantni fond je do sada postajao pri Udruženju osiguravajućih organizacija Jugoslavije i služio je za isplatu štete nastale od nepoznatog vozila ili vozila koje nema osiguravajuće pokriće. Sada se garantni fond tretira kao posebno pravno lice. Jasno se definišu njegova uloga, ovlašćenja, prava, obaveze. Ono što je za nas posebno interesantno, to je da će ovakvim regulisanjem ponovo biti zaštićena oštećena lica, da se neće čekati da se okončaju stečajni postupci, kao što je do sada bilo, koji traju po nekoliko godina.

Zamislite oštećeno lice koje ima i materijalnu i veliku nematerijalnu štetu, koje podnese zahtev za naknadu štete ili utuži osiguravajuću kompaniju, ona ode pod stečaj, a sud donese odluku (tako je ranije bilo) da se naknada štete može ostvariti tek po okončanju stečajnog postupka, koji može trajati godinama. Zbog toga je ovo rešenje izvanredno.

Što se tiče takozvanih međunarodnih šteta, to su štete koje proizvede vozilo inostrane registracije u našoj zemlji ili naše vozilo u inostranstvu, moguće su različite kombinacije.

Ovaj zakon u potpunosti ide naruku oštećenim licima i pruža im širok spektar mogućnosti od koga sve i po kakvom postupku mogu da naplate štetu.

Čini mi se da će obaveza da se oštećena lica pre pokretanja sudskog postupka obrate osiguravajućim organizacijama, odnosno društvima za osiguranje smanjiti broj sudskih postupaka. Samim tim, oštećena lica neće morati da plaćaju sudske takse, advokate, brže će ostvariti pravo na naknadu štete.

Takođe, ovaj zakon priteže i navodi društva za osiguranje da u jednom veoma kratkom roku po podnošenju odštetnog zahteva i dokumentacije isplate štetu.

Što se tiče bonus-malus sistema, od onih koji imaju iskustva sa zemljama koje su ovo što mi sada uređujemo uredile mnogo pre nas, onih koji žive u zemljama EU, čuli smo najčešće priče i iskustva vezana za lica koja spadaju u tzv. rizične kategorije; to su lica koja, recimo, tokom jedne godine naprave više saobraćajnih nezgoda.

Do sada su ta lica prilikom plaćanja premije osiguranja imala isti status kao lica koja, recimo, za 50 godina upravljanja motornim vozilom nikada nisu pričinila saobraćajnu nezgodu. Plaćala su istu premiju osiguranja i na taj način nagrađena su zbog svoje bahatosti i neopreznosti, zbog toga što su loši vozači. S druge strane, lica koja su bila odlični i savesni vozači su na taj način bila kažnjena zato što su se savesno ponašala u saobraćaju.

Verujte da je u praksi bilo primera da jedno lice napravi po sedam-osam saobraćajnih nezgoda tokom jedne godine, da napravi štetu koja se meri u stotinama hiljada evra, da odnese i nekoliko ljudskih života, a da sledeće godine zaključi polisu osiguranja za koju plati premiju u visini od, recimo, sadašnjih četiri, pet ili šest hiljada dinara.

Do sada smo slušali da u zemljama Evropske unije to lice, kao rizično lice, ima obavezu da plati po nekoliko hiljada evra premiju osiguranja.

Ne znam da li će Vlada svojim kriterijumima utvrditi bliža pravila na koji način će biti sankcionisani loši vozači, ali ono što je sigurno, ovim će biti sankcionisani, plaćaće mnogo veće premije osiguranja u odnosu na savesne vozače, kao što će i savesni vozači imati bonus, odnosno popust zbog činjenice da savesno upravljaju svojim vozilom i da ne čine nikome ni materijalnu, ni nematerijalnu štetu.

Takođe je dobro to što lice koje je ušlo u motorno vozilo čijom je upotrebom pričinjena šteta, a koje je znalo da je vozilo protivpravno oduzeto, nema pravo na naknadu štete.

Krađa automobila je sveprisutna i kod nas, i u savremenom svetu jedan je od najprisutnijih oblika organizovanog kriminala. Imali smo primera u praksi da lice koje je ukralo vozilo i bilo saučesnik u pljački, pošto najčešće kradljivci voze velikom brzinom, doživi saobraćajnu nezgodu i da se pojavi sa zahtevom za naknadu štete. Ovaj zakon, naravno, takvo pravo ne pruža tim licima i to je nešto što je u potpunosti evropsko rešenje.

Ovde su pominjana iskustva iz naše skorije prošlosti. Devedesetih godina je zakon o obaveznom osiguranju omogućavao osnivački kapital za osnivanje društava za osiguranje od, recimo, samo deset, dvanaest ili petnaest hiljada dolara. Te odredbe su izmenjene davno, ali dobro je da je i limit osiguranja, limit obaveza za koje odgovara društvo za osiguranje ovim zakonom povećan.

To znači, ako se u nekoj nezgodi povredi više lica ili smrtno strada, da će obaveza osiguravajućih kompanija za isplatu štete po jednom štetnom događaju sada biti milion evra, a za materijalnu štetu 200.000 evra.

Do sada je bilo 100.000, odnosno 200.000 evra i taj se iznos duplirao kod saobraćajnih nezgoda u kojima je bilo povređeno više lica. Ovo je takođe nešto što je dobro. Znači, oštećena lica će imati mogućnost da u potpunosti ostvare materijalnu satisfakciju zbog pretrpljene štete.

Takođe, bilo je nedoumica, jer su postojala različita rešenja o PIO, zdravstvenom osiguranju, invalidskom osiguranju, u pogledu prava regresa prema osiguravajućim kompanijama u situacijama kada je dolazilo do njihovih troškova prouzrokovanih saobraćajnom nezgodom. Ovaj zakon to vrlo elegantno i precizno reguliše i to je nešto što je dobro, jer je i u sudskoj praksi i u životu bilo dosta nedoumica.

Neko sam ko ima veliko iskustvo u radu u osiguravajućoj organizaciji. Zarad poboljšanja ovog zakona, koji je izvanredan, čini mi se da se radi pre svega o nekim tehničkim korekcijama, podneo sam nekoliko amandmana, tako da ću u raspravi u pojedinostima iskoristiti svoje pravo da od člana do člana još jednom ukažem građanima Srbije koliko je ovo dobar zakon, koliko je pravičan zakon.

Ovo je jedan od zakona kojima smo mi sa liste ZES u potpunosti zadovoljni i verujemo da će zaista dati one efekte koje očekujemo.

Zahvaljujem, gospodine Čikiriz. Gospodin Nikola Savić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo predloge tri zakona, i to: zakon o kontroli državne pomoći, zakon o investicionim fondovima i zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju.

Sva tri zakona razmatramo u načelnoj raspravi, mada nisam sto posto siguran da su ispunjeni poslovnički uslovi, jer ipak, svaki od ovih zakona ima svojih specifičnosti i ako bismo tražili, možemo naći više razlika, prema kojima ne bismo mogli da ih svrstamo u zajednički pretres.

Međutim, pošto je to već tako, potrudiću se da kažem ponešto o svakom od ovih zakona, jer je svaki podjednako važan. Ipak, reći ću nešto više o zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju, jer to je zakon koji se na najdirektniji način tiče svih naših građana. Ali, da pođemo redom, prvo od ovog zakona o kontroli državne pomoći.

Moram da kažem da je lepo što je Vlada razmišljala o nekakvoj pomoći, o nekakvom davanju, ali to je jedino što je lepo u ovome zakonu i tu se stvari završavaju.

Jednostavno, ovaj zakon nije dovoljno definisan, čak se i u samom obrazloženju zakona kaže da, prema evropskim kriterijumima, ne postoji striktna i jasna definicija ove pomoći.

Sredstva za sprovođenje ovog zakona treba da se obezbede u budžetu Republike Srbije. Primenjivanje ovog zakona će početi od septembra, a znamo dobro da u budžetu nema sredstava ni za neke mnogo važnije stavke, a do septembra, ne nadam se, želeo bih da tako ne bude, ali pretpostavljam da će biti još više problema kada je u pitanju budžet Republike Srbije.

Ako se ovaj zakon usvoji u ovakvom obliku, a budžet, kao što se predviđa, bude njegov osnovni izvor finansiranja, gospođo ministre, vi ćete morati vršiti rebalans budžeta svakog meseca.

Kada se kaže državna pomoć, prva asocijacija naših građana je poljoprivreda koju zakonodavac ovim zakonom isključuje već u prvom članu, kroz jedno nemušto obrazloženje, bez obzira na to što su prirodne nepogode uslov da se pomoć daje.

Član 2. ovoga zakona predviđa da korisnik državne pomoći može da bude svako fizičko lice, a pominje se i individualni potrošač. Meni zaista, moram da priznam, nije baš najjasnije da li to znači da će svaki građanin moći to da koristi. Jer, većina naših građana je zapala u krizu zbog kredita, dugova i opšte finansijske krize, a znamo da je ova finansijska kriza jedna elementarna nepogoda. U skladu s tim, mislim da bi svi građani mogli da potpadaju pod taj pojam - korisnici državne pomoći.

Postavlja se pitanje, čemu formiranje još jedne vladine agencije, koja se u ovom zakonu ne zove agencija, nego komisija, kada znamo da iza svega ovoga stoji Ministarstvo finansija, a Ministarstvo finansija praktično vrši ove poslove?

Ovim zakonom se predviđa da članovi komisije treba da poseduju potrebno stručno znanje iz oblasti državne pomoći.

Želim da vas pitam koja je to obrazovna institucija u ovoj zemlji gde se stiču potrebna stručna znanja iz oblasti državne pomoći? Takođe želim da vas pitam koja su to lica koja takvu stručnu pomoć daju onima kojima je potrebna?

Kao što sam već rekao, u zakonu se kaže da budžet obezbeđuje sredstva, a dobro znamo da je kriza i da u budžetu nema takvih sredstava. Dalje se u zakonu kaže da Vlada obezbeđuje prostor, a znamo iz iskustva da i tu ima problema; setimo se samo slučaja Državne revizorske institucije.

Ako su korisnici ove pomoći i neprofitne organizacije i ustanove, to znači da privatne škole i privatni fakulteti mogu da koriste ovakvu pomoć. S druge strane, nedavno ste Zakonom o budžetu državnim školama i državnim fakultetima uveli obavezu da 40% sredstava koja ostvare sopstvenim delatnostima vraćaju u budžet Republike Srbije.

U ovom zakonu javlja se još jedna stvar koja nije uobičajena u pravu, a to je da se pojedine njegove odredbe primenjuju pre nego što sam zakon stupi na snagu.

O ovom zakonu je više govorio moj kolega Buha; nadam se da će možda kasnije, ukoliko bude vremena, da kaže još nešto o tome.

Želim da pređem na drugi zakon, odnosno sledeći zakon iz ovog seta zakona, a to je Zakon o investicionim fondovima. Izmene i dopune ovog Zakona o investicionim fondovima očigledno je pisao ovde prisutni ministar, odnosno državni sekretar u Ministarstvu finansija gospodin Ilić, jer praktično, te izmene su identične onome što je on izlagao i o čemu je govorio na Odboru za finansije u aprilu mesecu ovde u Skupštini Srbije.

Kada je u pitanju sam pojam investicionih fondova i taj termin, građani Srbije nisu dovoljno upoznati sa time, ali suština je u tome da su za te fondove vezani biznismeni iz naše zemlje čije firme su registrovane na Kanarskim i nekim drugim ostrvima.

Ovaj zakon o investicionim fondovima donet je 2006. godine, i to na insistiranje stranke G 17 plus, gde je obrazloženje bilo – sve zemlje u okruženju imaju ovaj zakon i red je da država Srbija donese jedan takav zakon.

Doneli smo taj zakon i vidimo, nedugo posle toga krećemo u njegove izmene i dopune. Čak me ni ne čudi što smo krenuli u njegove izmene i dopune, jer Zakon je napisan tako kao da će se primenjivati u jednoj izuzetno uređenoj državi, a ne u državi Srbiji i kao da će se primenjivati u idealnim ekonomskim uslovima. Kada se piše zakon moraju da se imaju u vidu sve činjenice, svi elementi. Vidimo da taj zakon koji je tada napisan sada više ne vredi.

Da krenemo malo kroz članove ovog zakona. Hajde da krenemo od člana 1. koji predviđa neposredno, ili preko povezanih lica, sticanje do 20% vrednosti imovine fonda. Ovde imamo jednu paradoksalnu situaciju: umesto da što veći broj građana svoja eventualno slobodna sredstva ulaže u ove fondove, jer ti fondovi po definiciji predstavljaju to, sada ovde idemo obrnutim redom – omogućavamo manjem broju ljudi da imaju kontrolu nad ovim fondovima, u ovom slučaju 20%, a kroz kontrolu ovih fondova imaju uticaj na celokupna privredna zbivanja i privredne tokove u Srbiji.

Ako je ovaj član već promenjen sa ciljem da bogati budu još bogatiji, zašto niste vodili računa o tome da i oni siromašniji, obični građani koji eventualno imaju sredstva u ovim fondovima, prilikom bankrotstva tih fondova mogu da povuku nazad svoja sredstva, odnosno da im država to garantuje, kao što je slučaj sa bankama? Znamo, imali smo na redu nedavno i te zakone, da država, kada su u pitanju banke, garantuje građanima do određenog iznosa. Međutim, ovde se zakonodavac namerno nije setio da zaštiti male ulagače. Ovaj zakon je i planiran, odnosno pisan sa pričom da je ulaganje u investicioni fond jedna dobra stvar, da je to mnogo povoljnije, da ulagači imaju i izvlače veći profit nego kada bi uložili u banke, ali dobro.

Da idemo dalje. Član 2. stav 1. i 2. ovog zakona dopušta da jedan portfolio menadžer, koji je obično stranac, može da upravlja sa više fondova. Želim da vas podsetim da je krizu na globalnom nivou napravila, kako bih je nazvao, „finansokratija“, znači, razni brokeri, portfolio menadžeri, autorizovani dileri i drugi, a mi im ovim zakonom omogućavamo da se kockaju sa parama drugih, običnih građana, ali dobro.

Idemo dalje. Član 3. ne predviđa skoro nikakve sankcije za upravu fonda i odgovorna lica u fondu. S druge strane, izmenama članova 8, 9. i 16. stvara se ambijent u kome, recimo, neki anonimusi mogu veoma brzo i mnogo da zarade.

Ovo se vidi iz rokova koji se drastično smanjuju i omogućavaju da se kapital začas prebaci na neko drugo mesto i opere. Otkuda baš da se, recimo, rok za izveštavanje sa 30 smanjuje na osam dana? Zaista je, barem kada su u pitanju rokovi, a rokovi su vezani za sve zakone, ova stvar neuobičajena.

Dalje, članovi 9, 10. i 11. daju mnogo veća ovlašćenja upravama fondova, umesto da govore o njihovoj odgovornosti za stvari za koje su zadužene, jer faktički one raspolažu tuđim sredstvima.

Izmene zakona u ovom smislu odnose se i na tzv. otvorene fondove, koji prikupljaju i sredstva anonimnih ulagača. Komisija za hartije od vrednosti ovim izmenama stvara okruženje slično onome koje postoji i u bankarskom sistemu, gde se jednostavno stranim bankarima omogućava ambijent koji nemaju ni u svojim zemljama.

Da je tako, čuli smo danas iz ove sale – strane banke su izvukle ogromne pare, ogromnu dobit iz ove države, odnosno od ovog naroda.

Pitam se, zbog čega zakonodavac toliko brine o sudbini investicionih fondova, kada je rizik sastavni deo njihovog poslovanja? Znate, nema investicije bez rizika. Investicija bez rizika bi, otprilike, bila isto kao, recimo, sport ili neki sportski susret bez mogućnosti poraza. Na utakmici može biti i ovakav i onakav rezultat, a vi se trudite da ovakvim zakonom praktično zaštitite uprave ovih investicionih fondova.

U članu 23. navode se odredbe čija je primena počela pre stupanja na snagu samog zakona. Neke odredbe se primenjuju još od 28. marta, ali o tome sam već nešto govorio. Zbog čega je ovo ovako? Ovde se zakonodavac, kao i uvek, poziva na opšti interes. Taj opšti interes je rastegljiv pojam i mislim da se u ovom smislu i zloupotrebljava.

Pošto vreme prolazi, u pitanju su tri zakona, a rekao sam da ću najveći deo svog izlaganja usmeriti na zakon o osiguranju u saobraćaju, vreme je da pređemo na ovaj zakon. Naravno, kao što sam rekao, ovo je veoma značajan zakon, govorim o zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju, jer se na najdirektniji način tiče svih građana Srbije. Međutim, kao i svi vaši zakoni i ovaj zakon obiluje nedorečenostima i odredbama koje ne mogu biti primenjene u realnom životu. Ovaj zakon bi trebalo da bude kompatibilan sa Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, ali ako se ova dva zakona pogledaju i uporede, odmah se može videti da u mnogim stvarima ova dva zakona stoje u određenom nesaglasju.

Ovo je samo jedan od nedostataka ovog zakona. Pokušaću sad uopšteno da pobrojim još neke nedostatke ovog zakona, a kasnije ću kroz analizu članova ovog zakona ukazati na konkretne nedostatke.

Mi smo ovde od govornika pre mene, gospodina Čikiriza, koji je ovlašćeni predstavnik grupe Za evropsku Srbiju, znači, vladajuće većine, čuli hvalospeve o ovom zakonu. Naravno, pošto govori da dolazi iz te branše, to mu je posao, ne sumnjam da poznaje tu materiju, ali moj zadatak kao opozicionog poslanika jeste da ukažem na ono što ne valja u ovom zakonu.

Pre svega, ne vidim razlog zbog čega se ovako žuri sa ovim zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, kada znamo, a to stoji i u zakonu, da jedna trećina ovog zakona, i to suštinskih članova koji se odnose na osiguranje, neće moći biti primenjena dok Srbija ne uđe u EU, a niko ne zna kad će to biti. Koji je, dalje, suštinski nedostatak ovog zakona? Nedostatak ovog zakona, to se vidi kada se malo bolje pročita zakon, jeste da se ovde priprema teren za strana osiguravajuća društva – isto kao što ste uradili sa bankama. Znači, čisto pripremanje terena za strana osiguravajuća društva.

Ovaj zakon i primena ovog zakona neminovno će dovesti do poskupljenja obaveznog osiguranja, a znamo šta to znači u vreme ove sveopšte finansijske krize za naše građane. Ali, neko će imati koristi od ovoga; imaće, kao što sam rekao, stranci, za koje pripremate teren da dođu i da osvoje prostor u ovoj oblasti.

Dakle, ova vlada ne zna ništa pametno da uradi, nego udara odmah po džepu vozača. To je najlakše. Najlakše je udariti po džepu vozača. Po džepu vozača se udara i kada je u pitanju ovo obavezno socijalno osiguranje i, videli smo danas, kada je u pitanju cena benzina, jer znamo da je cena benzina u Srbiji trenutno veća nego u bilo kojoj zemlji u našem okruženju.

Razumem da vi imate problema sa budžetom, sa punjenjem budžeta, ali ovo je najlakši način, to može svako, a Vlada treba da razmišlja i da traži neke nove načine, neke nove mere i neke nove stvari kako bi se budžet popunio, a ne samo po džepu vozača, akcize itd.

Dalje, koji je još nedostatak ovog zakona? Svi poslovi koji su vezani za osiguranje su na relaciji osiguravajuća društva - Narodna banka Srbije. Potpuno se izbacuje struka i strukovno udruženje iz ovog posla; znači, nema auto-moto saveza, udruženja, udruženja inženjera, tehničara. Kao što sam rekao, ovde je samo cilj da neko izvuče ekstraprofit iz svega ovoga. Dakle, sve stoji u rukama bankara i finansijskih moćnika, a oni su odgovorni za ovu finansijsku krizu. Čisto sumnjam, u stvari, sto posto sam siguran da obični građani od ovoga zakona neće imati nikakvu korist.

Dalje, moram da kažem nešto o garantnom fondu, koji je posebna priča ovoga zakona. Garantni fond nije ništa drugo nego još jedna od 150 agencija (ili oko 150), koliko ova vlada ima. Međutim, o garantnom fondu ću nešto kasnije, mada je on jedna od suštinskih stvari u ovom zakonu.

Da malo pročešljamo ovaj zakon. Odmah ćemo poći od njegovog 1. člana koji govori o vrstama obaveznog osiguranja. Ovde se ne pominje železnica i železnički saobraćaj, a znamo da je železnički saobraćaj najstarija i još uvek izuzetno zastupljena vrsta saobraćaja.

U članu 3. definicija pojma saobraćajne nezgode nije u skladu sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja, na to sam i na početku ukazivao, tako da postoji određeno nesaglasje između ova dva zakona.

Podsetiću vas, pomenuti zakon, Zakon o bezbednosti saobraćaja predviđa ispunjavanje sledećih uslova za nastajanje saobraćajne nezgode kao događaja u saobraćaju: 1) najmanje jedno vozilo u pokretu, 2) prouzrokovanje određene materijalne štete i 3) povređivanje lica kao učesnika u saobraćajnoj nezgodi. Međutim, u ovom vašem zakonu ti uslovi nisu ispunjeni, tako da nije u saglasju sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja.

Kada je u pitanju ovaj član 3, ponovo se vrši diskriminacija železničkog saobraćaja kao da je neka novina, a svako živ zna da i voz predstavlja prevozno sredstvo.

Zadržaću se na ovom članu 3, koji obiluje nepreciznostima; kaže se da „teritorija na kojoj se vozilo uobičajeno nalazi predstavlja teritoriju Evropske unije“. Zaista, ako se pogleda ovaj član, može se zaključiti, recimo, da je neuobičajeno kada se vozilo nalazi na teritoriji Srbije. Daljim zaključivanjem mogli bismo doći do toga da smo mi neuobičajen narod, da ne koristim neku drugu i težu reč.

Možda se neko od vas i zaneo pa misli da je Srbija u EU, ali ja želim da vam kažem i da vas podsetim: Srbija nije u EU, kada će biti, ne znamo; međutim, i u Srbiji može da se živi lepo i može da se živi bolje, samo bi trebalo da se ponašate drugačije, da više mislite o ovim građanima, a ne samo na sebe i na svoje interese.

Članom 4. ovoga zakona opet nije obuhvaćena železnica, a setite se mnogih saobraćajnih nezgoda na železnici. Najnoviji primer jedne velike tragedije imali smo pre neku godinu u Crnoj Gori, u Bioču. Praktično, prema ovom zakonu, tako oštećeni ili nastradali ne bi imali mogućnosti da ostvare svoje pravo.

U članu 5. piše, između ostalog, citiraću: „Društvo za osiguranje ne može odbiti ponudu...“, da ne citiram ceo član. Pitam vas, šta ako prevoznik, recimo JAT, hoće da se osigura kod nekog osiguravajućeg društva, a to osiguravajuće društvo, odnosno njegovo rukovodstvo je svesno da ne poseduje mogućnosti za nadoknadu eventualne štete jer je JAT ipak jedan veliki prevoznik, jedna skupa kompanija, a vi ga praktično ovim zakonom terate, znači, ne sme da odbije ponudu, mora da prihvati ponudu? Jednostavno, ako neko nema ekonomske mogućnosti da stupi u određeni posao, normalno je da to neće da učini, a vi ga na to terate.

Međutim, ovo se možda i ne radi slučajno. Vi svesno stvarate mogućnosti za propadanje osiguravajućeg društva, kao što smo ranije imali situaciju da propadaju firme i druge kompanije, a radnici ostaju gladni. Videli smo skoro da ljudi iz očaja počinju da sebi seku i prste, a ne bi iznenadilo ako dođe i do amputacije ekstremiteta i drugih organa.

Ovo je vrlo bitno, što ne želim da preskočim: u ovim zakonima (mislim na ova tri zakona, a to je slučaj sa svim vašim zakonima) koristi se veliki broj stranih reči i izraza koji nisu dovoljno poznati ni stručnoj javnosti, a kamoli običnim građanima, bez toga da se ti strani izrazi malo bolje i podrobnije objasne. S druge strane, prevod pojedinih odredaba nije najbolje i najkorektnije urađen.

Odmah ćemo navesti jedan primer. Radi se o članu 3. stav 1. tačka 8); govori se o specijalnim pravima vučenja, znači, radi se o množini, a ne o jednini, kao što stoji u prevodu vašeg zakona.

Pošto sam načeo ovu temu, u ovim zakonima susreću se izrazi kao što su: portfolio menadžer, aktuarska načela, bonus-malus sistem itd. Pitam vas, koliko ljudi u Srbiji, pa možda čak i u ovoj sali, zna šta je portfolio menadžer, aktuarska načela, bonus-malus sistem? Podsetiću, recimo, zbog javnosti, ne zbog vas, znam da vi to odlično znate, šta je to, recimo, aktuar. Aktuar je sudski pisar koji vodi arhivske knjige.

Razumem da je zakon stvar stručnog karaktera. Razumem i to da je zakon i stvar pravno-naučnog karaktera, ali ne razumem nameru onoga ko piše ovaj zakon, bolje reći onoga ko prevodi ovaj zakon, da nema sluha za to da ovaj zakon treba da služi svima i da je najbolji onaj zakon koji svi razumeju.

Zamislite, moram da kažem ovo, da je Branislav Nušić u svojim delima sudskog pisara nazvao aktuarom! Koliko bi vredelo njegovo delo? Sigurno ne onoliko koliko sada vredi. Svi znaju, pa čak i oni koji nisu čitali, za Peru pisara iz tamo nekog odeljenja, ali da je on bio aktuar, onda bi to bilo sasvim drugačije. Međutim, vi izgleda niste čitali ni Nušića, ni bilo šta drugo, osim možda Harija Potera.

Kada sam se dohvatio ovoga, da ne bi ispalo da držim ovde neko predavanje, moraću da iskoristim ovo vreme da vam pročitam zaveštanje Stefana Nemanje, kada je u pitanju njegova poruka i zaveštanje narodu po pitanju jezika. Citiram: „Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod, izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći, najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlja i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.

Postoji bolest koja napada i jezik, kao i telo. Pamtim takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda. Dva naroda mogu se biti i mogu se miriti, dva jezika se nikad pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kada god se dva jezika susretnu, izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje i jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna. Kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan. Bitka je završena. Posle izgubljenog jezika nema naroda.

Znaj da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu, dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena, kao za čoveka tren ili dva. Zato je bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik.

Posle izgubljenih ratova ostaje narod, posle izgubljenog jezika nema naroda. Jezik je tvrđi od svakog bedema. Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja, gde se još kao stari zlatnik obrće naša reč, znaj da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojen deo zemlje i naroda kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.“ Završen citat. Možda sam vas malo zamorio, zaista mislim da je dobro da se ovo ima u vidu.

Posle ovoga bih vas zamolio da vodite računa kada prevodite zakone, kada pišete zakone, da bude što više srpskih pojmova, odnosno da što manje stranih pojmova bude u tim zakonima. Ako je negde neophodno (naravno, znamo da savremeni trendovi idu ka tome), da to bude, makar stavite objašnjenje u zakonima, jer, verujte, ima puno ljudi koji se susreću sa zakonima a doslovce ne znaju šta oni znače.

Nadam se da nećete prodati jezik, jer to bi bila najgora privatizacija koju ste do sada ikada imali.

Dobro, idemo dalje, na zakon; idemo na član 8 – iz njegovog drugog stava je nejasno ko i kada poseduje evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi.

Zanimljiv je i član 10, koji govori o podacima koji se sakupljaju od osiguravajućih društava. U ovom članu zakonsko rešenje o sakupljanju podataka predstavlja najgrublju zloupotrebu podataka o ličnosti. Ovde, u članu 10. ne stoji na čiji zahtev treba nekome, pa makar to bilo i društvo za osiguranje, ustupiti podatke o određenoj ličnosti. Evo, recimo, dođe neko niotkuda, a po ovom zakonu može da traži podatke o nekoj osobi i onaj ko poseduje ove podatke dužan je da mu ih da.

Jednostavno, želim da vas podsetim da postoji zakon o zaštiti ličnih podataka i da podaci, bez obzira na to koliko oni koristili, ipak ne smeju biti na izvol'te, jer je zloupotreba ličnih podataka prisutna danas i imamo mnogo primera za to. Evo, dolazim iz Niša i podsetiću vas samo – u kontakt program jedne niške televizije javio se jedan gledalac, jedan građanin i naveo primer da čovek koji je mrtav već deset godina redovno dobija sudske opomene zbog nepravilnog parkiranja, a taj čovek nije imao vozačku dozvolu dok je bio živ i nikada nije posedovao automobil.

Ovo sam potkrepio jednim primerom. Sa ovim podacima koji su predviđeni u članu 10, a mislim da i član 9. takođe tretira ovu bazu podataka, ipak treba biti oprezan.

Dalje, član 14. Mislim da bi članom 14. trebalo da se predvidi to da se vozila koja služe za obuku vozača tretiraju kao i druga vozila u javnom saobraćaju, jer ova vozila se takođe registruju na šest meseci, kao i ostala vozila koja služe za javni prevoz.

Iz ovoga člana treba da se izbriše i obaveza o obaveznom isticanju naziva osiguravajućeg društva, kada je u pitanju privatno vozilo, recimo, taksi vozilo. Mislim da nema potrebe da se obavezno ističe naziv osiguravajućeg društva, jer niko nije dužan da besplatno reklamira nekoga.

Idemo na član 15. Kako ste ga vi napisali, može doći do nekih situacija: recimo, desi se da neko dođe na autobusku stanicu, plati peronsku kartu, stanične usluge, ali ne putuje. Pošto sam profesor u saobraćajnoj školi, znam da se prema nastavnom planu i programu iz predmeta organizacija saobraćaja uči da se ljudi koji se nalaze na autobuskim i drugim stanicama tretiraju kao putnici. Recimo, dođe neko, roditelj, isprati svoje dete na ekskurziju, letovanje ili zimovanje, a to je uobičajeno, i njega, bez obzira na to što nije putnik, treba tretirati kao učesnika u saobraćaju. Dakle, vi na ovaj način uskraćujete određena prava.

Svi zakoni koje vi pišete skrojeni su tako da ostavljaju mnogo prostora i bezbroj mogućnosti za manipulaciju. Vrednost svakog zakona je, pre svega, u njegovoj preciznosti, a sve ono što nije jasno definisano može dovesti do različitih tumačenja i, naravno, umanjuje vrednost tog zakona.

Što se tiče člana 21. ovog zakona, iz njegovog prvog stava ne može se jasno zaključiti ko je oštećen, a ko je načinio štetu. Zaista vas molim, tamo postoje i amandmani, da razmotrite to i da se to na bolji i precizniji način definiše.

Dalje, u ovom istom članu govori se o nečemu što je potpuno neuobičajeno, a to je da se prevoz nuklearnog materijala vrši vozilima koja podležu autoodgovornosti. Znamo, a to stoji i u zakonu, da su vozila koja podležu autoodgovornosti najčešće putnička vozila. Ako zakonodavac i ovo stavi u zakon, onda se postavlja pitanje da li on ima saznanja da se tim vozilima prenosi nuklearni materijal? Ako nema takvih saznanja, ili iako ih ima, nije važno, onda se praktično dovodi u pitanje bezbednost saobraćaja.

Član 23. ovog zakona predviđa suviše kratak rok, od tri dana, da se obavesti odgovorno društvo za osiguranje o saobraćajnoj nezgodi. Praksa pokazuje da je ovaj rok suviše kratak. Znamo da vlasnik motornog vozila ne može da ostvari nijedno pravo bez zapisnika uviđaja, zaista ne može, a često se dešava da taj zapisnik ne stigne ili da kasni, pogotovo u slučajevima kada su u pitanju manje sredine ili kada je vozilom upravljalo lice koje nije ujedno i vlasnik toga vozila, tako da smatram da ovaj rok treba da se produži i to smo amandmanom i predvideli.

U članu 29. stav 1. tačka 2) iz predložene formulacije ne može se jasno zaključiti da li se prava iz osiguranja isključuju zato što vozač nije imao kod sebe vozačku dozvolu ili zato što uopšte nije položio ispit za upravljanje motornim vozilom određene kategorije.

U ovom istom članu se kaže: „... ako je vozač štetu prouzrokovao namerno“. Ja zaista smatram da ovako nešto ne može i ne sme da stoji u zakonu. Za ovakve slučajeve postoji stručno veštačenje, postoje lekari, psihijatri, evo, tu je gospođa Slavica, saobraćajni inženjeri, saobraćajna policija, svedoci itd. Mora se prvo stručno utvrditi da li je neko štetu uradio namerno, pa kada se to utvrdi, kada stručna lica utvrde da je neko štetu uradio namerno, onda se može postupati u skladu sa tom činjenicom.

Član 41. bi trebalo da sadrži odredbe koje će bliže uputiti oštećene na ostvarivanje prava iz osiguranja kada pretrpe štetu, pogotovo kada pretrpe štetu od vozila strane registracije.

Pošto se vreme bliži kraju, a ovo će gledaoci gledati rano, oko 03.00 sata, ko bude budan, malo ću da požurim.

U članu 42. zakonodavac ne uzima u obzir tržišnu vrednost vozila, pa se može desiti apsurdna situacija da, recimo, premija obaveznog osiguranja bude veća nego što je tržišna vrednost vozila. Zaista, to stoji u ovom zakonu.

Kad smo kod ove premije obaveznog osiguranja, u dosadašnjoj praksi ona je vezana isključivo za zapreminu motornog vozila i, moram da kažem, baš zbog ove činjenice koju sam napred naveo ne odražava realno stanje, a uvek se postupa na štetu vlasnika vozila, odnosno onoga ko plaća, pogotovo zato što znamo da je prosečna starost vozila u Srbiji 15 godina. Ako je zapremina motora, na primer, 2000 kubika, nije ista vrednost vozila koje je 2009. godište i onog koje je 1989. godište. Vidim da me ministarka gleda, znam šta hoće da kaže, ali ja ovo moram da kažem zbog javnosti.

U članu 44. se kaže da prodaju polise nekog osiguravajućeg društva može vršiti samo lice koje je zaposleno u tom društvu. Mislim da ovo nije bilo potrebno u zakonu. To bi, otprilike, bilo isto kao kada bismo u nekom zakonu o trgovini rekli – prodavanje hleba u samousluzi ne može vršiti vozač gradskog saobraćaja. Mislim da ova formulacija nije morala da se nađe u zakonu, za razliku od nekih koje su se do sada nalazile.

Još sam na članu 44. Ovaj član treba potpuno da se briše, iz jednog drugog razloga – jer tekst ovog člana ne odgovara faktičkom stanju. Kada su u pitanju osiguranja i tehnički pregledi, stanje u praksi je potpuno obrnuto od onoga što vi predviđate u ovom zakonu. Iza tehničkih pregleda najčešće, gotovo uvek, stoje osiguravajuća društva, koja tehničkom pregledu daju svu moguću logistiku, obezbeđuju i prostor, čak i prave objekat i sve, ali, naravno, pod jednim uslovom – uslovljavaju ih da prodaju njihove polise osiguranja. Sada to materija iz člana 44. treba da reši sistemski, na jedan drugačiji način, kako bi ono što piše u zakonu bilo približno onome što je u realnom životu, odnosno približno faktičkom stanju.

Moram da pomenem i član 49. Govori se o tome da ako oštećeni ne nađe pravdu u osiguravajućem društvu, istu može potražiti na sudu. Nije neki veliki savet, ništa mu novo niste rekli. S druge strane, znajući kako su nam sudovi efikasni, određeni broj oštećenih sigurno će dići ruke od svega i kazaće – više će me koštati sudski troškovi nego što ću eventualno naplatiti štetu. Zato bi u ovom zakonu trebalo da se predvide određene sankcije za osiguravajuća društva ako neblagovremeno izvrše svoje zakonske obaveze. Naravno, od ovoga bi koristi imali oštećeni građani, a verujte, i sama osiguravajuća društva bi imala koristi, jer bi blagovremenim ispunjavanjem svojih obaveza sticala pozitivnu reputaciju kod svojih klijenata.

U članu 55. oštećenima se sugeriše da nije poželjno pravdu tražiti na sudu, jer se u tom slučaju odštetni zahtev ne može podnositi birou za nadoknadu štete, koji takođe predviđate u ovom zakonu. Recimo, desi se saobraćajni udes, oštećenom je uništeno vozilo i uz sve to dobio je i psovke, uvrede, i šta ja znam, od onoga ko mu je oštetio vozilo, što naravno nije neuobičajeno u našem društvu i mentalitetu. U tom slučaju vi, recimo, ne možete na sud zbog nanošenja duševnog bola, jer važnija vam je materijalna šteta, a ako razdvojite ove dve stvari, onda opet ne možete na sud, jer ne možete dva puta da tužite povodom jedne saobraćajne nezgode.

Zato smatram da treba nešto da se preduzme po ovom pitanju, jer videli smo da neki osnov može biti predmet sudskog postupka, a drugi predmet naknade štete. Kada bismo se malo pozabavili ovim članom, moglo bi sve da se reši na bolji način.

Neću zalaziti mnogo u kaznene odredbe ovog zakona, jer i da ništa ne kažem jasno je da je vaša intencija da te kaznene odredbe budu što veće, a opet su neprimerene uslovima i okolnostima u kojima naši građani žive. Preko ovih kaznenih odredaba ste zaboravili da je u svetu i u Srbiji ekonomska kriza, ali dobro, šta je tu je.

Na početku sam rekao nešto o garantnom fondu. Ovde u zakonu piše da garantni fond za svoje obaveze odgovara svojom imovinom, ali se u zakonu nigde ne kaže kolika je imovina garantnog fonda i da li ona uopšte postoji. Važno je da garantni fond ima predsednika i članove upravnog odbora, da ih postavlja Vlada i važno je da oni za svoje članstvo u upravnom odboru imaju određenu naknadu.

Takođe, zakon propisuje i uslove koje treba da ispunjavaju predsednik i članovi upravnog odbora, kao i direktor garancijskog fonda. U zakonu se predviđa da to budu stručnjaci iz oblasti osiguranja, prava ili ekonomije. Slažem se s tim, ali mislim da ovde treba dodati i inženjere i ljude tehničke struke, jer to su takođe zanimanja, profesije koje i te kako imaju posla sa ovim i ti ljudi se razumeju u ove stvari.

Poslednja stvar, završavam, jeste član 117. koji govori o odloženoj primeni pojedinih zakonskih odredaba. Moram da citiram: „Pojedine odredbe ovog zakona primenjivaće se počev od, i to: 1) Odredbe čl. 6, 27, 33, 34, 36, 37. i 38, člana 42. stav 1, čl. 46. do 49, člana 50. stav 3. tačka 6) i stav 8, člana 51.“, i tako dalje, „od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji“. Primenjivaće se, ali niko ne zna kada. 2) Odredbe člana 22, stav taj i taj - po isteku tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. Iz ovoga se vidi, ako se samo napravi uporedna analiza, da se može desiti (samo teorijski, u praksi to neće biti) da stupi na snagu posle ulaska Srbije u EU, što nema nikakve logike. 3) Odredbe člana tog i tog - po isteku jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona; 4) odredbe, da ne citiram sve članove, od 1. januara 2010. godine; 5) odredbe člana 96. od dana pristupanja Srbije STO.

Ovim ću da završim, navedite mi neki zakon u nekoj normalnoj državi a da je svaki član zakona u različito vreme stupio na snagu.

Ponoviću ono što sam rekao na početku, nije bilo potrebe da žurite sa ovim zakonom; samo iz ovog poslednjeg što sam rekao vidi se da to stoji. Hvala.

Zahvaljujem. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o kontroli državne pomoći, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima i Predlogu zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju.
Zahvaljujem gospođi ministru i njenim saradnicima.
Zahvaljujem svim poslanicima koji su aktivno učestvovali u radu. Nastavljamo sutra u 10.00 časova.