Hvala. Na član 23. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Zoran Krasić.

Centralno pitanje svih ovih naših amandmana koji se tiču izbora članova ove komisije se zasniva na tome što niti Odbor za trgovinu Narodne skupštine može da ima status predlagača kada je u pitanju izbor... Komisija je projektovana kao državni organ. Svi državni organi su, odnosno morali bi da budu jasno definisani i imenovani Ustavom Republike Srbije. Kada je u pitanju ova komisija, to nije slučaj.
Imajući u vidu da je pravno lice Narodna skupština, a Odbor je pomoćno telo, koje nema pravni subjektivitet, imajući u vidu loša iskustva takvih rešenja sa Odborom za finansije kada su u pitanju članovi Monetarnog saveta i guverner NBS, potrebna je drugačija procedura kako da se dođe do ovih članova. Naravno, bira ih Narodna skupština, to je mnogo bolje rešenje nego ono sa Vladom, ali mora da se propiše drugačija procedura.
Naravno, usvojili ste ovaj amandman na 1. stav i ubacili ste da obavezno mora da zna i evropsko pravo. Objasnite mi, molim vas, koje je to pravo? Zašto bismo mi primenjivali pravo EU kada nismo član EU, čak nismo ni kandidati? Mi iz njihovog pravnog poretka možemo da proberemo samo ono što nama odgovara i što zadovoljava naše interese, i ništa drugo.
Skinite jedanput te teme sa očiju. Imperijalizam je učinio svoje, povećao je i omogućio spoljnotrgovinski promet, unificirao. Nisu nam bile potrebne ni Evropska unija, ni Ujedinjene nacije. Po prirodi stvari, ljudi, da bi ostvarili saradnju, žele da primenjuju ista pravila. Zašto bismo primenjivali pravila EU, a ne pravila koja koriste Kinezi, Rusi, Brazilci itd.?
Vi još uvek imate svojevrsno teranje – evropski je. Znate, lep, lepši, najlepši, evropski lep. Nema ništa od toga, ljudi. Zaboravite to. Vidite li da vam više neko ne veruje u to – evropski?
Šta znači evropsko pravo? Primenjuju ga članice EU. Kako? Selektivno. Svaka država primenjuje iz evropskog prava ono što njoj odgovara, drugo ne primenjuje. I, imaju svoj poseban sud. Nema veze sa Evropskim sudom za ljudska prava koji je u Strazburu. Mi smo članovi Saveta Evrope i u obavezi smo da poštujemo ljudska prava i pravila koja po konvenciji postoje, ali ovo, da ubacite evropsko pravo? Imate magistra evropskih nauka, poslanika. Kažite mi kakav je to magistar? Ova Jerkov, predstavlja se kao magistar evropskih nauka. Kažite mi koje su to evropske nauke?
Svaku glupost možete da saopštite preko medija i da branite ovde u Skupštini. Da zna evropsko pravo? A zašto ne bi znao pravila Svetske trgovinske organizacije? Valjda mora da nauči privredno pravo, obligacije itd. da bi ulazio u ovu oblast.
Dakle, mislimo da je ovo pogrešan način. Zašto? Način izbora ovih članova mora da se propiše vrlo precizno, iz prostog razloga što članovi te komisije pre svega treba da budu stručnjaci, ljudi koji razumeju ovu oblast. Verujte da osim dva-tri profesora na ekonomskom i pravnom fakultetu drugi ljudi u ovoj zemlji pojma nemaju šta je antimonopol, pojma nemaju.
Zato vam kažem da budete oprezni, nemojte da licitirate sa načinom kako će neko da se bira.
Izvinite, molim vas, zar je moguće da Odbor za trgovinu može da bude kompetentan da predloži stručnjaka kada u Odboru za trgovinu, kao i u svim drugim odborima Narodne skupštine, po pravilu sede narodni poslanici koji su po Ustavu laici? Oni nisu poslanici zato što su stručnjaci u nekoj oblasti, nego zato što su bili na listi pa su izabrani.
Vraćate nam samoupravljanje, kao kada su čistačice odlučivale o tome da li će lekar da ide na specijalizaciju. Nema potrebe. Pronađite drugi način kako se dolazi do predloga, a Narodna skupština neka bira te članove.
To je osnovna poenta svih naših amandmana, na član 23. i na sledeće članove koji se odnose na izbor članova ove komisije.

Hvala. Amandman kojim se predlaže dodavanje novog člana 23a zajedno su podneli narodni poslanici Arsen Đurić, Miloš Radulović i Miroslav Petković.
Reč ima gospodin Milan Lapčević.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo dodavanje novog člana 23a koji definiše način na koji će biti birani članovi Komisije kao nezavisnog regulatornog tela.
On je suštinski povezan sa prethodnim amandmanom na član 23. kojim se predlaže da pravo predlaganja imaju pre svega strukovna udruženja, jer smatramo da je ovo jedno od najvažnijih poglavlja u ovom zakonu, koje treba da obezbedi nezavisnost članova Komisije. Pored osnovnog zahteva stručnosti, veoma važan segment u ovoj priči treba da bude nezavisnost i neki osnovni moralni i svaki drugi integritet članova Komisije.
U zakonu ste predložili da pravo predloga ima odbor za trgovinu Narodne skupštine. U prevodu, to pravo treba da ostvare pojedini članovi Odbora, odnosno članovi političkih stranaka, bez obzira na to da li trenutno u sazivu Odbora većinu ima opozicija ili pozicija.
Mesecima unazad se u štampi i izjavama zvaničnika ove države stalno govorilo, i dan-danas se govori, o tome kako su političke stranke, koje imaju uticaja na dešavanja u državi, povezane sa raznim tajkunima i monopolistima i finansirane od njih, pa ne mogu da sprovode određene zakone i ne mogu da iskreno uđu u promenu zakonodavstva koje reguliše određenu oblast, a vi sada predlažete da članove nezavisne komisije, što ste isticali u malopređašnjem objašnjenju, da Komisija treba da bude nezavisno telo, da se rukovodi stručnim i moralnim principima, biraju narodni poslanici, odnosno članovi političkih stranaka.
Nemate veću mogućnost zloupotrebe, bez obzira na to da li su u sadašnjem sazivu nadležnog odbora većina poslanici opozicije ili pozicije. To ne obezbeđuje nezavisnost predloga. Imate direktnu povezanost članova političkih stranaka sa mogućnošću predlaganja članova nezavisne komisije i tu sponu koja kasnije može da pređe u zloupotrebu.
Predložili smo da pravo predlaganja imaju, pre svega, nezavisna strukovna udruženja, jer je tu manja mogućnost za zloupotrebu i povezivanje sa određenim monopolistima i tajkunima, tako ih žargonski nazivate.
Naravno, ima i tu mogućnosti da se oni povežu sa njima i da ti predlozi budu na neki način u vezi sa određenim monopolistima na tržištu, ali je to sigurno mnogo manje nego kada su u pitanju članovi nadležnog odbora.
Ta komisija treba da obezbedi regulaciju tržišta, odnosno mogućnost da postoji konkurencija u pravom smislu te reči. Kada se to kaže misli se pre svega na veću ponudu na tržištu i niže cene određenih proizvoda.
Jedno od predizbornih obećanja u prošloj kampanji, pored čuvenih 1.000 evra i ulaska u EU, bržih integracija, većih investicija, bilo je i to da će primenom Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji i prilivom stranog kapitala doći do otvaranja tržišta, do veće konkurencije i do smanjenja cena određenih proizvoda i usluga, što će biti boljitak za građane.
Od kraja prošle godine Vlada je odlučila da jednostrano primenjuje SSP tako što je umanjila ili potpuno ukinula carine za neke uvozne proizvode.
Mi iz Demokratske stranke Srbije smo tada govorili da će to naneti nesagledive štete budžetu, državi i domaćoj privredi zato što će zbog smanjenja ili ukidanja carina za određene uvozne proizvode budžet biti u ogromnom problemu, odnosno priliv u budžetu, odnosno povećaće se deficit, sa jedne strane. Sa druge strane, nekontrolisan uvoz robe po tom osnovu će stvoriti ogromne probleme domaćoj privredi, odnosno proizvođačima domaćih proizvoda, koji ne mogu da se preko noći izbore sa ogromnom konkurencijom koja dolazi sa zapada. Praktično, naše primedbe na jednostranu primenu SSP-a su bile te da ćemo jednostranom primenom ovog sporazuma u stvari pomoći inostranu privredu da plasira svoje proizvode na domaće tržište.
Vaše obrazloženje je bilo da će jednostranom primenom i smanjenjem carina dobiti upravo građani tako što će se većom konkurencijom na tržištu omogućiti niža cena proizvoda i usluga. Da li se to desilo? Za prvih šest meseci budžet Republike Srbije je u deficitu 44.000.000.000 dinara, kako reče premijer pre neki dan.
Ako bi se to analogno primenilo na celu godinu, doći ćemo do cifre od 130.000.000.000 dinara za 2009. godinu, što je daleko više od projektovanih 3% budžetskog deficita koliko je dogovoreno sa Međunarodnim monetarnim fondom. Kako ćete na ovo da reagujete? Ostvarile su se, nažalost, naše prognoze da će se time drastično smanjiti prilivi u budžetu.
Da li su se smanjile cene proizvoda? Nisu. Od decembra meseca do današnjeg dana vrednost potrošačke korpe je porasla za 5.617 dinara. Imamo dvostruke štete: niti su cene smanjene, odnosno povećane su u potrošačkoj korpi, niti su prilivi u budžetu dovoljni da mogu da pokriju sve troškove koje ova vlast čini.
Zato nije ni čudno što širom Srbije imate štrajkove, po raznim osnovama. Trenutno u Srbiji, kažu mediji i statistika, ima preko 20 ozbiljnih štrajkova u raznim firmama. U Novom Pazaru imali smo slučaj odsecanja određenih delova tela, odnosno prstiju. U nekoliko gradova, Kragujevcu, Kraljevu, bilo je štrajkova glađu, pa su prekidani na ovaj ili onaj način. U Nišu, u „Niteksu“ štrajk traje još od 6. novembra prošle godine, sa prekidom od 15 dana jer su nadležni obećali da će rešiti problem. To se nije desilo i taj štrajk traje i dan-danas. U niškom „Građevinaru“, koji je zapošljavao preko 1.000 ljudi, koji je radio ogromne poslove u zemlji i inostranstvu, štrajk traje od 6. maja, a štrajk glađu 22 nedelje.
Ministar Ljajić, pošto čovek verovatno ne može da stigne, ali nema ni odgovore na određena pitanja, više i ne odlazi da rešava te probleme sa štrajkačima u određenim firmama, pa se juče oglasio i preporučio, odnosno Vlada je donela zaključak da se osnuju radne grupe koje će sačinjavati predstavnici lokalne vlasti, koje će biti medijator između štrajkača i centralne vlasti. Čega se to boje Vlada i nadležno ministarstvo? Da se suoče sa štrajkačima i da odgovore na određena pitanja. Biće postavljena nezgodna pitanja, pa i kako su izvršene privatizacije i zašto se država ne pridržava svojih donetih zaključaka i potpisanih sporazuma. Sećate se da je prošle godine potpisan Sporazum o primeni proširenog kolektivnog ugovora. Pa, šta je bilo sa tim? Još jedna prevara.
Biće postavljeno pitanje zašto se prodajom Beogradskog sajma Beogradu ustupa 50% prihoda od privatizacije, a ni jednoj drugoj firmi van Beograda, odnosno u bilo kom drugom kraju Srbije ne pripada 50% prihoda od privatizacije. Koji su to kriterijumi, koja su to merila? Šta su ljudi koji žive van Beograda, ili van Vojvodine, pošto i tamo ima privilegija u privatizaciji, da li i oni treba da imaju iste uslove za život i za razvoj kao i oni koji žive u pomenutim sredinama? To su pitanja koja ne mogu da prođu nezapaženo i to su stvari koje još više iritiraju i podstiču nabujalo socijalno nezadovoljstvo u Srbiji.
Zbog svega toga naš amandman je bio da ova komisija, koja može na određeni način da utiče na tržište, bude potpuno nezavisna, a tu nezavisnost može da obezbedi samo nezavisno predlaganje, gde neće biti direktne spone između politike oličene u političkim strankama i nadležnom skupštinskom odboru i mogućnosti direktnog predlaganja od strane tih poslanika, odnosno političkih stranaka, pojedinih članova te nezavisne komisije. Ako tu ulogu prepustimo strukovnim udruženjima, verovatno ćemo izbeći mogućnost direktnog povezivanja sa tajkunima i mogućnost pojave nenormalnih cena na tržištu, koje idu, pre svega, po džepu običnog čoveka. Hvala.

Zahvaljujem. Na član 24. amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić.

Da li želite reč? Izvolite.

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, podnela sam amandman ispred Poslaničke grupe NS na član 24. stav 1, gde tražimo da se reči „sa mogućnošću ponovnog izbora“ brišu, pre svega zbog toga što je mandat ove komisije, odnosno predsednika Komisije i Saveta pet godina. To je duže od jednog skupštinskog saziva u najidealnijim uslovima, a mi znamo da kod nas već duže vreme nisu idealni uslovi pa da jedan skupštinski saziv dočeka kraj svog mandata u punom trajanju.
Bili smo podstaknuti da podnesemo ovaj amandman zbog toga što će interes onih koji žele da zadrže dominaciju na tržištu svakako biti veliki i neće birati sredstva da ga ostvare ili da ga zadrže, i zbog toga da se unutar Saveta ili Komisije ne bi stvorio određeni lobi. To je bolna tačka svih saveta i komisija, pogotovo ovih koje imaju velika diskreciona prava. Došli smo do toga da je samo jedan mandat dovoljan da se jedna komisija potvrdi.
Odgovor Vlade, razlog za odbijanje, bio je da bismo se prilikom sledećeg reizbora rukovodili radom iz prethodnog mandata, što nije dobar kriterijum. Treba pet godina da nešto činite sa vrlo ozbiljnim posledicama, pa da vam to da ili ne da mogućnost da to isto radite u sledećih pet godina.
Ono što je važno reći, zbog čega smo svi ovde mnogo toga rekli o Savetu ili Komisiji, smatram da treba skrenuti pažnju na kraju ovog vanrednog zasedanja, verovatno kod poslednje tačke dnevnog reda, koliko smo, samo na ovom vanrednom zasedanju, opteretili građane Srbije novim komisijama, savetima i novim budžetskim radnim mestima.
Uzgred budi rečeno, u članu 29. kaže se: „Visina zarade, odnosno naknade za rad predsednika Komisije, odnosno članova Saveta, utvrđuje se u visini plate predsednika, odnosno sudije Vrhovnog kasacionog suda.“ Ta primanja su daleko veća nego primanja narodnih poslanika.
Takvih radnih mesta, sa toliko velikim primanjima, koja neće biti vidljiva i neće biti u žiži javnosti, a izuzetno će opteretiti javnu potrošnju građana Republike Srbije, a znamo da privreda posustaje i nije u mogućnosti da prati potrebe budžeta Republike Srbije, kojih ima mnogo... Zaista bi trebalo, bar na kraju ovog vanrednog zasedanja, sabrati koliko smo mi to u ovom vanrednom zasedanju otvorili novih radnih mesta.
Kada je u pitanju sledeći amandman koji smo podneli, smatramo da ovi saveti i komisije ne bi smeli da budu, bar ne vidljivo, stranački. Na tome se posebno radi, jer stranke na ovaj način žele, to je njihovo pravo, da se oduže nekim svojim članovima, ali to ne sme da bude prioritetni zadatak donošenja ovih zakona koji se donose pod firmom proevropskih. Ne možemo reći da je Evropa zadovoljna našim stalnim zahtevima za novim kreditnim linijama, kojima samo popunjavamo rupe u budžetu koji privreda više ne može da prati.
Ono što bih htela da kažem jeste da bi bilo dobro da se bar neko u Vladi seti one stare, mudre prakse nekadašnjih srpskih tribuna i političara – da se zakoni donose za sebe u opoziciji.

Zahvaljujem. Na član 24. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Izvolite, imate reč, gospođo Tabaković.

Koristiću vreme predviđeno za amandman, dva minuta, a ostatak vremena će biti vreme poslaničke grupe. Pre nego što pređem na obrazlaganje amandmana na član 24, iskoristila bih priliku da generalno dam ocenu, smatram da imam pravo na to, u vezi sa načinom razmatranja ovog zakona.
Zaista zaslužujete pohvalu, gospodine Milosavljeviću, što ste u raspravi, u kojoj ste aktivno učestvovali, mnogo toga čuli, primili i kroz amandmane usvojili. Usvojenih 15 amandmana, što smo u mišljenju Vlade blagovremeno dobili, znači da ste usvojili ne samo pravno-tehničku redakciju teksta, a ima i takvih, već i nekoliko amandmana koji zaista suštinski dopunjuju ovaj zakon.
Mislim da je takav amandman Poslaničke grupe Napred Srbijo, SNS, kojim smo namerno zaboravljenog ili ispuštenog sekretara Komisije, koji treba da rukovodi radom stručne službe, u zajedničkom dogovoru, u razmeni argumenata ugradili u zakon. Volela bih da to postane praksa.
Kao što u životu ima rasprava gde ne treba da bude pobeđenih i pobednika, takva treba da bude i ova rasprava o amandmanima, gde jedini pobednici treba da budu građani, koji dobijaju kvalitetnija rešenja. Vlada, kad god predlaže ova rešenja, zaista ima širok vidokrug, ali nikada dovoljno da ostane slepa i gluva za nas poslanike koji prihvatanjem ovakvih amandmana zaista dobijamo smisao svog angažovanja kroz ovu amandmansku raspravu.
Zašto nije usvojen amandman na član 24? Bez obzira na dobru nameru koja je vama očigledna u članu 24. koji govori o trajanju mandata članova Saveta, načinima za razrešenje, gde smo mi dopunili da ako se izveštaj ne usvoji i to može biti razlog za razrešenje, ali ne pojedinačnog člana Saveta, nego ukupnog Saveta, obaveštavanje Skupštine, odnosno nadležnog odbora od strane samog saveta, jer se to ne dešava samo po sebi, a i pokretanje inicijative za razrešenje članova Saveta, mislim da je prevelika amandmanska intervencija za jedan član. To nije moja krivica, kao poslanika. Ovaj član zaista reguliše mnogo stavova, mnogo situacija, a vi ste se osvrnuli samo na poslednji deo moje amandmanske intervencije, gde ste i stavili da inicijativu za razrešenje članova Saveta može da pokrene najmanje 20 poslanika Skupštine, odgovarajući mi u obrazloženju u odbijanju amandmana da bi ovo moglo da znači mogućnost uvođenja političkog uticaja na rad Komisije.
Ne bih da polemišem sa tim obrazloženjem zato što je sam način predlaganja članova Saveta jednostavno takav da ne može biti lišen političkog uticaja. Ne samo ovaj izbor, nijedan izbor članova saveta, regulatornih tela, natkomisija, stručnih tela nije lišen političkog uticaja, jer se moraju pojaviti poslaničke grupe kao nosioci predlaganja određenih članova, počev od najvažnije institucije koju ovde u Skupštini biramo, a najvažnijom smatram Državnu revizorsku instituciju. Znači, recimo da to nije obrazloženje.
Kao što ste, s jedne strane, prihvatili da ne može biti monopol predsednika Komisije, koji se pita o svemu, koji nije imao zamenika zato što ga nije imenovao, koji nije imao direktora, a sad imamo sekretara, pa nismo imali pravu demonopolizaciju odlučivanja, isto tako mislim da ima mnogo realnih razloga i pravih argumenata zašto je trebalo usvojiti amandman u kojem kažemo da Skupština može da razreši članove Saveta onog trenutka kada ne usvoji njen izveštaj. Koja je onda svrha izveštaja ako se za neusvajanje izveštaja ne snosi nikakva posledica?
Da li je to ono kad, na primer, članovi Komisije, po Zakonu o javnim nabavkama, donesu neku odluku, dobru ili lošu, motivisanu ko zna kakvim razlozima, ili pravim, onda podmetnu ovlašćenom licu da potpiše i onda on mora da odgovara samim tim što je ovlašćeno lice. Da li je Skupština takav organ u kojem kad se ne usvoji izveštaj to ne povlači nikakve posledice? Kao što smo imali da izveštaj o radu, verujem da znate, za 2006. godinu ove iste komisije nije usvojen na Odboru za trgovinu i niko nije snosio posledice. Znači, taj izveštaj nije usvojen ne zato što se Odboru za trgovinu nije dopao font slova kojim je izveštaj pisan, nego verovatno iz nekih razloga koji jesu važni, koji kvalifikuju Komisiju da nastavi da radi taj posao ili ne.
Znači, mislim da ste morali da cenite to što je Poslanička grupa Napred Srbijo podnela samo četiri amandmana, držeći se samo ovog dela Komisije, njenog imenovanja i dela rada nad kojim je ona direktno nadležna.
Znači, to ne znači da je zakon perfektan i ne znači da mi znamo više od vas, podneli smo onoliki broj amandmana kao onaj ko traži kredit, pa traži baš onoliko sredstava koliko mu treba da završi poslovni projekat, a ne dvostruko više da bi mu se odobrila polovina, jer ne želimo da to bude praksa.
Dalje, u amandmanu tražimo da u trenutku kada se desi neki zakonski razlog zbog kojeg član Saveta ne može da vrši svoju funkciju predsednik Komisije, kao jedan od članova Saveta, o nastupanju tog razloga obavesti odbor, odnosno Skupštinu.
Kao dokaz da se to ne dešava samo po sebi, izneću vam situaciju koja traje. Od aprila ove godine... Možda znate, možda ne znate, zaista ne odmeravam argumentaciju prema tome da li ste upoznati sa tim, ali iznosim precizne činjenice koje Skupština ne zna, pa ih saopštavam kao novinu.
Od aprila ove godine dvojici članova Saveta je istekao mandat, drugi nisu imenovani; Skupština to nije konstatovala i sada odluke donose tri člana. Neki advokati već postavljaju pitanje validnosti odluka punog sastava Komisije, odnosno Saveta koji o tome odlučuje, s obzirom na to da ih je samo troje.
Osim toga, jedan od dvojice članova kojima je istekao mandat sutradan je zasnovao radni odnos u samoj komisiji, u stručnoj službi. Između ostalog, ti članovi Saveta su bili obavezni da daju izjavu kojom garantuju, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću, da nisu funkcioneri političke stranke. Neću pominjati koja je, ali ta osoba je bila sekretar jedne političke stranke.
Znači, ako ne postoji obaveza da nas o tome obavesti neko iz Komisije, a odgovoran je predsednik, kako ćemo mi to znati, saznati, sankcionisati i time držati nivo Komisije koja treba da odlučuje o tako važnim stvarima?
Na finansijski plan za 2009. godinu uopšte nije data saglasnost, niti je odobren prijem novih ljudi u Komisiju i zasnivanje radnog odnosa, a Savet ih je primio već četvoro. Neinformisanje i nepostojanje konkretne i precizne procedure, koju zakon mora da definiše, u kom slučaju se nadležni odbor, odnosno Skupština obaveštava, proizvodi praktične posledice koje zaista mogu da utiču na kvalitet rada ove skupštine.
Kako bismo mi uopšte mogli da imamo saznanje u slučaju prestanka mandata ili nemogućnosti da se obavlja ta dužnost ako nas neko ne obavesti?
Ovim amandmanom je upravo bilo predviđeno da predsednik Komisije u slučajevima prestanka mandata iz tač. 2) i 3) obavesti nadležni skupštinski odbor čim nastupe razlozi za razrešenje ili nemogućnost obavljanja dužnosti. Znači, ako razlog za usvajanje amandmana nije već viđena loša praksa zbog toga što to nije regulisano, zaista ne znam šta može biti veći razlog za usvajanje ovog amandmana.
Ono što sam rekla, ako ne postoji odgovornost kada se ne usvoji izveštaj Komisije na odboru, odnosno Skupštini kao organu, postavlja se jedno izuzetno važno pitanje: šta je način podnošenja odgovornosti za neuspeh u radu? Da li se uopšte može od nekog tražiti odgovornost za neuspeh u radu, ako to ne činimo na ovom mestu i u ovim slučajevima, razgovarajući o najvažnijim stvarima koje se tiču demonopolizacije, koje se tiču zaštite konkurencije, rekli smo, četvrtog stuba na kojem počiva organizovana država i tržišna ekonomija.
Da li je, neću reći partijska knjižica, ali da li je zaštita ma kog pojedinca, sa nekom važnom partijskom knjižicom, važnija zaštita za neuspeh u radu i za odgovornost od samog izveštaja pred 250 poslanika ili skupštinskim odborom? Da li postoje pojedinci, postoji zaštita pojedinaca za neke ljude u Komisiji, to niste vi, gospodine ministre, nego neki drugi pojedinci, koji mogu da zaštite neke ljude za neuspeh u radu ili počinjene grehe? Ja mislim da ne može. Vi mi neusvajanjem ovog amandmana niste dali za pravo da pojedinac ili partijska knjižica mogu da štite nekoga za neuspeh, već da odgovornost treba da ima konsekvencu, u smislu razrešenja pred ovim organom.
Da li se može smatrati uspešnim rad komisije čiji je veliki broj odluka na nekim organima odlučivanja, odnosno postoje rešenja na koja su uložene tužbe i Vrhovni sud ih vraća na ponovni postupak? Možda je trebalo da nam Komisija podnese izveštaj koliki je broj rešenja koja je Komisija donela na koje je uložena tužba i koja su vraćena od Vrhovnog suda na ponovni postupak. Reći ću vam da se u takvom postupku nalaze rešenja za „Deltu“, „Salford“, kablovsku televiziju SBB i slično.
Da li vi znate koji su razlozi za vraćanje? Formalni nedostaci, neuzimanje u obzir nekih dokaza pri odlučivanju, proizvoljno tumačenje sopstvenih odredaba i slično. Da li ovi razlozi (proizvoljno tumačenje, formalni propusti) znače da neko ne zna da radi svoj posao, i da li neuzimanje u obzir pri odlučivanju nekih dokaza treba da bude kažnjeno i da li je mesto za kažnjavanje, da li je način da se ti propusti konstatuju izveštaj o radu, a mesto upravo skupštinski odbor, odnosno ovaj dom? Izgleda da se ni tu ne slažemo.
Zaista izražavam svoje iskreno žaljenje zbog toga što niste usvojili amandman na član 24. koji baca senku i na ovaj zakon i na vašu želju da na nepristrasan i odgovoran način uredimo funkcionisanje ove komisije. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? Ne.

Na član 25. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Da li želite reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smo primetili, ne samo u ovom zakonu, nego u mnogo zakona koje Vlada šalje parlamentu, da ste skloni prenormiranju – ili nam prepisujete odredbe Ustava ili u sam zakon unosite nešto što bi, po našem mišljenju, moglo da bude predmet nekih drugih akata, pre svega u okviru ovog saveta o kome govori član 25.
Naime, član 25. u stavu 1. precizira da Savet odlučuje većinom glasova od ukupnog broja članova, a onda dalje razrađuje i do detalja opisuje kako taj savet radi, što smatramo da je suvišno za jedan zakon i da bi to trebalo da bude predmet statuta, eventualno poslovnika ili nekih drugih akata Komisije. Nemamo ništa protiv da to bude na isti način rešeno, ali naprosto nije mesto ovakvim odredbama u jednom zakonu. Smatram da vaše obrazloženje da je ovo celishodnije ne stoji, nego bi upravo moje obrazloženje za prihvatanje amandmana bilo da je celishodniji predlog koji amandman nudi.
Na vama je da odlučite. Suština se ne menja. Nije toliko bitan sam član zakona, da bi to sada trebalo da predstavlja ovde predmet rasprave između vas i mene kao predlagača, ali naprosto, mislim da ga je vrlo lako prihvatiti i da ništa time ne gubite. Što se tiče samog organa, uvek je bilo da organ sam ustrojava svoj rad; naprosto, i ovde bi to moglo da bude isto ovako, mogu čak da budu i prepisane odredbe, ali niko od nas, niti učesnika, niti onih na koje se zakon odnosi, nema ništa od toga što to stoji u zakonu. To je bio naš razlog za podnošenje amandmana na ovaj zakon. Hvala.