Javljam se po amandmanu kolege Vukovića. Kolega Jadranko Vuković podneo je amandman na član 21. i to tako da se u stavu 1. tačka 4) podtačka (2) briše.
Naime, ovaj član predviđa nešto što je potpuno neuobičajeno u saobraćaju, a to je da se prevoz nuklearnog materijala vrši vozilima koja podležu autoodgovornosti. Želim da podsetim da su vozila koja podležu autoodgovornosti uglavnom i najčešće putnička vozila. Mislim da svi znamo da se nuklearni materijal ne prevozi putničkim vozilima, osim u slučajevima kada se radi o švercu i protivpravnim radnjama.
Sa druge strane, ako je ovo stavljeno u zakon, pitam predlagača da li on možda ima neka saznanja da se prevoz ovakvog materijala vrši ovim vozilima i da li je zaista neophodno da ovo uđe u zakon? Ako je ovo zaista ovako kako ste vi predložili, onda se postavlja jedno drugo pitanje, a to je bezbednost svih učesnika u saobraćaju. Mislim da nije potrebno nagoveštavati kolike probleme i koliku opasnost može predstavljati činjenica da se nuklearni materijal prevozi autoputem ili kroz naseljena mesta. Hvala.

Na član 21. amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podneo poslanik Božidar Delić.
Da li neko želi reč? Gospodin Arsić želi, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da pitam predlagača ovog zakona da li je ovaj zakon pisala Vlada ili ga je samo usvojila, a pisalo ga je osiguravajuće društvo? Zakon, ovakav kakav jeste, nije u interesu osiguranika, nego je napisan i koncipiran tako da zaštiti osiguravajuća društva, i to u najmanju ruku zloupotrebom.
Imamo dva amandmana, gospodina Mića Rogovića i Božidara Delića, koji se odnose na situaciju kada nije moguće naplatiti štetu po osnovu obaveznog autoosiguranja. Po prvom osnovu se kaže da šteta ne može da se naplati „usled dejstva nuklearne energije tokom prevoza nuklearnog materijala“. Znači, ako građanin ima osiguranje, nalazi se na autoputu i njegovo vozilo pretrpi štetu od nuklearne energije koju neko prevozi, on nema pravo na naplatu štete. Jesu li to osiguravajuća društva imuna ili je cilj samo da zaštite što veći broj polisa, a da kada je šteta u pitanju bude, eto, baš kad mora?
Ili, amandman koji je podneo narodni poslanik Božidar Delić, koji se odnosi na deo teksta koji kaže da nije moguće naplatiti obavezno osiguranje „usled vojnih operacija, vojnih manevara, pobuna ili terorističkih akcija, ako postoji uzročna veza između tih dejstava i nastale štete“.
Hajde, sad mi objasnite po kom to osnovu mi oslobađamo osiguravajuća društva ako, recimo, prilikom vojnih manevara bude uzeto vozilo, najčešće su to transportna vozila, pošto vojska nema više transportnih vozila, od koga neko pretrpi štetu, i ako je to vozilo osigurano nije moguće naplatiti tu štetu, nego će da se naplati od države? Gospođo ministre, razmislite jeste li vi za državu ili za osiguravajuća društva? Da li država treba da plaća štetu ili osiguravajuća društva, ako već primaju pare po osnovu polisa? Da li to štitite neke koji su ranije prilikom pobuna, jer 5. oktobra nije bilo ništa drugo nego pobuna, nanosili štetu motornim mašinama građanima Srbije i imovini države Srbije?
Okanite se toga i prestanite da štitite ovakvim zakonima osiguravajuća društva. Ovaj zakon na prvom mestu ima svrhu ako štiti osiguranika i njegove interese, a ne osiguravajuće društvo.

Na član 21. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Miloš Radulović.
Gospodin Šami ima reč.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospođo ministre, nastavljam tamo gde sam malopre stao. Sledeća priča takođe pokazuje da ništa u sistemu osiguranja ne želimo da menjamo, odnosno da ova vlada ne želi ništa da menja. To vam pokazuje taj član 21, o kome su vrlo kompetentno govorile moje kolege iz drugih poslaničkih grupa povodom drugih amandmana.
Demokratska stranka Srbije je podnela amandman. Tu se između raznih, krajnje problematičnih, odredaba kaže: „Pravo na naknadu štete, po osnovu osiguranja autoodgovornosti, nema“, pa se navode razne tačke, kažem problematične, da bi se kao poslednja podtačka, pročitaću jer ovo valja analizirati, mada je kolega Arsić malopre pomenuo, navelo „usled vojnih operacija“, skrećem pažnju, vojne operacije, jer je to u ratnom stanju, „vojnih manevara“, to je u mirnodopskom stanju, „pobuna“, to može biti vanredno stanje a ne mora, „ili terorističkih akcija...“. Teroristička akcija je teroristička akcija, to nije ni vanredno, ni ratno stanje. Tada nema razloga da se naplati šteta. Znači, terorista postavi eksplozivnu napravu na parkingu, ne daj bože, to eksplodira, ošteti se 20 vozila i nema veze! Ko je kriv onome što vozi kola i što je parkirao na tom parkingu. Za šta služi osiguranje? Aman, koga će vlasnik vozila da tuži? Teroristu? Svašta!
Prema tome, predložili smo nešto što je razumno. Možemo da uvažimo uslove ratnog stanja (kada je rat, onda je rat i onda svi stradamo) ili nekog proglašenog vanrednog stanja, koje se ne proglašava baš tako često, ali desi se zemljotres, ne daj bože. To možemo. Ali, zašto bi se u ovim drugim slučajevima osiguravajuća društva smatrala potpuno oslobođenim potrebe da nadoknađuju štetu nanetu vozilu?
Kako ovo piše u evropskim zakonima? Puna su vam usta Evrope. Ovo nema ni „e“ od Evrope. Mislim da su u staroj Turskoj građani imali veća prava nego što vi dajete osiguranicima motornih vozila. Ne razumem. Vi ste i ovaj amandman odbili, kao što ste odbili i amandmane mojih kolega na ovaj isti član, a ovo je, verujte mi, potpuno besmisleno. Hvala vam.

Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Vukićević.
Da li želite reč? (Da.)

Dame i gospodo poslanici, podnela sam amandman na član 22. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju kojim sam predvidela, u ime SRS, da se u stavu 2. tačka 1) reči „milion evra“ zamene rečima „sto miliona dinara“. Mislim da to nije neobično, jer ako treba da podsećam, podsetiću vas da Republika Srbija još uvek ima sopstvenu valutu i ne zavisi od centralne banke Evropske unije.
Ovde još mogu da dodam da se upravo centralna banka EU pokazala nesposobnom da sanira posledice svetske ekonomske kriza na tržištu unije. Ona je odgovornost prenela na nacionalne centralne banke država članica i time jasno pokazala da je EU društvo za deljenje dobiti i da se ne snalazi dobro u kriznim vremenima, koja su, nažalost, neminovnost i to je svakodnevnica u kojoj živimo.
Želim da vas podsetim da predlagač ovog zakona u delu „Razlozi za donošenje zakona“ napominje da se zakon donosi zarad omogućavanja priprema Republike Srbije za ostvarenje punopravnog članstva u EU, a na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske zajednice i njenih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane.
Dame i gospodo, upravo ta jednostrana primena SSP-a, prema podacima predstavnika Republičke vlade, košta Srbiju 267.000.000 evra. Tu sumu novca od 267.000.000 evra će sadašnja vlada, ovakva kakva jeste, režim, izbiti iz džepa građanima Srbije, koji su inače pod užasnim teretom ekonomske krize.
Molila bih vas da razmislite o ovom amandmanu, mislim da bi ga trebalo prihvatiti. Hvala.

Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, koji želi reč. Izvolite.

Amandman je podnet, pre svega, da bi se upozorilo da ovaj sistem osiguranja autoodgovornosti postoji da bi se nadoknadila šteta, da bi se sanirala šteta na vozilu, a ne da bi sačuvala premija osiguranja osiguravajućeg društva, a pogotovo ne da bi NBS unapred mogla da zna kakve obaveze predstoje osiguravajućim društvima, pa da ih onda uslovljava na dobro poznat način.
Ovo je član gde se propisuje da postoji obaveza da se u roku od tri dana od saobraćajne nesreće (u kojoj je možda neko izgubio život i cela porodica je u žalosti) osiguravajuće društvo obavesti o šteti. Koja je svrha roka o obaveštavanju? Da bi se zaštitili interesi osiguravajućeg društva.
A celokupan postupak naknade štete, i onaj mirni i onaj sporni pred sudom, takođe je vremenski ograničen, u pogledu zastarelosti potraživanja.
Ovo pitanje treba da se reši opštim uslovima o poslovanju po osnovu autoodgovornosti, koje donosi svako osiguravajuće društvo, a ne da se ovaj rok diže na nivo zakonske odredbe, koju bi posle osiguravajuća društva zloupotrebljavala kako se mirni postupak ne bi završio efikasno, nego da bi se što duže odugovlačilo i tako izgubila osnovna svrha ovog osiguranja, a to je naknada i saniranje štete u skladu sa ovim zakonom.
Moj amandman niste usvojili, usvojili ste neki drugi koji povećava taj rok, ali ne rešava problem, sa tri na 15 dana i opet daje stratešku prednost osiguravajućem društvu da maltretira učesnika u saobraćajnoj nesreći, onoga ko je pretrpeo štetu i prema kome postoji obaveza da se nadoknadi šteta.
Zato vam kažem, zakon postoji da bi se sanirala šteta, a ne da bi se sačuvala premija koju zgrće osiguravajuće društvo.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović, koji želi reč.